„Из језера Памћења истиче свежа вода, а њу чувају будни стражари“ 

О књизи Данијеле Јовановић, Сећање и други светски рат (П)огледи, (Београд: ЈП Службени гласник, 2025, стр. 377)

Слободанка Цветковић

Данијела Јовановић је 2022. године објавила веома занимљиву књигу Од рајског врта до Кемпбелове супе: прилози за историју хране и исхране, (Филип Вишњић, Београд, 2022). Три године касније, пред нама је поново једна књига која је захтевала одважност и истрајност у истраживању, али и велики дар у свођењу обимног материјала у лако читљиве и лепо написане редове. Реч је о књизи „Сећање и Други светски рат (П)огледи“. Поред ње, у размаку од свега неколико месеци, током 2025. објављени су и њени преводи књиге Патрика Лија Фермора „Време Дарова“ ( „Службени гласник“, Београд) и збирке песама Џејн Кењон „Нек дође вече“ (Културни центар Новог Сада, Нови Сад). За собом има роман, више објављених приповедака, прича, књига поезије, чланака, појединачних превода, дакле, један изузетно продуктиван и свестран научник и стваралац.

Историчар Бранко Петрановић, рекао је једном приликом да само интерес за живот садашњице може покренути неког да истражује прошлост. Ауторка књиге о којој пишемо чини се да дубоко осећа садашњицу као писац, песник и историчар.

Сећање и Други светски рат (П)огледи ауторке Данијеле Јовановић објавило је ЈП „Службени гласник“ 2025. године, у оквиру Библиотеке Уметност и култура и Колекције Светионик. Уредништво потписује Гордана Милосављевић Стојановић.

Књигу од укупно 377 страна текста чине Уводне напомене и два дела. Први део  који носи наслов Од Мнемосине до меморије чине два поглавља са насловима: Индивидуално и Друштвено. Други део књиге носи наслов  Други светски рат – од (не) сећања до закона о сећању и садржи три поглавља: Европа и Југославија, Сећање на рат и Сећање на рат у Југославији и Србији. Књига садржи и списак литературе и прилога, садржи индекс (обједињен именски, географски и предметни) и научни апарат.

На почетку књиге, под насловим Уводни део ауторка износи своје мотиве за писање ове књиге, пре свих, лично преиспитивање о сопственој прошлости, размишљање о томе да ли је и у којој мери ревидирамо, колико то чинимо свесно, колико несвесно. Она износи своје лично осећање о крхкости сопственог памћења и несталности сећања на сопствену прошлост. Од те замисли, од оног личног упита полази у истраживање и писање ове књиге.

У првом делу књиге који носи наслов Од Мнемосине до меморије у поглављу Индивидуално упознаје нас са титанком Мнемосином, ћерком Урана и Геје, мајком девет муза, божанством времена, заслужном за настанак речи, језика, учења и памћења пре настанка писане речи. Кроз овај део књиге ауторка истражује Мнемосинина дела, a у првом поглављу које носи назив „Индивидуално“ лута путевима индивидуалног сећања и памћења призивајући у помоћ, како сама каже, античке филозофе и писце, али и оне касније. Она нам објашњава различите технике памћења од антике, па до данашњих достигнућа неуро науке. Поред учења о техникама памћења, ауторка нас подсећа и на лековитост заборава. У поглављу „Друштвено“ говори нам о колективном памћењу, утицају државе и друштва на изградњу заједничког идентитета својих грађана, о неговању заједничких традиција у сврху стварања и учвршћивања заједнице. Лутајући кроз историју и догађаје, ауторка нас доводи до данашњег времена и његовог производа, историјског туризма, којим се, како примећује, памћење комерцијализује и постаје „роба“. У овом сегменту она разматра и питање развоја националистичких идеја, утицаја медија и цензуре у различитим периодима, утицаја књижевности на процес стварања нација, на ратове, памћење и заборав. Посебну пажњу посвећује архивима и њиховој историји пуној „противречности.“

