DŽOLIN

            Lako su se budile i ustajale, valjda kao i svi četvorogodišnjaci. Tek što bi im se oči otvorile, noge bi im već dodirivale pod. Ovaj put šljapkavo jer su na odmoru, na moru, gde su podovi uglavnom prekriveni pločicama, čak i u spavaćim sobama. Šljap, šljap i već su u kuhinji. Nesigurno otvaraju vrata kuhinjskog ormarića i uzimaju paketiće čokoladnog mleka. Šuška celofan, slamčice zalepljene za kartonski tetrapak su oslobođene. Čuje se sinhrono srkanje, obe ostaju bez daha. Zna da će uskoro čuti i njihove duboke uzdahe, kad isprazne paketiće. Tu nije bilo sinhronosti. Starija bliznakinja je uvek završavala pre, a nije da su se takmičile, prosto su tako pile gotovo sve – u jednom dugačkom cugu. 

            Osluškuje iz kreveta, ne ustaje joj se još uvek. Srećom te je stan koji su iznajmili mali tako da može uvek da ih čuje, iz svakog ćoška stana. Doputovali su pre deset dana, muž je zbog posla morao da se vrati kući, a ona je odlučila da ostane sama s bliznakinjama još petnaest dana. Činilo joj se da bi mogla da ostane tu zauvek. Oduvek je volela Egejsko more, delovalo joj plavlje od ostalih, i ne samo zbog njegove lepote već i priče koja mu je (do)davala dubinu. Bila je veliki zaljubljenik u priče, arhajske mitove pogotovo. Verovatno zato što nisu imali pouku. Pouke su došle kasnije, Rimljani su ih naročito cenili, a tek hrišćani, svaku su priču upropastili poukom. Zanimljivo, tek sada joj pada na pamet, na engleskom se pouka, odnosno poruka kaže moral, nije to bez razloga. Egej, lepi Egej, morao je biti lep jer je ova divota od mora prozvana po njemu – mislila je istežući se u krevetu iznenada ispražnjenom. Zaboravila je šta se sve sa Egejem dešavalo, mnogo su složeni ti rani mitovi – puno likova, događaja – seća se da se i Tezej pojavljuje u nekom trenutku, on je Egejev vanbračni sin, tu je i Medeja. Sirota Medeja, i u ovoj priči je negativan lik. Ona je tražila da Egej otruje Tezeja pa su je prognali. Na kraju, Egej skače sa stene u more i gine. I posle toga su more prozvali Egejskim. Posthumno takoreći. A Pitija je sve to unapred videla. Višesmislena Pitija, sedi na svom tronošcu, žvaće lovor i saopštava hermetičke stihove. Šta bi tek bilo da je imala listove koke da žvaće? I ja sam Pitija ponekad, samo bez prateće opreme, nasmejala se i pogledala u pravcu stočića gde joj je stajala sveska. Sveska-svaštara, svečega je u njoj bilo pa i hermetičke poezije.

            Čuo se i drugi duboki uzdah, škripa vrata od ormarića, a potom i udaranje ispražnjenih paketića o dno kante. Zaboravila sam sinoć da stavim kesu za đubre u kantu, pomislila je i krenula da ustaje ali je odustala – može kanta da sačeka. Pitala se šta će bliznakinje sledeće da urade – da ulete kod nje u krevet i da se maze s njom, ili da se igraju s igračkama koje su dovukli od kuće. Morali su, iako su zauzele skoro ceo kofer, bliznakinje bi svisle bez omiljenih i poznatih igračaka u novoj sredini. Ne baš svisle jer imale su jedna drugu, ali bi im trebalo mnogo više vremena da se prilagode. Uvek se pitala kako je to, imati stalno nekoga uz sebe. Kada su bile bebe od par meseci, kad su već počele da pomeraju ruke i noge, sad se više nije sećala kada tačno nastupa taj trenutak u razvoju, ukoliko bi ih stavila na krevet sa velikim razmakom između, malo po malo bi se pomerale, kao da su plivale, sve dok se ne bi priljubile jedna uz drugu. Potpuno su okrenute jedna drugoj. Puštale su i njih, njenog muža i nju, često u svoj krug, ali  oboje su i te kako bili svesni da je to krug koji pripada smo njima dvema. Ona je bila jedinica i morala je svojski da se potrudi kako bi stvorila sopstveni krug. Svoj lepi krug, u mislima je poslala poljubac bliznakinjama utonulim u zajedničke razigrane misli.

