Kategorija: istorija3

О Исламској револуцији у Ирану 1978-1979. Чињенице и коментари (Петар Драгишић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Смештен на самом чворишту интереса највећих сила, Иран је већ дуго поприште великих тензија. У првој половини 20. века историја овог простора одређивана је пре свега британским економским и обавештајним присуством. После Другог светског рата на ток иранске историје све више су утицале САД, а у новије време велики интерес за овај простор показују Кинези, који купују највећи део иранске сирове нафте. Све време Иран се налазио (и налази) у орбити руских (совјетских) интереса. 

Нафта је, не само када је Иран у питању, исходиште највећих шанси и мука. Током прве половине двадесетог века нафтно богатство Ирана било је у потпуности у рукама Британаца, односно Англо-иранске компаније која је највећи део прихода слала у Лондон, док су се радници на терену борили за голи живот. Дакле, типична колонијална ситуација, уз пасивно учествовање (од Другог светског рата), шаха Мохамеда Резе Пахлавија.

Успон и пад Мосадека

Уходани ирански посао на тренутак је био прекинут 1951. године, када је иранска скупштина, под утицајем будућег премијера Мохамеда Мосадека, национализовала Англо-иранску компанију и тиме лишила Британце овог лукративног извора. Лондон је реаговао тренутно и определио се за рушење Мосадека. Британци, међутим, нису располагали довољним капацитетом за ову операцију, па су се за помоћ обратили Вашингтону. Они су, притом, заиграли на хладноратовску карту, настојећи да убеде Американце у могући заокрет Ирака ка комунизму и Совјетима, иако то није била намера Мосадека. Мада Лондон није имао снаге за завршни ударац Мосадеку, који је поприлично ослабио британску обавештајну структуру у Ирану, ипак је снажно уздрмао иранског премијера блокадом извоза иранске нафте.

Šah Reza Pahlavi i Soraja
Шах Реза Пахлави са краљицом Сорајом (Wikipedia)

Док је Труманова администрација била несклона рушењу Мосадека, тим његовог наследника, председника Ајзенхауера, показао је ентузијазам за пуч у Ирану. У основи је лежало страховање тадашње администрације од могућег скретања Техерана ка комунизму, у којем је већ деловала комунистичка партија (Тудех). Према тада актуелној америчкој „домино теорији“, улазак једне државе у комунистички табор покренуо би ланчану „комунизацију“ и у суседним земљама. Операцију рушења Мосадека су извели Американци, односно њихова обавештајна структура, активирајући, уз доларско охрабривање, различите групе на самом терену – од уличног полусвета до елитног официрског кадра. У овом подухвату ЦИА је у значајној мери користила већ разрађену британску обавештајну мрежу на терену.[1] Шах је у читавој операцији одиграо само формалну одлуку, потписавши документ о смени Мосадека. Удар је спроведен 1953. године, стари премијер је ухапшен, па је у кућном притвору провео остатак живота. У наредним деценијама шах Реза Пахлави суверено је владао Ираном, који је постао кључни стуб америчког утицаја у том региону.

Шах је пучу дао делимичан легитимитет, али је далеко важнију улогу у овој операцији одиграо пензионисани ирански генерал Фазлолах Захеди, који је непосредно организовао удар. Против Мосадека био је и ајатолах Кашани.

Према чувеној књизи Стивена Кинзера Сви шахови људи субверзивни алгоритам рушења Мосадека обухватио је „манипулисање јавним мњењем“, односно стварање „неповерења јавности према Мосадеку и његовој влади“, потплаћивање официра и организовање масовних демонстрација које су пратиле догађања изван сцене. На улицу је изведена, пише Кинзер, „невероватна маса људи“, док су, иза завесе, војне и полицијске снаге под Захедијевом командом преузимале стратешке објекте по Техерану.[2]

Рушење шаха и револуционарна завршница

Екстравагантна шахова владавина није донела бенефит многим друштвеним круговима у Ирану. Приходи од нафтног бизниса и модернизације економије су бољитак доносили тек одабранима, шаховој „нафтној буржоазији“, која је паре пласирала у  некретнине у отменим деловима Техерана или у небројене квадратне метре у Западној Европи. Незадовољника је био пуно, сасвим довољно за рушење шаховог режима. Против власти су били прозападни либерали, којима није одговарала диктаторска природа режима, комунисти, али и (што је посебно важно) верски лидери и њихови следбеници. Из егзила у Ираку и касније Паризу, шиитске масе је мотивисао ајатолах Хомеини, чији говори су се на аудио-касетама шверцовали у Иран. Ова „непринципијелна“ коалиција заљуљала је и оборила шахов режим. Притисак на улици био је све снажнији, а земља је клизила у хаос. Власти се на покушаје отпора реаговале репресијом, коју је спроводила шахова тајна полиција Савак, подвргавајући бунтовнике бестијалном терору. Ствари су се убрзале почетком 1978. године немирима у граду Ком, после протеста због једног новинског чланка у којем је нападнут Хомеини. Неколико недеља касније дошло је до сукоба опозиционих демонстраната и полиције у Табризу. Ове побуне, током којих је било и људских жртава, представљале су само увод у даљу дестабилизацију и кризу власти.  Немири у којима су страдале стотине људи, наставили су се и наредних месеци, а власт је потресао и талас штрајкова.

Уличне борбе у Техерану (Wikipedia)

У књизи познатог пољског новинара Ришарда Капушћинског, који је непосредно присуствовао драматичним догађајима у Техерану, налазимо и исказ једног учесника/сведока о масакру у Кому: „У тој тишини, са кровова и из улица, које су водиле на трг, разлегли су се пуцњи. Људи у униформама отворили су ватру. На тргу је настала паника, људи су хтели да беже, али нису имали куда. Улице су биле блокиране од стране полиције која је пуцала. Читав трг прекривен је лешевима (…) Сећам се да је читав Техеран био потресен. Осећало се да наилазе некакви црни и страшни дани.“[3]

Суочен са све снажнијим притиском, Реза Пахлави је јануара 1979. године напустио земљу, а већ 1. фебруара Хомеини се вратио из изгнанства. Шах је претходно за премијера поставио Шапура Бахтиара, који није уживао поверење Хомеинија, чији је утицај рапидно растао. Суочен са снажним притиском Хомеинијевих снага Бахтиар је убрзо напустио земљу. За новог премијера „привремене владе“ именован је, на Хомеинијев предлог, либерално оријентисани Мехди Базарган. Демонтажа шаховог система се убрзала и већ почетком априла, после одржаног референдума, Иран је проглашен исламском републиком. Револуција је, међутим, тек хватала убрзање на путу ка стварању државе устројене на исламским принципима. Уследило је уклањање левичарских и либералних, односно секуларних структура у антишаховској коалицији, као и нагла провала антиамериканизма. Одлуку Вашингтона да болесном шаху дозволи боравак и лечење у САД техерански студенти схватили су, на подстицај Хомеинија, као повод да почетком новембра 1979. године упадну у америчку амбасаду, чиме је отпочела чувена талачка криза која је трајала све до почетка 1981. године. Базарган је поднео оставку, а децембра 1979. године је на референдуму усвојен предлог новог устава, којим је Иран конституисан као теократска држава, са високим шиитским клером као неприкосновеном владајућем структуром.