            Други део књиге насловљен „Други светски рат: Од (не) сећања до закона о сећању“ састоји се из три поглавља која говоре о Другом светском рату и сећању на њега. Она Други светски рат назива „кошмарним сном“ који се протеже кроз целу књигу и појаљује у њеним мислима, наводећи га као најснажнији мотив за настанак књиге. Прво поглавље овог дела књиге „Европа и Југославија“ даје кратак приказ Другог светског рата. Ову кратку пловидбу кроз ратна времена, онако како се рат „појављује у званичном памћењу“ и у историографској литератури, ауторка, зачињава мемораским записима учесника Другог светског рата. Успутно поставља питања о историографији, о историјским изворима, оним традиционалним  који увек не говоре све и запостављају добар део наше стварности, али и о књижевном стваралаштву као историјском извору. Читава књига, посебно овај део, пуни су различитих наративних „џепова“ који нас одводе у друге сродне теме, постављају питања насиља кроз историју, говоре о односима између држава, о „пријатељству“ и „непријатељству“, о „савезнцима“, о сопственом интересу, о односу човека према животу и оном сакралном у њему, о филозофији постмодерне и њеној релативизацији. Подстакнута трагичном историјом догађаја у Другом светском рату ауторка се пита да ли је човек отуђењем од религије, под утицајем модерних филозофских схватања, лишењем вредности божанског и светог постао само збир атома, само физичко и материјално; да ли је то утицало да се човек сматра потрошном робом, алатом и оруђем. Поглавље „Сећање на рат“ почиње догађајем из 1995. године када је Немачка први пут учестовала на комеморативном скупу са земљама победницама из Другог светског рата поводом педесетогодишњице од завршетка рата. Тај догађај који ауторка наводи сурово освешћује и враћа нас у време Другог светског рата и ужаса који су се догодили. Том приликом тадашњи немачки канцелар Шредер и председник Херцог у својим говорима синхроно инсистирају на индивидуалном сећању на рат које треба да се преноси унутар породице, изводећи закључак да су сви били жртве и они који су нападали и они који су се бранили, да разлике између жртава и оних који су чинили злочине не треба да буду предмет јавних дебата, да сећања и осећања треба да поштујемо као егзистенцијална искуства другог о којима не треба расправљати. По њима, сви војници на свим странама били су и жртве и хероји. Немогуће је да се не упитамо шта нам остаје ако нестане јасна линија између оног што као друштво сматрамо добром или злом, шта нам остаје ако изостане јавна дебата? Релативизацијом злочина једних, изједначавањем жртава и „жртава“, односно злочинаца, све је дозвољено, све је исправно, разлике нема. Чему затвори, судови, чему јавна осуда? Овим догађајем ауторка осликава однос и промену перцепције Другог светског рата и прошлости условљену различитим факторима, пре свега утицајем политичких одлука током друге половине 20. века. Послератна катарза у великом броју земаља осликана јавним смакнућима оних који су били сарадници окупатора, замењена је својеврсном ћутњом и затишјем, примећује ауторка, а обнова живота, привреде, економије, ново позиционирање држава у хладноратвоском свету постало је приоритет. Страх од хладног рата и од комунизма утицао је на потирање сећања на страхоте Другог светског рата. Требало је пронаћи нешто око чега ће се збити редови некомунистичке Европе. Страх од комунизма, од Совјетског савеза, натерао је Европу да заборави ко су му до јуче били непријатељи, да заборави ко су победници а ко побеђени, те врло брзо, готово у року од једне деценије од завршетка рата, долази до рехабилитације дојучерашњих окупатора и злочинаца. То је највидљивије на примеру крупних капиталиста у Немачкој који су својим капиталом градили Хитлерову Немачку и помагали његове ратне планове. Новац увек кроз историју нађе начин да издјествује опрост грехова. Формирањем Европске економске заједнице ради опоравка привреде после рата, њеним прерастањем у Европску унију као привредну, али и заједницу културе и памћења, дошли смо до тога да се почетком 21. века у ЕУ заговара прописано, односно државно памћење које се регулише законима. Ауторка наводи више примера земаља ЕУ у којима су донети закони о сећању, закони о забрани порицања Холокауста и других злочина против човечности. Међутим, политичке одлуке утичу да закони понекад звуче конфронтирано. Као пример, наводи то што је у Швајцарској негирање геноцида над Јерменима кривично дело, док је у Турској кривично дело спомињање геноцида над истим народом. Илустративан је и пример из Француске где је ропство законом дефинисано као злочин против човечности, а са друге стране кроз образовни процес и уџбенике се шаљу другачије поруке, па су у школама препоручена предавања о позитивним ефектима француског колонијализма у Африци. Баш у Француској историчари нису остали неми на државно и дириговано тумачење прошлости, те је дошло до својеврсне побуне историчара против закона који регулишу историју и памћење у Француској. Овде је свакако добро место за размишљање о улози историчара у друштву, треба ли, када и колико историчар да буде гласан? Да ли се слобода науке, може и сме санкционисати законима? Да ли се памћење може сачувати и уређивати законима? Последње поглавље другог дела књиге „Сећање на рат у Југославији и Србији“, доноси кратак преглед догађаја, услова и узрока који су од стварања Југославије 1918, преко немачке окупације у Другом светском рату, до ослобођења 1945. утицали на изградњу идентитета Југословена. У дефинисању колективног памћења велику улогу имали су уништавање архивске грађе, током рата и окупације али и након рата, као и деловање агитационо-пропагандног апарата у социјалистичкој Југославији. Причом нас ауторка води све до недавне прошлости, анализирајући како се  политика која је имала за основу братство и јединство и која је почивала на херојству рата и рада, постепено повлачила пред новом/старом политиком која је у први план враћала нацију у иначе многонационалној држави. Ауторка нам кроз примере указује како се мењао поглед на Други светски рат с променом политичких прилика и оправдано се пита шта ће нам донети будућност у погледу културе памћења.

