Oznaka: Александра Милисављевић

Александра Милисављевић већ неколико година води сопствену школу српског језика за странце. Но, није та чињеница по себи била повод за разговор са Александром, већ упечатљиви ниво ентузијазма са којим она ради свој посао и начин на који води своју фирму. Њена школа српског језика није само школа, то је и концепт, јер је Александра уредница и водитељка подкаста на тему језика, а у којем гостују различити и занимљиви људи. Идеја о томе како једна школа за странце треба да изгледа и да функционише, Александрина ведра и окретна природа, њена концентрисаност и отвореност за разговоре на језичке теме, борба на тржишту, профилисање циљних група, културолошке разлике и наше предности у односу на странце – све су то биле теме поводом којих смо направиле овај разговор.

ОСВАЈАЊЕ ИДЕНТИТЕТА НА ЈЕЗИКУ СРПСКОМ

Александра, када, како, услед каквог унутрашњег порива, муке или љубопитљивости, са каквом мотивацијом је настала твоја школа српског језика за странце?

Много тога је допринело да се одлучим на такав корак. Најпре, годинама сам већ радила у индустрији и, на месту на којем сам тада радила, достигла сам максимум у смислу даљег напредовања (била сам координатор наставе, члан стручног већа, члан маркетиншког тима најстарије институције код нас која се бавила страним језицима, научила сам све што је могло да се научи на том месту) и  природно се родила жеља да кренем даље. Друго, пожелела сам да неке ствари радим на другачији, модернији и свеобухватнији начин, са интензивнијим фокусом на српску културу. И треће, у мом приватном животу догодиле су ствари које су ме мотивисале на то да се фокусирам на неке од основних вредности у мом животу, а то су слобода, независност, константан развој и освајање идентитета. 

Serbian Corner Language School није уобичајена или једна у низу од школа српског језика за странце. Пажњу привлачи и твој подкаст Бизнис и језици у којем си угостила низ лингвиста. Са њима си, кроз најразличитије дискурсе, говорила о проблемима језика. Испоставило се да лингвистика може бити лукративна, да се од српског језика чак може лепо живети. Имаш веома практичан посао – треба странце да научиш српски, али твоје интересовање за проблеме језика надилази потребе једног професора. Или је управо тако нешто потребно сваком добром предавачу српског језика?

Најпре, хвала ти на комплименту и на томе што си ово приметила. Одавно ми се није десило да је неко боље ишчитао то што ја радим. 

Да, лингвистика и филологија могу бити лукративне, али само уколико се ради и на развоју других вештина. Живимо, нажалост, у времену када морамо да научимо да се рекламирамо и промовишемо, па и да будемо продавци. На неки начин, ми и јесмо продавци стално у животу, али због свега што се дешавало на нашим просторима, реч продаја, као и маркетинг, код нас имају негативну конотацију. И то није без разлога, али ипак, чини ми се да треба да научимо да живимо у времену у којем нам је дато да живимо, прихватајући новитете које оно носи, усклађујући их са нашим вредностима највише што можемо, а наравно и мењајући оно што је могуће променити. Можемо то и одбити, само у оба случаја треба да прихватимо последице сопствених одлука. Укратко, или ћемо из околности узети оно што је у складу са нама и пливати, или ћемо одбијати реалност, жалити се и кривити време што је такво какво јесте. 

Моје интересовање за лингвистику, филологијију и професуру јесте дубоко, волим да продирем  у суштину ствари и да полемишем о томе. Зато и јесам направила подкаст у који позивам све људе за које мислим да најпре мени, а онда и слушоцима, могу проширити видике. Волим да покрећем питања, разрађујем их, сагледавам из различитих углова, просто сам таква и то ме храни. Много волим тај подкаст, пуно ми значи и потрудићу се да временом постаје све бољи. Видим га као место на коме ћемо тек причати о проблемима хуманистике и свему ономе што будућност доноси. Такође, верујем да будућност управо ту и лежи – у човеку и његовој креативности, не у машинама. 

Сматрам да је суштинско разумевање ствари потребно сваком професору и да једино тако, када суштински и дубински разумемо стварност око нас, можемо и да је мењамо. С обзиром на то да су професори у учионици они који обликују нашу будућност, јасно је колико је њихова ширина неопходна, данас можда и више него икада пре, јер је време смутно и лажни стручњаци, спаситељи и пророци вребају са свих страна. 

Неколико пута годишње са колегама организујеш виртуелне онлајн састанке и са њима размењујеш дидактичка искуства. Шта кажу колеге и шта ти кажеш: који су све проблеми пред вама кад некога учите нашем језику? 

Зум састанке организујем неколико пута годишње, најчешће квартално, и све колеге су позване да дођу. Размењујемо и дидактичка и сва друга искуства, врло често се консултујемо око тога како се треба поставити у некој одређеној ситуацији, на пример према ђацима, колегама, запосленима ако их неко има, или надређенима. Причамо пуно о ситуацији у просвети и разлозима да се из ње оде или у њој остане. Када неког учимо нашем језику, најчешћи изазови су како изаћи на тржиште и доћи до клијената. 

