КРВ НИЈЕ ВОДА

То исто фатално крв није вода мислила је и моја мајка те ноћи кад се спремала кришом, у мраку, не палећи свећу да не пробуди децу, да не видимо шта ради, да сакрије од свих. Мислила је крв није вода док су јој колена клецала а мали стомак се стезао и опуштао тако да је морала сести и наискап попити чашу воде да утопи то дрхтање. Мислила је крв није вода, и ако се дотле имало борила сад се предала, јер ко би се с тим могао носити сем светитеља, ко би могао побећи? Од рођене крви бега нема.

Пазила је да не шушне, да ни ваздух не затрепери, три пута је проверила све нас, децу, спавамо ли чврсто, и сва три пута се преварила јер ни једна није спавала, и седеле смо још дуго у мраку причајући, згрануте и опчињене мајчином тајном која је сва мирисала на грех, и тај мирис их је у исто време заносио, омамљивао, и био нам одбојан до мрзости зато што је нераскидиво везан са нашом мајком.

Није се састала с тим Јоханом – Јованом што је била сирота са три кћери на врату, што је јела само оно што иза њих остане, што нико није хтео да се сажали и да је погледа у њеној несрећи јер је дете дезертера, издајника, она милост није ни очекивала, нити јој се икад у животу понадала. Састала се с њим, јер је у живом покрету тих руку што су летеле у послу, видела оно што други нису могли видети јер нису били кћерка издајника; видела је слободу за себе, и зарекла се да је ништа на овом свету неће спречити да се ослободи, јер је дотле живела као роб и слуга свима и свакоме: и народној, уједињеној осуди и жигу (за шта она није ни најмање крива), и мајчиној вољи која није била њена када је удала, и мужевљевој, док је био жив и бескористан јер је пио као смук, двапут му је децу из руку отимала да их не подави, јер кад је пио у сећању му се ледила једна једина мисао: да су и оне пород издајника и да ће и њега издати, и џаба му после Зоркина лепота на коју се полакомио и узео је, мада је знао чија је, могао је том лепотом да се закити као перушком, а даље од те мисли од које га је страх паралисао толико да је остајао слеђен и одузимале му се ноге, он није могао ићи. Ту би стао и хватао се за њу, јер није било ни једне друге. Он је у свом кратком животу располагао са свега две мисли. Једна је била како да дође до пића, а друга страх од издаје. Није ваљало кад би му се саставиле у глави те две јадне мисли. Тада би му летеле шаке и нису бирале на кога ће пасти…

Првог јутра кад су га сахранили, јер га је три дана пре тога убио гром и са земљом га саставио да није ни осетио, није имао кад ни да се уплаши ни да се замоли, лежао је под дрветом мртав пијан, она је дошла и пљунула му на гроб. Жао јој је било што то није могла, није смела док је био жив, да је види, и више никад није дошла нити нама дала да долазимо, па нек` буде грешна и на овом и на оном свету. Пљунула му је трипут на гроб, по једном за сваку кћерку коју је с њим лудим зачела, и вратила се кући да живи како се мора.

Због Јохана − Јована је изашла на глас кад још ни он, ни она, нису ни у мислима знали шта ће бити међу њима. Истина је била да је на улици тражила од њега мали зајам, али коме још треба истина, и кад се десило она није имала шта да изгуби, јер је село већ пре тога осудило и гурнуло да уради оно што можда уопште не би урадила. Није помогло ни то што је од Јохана постао Јован, ни што су се венчали. Били су прокажени, кужни, али срећни те две године што су заједно у миру и љубави провели, што им тек село није могло опростити и никад није ни опростило, него је сад поред свега носила нови жиг, жиг оне уклете којој се мужеви не држе.