Homeinijev povratak u Teheran
Хомеинијев повратак у Техеран (Wikipedia, GFDL)

Хомеинијев режим је, тако, крајем 1979. године довршио револуционарни преображај Ирана, претварајући лаичку диктатуру у теократску републику. Читав процес није само дубински изменио ирански систем, већ је и темељно уздрмао поредак на Блиском и Средњем истоку. Током четврт века шахове диктатуре (од свргавања Мосадека до Исламске револуције) Иран је представљао кључни стуб америчке моћи у том делу света. Хомеинијев Иран је већ крајем 1979. године слао јасне антиамеричке сигнале. С друге стране, колико год то звучало парадоксално, овај губитак Американаца није у Москви пропраћен великом еуфоријом. Страховало се, наиме, од могућег снажнијег утицаја исламизованог Ирана на муслиманске провинције у Совјетском Савезу. Тако је Хомеинијев Иран и у Вашингтону и у Москви био посматран као сложен стратешки изазов. Амерички одговор, односно покушај обуздавања Ирана, уследио је готово тренутно и био је испољен, између осталог, у подршци Садаму Хусеину током ирачко-иранског рата (1980-1988).

(Не)предвидивост револуције

Поменути Ришард Капушћински писао је у књизи Шахиншах о непредвидивости тока револуције, у чему се она разликује од државног удара: „Државни удар и преврат могу да се планирају, револуција – никада. Њено избијање, час тог избијања, изненађује све, чак и оне који су јој тежили. Они стају зачуђени пред стихијом која се нагло појавила и руши све на свом путу. Тако безобзирно руши све, да на крају може да сруши и пароле које су је изазвале“. Капушћински, и овде ћемо се застати, уочава два типа револуције: јуришну револуцију, која почиње снажним првим ударом, а затим слаби и трага за компромисом са старом структуром, и опсадну револуцију, која стартује слабим ударом, а затим добија на „темпу и драматичности“.[4]

У овај други тип сврставамо и Исламску револуцију. Теза Капушћинског подстиче на продубљивање његове дефиниције опсадне револуције. Двостепеност опсадне револуције, односно два удара (први слаб и други радикалан) препознајемо и у руској револуцији 1917. И она је у првом налету (Фебруарска револуција) имала знатно ширу базу, при чему су доминирали либерали и умерена левица (кадети, есери, мењшевици). Други, снажнији, удар (Октобарска револуција) дело је најрадикалнијих револуционарних прегалаца (бољшевика). Ову двостепеност, односно убрзавање револуције налазимо и у југословенској комунистичкој револуцији (1944-1945), као и у другим државама каснијег комунистичког лагера. И ту у првој фази догађаји иду споријим током, сигнализирајући чак и наговештаје компромиса са старим режимом. У тој народнодемократској фази комунисти наступају у широкој коалицији (народни фронт), а затим одбацују своје краткотрајне некомунистичке савезнике и успостављају комунистички монопол.

Исламска револуција показује јасну двостепеност. И она креће као широк бунт против шаховог самовлашћа, у којем, осим шиитских духовника и њихових следбеника, делују и лаичке снаге (левица, грађанска опозиција). Ипак, у финалу процеса, вођство преузима Хомеинијева структура и, после рушења шаха, одбацује и сузбија друге учеснике револуције. Капушћински каже: „Убрзо су у револуционарном табору настали спорови. Сви су били против шаха и хтели су да га уклоне, али је свако замишљао другачију будућност. Један део људи веровао је да ће у земљи завладати таква демократија, какву су упознали приликом боравка у Француској и Швајцарској. Али, они су управо у борби, која је почела после шаховог одласка, први изгубили.“[5]

Радикалним структурама потребна је, дакле, шира база, која руши стари режим, али и легитимизује преврат. Затим следи удар радикала против револуционарних сабораца. У интеррегнуму између две револуционарне фазе делују привремене владе. У том револуционарном чистилишту срећемо Базаргана, Керенског, Шубашића, Грола. Они не трају дуго, јер револуција једе своју децу, која то, заправо, и нису.

Овај револуционарни алгоритам показује, заправо, предвидивост револуције. Очекивани исход је победа малих, али кадровских структура, мотивисаних и чврсто повезаних кохерентним идејним наративом. Нуспроизвод је горко кајање поражених саучесника у овом подухвату.

Каква је улога самог владара/старог режима у револуционарном процесу? Да ли тактика може да обузда револуционарни налет? И ту Капушћински даје подстицајне примедбе. Свој опис шаховог конфузног понашања на почетку немира 1978. године пољски новинар закључује сугерисањем да владар може да пригуши бунт. Али како?

Пахлавијев одговор био је комбинација снажне репресије и повременог попуштања. Капушћински ту види шахову грешку и спекулише да игнорисање побуне може да ослаби и обесмисли револуционарни ентузијазам: „Није то (шах Пахави) нервно издржао, сматрао је да мора сместа да реагује. Отуда његове тако нагле, хистеричне, луде одлуке. Недостајала му је извесна доза цинизма. Могао би тада да каже: Демонстрирају? Шта да се ради, нека демонстрирају. Колико могу тако да демонстрирају? Пола године? Годину дана? Мислим да ћу издржати. У сваком случају нећу се ни маћи с двора. И људи би се, разочарани и огорчени, хтели или не, на крају вратили кућама, јер тешко би се могло очекивати да би неко пристао да проведе читав живот у демонстративним поворкама. Није (шах) умео да чека. А у политици треба умети чекати.“[6]  

Да ли је Исламска револуција – револуција?

Револуцију дефинишемо као најдрастичнији дисконтинуитет политичког, привредног и друштвеног живота једне заједнице – улазак у нешто потпуно ново, неистражено и модерно. Иранска револуција је те, 1979. године, тај простор вратила у неко старије време, али га није искључила ни из садашњости. Иран после револуције није, дакле, испао из савремених токова у многим областима, па ова држава и данас представља велику регионалну силу. Ово коегзистирање прошлости и садашњости у савременом Ирану сугерише да се тамо крајем седамдесетих није догодио прелом налик европским револуцијама. Гледајући из угла европских критеријума, Исламска револуција се и није десила. Капушћински закључује: „У Европи, епохе се мењају, нова потискује претходну, с времена на време земља се чисти од прошлости. Човеку нашег времена тешко је да разуме своје претке. Овде је другачије, овде је прошлост исто тако животна као и садашњост, неурачунљиви и свирепи век тесаног камена коегзистира с хладним, прорачунатим веком електронике, они живе у истом човеку, који је подједнако потомак Џингис-кана, колико и ученик Едисона (…)“.[7]

Feature image: Обрада и микс (Wikipedia: Great Prophet II/CC BY 4.0 и Saleh2/CC BY-SA 4.0)

[1] Стивен Кинзер, Сви шахови људи. Амерички пуч и корени терора на Блиском истоку, Београд 2005, 181, 189.

