Пажња је двосмерна улица која води или од другог ка себи, или од себе ка другом.Чини ми се, и једна од најпрометнијих улица данашњице.

Већина нас живи дупле животе без икакве надоградње когнитивних способности или емотивних и интелектуалних капацитета. Време наших живота и даље је ограничено; проширен је само простор. Потраживање пажње постало је не само диктат тренутка, већ неретко и стратегија одабира – оних који нас воле, диве нам се и благосиљају све што кажемо и урадимо.

Док смо некад, у аналогно доба, браво по рамену морали да завредимо улагањем себе у реалном времену и простору, данас сваки мали корак на лествици успеха бива награђен громогласним аплаузом. Потребно је време, рекли би духови, а ми смо време компресовали, а нисмо се удвостручили. Штавише, ако умемо да подиђемо алгоритму и дигиталном продужетку који називамо паметним, хранићемо се допамином и врло брзо подесити организам на очекивање аплауза или бар повратну информацију у рекордном времену.

Међутим, оно што мене више занима јесте недостатак пажње у овом трошном простору, под условима у којима нико не гледа и не бележи. Ако се подсетимо двосмерности термина, ваља обратити пажњу на језик како се не бисмо саплитали. Пажња је етимолошки повезана са глаголом пазити. За ову одредницу у речнику ћете, с једне стране, пронаћи  концентрисаност свести или усредсређеност на појаву од интереса; са друге стране пажња може да упућује на непожељно и опасност. Дакле пажњи као опомени, нешто што је ван субјекта и указује на опрез, супротстављена је пажња која извире из субјекта.

Стога пажњу разумемо такође као несебично давање, што је одсликано и у језику: поклонити пажњу. Чему и коме ћемо је посветити имплицира иминентну вредност или вредносни суд у смислу да феномен ком поклањамо пажњу исту и завређује. А то је мач са две оштрице. Није свака заслужена пажња израз дивљења; често је изасланик критике.

Те пажњу употребљавамо и у негативно конотираним контекстима. Учитељи су нас често опомињали да не скрећемо пажњу на себе и не одскачемо; неко жељан пажње није неко коме радо жељу испуњавамо. Али то је било у време док је наше друштво још у великој мери било колективистичког карактера. С убрзањем, и доминантно колективистичка друштва почела су да се реконструишу и подлежу диктату индивидуализма. Међутим, оно што не смемо заборавити јесте да незадовољена потреба из детињства неће сама од себе да се задовољи. Стога људи који пажњу не пружају не морају априори бити енергетске пијавице, незаинтересовани и егоцентрични. Празног резервоара једноставно нико не може да повуче другог.

Елем, тај предмет који буди интересовање и изоштрава фокус истовремено утиче на цео наш организам: шире нам се зенице, делови мозга су боље снабдевени кисеоником, мишићи постају напети. И у том процесу, парадоксално или не, јавља се нетрпељивост према онима који не деле нашу пажњу, односно који је посвећују нечем другом.

Да ли је то нарцизам или нервизам, патологија или исконска потреба човека да буде чувен и виђен, тешко је рећи у простору где тако много надражаја одвлачи пажњу. Наше ресурсе не одређује само детињство, већ и друштвено-економске прилике, јавно колико и приватно. Они којима је јавно поклоњена пажња, обично брзо стекну етикету пожељних и примерних.

Владари су кроз историју и легенду неретко изискивали пажњу од својих „поданика” и на незадовољење ове потребе реаговали бурно, па и окрутно. Цар у новом оделу је уживао пажњу својих „кратковидих поданика” до краја свог живота, док је Атина свој гнев што је Посејдон поклонио пажњу Медузи уместо њој, испољила на недужној девојци. И свако, ко би јој у будућности посветио пажњу, скаменио би се.

С друге стране, племенити примери попут Таџа Махала надмашују могућности и моћ замишљања савременог човека. Да ли је дугогодишња изградња овог маузолеја у сећање на вољену супругу успела у својој унутрашњости да задржи дух љубави или је прерасла у обожавање овоземаљског, препуштам Судији. Али чињеница је да је даривалац ове пажње, Шах Џахан, макар толико у сећању људи колико и она којој је посвећен, Мумтаз Махал.

Пазимо! – каже свештеник пред читање Светог Јеванђеља. Овај позив разумем и као опомену да се не изгубимо у сопственим мислима, већ будемо присутни и будни у тренутку. Шта чујем, видим, миришем? Каква је текстура онога што додирујем? Да ли је топло или хладно, меко или тврдо, глатко или храпаво? Све су то трикови који нам помажу да не будемо заведени.

Али заведени чиме? Духови су превазиђени, али један је и даље врло моћан – дух времена. Древне цивилизације попут Маја, Инка и Астека оставиле су у земљама Средње и Јужне Америке у аманет културу поштовања мртвих. На Све Свете врата се отварају у два света су спојена, онај видљиви и онај ведљиви. Ако пазимо на оно што је у нама, приметићемо да то није случај само у овим, нама далеким културама, већ да су гласови наших предака како у генима, тако и у свести у многим животним прелазима. Па знамо шта би нам на ово рекла баба, како би нас посаветовао деда, ко би честитао, а ко осудио. Поред паганског обичаја да покојницима носимо на гроб храну и пиће, ипак све више потискујемо невидљиво. Оно се не може рекламирати, уновчити или представити широј публици. Култура заборава преовладала над културом сећања, а ко је непажљив, могао би се огрешити о телохранитеље историје.

Нажалост, у друштву које вришти против дискриминације сваке врсте, пажњу добија вриштање. Терминологија је постала погон који пакује речи у светлуцави целофан и пажња попут муве без главе удара у стакло. Слично се дешава са другим феноменима који изазову пажњу. Успешна књига аутоматски светлост усмерава на свог писца, држава на свог вођу, идеја на свог творца. Међутим, у овом случају наилазимо на зачкољицу са речју успех.Сведоци смо времена у ком су излози, панои и корице књига готово оживљени личностима. Да ли с правом или не, мора да одлучи свако за себе, али оно што нас привлачи поред лепог јесу и сензација и скандал.

Нажалост, истина је и то да данас свака идиосинкразија добија своју полицу у излогу. Толико разговарамо о свему да смо потиснули простор за истинске показатеље пажње: позив, реч утехе, захвалност, помоћ при селидби… У тој мери смо изнијансирали свој захтев за пажњом да смо заборавили да се свако узимање мора подмирити давањем. У супротном, нарушена је равнотежа.

А какви су то пажљиви људи? Надам се, не само они са „синдромом помагача”, који поклањају преко својих могућности и науштрб сопственог благостања. Можда су то они чији се односи заснивају на узајамности, који комуницирају са природом, пажљиви како према животињама, тако и према биљкама. Они који имају слуха за сопствене, али и за потребе другог.

Са жељом да не упаднемо у замку когнитивне емпатије и интелектуалне апатије, враћам се афективном. Иако ни свет осећања данас није безбедан и слободан од манипулације, уздам се у интуицију, способност нашег тела да на основу записа предака препозна и тумачи сигнале из околине. Можемо ли да будемо пажљиви једна према другима чак иако нам је пажња подељена? Можемо ли чак иако је усмерена на две различите стране: лево и десно, ка небу и ка земљи.