Ову синтезу, препуну цитата, насталу коришћењем обиља литратуре и објављених извора којима илуструје своја запажања или поткрепљује упитаност, ауторка је посветила француском историчару Марку Блоку оснивачу Школе Анала који је и сам био жртва Другог светског рата. Немци су га стрељали 1944. године. Књига и јесте на неки начин омаж Школи Анала, својим приступом, обухватом времена и простора (Европа, Азија, Америка), сагледавањем процеса дугог трајања, историје и друштва, потке и основе, по вертикали и хоризонтали, кроз тумачење идеја и њихових сукоба, кроз преплитања економије, материјалног и духовног. Слојевитим сагледавањем друштва и друштвених токова, покушајем уочавања образаца у непредвидљивој историји људског рода, ауторка као да покушава да створи ред у хаосу историје. Управо зато што историја, како Марк Блок каже, није само наука о прошлости већ и наука о људима која помаже у разумевању садашњости кроз тражење и памћење поука из прошлости.

У времену релативности у коме живимо питање истине све чешће звучи готово непристојно. Ауторка га смело поставља не бежећи ни од тога да отворено заузме став. Ово је, како у рецензији и академик Љубодраг Димић каже, дубоко лична књига, јер је најпре лични мотив за разумевањем ауторку водио да истражи, размишља над истраженим и најзад напише књигу која језиком и стилом више нагиње ка књижевном делу, а опет поседује значајан степен научног за све оне који очекују научност. Дело јесте компилација, и то врло богата компилација ставова  и мишљења, резултата истраживања, али тако конципирана да на један сасвим нов начин објашњава генезу памћења и сећања сагледавајући је и као биолошки и као социолошки феномен. Ауторка је, опет не случајно, у поткрепљивању својих размишљања и закључака прибегавала најчеће меомарској грађи, управо оној која настаје као продукт (варљивог) сећања и памћења. Новински чланци и натписи које такође обилато користи, посебно за причу о памћењу на нашем југословенском простору, сведоче о времену и идеологији у којој су настали, те као такви доносе другачије гласове. Они нису штури и директни документи државне администрације већ често производ осећања, личних ставова и доживљаја појединаца у одређеном времену. Коришћењем мноштва цитата из књижевних дела ауторка нам суптилно сугерише какво се непресушно море изворног материјала, за оног ко је спреман на њихово „историјског читање“, крије у књижевним делима, а у којима се може осетити дух времена, појединац, идеје…