[2] Исто, 183-203.

[3] Ришард Капушћински, Шахиншах, Београд 1987, 127.

[4] Исто, 131-133.

[5] Исто, 166.

[6] Исто, 143-144.

[7] Исто, 126.

Грађански рат у Анголи у белешкама Ришарда Капушћинског (Петар Драгишић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

У време пре кабловских телевизија и интернета, говоримо, на пример, о периоду Хладног рата, корпус информација о догађањима на удаљеним просторима био је знатно ужи и потицао је из оскудних извора. Извор је био дописник или ратни репортер. Његове преференције и способности, преточене у извештаје и репортаже, формирале су представе милиона људи. Данашња инфлација информација обесмислила је ову, некада необично моћну професију.

Један од таквих „моћника“ био је пољски новинар Ришард Капушћински. Он није непознат на нашем простору, а његова сведочанства о бурним ваневропским догађањима, попут свргавања етипског цара Хаила Селасија или Исламске револуције у Ирану превођена су и код нас. Крајем прошле године у издању издавачке куће Имприматур (превод Мила Гавриловић) објављено је још једно дело Ришарда Капушћинског: „Још један дан живота“. Реч је о проширеној ратној репортажи о збивањима грађанског рата у Анголи, која су претходила проглашењу независности крајем 1975. године.

За нас, на европском континенту, Хладни рат је представљао време превасходно психолошких напетости. Радило се о продуженом ишчекивању апокалиптичног рата који се никада није догодио. Уместо тога Европљани су били изложени и пропагандним борбама и тек спорадичним насилним инцидентима (попут побуне у Мађарској 1956 године, упаду трупа Варшавског пакта у Чехословачку или тероризма у Западној Европи). Готово романтично време у поређењу са правим катастрофама у Азији, Латинској Америци и, посебно, Африци.

Према неким проценама у „врелом Хладном рату“ , од 1947. до 1991 године на Глобалном југу вођено је око 170 правих ратова, од којих чак 47 на афричком континенту. У њима је животе изгубило око шест милиона људи, једна четвртина укупног броја жртава ратних сукоба током периода Хладног рата.

У дугом грађанском рату у Анголи, који је инициран португалским повлачењем са овог простора, страдало је више стотина хиљада људи. Кључне зараћене стране биле су левичарскИ МПЛА, којег је предводио Агостино Нето, ФНЛА и УНИТА. У питању је био класичан прокси рат, односно рат преко посредника. Док је иза Нетове структуре стајао Совјетски Савез, иза ФНЛА стајале су САД, али и Кинези. Та чињеница показала је превласт геополитичког резона над идеолошким мотивима. Тако су комунистичка Кина и „империјалистичке“ САД у преферансу у Анголи подржале исту структуру (ФНЛА), у покушају обуздавања заједничког ривала у Африци – Совјетског Савеза. Важну подршку МПЛА пружало је на терену око 15 хиљада кубанских војника, а противничке снаге на својој страни су имале трупе Јужноафричке Републике, које су упале у Анголу. Крајем 1975. године МПЛА је издржао притисак и одбранио престоницу – Луанду. Лидер МПЛА је средином новембра исте године прогласио независност Анголе. То, међутим, није довело до стабилизације стања у земљи. Сукоби су настављени и наредних година и деценија.

Језик банту нема будуће време; за Банту људе појам будућности не постоји, не мучи их мисао шта ће бити за месец дана, за годину.

Овај политички контекст грађанског рата у Анголи тек периферно додирује књига пољског аутора. Читалац заинтересован за чињенице велике историје овде неће наћи много тога за себе. Капушћински пише о рату из доњег ракурса. Ту видимо рефлексију политичких интереса светских сила на самом тлу. У књизи/репортажи актери су људи, појединци, са именима и презименима, у борби за „још један дан живота“ у готово немогућим условима за опстанак. Линије фронта није било, па самим тим ни сигурних оаза. Фронт се налазио у сваком селу. На друмовима се страдало од метка, а изван путева од жеђи.

Агостино Нето

Посебно су непријатни описи Луанде, у којој је Капушћински провео највише времена током свог боравка у Анголи. То је жив приказ умирања једног града, којег су најпре напустиле институције (полиција, па чак и ватрогасци), а затим људи, мачке и пси. Оно што је преостало од живота сконцентрисало се у биоскопу под ведрим небом у којем се приказивао француски еротски класик „Емануела“.

Мучне сцене о којима пољски новинар пише лишене су патетике. То није необично, јер суоченост са толиком фреквенција несреће неизбежно отупљује емотивне перцепције. Такав дефект на крају можда задеси и самог читаоца.

Књига Ришарда Капушћинског, понављамо, није намењена читаоцима заинтересованим за високу политику и идеолошке доктрине. Овде видимо само ратну свакодневицу, управо оно што по правилу измиче перцепцији историчара. Ово сведочанство, међутим, представља битан извор, јер нуди управо оно што не проналазимо у архивским папирима. У књизи има и антрополошких детаља, попут овог: „Језик банту нема будуће време; за Банту људе појам будућности не постоји, не мучи их мисао шта ће бити за месец дана, за годину.“ Наслов књиге Ришарда Капушћинског, „Још један дан живота“, намеће се као једини опипљиви футур човека у Анголи у време грађанског рата.

Featured image; Destroyed bridge by civil war in Angola (Wikimedia, CC0)

ЗАВОД ЗА ПРИНУДНО ВАСПИТАВАЊЕ ОМЛАДИНЕ 1942-1944: ОСМЕСИ ИЗА ЖИЦЕ (АЛЕКСАНДАР СТОЈАНОВИЋ)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar
Пред читаоцима се налази галерија слика из живота штићеника и васпитаника Завода за принудно васпитавање 1942-1944. године који се налазио у Смедеревској Паланци. Уз галерију прилажемо и ауторизовани интервју који је Александар Стојановић, за потребе свог истраживања, обавио са последњом преживелом васпитаницом ове институције, Мирославом Ракић, која у овом тренутку има сто година. Стојановић је аутор књиге Завод за принудно васпитавање омладине: 1942-1944 (Београд: ИНИС, 2025), која је прошле године била најпродаванија књига на Институту за новију историју Србије, али и монографија која је скренула пажњу шире јавности на ову тему. Из садржаја ове књиге је, поред осталог, у дневном листу Политика био приређен фељтон који је излазио у 23 наставака.

Чему онда додатна пажња овој теми? На промоцији Стојановићеве књиге на Институту за новију исторју Србије, поставило се питање визуелизације живота у оваквој врсти институције. Стојановић је имао увид у неколико десетина хиљада фотографија, али на њима нису биле снимљене сцене насиља, напротив – васпитаници су на сачуваним фотографијама махом били насмејани. Та његова тврдња покренула је питање проблематизације фотографије као историјског извора, јер у писаним изворима има сведочанстава и о насиљу које је над појединим васпитаницима било примењивано. Са друге стране, живот у оваквој врсти логора (сваки простор ограђен жицом у који су људи принудно смештени назива се логор) драстично се разликовао од логора као што је био онај у Јасеновцу. Стојановић их не ставља у исту раван из пијетета према жртвама логора у Јасеновцу. Приложене фотогафије и интервју проблематизују природу Завода за преваспитавање у Смедеревској Паланци и природу фотографије као историјског извора. Не ради се о томе да фотографија није поуздана, већ да поуздано преноси само одређене аспекте живота у Заводу. Ипак, оне су многобројне и на њима је атмосфера чудновато релаксирана. Ове фотографије су настајале спонтано, у оквиру секције самог Завода и њихов циљ није био креирање слике Завода у јавности, што их чини историјским изворима првог реда.

