У време пре кабловских телевизија и интернета, говоримо, на пример, о периоду Хладног рата, корпус информација о догађањима на удаљеним просторима био је знатно ужи и потицао је из оскудних извора. Извор је био дописник или ратни репортер. Његове преференције и способности, преточене у извештаје и репортаже, формирале су представе милиона људи. Данашња инфлација информација обесмислила је ову, некада необично моћну професију.
Један од таквих „моћника“ био је пољски новинар Ришард Капушћински. Он није непознат на нашем простору, а његова сведочанства о бурним ваневропским догађањима, попут свргавања етипског цара Хаила Селасија или Исламске револуције у Ирану превођена су и код нас. Крајем прошле године у издању издавачке куће Имприматур (превод Мила Гавриловић) објављено је још једно дело Ришарда Капушћинског: „Још један дан живота“. Реч је о проширеној ратној репортажи о збивањима грађанског рата у Анголи, која су претходила проглашењу независности крајем 1975. године.
За нас, на европском континенту, Хладни рат је представљао време превасходно психолошких напетости. Радило се о продуженом ишчекивању апокалиптичног рата који се никада није догодио. Уместо тога Европљани су били изложени и пропагандним борбама и тек спорадичним насилним инцидентима (попут побуне у Мађарској 1956 године, упаду трупа Варшавског пакта у Чехословачку или тероризма у Западној Европи). Готово романтично време у поређењу са правим катастрофама у Азији, Латинској Америци и, посебно, Африци.
Према неким проценама у „врелом Хладном рату“ , од 1947. до 1991 године на Глобалном југу вођено је око 170 правих ратова, од којих чак 47 на афричком континенту. У њима је животе изгубило око шест милиона људи, једна четвртина укупног броја жртава ратних сукоба током периода Хладног рата.
У дугом грађанском рату у Анголи, који је инициран португалским повлачењем са овог простора, страдало је више стотина хиљада људи. Кључне зараћене стране биле су левичарскИ МПЛА, којег је предводио Агостино Нето, ФНЛА и УНИТА. У питању је био класичан прокси рат, односно рат преко посредника. Док је иза Нетове структуре стајао Совјетски Савез, иза ФНЛА стајале су САД, али и Кинези. Та чињеница показала је превласт геополитичког резона над идеолошким мотивима. Тако су комунистичка Кина и „империјалистичке“ САД у преферансу у Анголи подржале исту структуру (ФНЛА), у покушају обуздавања заједничког ривала у Африци – Совјетског Савеза. Важну подршку МПЛА пружало је на терену око 15 хиљада кубанских војника, а противничке снаге на својој страни су имале трупе Јужноафричке Републике, које су упале у Анголу. Крајем 1975. године МПЛА је издржао притисак и одбранио престоницу – Луанду. Лидер МПЛА је средином новембра исте године прогласио независност Анголе. То, међутим, није довело до стабилизације стања у земљи. Сукоби су настављени и наредних година и деценија.
Језик банту нема будуће време; за Банту људе појам будућности не постоји, не мучи их мисао шта ће бити за месец дана, за годину.
Овај политички контекст грађанског рата у Анголи тек периферно додирује књига пољског аутора. Читалац заинтересован за чињенице велике историје овде неће наћи много тога за себе. Капушћински пише о рату из доњег ракурса. Ту видимо рефлексију политичких интереса светских сила на самом тлу. У књизи/репортажи актери су људи, појединци, са именима и презименима, у борби за „још један дан живота“ у готово немогућим условима за опстанак. Линије фронта није било, па самим тим ни сигурних оаза. Фронт се налазио у сваком селу. На друмовима се страдало од метка, а изван путева од жеђи.
Посебно су непријатни описи Луанде, у којој је Капушћински провео највише времена током свог боравка у Анголи. То је жив приказ умирања једног града, којег су најпре напустиле институције (полиција, па чак и ватрогасци), а затим људи, мачке и пси. Оно што је преостало од живота сконцентрисало се у биоскопу под ведрим небом у којем се приказивао француски еротски класик „Емануела“.
Мучне сцене о којима пољски новинар пише лишене су патетике. То није необично, јер суоченост са толиком фреквенција несреће неизбежно отупљује емотивне перцепције. Такав дефект на крају можда задеси и самог читаоца.
Књига Ришарда Капушћинског, понављамо, није намењена читаоцима заинтересованим за високу политику и идеолошке доктрине. Овде видимо само ратну свакодневицу, управо оно што по правилу измиче перцепцији историчара. Ово сведочанство, међутим, представља битан извор, јер нуди управо оно што не проналазимо у архивским папирима. У књизи има и антрополошких детаља, попут овог: „Језик банту нема будуће време; за Банту људе појам будућности не постоји, не мучи их мисао шта ће бити за месец дана, за годину.“ Наслов књиге Ришарда Капушћинског, „Још један дан живота“, намеће се као једини опипљиви футур човека у Анголи у време грађанског рата.
Featured image; Destroyed bridge by civil war in Angola (Wikimedia, CC0)
Stella polare 