Ауторкина књига има још једну димензију. Она говори и о времену у коме је настала. Питање је да ли би овог трагања било да не живимо у времену у коме живимо и да ауторка, сензибилитетом уметника, писца и историчара не осећа да се неки успавани духови поново буде. Ауторка признаје да је у писању књиге бирала цитате, ауторе, ставове и мишљења по личном нахођењу и осећају, примећујући како то често и историчари чине. Међутим, то никако не умањује вредност и научност књиге, те сам сигурна да ће сви они који је буду читали без отпора путовати са ауторком до краја књиге и сложити се са њеним изборима. Она изводи закључке, али непретенциозно, без „закуцавања“. Њени закључци су више позив на размишљање и дијалог и разгртање устајале прашине са давно записаних мисли, идеја којима даје неки нови живот.

Историчар Ђорђе Станковић у једном тексту објашњавајући изазове нове историје наводи да се у историји сваког живота крије светска историја. На неки начин, свако од нас је историјска личност. Кроз живот сваког од нас се може осетити време у коме смо живели, зато се историји може прилазити и са микро и са макро плана. То нас доводи до питања архива и онога шта они чувају. Ауторка за архиве каже да они донекле пружају извесност,   „извесност у релативности“. Тери Кук, канадски архивиста и теоретичар архивистике (1947-2014) рекао је у једном свом тексту: „Ми смо оно што чувамо. Чувамо оно што јесмо,“ а онда се даље питао да ли смо ипак више оно што не чувамо. Кук је тако поставио основно питање вредновања архивских извора и њихове свеобухватности. Да ли архиви чувају само оно што је држава створила, колико ти државни документи осликавају прави живот друштва, колико је тога промакло и остало несачувано, колико оно што се налази у архивима може да ослика једно време и животе људи у њему? Он пита и струку колико је свесна онога што се дешава око нас, колико се архивисти труде да то сачувају „прикупљајући историју“ онда када она настаје или чекају да документа дођу у архив простим протеком времена, по инерцији. Колико смо као друштво и као струка спремни да чујемо друге и другачије, појединачне гласове, гласове обичних људи, историју у њеном тоталитету, како је Кук назива, јер се у актима државних органа не налази све оно што чини живот. Разни друштвени покрети, групе, мањине, људи са маргина, разна збивања, протести, окупљања кроз која струји стварни живот заједнице врло често остану мимо оног административног што архиви најчешће сакупљају и чувају. Сличне дилеме има и ауторка ове књиге.

Важан фактор, што и ауторка у књизи  наглашава, је и историчар, као истраживач, научник. Питање је колико је он свестан своје улоге, али и ограничења? Колико је свестан тога да је „човек свог времена“ и колико је способан да се издигне и да прошло време посматра са „пристојне“ удаљености, без да у посматрано уплете лично и време у коме живи? Колико је историја као наука имуна на лични осећај и ставове, било кад су у питању архивисти који је кроз изворе вреднују, било кад су у питању историчари који је изучавају, пишу и тумаче? Колико од личности архивисте као оног који одабира записе и историчара као оног који „чита“ записе зависи виђење прошлости? Колика је улога архивиста и историчара у изградњи и чувању памћења, колико су они или нису у сукобу са друштвом, политком, са државом, са различитим емотивним наративима којима се гради политички пожељно памћење или политички пожељан идентит појединца?

Борислав Пекић на једном месту каже да место, порекло, заласци сунца, приче старијих, обликују оно што јесмо, наше сећање али и нашу садашњост. Архиви, историчари, написана историја, наука, али често и оно што не можемо назвати науком, политика, јавно мњење, обликују оно што зовемо друштвено сећање.

Најтоплије препоручујем да уз књигу са ауторком кренете у њено лично путовање кроз историју и трагање за одговорима, кроз неуронске везе људских умова и прошлих времена, кроз импулсе у нашим ћелијама који су нас обликовали и који нас обликују. Сигурна сам да ће вас инспирисати да завирите у ходнике сопственог сећања како индивидуалног тако и друштвеног. Како се у исту реку не може закорачити двапут, мислим да нико од нас неће бити исти после тог заједничког путовања.