Фотографије нам је уступио колега и аутор књиге, Александар Стојановић, и то само оне за које су ауторска права слободна. Оне припадају Историјском Архиву Верослава Вељашевића у Смедеревској Паланци, фонду Завод за принудно васпитавање омладине, кутија 6. Далеко већи број фотографија може се погледати у фондовима других архива.

ИНТЕРВЈУ СА ГОСПОЂОМ МИРОСЛАВОМ РАКИЋ, БЕОГРАД 31. 3. 2018.

НАПОМЕНА: Интервју обављен у стану госпође Ракић, у присуству и уз помоћ њене кћерке Маје и зета Милоша Пекића, наставника историје у ОШ „Старина Новак“. Звучни запис интервјуа сачуван у потпуности и без икаквих измена, у трајању од око три сата.

ПДФ формат књиге можете пронаћи на сајту Института за новију историју Србије, овде

О породичном пореклу: Мирославин отац Огњен био је правник-адвокат, члан странке Драгољуба Јовановића (Савеза земљорадника) а мајка професор гимназије. Отац је био виђенији члан странке код кога је Јовановић лично боравио током посета Прокупљу и околини, а и након рата сарађивао је са Јовановићем и помагао у његовом издржавању током година прогона. Мајка је предавала француски језик и књижевност а међу њеним ученицима налазио се и велики број комуниста, од којих су касније неки имали истакнуте улоге у партији и друштву (нпр. Ратко Павловић Ћићко). Ни отац ни мајка, премда су били левичарских уверења, нису били чланови КПЈ. Отац је највећи део рата провео у илегали, кријући се управо од партизана. Мајка је била снажног карактера и пркосно се супротстављала свим властима и насртајима на себе и чланове породице. Брат Миле (Милан Ракић, старији брат) такође је био хапшен и био је у Заводу у Смедеревској Паланци. Након рата он је доживео још веће страдање након резолуције ИБ, када је био утамничен на Голом Отоку. Мирославин деда био је стари радикал, кога су у породичном дому посећивали Никола Пашић и Љуба Давидовић. Мирослава се сећа тих посета а посебно је на њу утисак оставио Љуба Давидовић као фин човек истанчаних манира.

О СКОЈ-у и илегалном раду: карактерише то као глупости, младалачке и потпуно неразумне и нерационалне ствари. Не придаје превише значаја томе, сматра да је у Завод доспела превасходно због породичног порекла и чињенице да су их повезивали са комунистима јер је њена мајка као професор познавала и штитила један број младих комуниста.

О рату и времену пре него што је доспела у Завод за принудно васпитање омладине: током Априлског рата боравила је са делом породице у селу, а потом су се вратили у Прокупље. У септембру месецу тамо су дошли четници. Они су ухапсили Мирославу и њену мајку али су их пустили без саслушања, након што се мајка успротивила саслушању и понуди једног четника кога је познавала да буду саслушани код куће. Током 1942. године добила је упутство да се крије у Нишу. Није сасвим јасно од кога је добила ову инструкцију нити зашто се тачно крила, али то и није од пресудне важност за овај интервју. Ухапшена је једне вечери, на слави, од Гестапоа. Ухапшена је том приликом већа група људи, у којој се налазила и Мирославина мајка. Одведени су у немачки логор у Нишу (логор „Црвени крст“), где је видела бројне Јевреје, као и мајку Желимира Жилника у поодмаклој трудноћи. Описује да је тамо присуствовала сцени када је Жилникова мајка наредила свим комунистима да окрену леђа када су Немци спроводили једног ухапшеног четника (по имену вероватно Аца Поповић, такође бивши ђак Мирославине мајке). Мирослава напомиње да је након рата од Немачке добила 7500 ДЕМ као одштету за боравак у овом логору. Потом следи и „школско хапшење“, када су спроведени у Специјалну полицију, у затворске просторије у Ђушиној улици. Описује како је, чекајући на своје ислеђивање, кроз радијаторске цеви слушала звуке пребијања ухапшених и јауке. И она је била подвргавана батинању само не у Ђушиној него у згради на Обилићевом венцу. Пребачени су следеће вечери у просторије на Обилићевом венцу. Сведочи о познатој пракси Специјалне полиције ударања по табанима током истраге. Каже да су јој температура и падање у бунило услед исте олакшавали да поднесе физичку тортуру. Температуру је, на нервној бази, изазивала сама себи (вероватно услед изузетног претпљеног стреса). Исхрана у Специјалној полицији била је јако лоша, кибла са водом и пар зрна унутра, буђава проја. Каже да се против глади борила тако што би замишљала како једе.

Долазак у Завод: описује да је прво видела жицу али су их дочекали топло. Памти дочек који су им направили штићеници који су већ боравили тамо. Била је зачуђена престанком батинања и променом понашања према ухапшенима. Вођени су на купање, стари штићеници (доведени са Бањице) су им рекли да у Заводу „није лоше“. Искрено је била одушевљена затеченим, посебно након искуства у Специјалној полицији.

О управнику Миловану Поповићу и његовој супрузи др Драгојли: Управника цени као веома интелигентног („генијалац“), за Драгојлу потврђује да је била изузетно лепа и негована („лепа, висока, коса дивна црна, само је имала један зуб који је ишао преко другог, иначе – савршена била лепа“). Управника се плашила, јер се код њега ишло када је неко био оптужен за неки прекршај. Сећа се да су и Милован и Драгојла носили драп униформе од грубог платна. Милован је најчешће носио капе, јер је имао „нешто на глави“, врло живе очи, динамична личност. Мирослава сматра да „он апсолутно није био фашиста“, док за Драгојлу каже да је била загрижена Љотићевка, „луда за Љотићем“. Милован је „био психолог“, комплиментима и дружењем успевао да „отвори“ и преокрене омладнике које су пре тога у СП и немачким затворима издржале страшну тортуру а да нису ништа издале нити промениле своја уверења (наводи пример Душице Мучалице из Прокупља, коју су Немци изобличили од батина и ништа им није рекла, али се отворила управнику). Многе штићенице звао је „Лепа“, међу њима и неку Милену из Љига (Милена Аћимовић) чији је отац био четник. Мирослава памти да је са старијим штићеницима, посебно мушким, волео да води филозофске и провокативне разговоре. Ценио је смелост и духовитост штићеника, а посебно је волео да се шали и ужива у доскочицама штићеника из Чачка и околине (међу којима је био и Пуриша Ђорђевић). Запамтила је једну такву ситуацију: приликом испитивања једног штићеника, зашто неће да призна да је комуниста када је већ осуђен и послат у Паланку јер је писао пароле по зидовма, овај је одговорио „Нисам, ја сам само држао кантицу!“, нашта се управник одушевио и силно смејао.