            Šljapkanje se udaljavalo – otišle su do ulaznih vrata da uzmu igračke sa police. Da, čula je gorilu kako udara o pod. Znala je da je gorila – Ki-kon – jedino je on imao glavu od teške plastike, sve ostale igračke su bile meke, plišane. Bliznakinje još uvek nisu govorile, zapravo jesu ali sopstvenim jezikom, tačnije našim samo su skraćivale reči i potom ih na zanimljiv način povezivale. Nekad su delovi reči ostajali nepovezani, nekad bi sačuvale samo poslednji slog reči, nekad samo prvi, nekad samo prvo i još poneko slovo. Ke-mo, tj. keks i mleko, to su najviše volele da jedu za doručak i večeru. Mnogi su se brinuli ili su barem izražavali brigu što bliznakinje još uvek ne govore. Ona se nije brinula, beskrajno joj je bio zanimljiv njihov jezik. Prava deca budućnosti, neki bi rekli. Ne, ona uopšte nije tako mislila, muka joj je više od svih tih proricatelja – postoji li ta reč uopšte, pitala se – koji budućnost i buduće generacije uvek vide u mračnom svetlu i jednodimenzionalno. I logopedi, svi oni odreda ponavljaju kako roditelji ne pričaju sa svojom decom i da deca zato sve kasnije progovaraju, da je to zabrinjavajuće, da se oni brinu. Danas se svi brinu oko svega. Ona uopšte nije mislila da je to tačno. Možda je upravo suprotno – logoreičnost odraslih je naterala decu da zaćute? Svi svuda samo pričaju, objašnjavaju, pričaju, ona se skoro sa setom sećala vremena bez mobilnih telefona, kao da je starica. Zato je i volela da dođe ovde, na maloazijsku stranu Egeja gde ljudi „cvrkuću“ budući da ih ona uopšte ne razume. Zapravo, ponekad ih razume, ali se trudila da nauči što manje od njihovog jezika.

            I bliznakinje započinju svoju igru. Smestile su igračke u centar malog tepiha na sred sobe, a onda su i one sele jedna naspram druge. Toliko su različite, uvek je zapanji kad ih vidi kad tako sede. Mlađa je plava i kovrdžava, koža joj je izrazito bela i meka, u stvari, sva je meka, kao njene omiljene igračke. Starija ima ravnu, smeđu kosicu, koža joj nije pretrano bela a opet mnogo gore odgovara na zrake mediteranskog sunca od bele kože mlađe. Ona je koščata, sva u uglovima. Smeđa ima plave oči, plava, iznenađujuće, smeđe. Lepo su se pomešale. Još jednom se zadovoljno istegla – ceo krevet samo za nju. Kakav luksuz! Ipak, razmišlja, vreme joj je da ustane. Spušta noge na pločice, kako lep dodir – susret svežih pločica i njenih toplih stopala! Prijatna jeza joj se penje uz noge. Ne pada joj na pamet da navlači papuče. Maše bliznakinjama i odlazi u kupatilo. Iznenađuje je sopstveni odraz u ogledalu. Koža lica joj je već potamnela i sija se. I oči joj sijaju, da ne kaže blistaju. Srećna, a? – pita samu sebe. Brzo se umiva i pere zube, razmazuje kremu po licu i izlazi ne pogledavši se više nijednom u ogledalu. Nema sad vremena za introspekciju. Ili se plaši da ne izbaksuzira trenutnu sreću koja se neočekivano produžila. Spušta usne na temena bliznakinja, uvek zatvori oči kada to radi, želi da zadrži njihov miris što duže, da ga sačuva u pamćenju zauvek, i kasnije, kada odrastu, kad je budu ljutile, verovatno će i toga biti, možda i besa, da može da ga prizove i prestane da se ljuti. Mirisi je uvek nepogrešivo povedu na sentimentalno putovanje u prošlost. Ne samo sentimentalno, nažalost, zato se i trudila da svesno pamti „dobre“ mirise. Da bi oni pretegli u pamćenju. Da joj u glavi lepo miriše kad bude stara, poluglasno se nasmejala. I glave su im tako drugačije, jedna loptasta pozadi, druga šiljata. Zauzete igrom, bliznakinje čak i ne opažaju poljupce. Čavrljaju, premeću igračke, u centru je, naravno, Ki-kon, osovina oko koje se njihova igra uvek okreće.