Оно што радиш представљаш и на друштвеним мрежама. Но, уз професионални део јавне презентације, ти нам неретко приказујеш и своју свакодневицу, имамо прилику да видимо ко је Александра изван учионице. Видимо и да много волиш свој родни Александровац (је ли то знамење твог имена?). У једној од својих објава писала си како си пролазила кроз кризу док си лечила сломљени ногу: „…била сам толико далеко од себе, понављала сам туђе реченице и покушавала сам на силу себе да натерам да будем нешто што нисам.“ Колико је важно у јавности говорити својим, неклишеизираним језиком, језиком сопственог искуства, језиком свог краја или језиком мајчиног крила? Колико је у твом послу важно бити то што јеси?

У мом случају, то је можда и најбитније. За мене као личност одувек је било важно да сам своја и у складу са собом. Та жеља се никада није гледала добронамерно, јер је такав човек заправо опасан. Дакле, човек са дефинисаним вредностима и ставовима које јасно изражава није склон манипулацијама и притисцима. То данашњем друштву не треба и зато нас заправо терају, да не кажем дресирају, да се уклопимо, унификујемо и стопимо са масом. То креће од најранијег узраста и види се на примеру моде, филмова које гледамо, књига које читамо, послова којима се бавимо, па до опште глобализације која је на снази. Међутим, ја то тако нити могу нити хоћу нити мислим да је добро. 

Текст који помињеш написала сам после, условно речено, изласка из онога што ја зовем бизнис секта. Одмах ми је важно да кажем да то није права секта и да не постоји као организација, али постоји као једна појава на интернету која заправо функционише по принципу секте. Наиме, када сам одлучила да уђем у предузетништво, ја сам се интензивно обучавала из области маркетинга, продаје и бизниса и кроз те неке обуке сам видела да је у њима по среди једно озбиљно испирање мозга. Поједини ментори, углавном инострани, мада појава полако све више долази и код нас, покушаваће да вас програмирају и да вам наметну начин размишљања који заправо њима иде у прилог и води до тога да, с једне стране ви стално купујете њихове услуге што они зову радом на себи, а с друге стране да продајете своје услуге онима који су „иза“ вас у игрици, што зову помагањем другима. Они вас уче да најпре креирате потребе људи, како бисте им продали своје услуге. Ја сам одлучила да то не желим да радим и тада је настао текст који помињемо. Ти људи се представљају као бизнис ментори, а заправо су мотивациони говорници, што ће рећи, једни од највећих манипулатора данашњице. Након слушања таквих ствари, ухватила сам себе да понављам њихове реченице. Била сам шокирана, јер ако је то могло да се догоди мени којој је најбитније у животу да је своја, онда заиста може свакоме.

Шта једног професора језика брине кад добије нове ђаке? Ко има већу трему, наставник или ученик?

У почетку нас брине све, али мене и сада брине да ли сам нешто добро објаснила, постоји ли бољи начин, да ли сам превише блага или сам у некој ситуацији била престрога. Мислим и да је највећи изазов нас миленијалаца у глобалу како наћи праву меру између строгости која је у школама нас дочекала и претеране попустљивости која је актуелна. Стално се питам да ли разумем добро потребе својих ученика. Време се мења и оно што је ђаку било потребно пре десет година, није оно што му треба данас. Променио се и начин комуникације, све се мења брзо и мислим да нам је највећи изазов како да дамо најбоље што можемо, а да све то буде у складу са нама. Делује као немогућа мисија, али мислим да није. Дакле, рекла бих да сваког професора брине све оно што наводим у оном кратком видеу који ти је био толико симпатичан. 😊 Наравно, сви волимо да нас воле. 😊 

Serbian Corner Language School нуди много бесплатних ресурса за учење српског језика: видеи на Јутјубу, подкасти, њузлетери, кратки видео записи едукативног садржаја на инстаграму, разни изазови и задаци које постављаш пред своје ученике. Од недавно је ученицима на располагању речник од сто српских речи које сваки почетник најпре мора да савлада. Рекло би се да иза свега стоји много ентузијазма и рада. Чиме си се руководила приликом састављања дигиталног речника, шта је утицало на избор првих сто речи? 

Правимо пуно бесплатног материјала и то је сјајан начин да се ми као школа позиционирамо и рекламирамо и да помогнемо свима онима који желе да уче српски језик. Ево сада је управо у току наш адвент програм под називом „Упознајте Србе“, у оквиру којег пријављенима на мејл стиже по једна прича из наше културе, традиције, кухиње и слично. Речник који помињеш је био део нашег јесењег поклона за све наше пратиоце који се састојао из три дела, и речник је био тај трећи део. Њега је направила моја колегиница Дуња Туцовић и водила се идејом да им да сто речи које се појављују на почетном нивоу и које су им реално најпотребније, што знамо из искуства. У питању су само именице, не глаголи и придеви, јер њих није могуће тако лако представити у виду игрице тј. сликовног речника. Желели смо да им дамо нешто корисно, али и забавно. 