            Везано за однос између Милована и Драгојле изјављује да је то „био чудан брак“, да нису имали деце, и да је њој изгледало да се Милован „загрејао“ за једну од штићеница. Каже да је Драгојла ценила Милована као интелектуалца.

            Милован Поповић држао им је наставу из филозофије и психологије, а волео је и спорт (највише кошарку). Наводно је у Заводу била и рођена братаница Поповићева, Бранка, чији је отац био командант Ужичког партизанског одреда. Описује сцену провокације коју су организовали управник и медицинска сестра Неђа, које је обавестила Мирославу да јој је отишла веза (са НОП-ом) и да ће то она сада да буде, док је управник кроз прозор посматрао каква ће да буде реакција.

О појединим васпитачицама и другом особљу: памти Милену Стојановић, Ану Јазић и Радмилу Божић. За Ану Јазић тврди да је била изузетно религиозна (готово луда, фанатична) и да је умела да се приближи штићеницама, те да је многе на тај начин придобила да напусте комунистичка уверења. По Мирославином сећању, посебно је била блиска са Слободанком Стаменковић, вереницом Слободана Пенезића Крцуна, у чијем је пуштању на слободу одиграла значајну улогу. Сећа се Неђе Тасовац која је, као студент медицине, била помоћно особље у медицинској служби Завода за девојке (исту функцију за мушкарце обављао је Гојко Капор, касније истакнути лекар на ВМА/начелник неуропсихијатрије). Сећа се и лекара који се обрукао у епидемији Вариола вера, на моју сугестију да ли се можда презива Перишић, потврђује (проверити). Звали су га Импетиго у Паланци, јер је често употребљавао ту реч, после рата је био професор.

О пучу априла 1943. године: Била је тамо, по њеном сећању то се десило недуго по доласку у Завод. Сећа се доласка једног броја агената Специјалне полиције, међу којима су били „они најпознатији из Ђушине“, који су дошли носећи акт-ташне и реквизите за мучење. Хапшење и истрага над ухапшеним штићеницима извршени су ноћу, „агенти су се растрчали по спаваоницама“. То је изазвало огромно узнемирење и била је уплашена за свој живот. Сећа се да је једна барака била преуређена за особље из Специјалне полиције које је дошло. Мирослава до детаља описује белу кућу без прозора у којој је вршено ислеђивање. Њих су тамо тукли и мучили, Мирослава сматра да су све признали. Познато јој је да су ти штићеници одведени за Бањицу и да су стрељани. Међу њима она познаје радника шнајдера и његову девојка, али не може да се сети имена. Помиње сестру Бате Паскаљевића (Аницу), која је одведена на Бањицу, али која је спашена неком интервенцијом.

О Немцима и Заводу: на питање да ли су Немци некада долазили у Завод категорички одговара „не, нису никада долазили“.

О пакетима и храни: пакете су добијали од породица. Аница Паскаљевић је добијала велике пакете од своје богате породице. Она би све што је добила одмах делила са својим другарицама из бараке и „подколектива“. Управа је прегледала пакете али Мирослава мисли да нису узимали од штићеника. Истиче да је пракса слања пакета била уобичајена, да су чак и родитељи који нису могли сами да дођу некад у посету или да донесу пакет умели да пошаљу пакет по родитељима других штићеника у Заводу. Било је и посета, али су Мирослави и Милету биле забрањене, једино их је пред смрт посетио деда уз дозволу управника. Појединим штићеницама које су биле удате долазили су мужеви у посету.

О пословима у Заводу: „То је било ништа. Управник је правио разоноде, доводио клубове за фудбал. Мало је било радова у пољу, нису то тешки послови били“. Сећа се да је било лоше грејање, да су кревети били на спрат… али се боље сећа периода када је боравила у амбуланти што ипак нису били редовни услови.

Предавања и испити у Заводу: сећа се полагања Историје КП 1 и 2. Свашта о партији, колхозима, пуно података. Драгојла је предавала девојкама а Милован момцима. Испити су умели да буду врло изазовни, сећа се да је Слободанка Стефановић добила испитно питање „Смех (по Бергсону)“ на које је импресивно одговорила.

О предавању Димитрија Љотића у Заводу: „Љотић држи нам предавање; почне нормално да говори, па се полако тај глас повећава, па се повећава, па почнеш да лудиш у себи… па кад то нешто загрми – ја и сад то преживљавам – кад то загрми у оној огромној сали то је да не знате где сте…и сад ме је страх кад се сетим“. Сматра да је Љотић био луд. На директно питање да ли су та предавања била обавезна одговара да су таква предавања била обавезна, сви су морали да иду и присуствују.

О Слободанки Стаменковић: каже да су биле блиске („здружила се“). „Лепа к’о анђелак, кикице две, била у групи са Дражом Марковићем“. Стаменковићева јој је описала да је ухапшена док је, преобучена у сеоску ношњу, прелазила неки поток преносећи поруку за партизане. Верује да је подлегла ислеђивању у полицији. Била је интелигентна, заљубљена у неког лекара-комунисту (кога су бацили са прозора), али „није долазило у обзир одбити Крцуна, о томе није било ни говора“. „Била је појам гимназијалцима, најбољи ученик гимназије у Пожаревцу за сва времена“. Осудили су је у партизанима, и њу, и Јелицу Дреновац (јер ју је управник наместио за вођу одреда штићеница). Стаменковићева се много здружила са Јазићком и почела да „бежи од свега и прелази у то“. Сведочи да је Стаменковићева живела у страху шта ће јој се десити по ослобођењу из Завода и да је често говорила о томе („немам ја наде…немам ја наде“). Пуштена је кући у којој јој је отац био стари комуниста-радник, који је био и у Русији. Ухапшена је и убијена, по Мирославином сазнању по наређењу самог Крцуна („ја не могу да радим док је она жива“). Штићеници су имали представу да је Пенезић био један од водећих личности покрета, њима је он био значајнији од Тита, за кога нису знали. После рата је наводно Радмила Божић Крцуну рекла на личном састанку да Слободанка није била издајник, а он се ударао по глави и разбијао пикслу уз повике „ух, да сам знао!“.

О Милу Дору: Тврди да је био претучен у полицији до непрепознавања. Зна да је написао песму „Ми смело ходимо“, коју су штићеници певали када их воде у град у биоскоп. Ишло се под стражом, певајући. Дорословац је морао да побегне из земље јер се плашио да ће сносити последице због песме и рада у Заводу. Девојка коју је наводно требало да ожени и поведе са собом остала је у Заводу („он оде без ње“). Дорословчев отац дао је „грдне паре агентима“, Мирослава је његове родитеље посећивала и после рата.

О изолатору: тамо су ишли углавном студенти (помиње Долфуса). То је била посебна, затворена одаја. Нису смели да излазе, само са стражарима који су их спроводили до вц-а. Не може да се сети због којих испада их је управник слао тамо.