            Pije kafu i maže sebi krišku hleba maslacem, bliznakinje doručkuju ke-mo. Nisu zadovoljne, ke nije tako dobar kao kod kuće, ali ipak jedu. Ona je zadovoljna, i hleb i maslac su savršeni. Seče i komad starog sira, ne može da odoli iako joj ne prija kada ga ujutru jede, izaziva joj gorušicu. Pakuju se za plažu, treba svašta poneti, a najpre treba da ih obe dobro namaže kremom za sunčanje. One nose svoje gume sa životinjskim glavama – podsećaju na glave zebre i nilskog konja; ona nosi sve ostalo – torbu sa peškirima, kremom, vodom, sokom, grickalicama, gumenim igračkama – njih su ovde kupili, nisu ih donosili od kuće, pitala se kako će sve to spakovati kad se budu vraćale kući… Čekaju je kod vrata, nestrpljive da krenu mada ništa ne govore. Sa džinovskim slamnatim šeširima na glavi, liče na cvetove.

            Plaža je blizu, mala je, peščana i ima prirodnu hladovinu u jednom svom delu. Nekoliko stabala eukaliptusa i još nekog, njoj nepoznatog drveća, se tu darežljivo naginje. Tu su uglavnom roditelji s malom decom. Na delu plaže bez prirodne hladovine, opružena na ležaljkama, sunčaju se stara i mlada tela odraslih. Mlada da bi bila još lepša i zaista deluju senzualno, kao da im se pod suncem raspiruju želje. Stara ne deluju senzualno već žudno, kao da im je sunce neophodno za život. Suncobrani su još uvek zatvoreni, rano je. S bliznakinjama uvek zauzima samo jednu ležaljku, tako to ovde rade, da bi ih bilo dovoljno za sve. Ležaljke se ne naplaćuju. Postoji lep osećaj zajedništva u ovom selu, misli dok joj pomažu da se spusti s bliznakinjama niz par stepenika do plaže. Ulica je malo iznad nivoa mora, odvojena je od plaže niskim zidom, a spojena s njom stepenicama na nekoliko mesta. Pomoć joj nije potrebna, ali pušta ženu i devojku od šesnaestak godina da uzmu bliznakinje za ruke. Bliznakinje se ne bune, već su se navikle na to da ih ovde nepoznati maze, podižu ih kada padnu, uzimaju za ruke, daju im voće i slatkiše… Nije kliše, Mediteranci zaista vole decu, misli dok gleda dve žene kako nežno smeštaju njenu decu na ležaljku. Zahvaljuje se ženama i započinje raspakivanje. Bliznakinje brzo svlače haljinice i šešire, grabe kantice i igračke i trčeći odlaze u vodu. Voda je plitka prva dva metra, a zatim postupno postaje dublja, za četvorogodišnjake duboka. Zna da bliznakinje neće otići daleko, ipak je na oprezu. Opruža se na ležaljci, vetar danas prijatno duva, misli osluškujući šuškanje lišća eukaliptusa. Posmatra ljude na plaži, oko nje su uglavnom žene s decom i tek pokoji otac. Pogled joj ponovo pada na ženu s dečačićem starim možda oko tri godine. Stalno ih viđa na plaži. Ona je krupna žena, starija od nje, u četrdesetim je svakako. Zanimljiva joj je. Deluje odsutno. Turkinja je, duga kosa joj ima božanstvenu boju rđe, a koža joj je izrazito bela, belja od kože mlađe bliznakinje. Mora da joj je neka praprababa bila Čerkeskinja, dovedena u Istanbul kao robinja, puštala je mašti na volju gledajuću ženu ispod oka. Setila se pesme Doli Parton o irskoj lepotici Džolin i stala da je prevuši:  oči smaragdi… koža slonovača… Kao da je iz irske balade ispala, mislila je i dalje gledajući u ženu koja je sada povlačila duge dimove iz tanke cigarete. Stas je odaje – pogled joj je sad šetao po ženinoj punačkoj figuri i višeslojnim prevojima njene meke kože – Čerkeskinja, ipak.