О ГУБЉЕЊУ ЈЕ РЕЧ

Једном сам решила да прошетам кроз Кнез Михајлову. Толике године живим у метрополи а њену главну, најглавнију улицу која се показује сваком туристи, нисам обишла и на њој оставила траг својих корака. Мислила сам шта има тамо да се види? Шта ћу то видети? Трску коју љуља ветар и ништа друго. Лепо обучени људи, лепо обучени излози, а тог дана се опет јавио онај глас кога моји лекари зову схизофренија, и рекао:

– Па што си на крај срца Лолице, и трска коју љуља ветар је важна, што да не видиш и то, што очима да ускратиш да пукну под навалом светлих блиставих ствари – и тако сам се запутила у сами епицентар тог градског вулкана да и сама изгорим од лаве и ужареног камења. Кад могу толики други људи, вала могу и ја. Пре пута сам се добро распитала како се стиже тамо и што је још важније како се враћа. Просто ко пасуљ! Ништа лакше! Седнеш у тролејбус и возиш се, успут не гледаш ни лево ни десно да те не намами да сиђеш где не треба, и када сви људи изађу изађеш и ти. Кад изађеш, ту си. Слободно се диви. Тамо нећеш наћи тужне и сломљене. Не, не… Тамо су само лепи, ведри и насмејани. Има људи који морају бити тужни, на пример ако су болесни, или ако немају посао, или најстрашније ако им је детенце болесно, то онда мора тако. У осталим случајевима непристојно је бити у Кнез Михајловој и бити тужан и сломљен. Срећа дакле постоји, одахнух од олакшања. Диши слободно, кажем себи. У сложеном лавиринту мозга теже се снаћи него по улицама главног града, значи – има наде. Немој сад да будеш сврака и да се лепиш на све што светлуца.

И после таквог увода закорачим храбро, али одмах сам била приморана да одскочим. Пакуј се! Враћамо се назад! Млади тирани на електричним тротинетима газе немилице, не жалећи људска бића, као римски императори на својим златним кочијама по калдрмама вечног града. Па ипак дала сам себи још једну шансу. Прикључићу се групи јапанских туриста. Прво и прво, они носе шарене кишобранчиће тако да се не могу изгубити, друго имају дугачке штапове са телефонима и живо ме занима шта ће упецати у свом походу синови излазећег сунца сумануто толерантни на све покушаје водича да се колективно изгубе, и цвркућу, такви су им гласови, тихи и певуцкави, нема галаме, нема истицања, сви као један. Кад они подигну главе да виде неку лепу фасаду и ја подигнем главу, кад они истуре штапове да сликају ја се правим луда и гледам на другу страну јер штапић немам. Потајно сам помало учила јапански и могу се похвалити да знам да поздравим цара, да упитам да ли је месо данас поскупело и још којешта, али ми је то знање овде бескорисно јер се десило да прво нањушим а после и угледам пекару са изложеним кифлама и док сам купила кифлу и трепнула оком моје групе са кишобранима је нестало а ја поново нисам знала где сам. У трен ока сам се спарушила. Па зар опет црна Лолице и докле то више? И каква те кифла спопала.

О ГУБЉЕЊУ ЈЕ РЕЧ (2)

Кад се изгубиш, полицајца увек треба гледати као препелица јер само препелице и нико други на овом свету имају такав поглед и изгубљен и молећив и предан судбини, тако је то устројено. Рећи ћете: Хмммм….а можда срна…. не, не, силно грешите, срна гледа плаховито, само чека час да утекне, од њеног погледа нема користи и то немојте вежбати, али зато препелица… то треба учити. Наравно, они срећнији међу нама се роде с таквим погледом и њих обавезно кроз живот треба водити, иначе…

– Шта, иначе? – питате ви.

– Иначе препелица заврши у нечијем тањиру, али то ме ражалошћује и нећу о томе да причам. Ето, прекасно је, већ сам веома жалосна. А и ви! Што сте навалили! Срна па срна! Препелица па препелица! Као да немате чим другим да се бавите. Сад ћу сести на зидић и чекаћу да се појави полицајац. И ни речи више о срнама и препелицама.

А ако нема полицајца?

У таквим случајевима је најбоље ићи куда те очи воде, идеш идеш идеш и то ти је све, а очи те воде, а ти за њима. Ако ништа друго загрејаћеш се на овом пасјем времену и неће ти се прсти на ногама смежурати од влаге у ципелама. Ципеле су инче једна веома добра ствар осим ако имају рупу. Ако су с рупом онда нису ни за шта, готово па су штетне.