О примени батина у регуларним условима: систем је био да се прича уместо да их туку. На директно питање да ли је била тучена у Заводу одговара се не. Не искључује могућност да је неко могао бити тучен приликом ноћних привођења код управника.

Писмени задаци и политички састанци: писмени задаци на тему политичког опредељења били су веома чести, као и састанци на којима се о томе расправљало. Мирослава истиче да је сваки пут писала исто о својим уверењима, али да су неки који су променили причу бивали отпуштани. Теме су биле „шта ме је привукло комунизму“, „како сам доспео у Заводу“…

О слању у Завод од стране породице: сећа се једног примера девојке („Наци-соци“) која је била послата од породице. Зна да је било и тога, мада је већина дошла из полиције.

О Кубуровићу и Милачићу: сећа их се, зна да су се заљубили у штићенице, и да је Кубуровић чак извукао своју из Завода.

О привилегованим штићеницима: описује да одређивањем за вођу чете неко постаје код управника привилегован, а код штићеника издајник. Углавном је на та места постављао оне који су му били симпатични. Код рада дружина/секција и новина, тврди да су васпитачи одређивали а штићеници су радили, „имали су разрађени програм“. Нису могли да критикују у „Зидним новинама“, тек да понешто извргну шали.

О сопственом привођењу код управника: у 2 часа ујутру позвала ју је дежурна у штабу Зорица Миш, да мора да иде код управника. Управник ју је оптужио да има везу са партизанским одредом у Паланци и одвео у собу за испитивање. Драгојла је потом дошла и изигравала забринутост: „штета је да Вас унакази, штета је да Вас унакази ноћас… нећете личити на себе, тако лепа девојка (Мирослава инсистира да није била лепа), боље признајте, изићићете…“. Мирослава није знала ни шта треба да призна а спасло ју је што је прокрварила, иако није имала туберкулозу. Онда је пребачена код лекара, а болничарка Неђа је наместила да има тежак тип туберкулозе, због чега је пребачена у болницу у Смедерево. Описује како је у болници у Смедереву трљала томпломер како би изгледало да стално има температуру. Враћена је у Паланку након два месеца боравка у болници и у Заводу је потом била смештена у амбуланти, практично до распуштања самог Завода. Из боравка у амбуланти анегдота: штићеница из Крушевца Деса („гејовка: машна, панталоне, бела кошуља“) заљубила се у њу и после јој је слала писма (као и још једној штићеници из Ужица), што је прво било „из зезања“, али су се оне касније уплашиле да би нешто заиста могло да се деси. Мирослава тврди да је била избачена и из заводске школе.

О упаду четника у Завод: четници су упали у Завод у последњим недељама пре распуштања. Драгојла је тада спасила девојке од силовања. Опис четника: „њих кад гледате од позади, то је најлепша девојка што постоји, косе дугачке увијене, оне јахаће панталоне, високи, витки, коса дугачка, кад гледаш од позади – кад погледаш од напред и брада и све имају“. Упали су ноћу у женску спаваоницу и дозивали штићенице које су се сакриле „сестре, сестре“. Мирослава се јако уплашила и мисли да бих их четници силовали, али је дотрчала Драгојла у спаваћици и истерала их напоље вичући.

О бекствима: сећа се бекства Гојка Капора и брата Милета, непосредно пред распуштање Завода. Сећа се и случаја штићенице Несторовић из Прокупља, којој је управа одобрила да оде у посету код родитеља али су је онда они задржали код куће и није се вратила у Завод.

О дешавањима изван Завода: „Ми нисмо много знали… не, сасвим добру представу нисмо имали… причало се за Пенезића да свашта успева“. Тек пред сам крај су чули нешто више, можда и од самог управника. Нове групе „се релаксирају одмах“ по доласку, нису причале шта се дешава напољу. Новине нису читали ни добијали вести. „Пазили су се и родитељи, неће родитељ да каже, па да му дете после страда, да каже неком другом…“ На питање да ли је могла да се види нетрпељивост међу појединим васпитачима одговара да је било нешто, али да су оне мање виђале мушке васпитаче. На питање да ли су се бринули за породице напољу каже да она јесте, да некада ноћима није могла да спава јер се плашила шта је са њенима, да ли су добро, да ли су на слободи…

Распуштање и догађаји непосредно после распуштања Завода: Мирослава се јасно сећа да је управа уочи распуштања Завода два дана спаљивала документацију. Када сам јој рекао да у архивима не постоје карактеристике штићеника направљене у Заводу она изјављује да су сигурно оне тада спаљене, јер су „два дана спаљивали нешто, много су палили“. Чули су се руски топови и сви су били спаковани када је одржан последњи састанак са управом. Милован се обратио на растанку: „запамтите, први који ћете страдати од комуниста сте ви!“, Мирослава памти као да је данас чула ту реченицу. Ослобођени штићеници пребацују се до Смедерева, избегавајући, а неки су страдали јер су их четници клали на путу.

Послератна истрага штићеника: била је после рата група која је давала карактеристике. Сведочило се у Партији, ко се како понашао у Заводу. Мирославу су звали да сведочи за неког Гргура, да је врбовао људе за улазак у позоришну трупу. Сека (проверити тачно име и презиме) је ту горе прошла, јер су њу увукли у више тих секција/дружина. Долфусова сестра (Драгица Марковић, после рата лекар у Институту за мајку и дете) је наводно имала високу улогу у давању тих карактеристика. Бивши штићеници до краја су остали у страху од тих карактеристика, Мирослава сматра да многи зато и нису хтели да причају о животу у Заводу, чак ни након много година.

О послератним привилегијама штићеника/питомаца: највећи број њих узео је борачке пензије. Мирослава објашњава да је и њој нуђено исто, али да су власти захтевале да се она пријави као организатор СКОЈ-а и комунистички илегалац од 1941. како би то било признато. Боравак у Заводу, изгледа, сам по себи није био довољан за стицање борачке пензије и других привилегија по том основу, али на низу примера који наводи, стиче се утисак да су они који су желели да остваре ова права сасвим лако то чинили позивајући се на припадност СКОЈ-у и илегални политички рад. Сама Мирослава одбила је ову могућност уз два образложења: није желела да се изјашњава као скојевац и илегалац (била је и премлада у то време за припадност СКОЈ-у) а такође је, као део породичне традиције, сматрала неприхватљивим да се патриотизам и родољубиви иступи наплаћују држави.

У другом делу интервјуа спомиње скупштинску одлуку коју јој је саопштио отац, сарадник тадашњег министра Драгољуба Јовановића, да се боравак у Заводу „брише“, односно, да нове власти не вреднују то као учешће у НОП-у или боравак у логору.

На питање да ли се у Заводу плашила за свој живот одговара: плашила би се да је рат још потрајао, да је истекло две године на које је била осуђена у Заводу и премештена на Бањицу. Питала је друга који је био на Голом Отоку да упореди са Паланком: он каже да је Завод био „баште, рајеви цвећа“ – наспрам Голог Отока.