            Žena je najčešće skoro nepokretno sedela na ležaljici, s jednom podvijenom nogom prekrivenom maramom uvezanom oko struka, dok joj je druga noga bila na zemlji, zapravo uronjena u pesak. Ili bi ležala podjednako nepokretno, s glavom položenom na jastučić koji je uvek donosila sa sobom, kako bi mogla da pogledom prati sina. Mirna a duša joj nemirna, zaključila je ponovo kao i pre pet dana kad ju je prvi put videla. Otada ju je svakoga dana viđala na plaži, dolazile su otprilike u isto vreme, zbog dece, ujutru što ranije, u podne bi se već sklanjale s plaže, i po podne, posle pet. Uvek bi se jedna drugoj osmehnule. Zubi joj biseri, krupni. Osmeh zatajan. Ne zna da li joj je glas bio kao kod Džolin – soft like summer rain, jer nikada nisu progovorile, a na njihovom delu plaže je uvek bila galama koju su deca podizala, kao i njihovi roditelji dozivajući ih da se vrate, da ne idu u duboku vodu. Ona nikad nije vikala, njen dečaćić je bio izuzetno miran. Uglavnom bi se igrao pored njenih nogu, do vode bi odlazio tek da napuni koficu. Nikad ih nije videla da se kupaju u moru. Njene bliznakinje, kada bi im dosadilo igranje u pesku i plićaku, uzele bi gume s životinjskim glavama i stale ispred nje s upitnim pogledom u očima. Nekad bi mlađa i rukom pokazala prema moru i rekla – mo-mo! Onda bi sve tri zajedno ušle u vodu i otplivale dalje od plićaka i njegove gužve. Kada bi se dovoljno udaljile, stale bi da plutaju, ona na leđima, one u svojim gumama, uživajući u tišini. Tišina nije bila prava, čuli bi se glasovi kupača s obale, ali su bili prigušeni, kao da su dolazili ispod jastuka, što je njoj sasvim odgovaralo, a činilo se i bliznakinjama.

            Dečačić je u fizičkom smislu bio sušta suprotnost majci, mada je očito nasledio njenu mirnoću. Kosa mu je bila tamno smeđa, svilenkasta i sva u loknicama, kao kod njene mlađe ćerke, koža tamna, skoro kao mlečna čokolada. Punačak, možda ipak nije nasledio majčin stas, samo je bio u takvom uzrastu. Znaće se za par godina. Zanimalo ju je da li će, ako ponovo dođu ovde na odmor, i njih naći tu. Bilo bi to zanimljivo.