Са каквим се изазовима, културолошким и технолошким, суочаваш у раду са странцима. Писала си о својој изненађености над чињеницом да Американци често не умеју да користе zoom или неке интерактивне материјале, те да им је потребна твоја помоћ у томе. Упоредила си то са нашим електронском писменошћу. Шта си све о нама научила радећи са странцима?

Одувек сам волела и нашу земљу и нашу културу, али радећи са странцима све то сам заволела још више. Наших слабости, као и врлина, увек сам била донекле свесна, јер сам и код куће и у школи била васпитавана да критички и објективно гледам на стварност, али у раду са странцима сам увидела толико дивних ствари код нас које се уопште не потенцирају, док се само лоше деценијама уназад и промовише и потенцира. Не знам да ли је то само мој случај, али ја се често сусрећем са ђацима који заузимају прилично високе положаје у друштву из кога долазе, а да не умеју да користе гугл драјв, зум и слично, а да не говоримо о неким компликованијим алатима. То ми је заиста јако чудно, а можда и није. Можда само имају асистенте који то раде уместо њих.

Када радите са странцима, имате утисак да је цео свет на длану, што вама заиста и јесте, ширите своје погледе и свакодневно се богатите за неко ново сазнање или искуство. 

Један ученик је хтео да те „успокоји“, али ти је упорно причао како жели да те „упокоји“. Забављају ли те језичке омашке странаца и колико дуго им треба да направе разлику између лубенице и љубавнице?

Ахахах, тако је, ради се о нашем ђаку Тимотију из Енглеске који је постао права звезда на нашим мрежама од када учи српски. Он је полиглота и професор хемијског инжењерства на Универзитету у Ланкастеру и баш је недавно говорио о свом искуству учења српског језика на конференцији једног друштва полиглота. Где год да се појави Тимоти, ту је загарантована забава и од њега нам не треба боља реклама. Говори српски течно, савладао га је за месец-два и сада га стално користи. Ипак, понекад му се провуче оваква грешка, ја му је објасним, и ако је смешна попут ове, он је направи још смешнијом током даље дискусије. 

Реакција наставника на најчешће грешке ученика: овде.

Једног твог ученика занимају филмови Живојина Павловића. Ти мораш да их гледаш да би са њим о томе разговарала. Како усклађујеш своја лична интересовања са њиховим? 

Волим да сазнајем нове ствари, много тога ме занима и, када ми дође неки такав ђак, ја се искрено обрадујем, јер знам да ћу пуно научити и проширити своје видике. Морам признати да филмове Живојина Павловића нисам уопште гледала и требало је да се појави Џон, професор филма и медија на Јејл универзитету, како бих ја сазнала нешто више о нашем редитељу који се изучава ни мање ни више него на Јејлу и који је далеко изван оквира наше земље веома цењен. Просто је невероватно колико нам се деценијама сервира да скоро ништа наше није добро и ви растете са тим једним осећањем неке, могу слободно рећи, инфериорности и потребно је да вам неко други, са високе позиције професора, објасни да ствари стоје другачије. Од Џона сам сазнала и да је Орсон Велс обожавао нашег Павла Вуисића, па сам тек недавно у позоришту гледајући представу „Сећаш ли се …“ са Љиљаном Благојевић то сазнање и потврдила. Питам се зашто о тако добрим и значајним стварима не говоримо гласно и захвална сам Џону што се појавио. 

Морам рећи и да су интересовања мојих ђака врло често и моја интересовања, а то се догоди само ако си на мрежама аутентичан. Тада привучеш и клијенте и сараднике сличне себи. 

Колико си грешака, падова и проблема имала на том путу изграђивања своје школе-концепта? Како се бориш са тржиштем и да ли си задовољна зарадом? На крају, може ли српски језик бити бизнис? 

Све може бити бизнис ако се научи маркетинг и продаја, дакле ако се ради и на другим вештинама, поред оних које спадају у домен наше професије. Имала сам пуно грешака и очекујем да ћу их тек имати. Међутим, сам бизнис је такав да вам не да да се на грешкама много задржавате, већ да их посматрате као једну информацију. Дакле, радите, направите грешку, и онда запамтите да тако не радите следећи пут. Из много грешака, изроди се често нека генијална ствар. Важно је само учити из њих, а не кажњавати себе када погрешимо. Бизнис је једно поље у коме морате непрестано да се усавршавате и много је више од отварања профила на мрежама. То јесте један начин размишљања и живљења за који морате да имате и неке предиспозиције, али и спремност да се стално трудите. Мора ризик да вам буде нормална ствар, промењивост да вам буде констата и онда вам остаје само да радите. Увек се све врти око вредности, мисије и визије. Када то имате јасно дефинисано, дакле када знате своје зашто, онда све постаје лакше.