На питање да ли је Завод променио нешто код ње, у смислу политичких уверења и животне филозофије: није усвојила, није могла да усвоји против Русије. Све је било против Русије. Али понавља да Милован није било фашиста.

Додатак: Изјављује да су се бивши штићеници годинама састајали, обично на годишњицу, по хотелима и у свечаној атмосфери. Сећа се да је једном био састанак у ресторану Дома армије а једном и у самој Смедеревској Паланци. По сећању, последњи пут је на таквом састанку била пре пресељења, значи половином 1980-их.

О животу затвореника у логору у Јасеновцу и геноциду у НДХ можете читати овде.

Александар Стојановић

Велика светска игра око Косова почетком осамдесетих (Петар Драгишић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Кроз историју косовског простора у оквиру социјалистичке Југославије се од самог почетка као црвена нит провлачила тенденција ка све снажнијој аутономији и поступном издвајању Косова из састава Србије. У складу с тим, јачала је улога албанског и слабио је утицај српског фактора на Косову. Постепена успостава албанске превласти на Косову и Метохији одвијала се уз толерисање и подршку југословенског, али и српског руководства. Овај процес манифестовао се, између осталог, у променама уставног статуса Косова, које су дефинисале све очитије осамостаљивање Косова. Криза на Косову ушла је у нову фазу у пролеће 1981. године насилним протестима косовских Албанаца који су тражили статус републике. У протестима широм Косова било је и људских жртава. Побуна је била сузбијена, али проблем није био решен.

Драматични догађаји на Косову у пролеће 1981. године подстакли су југословенски државно-партијски врх и југословенски обавештајни апарат на интензивно трагање за покретачима и инспираторима „контрареволуције“ на Косову. Није искључивано да су иза тих догађаја стајали неки моћнији инострани фактори. Валидних обавештајних информација о томе није било, али су, вођени интуицијом, југословенски лидери на бројним састанцима, одржаним тих месеци гласно размишљали о могућим утицајима хладноратовских блокова на косовску драму. Већ 8. маја 1981. године, на седници Председништва Југославије, генерал Никола Љубичић је пошао од премисе „да је тешко поверовати да је све ово дело Албаније“ и додао да је у току борба два блока за Албанију, не искључујући спремност оба блока да Албанцима дају одређене понуде.

Члан Председништва СФРЈ, Лазар Колишевски, је могуће покретаче догађања на Косову 1981. године видео на обе стране „Гвоздене завесе“. Допустио је могућност постојања „тајних канала“ између СССР-а и Албаније, а навео је и податак да је Албанија, иако је прекинула везе са Варшавским пактом, задржала савезнички уговор са Бугарском. С друге стране, Колишевски је изнео и утисак да Запад „благонаклоно гледа“ на могућност настанка албанске републике у Југославији. Такав исход косовске кризе уклопио би се, сматрао је македонски политичар, у генерални тренд западне подршке национализмима источно од „Гвоздене завесе“, што је требало да дестабилизује Источни блок: „Запад подржава сваки национализам у социјалистичким земљама, јер сматра да је то један од елемената дезинтеграције тих земаља и слабљења односа са Совјетским Савезом. Према томе, и национализам у Југославији му одговара.“

На већ поменутој седници Председништва Југославије, одржаној 8. маја 1981. године, о иностраном контексту косовске кризе говорио је и тадашњи шеф југословенске дипломатије, Јосип Врховец. Спекулишући о могућим утицајима ванбалканских фактора на ескалацију косовске кризе, он је опрезно одбацио одговорност Западног блока, али није искључио могуће касније укључивање Запада у косовски проблем. Штавише, Врховец је скицирао и могући сценарио такве будуће стратегије Запада, наводећи да би Западни блок у покушају да Албанију привуче на своју страну у неком тренутку могао Тирани да понуди Косово: “Мислим да је наша оцена да Запад овог тренутка није имао интереса да овим правцем дестабилизира Југославију. Међутим, ако би Запад дошао до уверења да је стабилност и егзистенција Југославије у питању […], у том случају би оријентација Запада на Албанију, да у распаду Југославије сачува Албанију као своју позицију, била јако изражена и у спремности Запада да поткупи Албанију са Косовом. Тако да је и то један правац који морамо, без обзира што је сада оцена да Западу то није у интересу овог тренутка, врло пажљиво пратити.”

„Око Албаније се очигледно води ‘игра’, у то сада не бих улазио, и рефлектира се на Косово. Од италијанских другова, у партијама где имамо неке позиције, додуше не агентурне, него те партије легално сарађују са нашом Службом, добили смо чак оцене да су Албанија и Косово само ‘пешаци’, а да се у ствари води много већа ‘игра’ од стране великих сила за тај простор. Све то показује да се ситуација на Косову неће брзо завршити.“

Само два месеца касније, у Београду су се чуле знатно драматичније процене међународног контекста косовске кризе. На седници југословенског Председништва, одржаној 8. јула 1981. године, подсекретар у Савезном секретаријату за унутрашње послове, Димитрије Крајгер, изнео је уверење да су догађања на Косову део шире конфронтације великих сила око Албаније: “Око Албаније се очигледно води ‘игра’, у то сада не бих улазио, и рефлектира се на Косово. Од италијанских другова, у партијама где имамо неке позиције, додуше не агентурне, него те партије легално сарађују са нашом Службом, добили смо чак оцене да су Албанија и Косово само ‘пешаци’, а да се у ствари води много већа ‘игра’ од стране великих сила за тај простор.” С тим у вези, Крајгер је изнео информацију да су Американци тражили од Италијана да „фаворизуjу“ албанске исељенике у Италији не би ли тако дошли до позиција у Албанији.

Сазнања којима је располагала југословенска тајна полиција навела су Крајгера на песимистичке закључке у погледу перспективе косовског питања: „Јер и поред неизвесности на самом Косову, мислим да и та збивања у иностранству показују да је то дугорочан процес, да иза тога стоје и друге велике силе. Ми ћемо покушати да утврдимо ко, али морам рећи да константно са Запада добијамо сервирано да се ради о СССР-у, а са Истока добијамо сервирано да се ради о Западу. Све то показује да се ситуација на Косову неће брзо завршити.”

Током 1981. године југословенски лидери су наставили са дискусијама о могућој улози великих глобалних сила у косовској кризи, при чему се спекулисало о одговорности оба хладноратовска блока. Упадљиво је било да су југословенске обавештајне службе располагале крајње оскудним информацијама о овом питању, па поменуте спекулације у том тренутку нису биле поткрепљене конкретнијим аргументима. Крајем јуна 1981. године, на седници Председништва ЦКСКЈ, Никола Љубичић, поново је говорио о ривалитету два блока око Албаније, али је нагласио да Београд није дошао до информација о њиховој улози у косовској „контрареволуцији“. Ипак, он није имао дилеме око високе заинтересованости Истока и Запада за Албанију, Косово и албанско питање: „Не располажемо подацима са којима би указали на директну умешаност блокова, посебно САД и Совјетског Савеза, у садашње догађаје на Косову. Ви сви знате да Исток тврди да је ту умешан Запад, а западне службе и западни руководиоци тврде обрнуто. Међутим, према неким подацима види се да је веома изражен њихов интерес како за Албанију, тако и за Косово. И једни и други процењују да ће Албанија после Енвера Хоџе морати да се определи и у том смислу подузимају мере да ојачају своје позиције како би на тај начин остварили свој утицај на даљу оријентацију и ток догађаја у Албанији. У вези с тим обе стране су организовале и ангажовале своје чланице, преко којих делују и утичу, како на економику, тако и на друге видове сарадње и покушавају да остваре што већи утицај на Албанију.”