            Slučajno, pogled joj se ukrstio sa ženinim. Otkrila je beskrajnu dosadu u njemu, umor, želju da pobegne odatle, od svega, želju za nečim, neodređenim ali uzbudljivim…  Sve to u deliću trenutka jer je ženin pogled leteo preko svega, ne videći ništa zapravo, ni nju, očito. Ni dečaka verovatno nije videla, pogled joj jeste često počivao na njemu iz navike, ali misli su joj bile drugde – nigde određeno, zaključila je. Treba joj predah, od svih, svega, čak i od sina, a ne sme nikom da kaže, reći će da je loša majka, nastavila je da zaključuje. Dosta, rekla je sebi istežući se, a potom je mahnula rukom bliznakinjama koje su se igrale u pesku blizu vode, da dođu, bilo im je vreme da odu, sunce je počinjalo da prži. Verovatno je bilo blizu podneva, na moru nikada nije nosila sat, pratila je svoj unutrašnji, kao i sunčani, koji su bili tačniji.

***

            Kada su po podne došle ponovo na plažu, žena i dečak su već bili tamo. Da žena nije nosila drugačiju maramu oko struka i drugi kupaći kostim, mislila bi da nisu ni odlazili s plaže budući da su bili na istom mestu, žena čak u identičnom položaju s jednom podvijenom nogom i dugačkom i tankom cigaretom među debeljuškastim prstima. Dečak se igrao u pesku pored ležaljke, s istim kamionom kao i tokom pre podneva. Bile su joj dirljive ruke žene, debeljškaste, izgledale su kao ruke deteta iako je među prstima skoro uvek držala cigaretu. I nokti su joj bili dugački i savršeno namazani, ovaj put narandžastim lakom, da joj se slaže s maramom. Primetila je da je stalno menjala boju laka, sada je shvatila zašto, da bi bili u skladu s maramama. Božanstvene su, sa zavišću je gledala u ženinu maramu koja se u bogatim, skoro baroknim naborima spuštala na pesak pored ženine noge uronjene u pesak. Boje marame su se u savršenim tonovima prelivale na kasnom popodnevnom suncu – narandžasta u žutu, žuta u zelenkastu.

