Мој је отац сједио у рову, гулио војничко сљедовање, познајући њега јебавао сељачке мајке у себи, када му је изнад главе, парајући звијезде августовског неба, прелетјела граната. Мој је отац тада знао да ће мене погодити.

Са истом сигурношћу у властито предосјећање коју има мој отац док гледа гранату, пет година раније у мене је гледао дјед и значајно рекао: „Од овог дјетета ће бити нешто“.

Моја је мајка тих ратних година сваки дан узносила по педесет литара воде на посљедњи, пети спрат. Тјешила се ријечима: „Бар смо ближе небу.“ И моја се мајка није зачудила што је граната пала на мене јер је знала да бити ближе небу значи бити стално на удару. Сада ми се живом чини да је та близина небу усуд свих избјеглица – небирана благодат. А тај дан, врео и мучан, мајка није носила воду и због тога је имала снаге да ме извуче у посљедњем тренутку. Послије дуго времена је дошла вода и све наше жене су прале веш, те чудесне гомиле веша, нагомиланог и устајалог, и ријетко која од њих је имала срећу да не спира крв са њега. Моја мајка је весело запљускивала водом мекану тканину, радовала се животу и неочекиваној срећи која тече из чесме када је чула страховит тресак у „великој соби“, коју је сматрала најсигурнијом. А ништа није сигурно – ни тада ни сада. Неуморним рукама у дану предаха, мајка ме извлачи из прашине, закриљује ме од бетона, са ужасом гледа рупе од детонације и звјездано небо кроз плафон. Колико ли је људи тада гледало у небо и свјетлуцави траг гранате заједно са мојим родитељима? Да ли су сви они наши сродници јер страх везује као крв – и сјеме је човјеково пуно страха од смрти?

• Од овог дјетета ће бити нешто.

Експлозија је и мене пробудила док сам лежао попречке преко јастука, ударило ме је у главу и ногу, расанио сам се; отргнут сам из чврстог наручја сна, изнесен сам из прашине и смрти. Онако сањив у рукама без умора, отворивши очи, погледао сам око себе и видио гомилу разбијеног бетона и помислио, сјећам се добро, помислио сам: Ко је измрвио овај хљеб.

Мој је брат видио свашта, али се није плашио. Није се бунио и није плакао. Када смо побјегли из стана који је био близу неба у оближње село мој брат је радио на фарми свиња и давали су му ногице као плату. Јели смо ногице на прагу туђе куће и смијали се када је мајка сломила и прогутала свој зуб. Смијали смо се непатворено јер шта је један зуб. Страшно је да умре мајка, а мајка умире када се дјеца лажно куну у њу.

• Иза куће је велика змија!
• Лажеш!
• Не лажем, мајке ми!
• Мајка умире кад се лажно кунеш!

А можда и није змија, можда су каблови. У страху су велике очи. Мој се брат није плашио, он је знао да није змија. Отишао је да ради на фарму свиња, равнодушан. Власницу фарме су заклали јер је остала када су сви отишли. Надам се да се њена дјеца нису заклињала, страшан је терет туђег зла.

Ја сам стално плакао, плакао сам кад сам слагао за змију, плакао сам када су дјеца срушила игло у радости што је дошла струја, плакао сам када је неки дјечак врхом моје дрвене пушке додиривао мртвог миша – плакао сам небројено пута прије и послије свега тога. Сада се питам да ли ће нешто бити од овог дјетета или је плач крајњи домет.

Ја сада тражим праву ријеч да обухватим смисао једног останка у животу јер смисла мора бити. Тражим ријеч довољно јаку да ме оправда јер ја сам све оно што човјек јесте.

Шта бива од дјетета које није погинуло?