“Интересантан је иступ, ових дана, рецимо, адмирала који је командант флоте САД, који је био код нас. После његовог интересовања за Косово и утицај Албаније на те догађаје, он одговара: ‘Дајте нама Албанију, па ћете бити мирни.’ Као што видите, и њихов интерес је доста велики.” (Никола Љубичић/фото: Wikimedia, CC BY-SA 3.0)

Он је навео да Београд располаже одређеним сазнањима о активностима обавештајних служби Варшавског пакта (посебно СССР-а и Бугарске) према Албанији и Косову. С друге стране, Љубичић је поменуо тврдњу једног пензионисаног генерала италијанског ратног ваздухопловства из 1978. године, да „САД предузимају све мере да би обезбедиле што јачи утицај у Албанији и на Косову“. Југословенски генерал је подвукао и постојање појединих обавештајних центара на Западу (у Аустрији, СР Немачкој…), усмерених на „дестабилизацију Косова“. Љубичић је заинтересованост Запада за албанско питање илустровао и исказом једног високог представника америчке војске: “Интересантан је иступ, ових дана, рецимо, адмирала који је командант флоте САД, који је био код нас. После његовог интересовања за Косово и утицај Албаније на те догађаје, он одговара: ‘Дајте нама Албанију, па ћете бити мирни.’ Као што видите, и њихов интерес је доста велики.”

У овој скривеној игри блокова око Албаније, режим у Тирани није био пасиван. Почетком осамдесетих година, режим Енвера Хоџе опрезно је сигнализирао спремност на отварање према свету, и то пре свега према свету западно од „Гвоздене завесе“. Тако је овај ветеран стаљинизма, у сутон свог живота, идеолошке догме подредио политичким интересима. На суптилан начин Хоџин режим је најављивао потенцијалну склоност ка јачању односа са Западом. Није нимало случајно што су те, 1981. године, албански медији извештавали о „руско-великосрпској завери“ и акцијама „великосрпског шовинизма на Косову“. Тако је, на пример, Зери и популит, јуна 1981. године, објавио чланак под крајње сугестивним насловом „Догађаји на Косову и тајна совјетско-великосрпска сарадња“. Очигледно је да се иза таквих порука крила намера да се Запад заплаши могућношћу јачања совјетског присуства на том простору. У Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП) била су регистрована настојања Албаније да ојача односе са Западом, те да је до напретка посебно дошло у односима са Француском и Италијом. Крајем новембра 1981. године ССИП је уочавао да се у Тирани већ тада показивала несклоност тражењу подршке Истока, при чему су Западу слате поруке о „српско-руској спрези“ на Косову, односно могућем уласку Совјета у овај простор.

Југословенски шеф дипломатије, Јосип Врховец, процењивао је да је Хоџа играо двоструку игру: није затварао врата ка Истоку, али је истовремено настојао да добије подршку Запада. Према Врховцу, Хоџине оптужбе на рачун веза „великосрпског хегемонизма“ са Истоком требало је да мотивишу оне кругове на Западу „који би пали у искушење да се треба јаче ослањати на Албанију у глобалним интересима Запада на том простору.“

„Албанија је чвор у стратегијском смислу. Европа то треба да има у виду.“ (Енвер Хоџа/фото: Wikimedia, Forrásjelölés Hasonló, CC BY-SA 3.0)

Годину дана касније у Београду се пажљиво анализирао предизборни говор Енвера Хоџе, одржан 10. новембра 1982. године, који је био јасно антируски интониран. Оштрина напада на Источни блок у овом наступу албанског лидера показивала је већ јасну дистанцираност Тиране од Истока, чиме се она све отвореније препоручивала Западном блоку. Хоџа је том приликом подвукао да су „Великосрби велики пријатељи Руса“, као и да ће се албански народ одупрети притиску „бугарско-руских ревизиониста.“ С тим у вези, албански лидер је упутио отворен позив Западу да подржи Албанце у овој могућој борби, стављајући притом акценат на важну геополитичку позицију Албаније: „Албанија је чвор у стратегијском смислу. Европа то треба да има у виду.“

Хоџин вербални заокрет ка Западу, наговештен у његовом поменутом говору, узнемирио је власти у Београду. У свом дневнику тадашњи југословенски амбасадор у Тирани, Бранко Коматина, изразио је страховање да би приближавајући се Албанији, Запад могао да подржи албанске планове на Косову: „[…] Ми и даље не смемо губити из вида да би НАТО, у циљу учвршћења Албаније као какве-такве бране против СССР-а, могао да падне у искушење да јој чини одређене концесије у вези са њеном политиком према Југославији и Косову.“

Средином 1984. године ССИП је у једном документу изнео утисак да са приближавањем постенверовског периода јача интересовање суперсила и европских земаља за Албанију, при чему је наглашено да је интерес Југославије да Албанија остане изван блокова. С тим у вези, посебно су анализирани циљеви и позиције две суперсиле на Балкану. Констатовано је да су совјетске позиције на Балкану јаче, с обзиром на директно присуство совјетског утицаја у овом региону, преко Бугарске и Румуније. Ипак, СССР је био, сматрало се тада у ССИП-у, лимитиран чињеницом да није досегао „топла мора“. Из тог разлога, читамо даље у овом документу, СССР је био стратешки заинтересован за продор ка балканском приморју: „Та тежња, тј. овладавање или остварење одлучујућег утицаја над земљама које држе балканско приморје, представља основ његове [СССР – П.Д] садашње и дугорочне стратегије на Балкану.”

С друге стране, читамо у истом документу, стратегија САД је била усмерена ка спречавању таквог исхода, који би, према тумачењу ССИП-а, угрозио западне позиције на Балкану: „Иако Балкан нема за САД онај стратешки интерес који има за СССР, за САД и за НАТО је од битног значаја да спрече продор СССР-а на ово подручје, јер би то у великој мери променило однос снага у Европи и шире, и довело у питање стратешку предност коју Запад сада има на Медитерану.“ Оцењено је и да САД своју стратегију на Балкану спроводе директно, али и преко других чланица НАТО – СР Немачке, Француске, Велике Британије и Италије.

Тако су се осамдесетих година прошлог века две суперсиле судариле на Балканском полуострву, и то на уском приморском подручју Балкана, чији је важан део заузимао албански народ. Та чињеница је албанском и косовском питању дала глобалну димензију. Велика битка за Албанију и Косово додатно је добила на динамици после смрти Енвера Хоџе 11. априла 1985. године.

Из књиге: Петар Драгишић, Албанска емиграција и косовско питање 1981-1989, Београд, Stella polare 2025.