               Bliznakinje su opet otrčale u plićak, ona je ostala da leži. Puno dece je bilo u plićaku, zato je bliznakinje pažljivo pratila pogledom. Na ženu je potpuno zaboravila. Sada je ona osećala nemir, zato je posle nekog vremena pozvala bliznakinje, dala im gume i zajedno su otplivale dalje od gužve. Stigle su do šarenih bova koje su obeležavale dokle je kupačima dozvoljeno plivanje. Granice – i ovde, mislila je dok je nogom gurkala jednu bovu. Su-ce, su-ce, obe bliznakinje su uzbuđeno pokazivale rukama prema zapadu, naravno. Sunce je ponovo spektakularno zalazilo, kao i svake večeri ovde, ipak, prizor ih je i dalje opčinjavao, sve tri. Bliznakinjama je ubrzo dosadilo gledanje i tražile su da se vrate na obalu, pesku od kojeg je moglo svašta da se pravi. Na obali je sela u pesak pored njih dve i gledala kako se iz njihovih modlica rađaju zvezde, krabe, ribe i ostala morska stvorenja. Glasno im se divila na veliko oduševljenje svojih ćerki. Uopšte im nije smetalo kad bi im talas uništio tek stvoreni svet. Odmah bi pristupile izgradnji novog. Njen nemir je nestao, ustala je i krenula ka ležaljici. Ipak, nešto je snažno povuklo da se okrene i pogleda prema moru, desno od njenih devojčica.  U vodi je opazila malu kovrdžavu glavu kako izranja, a potom nestaje pod vodom. I ponovo, izranjanje i nestajanje pod vodom pod čudnim uglom. Stala je da trči, uletela u vodu, uhvatila telo deteta i podigla ga iz vode. U tom trenutku je ostetila kako se nešto teško obrušava na nju, otima joj dete iz ruku i potapa je. Voda joj je bila jedva do ramena tako da je lako izronila. Pogledom je tražila bliznakinje, i dalje su bile na istom mestu, shvatila je da su se uplašile jer su nepomično, kao zamrznute, stajale i gledale u njenom pravcu. Osmehnula im se i rukom im pokazala da ostanu na obali.  Čim je udahnula vazduh, shvatila je šta se desilo, izbezumljena majka je uletela u vodu čim je videla šta se dešava i otela joj dete iz ruku usput je potapajući. Sad je pogledom tražila izbezumljenu majku i dete. Stajali su na obali, majka je bila čerkeska Džolin. Čvrsto je držala dečačića stisnutog uz svoje krupno telo koje se treslo od plača koji je provalio iz nje. Uzdržavan ko zna koliko dugo, mislila je gledajući u ženu. Onda je opazila svoje desno koleno koje je krvarilo – verovatno kad je Džolin naskočila na mene, pomislila je. Srećom, posekotina nije bila duboka. Mlado je zarašće, nasmejala se u sebi. Kad im je prišla, potapštala je je ženu po leđima i rekla joj na engleskom da će sve biti u redu. Dečačić je bio iznenađujuće miran u majčinom zagrljaju, kao da se do pre par sekundi nije borio za život. Kroz suze, žena joj se zahvaljivala na engleskom i turskom – Thank you, çok, çok! Osetila je prstiće bliznakinja na butini. Kada se okrenula prema njima obe su stale da  tapšu i skandiraju – bavo, bavo! Počela je da se smeje, nije mogla da zaustavi smeh sve dok suze nisu krenule da joj se slivaju niz lice. Bliznakinje su skakutale oko nje i smejale se zajedno s njom. Sunčev disk se dotad već spektakularno skotrljao iza planine, primicao se mrak. I dalje se veselo smejući, spakovale su stvari i krenule ka ulici. Dala je podsticaj bliznakinjama da hodaju brže – svratiće u poslastičarnicu pre nego što odu u stan. Limunadu, sladoled, čokoladni krem – supangle kako ovde kažu, šta god hoće, dobiće! Na ženu i njenog dečačića je skroz zaboravila. Okrenula se, videla je da su oni već otišli.

***

               Sutradan ujutru su u osam bile na plaži. Skoro sasvim same, ako se izuzme par opruženih tela na udaljenom delu plaže, uživale su u tišini. I more je poštovalo opšti smiraj, kao ogledalo se pružalo pred njima. Već posle sat vremena, plaža je počela da se puni ljudima i glasovima. Oko deset je stigla i Džolin sa sinom. Mahnula joj je s obale, ali Džolin se pravila da je ne vidi. Slegnula je ramenima i nastavila da sa bliznakinjama gradi peščani svet. Ona je bila zadužena za pravljenje kula – napunila bi kofice vlažnim peskom i prevrnula ih, par put lupnula po dnu i kule bi se začas materijalizovale. Kada su se oko podneva spremale da krenu, Džolin joj se usiljeno osmehnula jedva razvukavši usne – ništa od bisera-zuba ovoga puta, pomislila je sa žaljenjem. Žena je zaista bila prelepa kad bi se osmehnula širokim osmehom. Your smile is like a breath of spring – zapevala je u sebi. Kad je s bliznakinjama stigla do stepenica, okrenula se još jednom i uhvatila ženin pogled na sebi. Ovoga puta nije samo odsutno prelazio preko nje, već je bio neskriveno neprijateljski. Razumljivo, pomislila je, ali se svejedno stresla od ženinog pogleda. Neprijatan podsetnik, to sam ja za nju sada, šteta – odmahnula je glavom i ponovo se setila Medeje. Zbog svoje nesmotrenosti i lakovernosti oklevetane za ubistvo dece. Ne, nije ona svojoj deci želela smrt, već naprotiv – večni život, zato ih je žive zakopala. Tako su pričali, da će Hera podariti večni život onima koje žive sahrane u njenom hramu. A Euripid je posle masno slagao, proglasio Medeju ubicom svoje dece. Sirotica!