Romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića.
Nakon Angorske bitke 1402. godine Stefan Lazarević je u Konstantinopolju postao despot. Po dobijanju titule, otputovao je na Lezbos, gde se verio sa ćerkom gospodara ovog ostrva Jelenom Gatiluzio. Dalja sudbina ove dame plemenitog roda nije sasvim razjašnjena. Ovo je priča o njoj, slobodoumnoj, hrabroj ženi i prati je od sunčanog grčkog ostrva, preko Kruševca, te misterioznog Beograda, koji u to vreme postaje prestonica, pa sve do manastira Pavlovac i Manasija.
„Srbija se posle Kosovskog boja uzdigla zahvaljujući despotu Stefanu. On nije bio samo vešt i prosvećen vladar, izuzetan diplomata nego i veliki ratnik. Priča o Jeleni Gatiluzio, njegovoj supruzi, predstavlja izvanredno krstarenje kroz srpsku srednjovekovnu istoriju. Autorka nas pored dalekih predela vodi i u dubinu srca glavne junakinje, gde se prepliću različita osećanja kojima će se čitaoci rado prepustiti.“ – Slaviša Pavlović
„Volim kada pisac stavi ogledalo ispred sebe, dugo posmatra svoj odraz u njemu i kaže: ‘Vreme heroja još nije prošlo.’ Junaci Ane Atanasković ulaze u borbu bez razmišljanja o pobedi. Jelena Gatiluzio i despot Stefan Lazarević ne traže pomilovanje – ljubavi to ne treba.“ – Branislav Janković
„Pripovedajući o ljubavi i lepoti života Jelene Gatiluzio sa ostrva Lezbos, Ana Atanasković je odškrinula vrata izmaštane riznice. Zapis ‘kad se gospodin despot ženjaše’ podsticajni je element ovog romana da fikcijski, imaginativno i sugestivno oživi istorijsko, mitološko i mistično.“ – Nebojša Lapčević
„Prošlo je godinu dana od moje žive smrti do prve prilike da ostvarim svoju nameru da otključam muževljevo srce i inspirišem ga na bliskost. Često je izbivao u Beogradu, nadgledao je sa avalskim vojvodom građenje dvora i bedema, a ja sam ostajala u Kruševcu Nije se odvajao od Rada Neimara. Žigmund mu je dao titulu rascis nostrum regnum i odrešene ruke. Oživljavao je grad iz pepela i zapuštenosti. Ili, kada bi došao na dvor, išao je u lov ili u pregovore sa Žigmundovim izaslanicima. Retko sam ga viđala. Kada bismo se sreli u ložnici, govorio bi mi da sam još uvek slaba i bleda i da će me štedeti. Bila sam, doista, slaba nekoliko meseci. U nekim trenucima mi je izgledalo da sam od njega izgubila i ono malo što sam dobila, čak i njegove poglede. Promena se desila po preseljenju u Beograd. Kada sam doputovala sa svitom, sačekao me je na uzvišici pokazujući radosno ka spoju dveju reka: „Sagradio sam nam dvor na starom romejskom kastelu. Pogledaj veličanstvenost u božjem darovanju! Ne postoji lepše mesto od davnina!“
Belgrado. Veza Save i Dunava je uzburkala moju krv. Sa uzvišice na kojoj su neimari ukrašavali dvor nisam čula talase, niti sam osećala miris mulja, ali u spoju je bilo nešto magično, i mirno i nemirno u isto vreme. Sava kao da se nećkala da utopi svoju brzinu u široku šaku Dunava, a njemu kao da je bilo svejedno da li ona hoće ili neće da mu priđe, ali lagao je Dunav, koji je dolazio iz Ugarske, vapio je da Sava svojim sitnijim talasima prodre ispod njegovog stomaka da bi je oplodio.“
Ana Atanasković je rođena u Kruševcu 1973. godine. Diplomirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1992. godine u Beogradu i živi. Autorka je više romana i zbirki priča: „Beogradske majske priče“ (Književna omladina Srbije, 2006.), „Duet duša“ (Magnet, 2008.), „Jelena Anžujska“ (Feniks Libris 2009. prvo izdanje; drugo izdanje Art Natron i Kordun iz Filadelfije, 2010. ), „Moja ljubav Nikola Tesla“ (Smart, 2013.), „Beograd je ljubav“ (Nine Horses Journey, 2017.), “Kraljica jorgovana” – dopunjeno izdanje “Jelene Anžujske” trećinom teksta (Samo korak, 2019.), “Davorjanka Paunović” (Blic, 2020.), “Moja ljubav Nikola Tesla” (Laguna, 2021.). Novinarsku karijeru je započela u modnom časopisu ELLE. Dalje je pisala za diplomatski časopis VipTripDiplomatic (od prvog do poslednjeg broja), u časopisima Vodič za život i Sensa. Pisala je i za časopis Lepota&Zdravlje. Bila je saradnica mnogih sajtova (hrvatski književni portal CitajMe, ruski portal InSerbia, Esquire, Beograduzivo). Trenutno piše zaIlustrovanu politiku i sajt Infoprevodi. Njenu biografiju detaljnije možete pogledati na: https://samovoli.wordpress.com/
Roman o Ketrin Džonson – ženskom delu Tesline duše
Ketrin Mekmehon Džonson i Nikola Tesla upoznali su se u osvit njegove velike naučne slave. Kao najbolji prijatelj njenog supruga Roberta, Tesla je bio rado viđen gost u domu Džonsonovih. U izmišljenim Ketrininim dnevničkim zapisima autorka romana „Moja ljubav Nikola Tesla“, Ana Atanasković, navela je brojne detalje ove neobične, platonske ljubavi.
Ljubav na prvi pogled – Nikola Tesla očarava Ketrin
Nikola Tesla je bio pozvan na jednu od zabava koju su u svom domu priređivali Robert i Ketrin. Doveo ga je inženjer i urednik Tomas Komerford Martin. Robert Andervud Džonson, pesnik i urednik znamenitog časopisa „Vek“, zainteresovao se za naučnika u usponu, koji je već tada pokazivao da je drugačiji od svih i da je pravi mađioničar. Ketrin je bila očarana pojavom i duhom Nikole Tesle i to od prvog susreta. Njena jedinstvena i iskrena naklonost je bujala sve više, a učvršćivala se kroz blisko prijateljstvo. U romanu je opisan i snažan i nezaustavljiv progres samog Njujorka i Amerike tog doba – restorani, hoteli, neboderi, krem umetničkog i naučnog sveta, sve kroz prizmu odnosa gospođe Džonson i Nikole Tesle.
Život između zaljubljenosti i odgovornosti
Ketrin je prešla dugačak put zarad svoje naklonosti prema slavnom naučniku. Budući da njena ljubav nije mogla biti uzvraćena, u njoj su se smenjivale sve vrste osećanja – od zaljubljenosti, žustrine, molbi, patnje, prijateljstva, prihvatanja do duhovnog spajanja. Autorka nije zanemarila ni erotski element, ali je to uradila veoma diskretnim književnim postupkom, u isto vreme štiteći Teslin lik i delo. Ketrin je, takođe, morala da balansira između konstantne želje da vidi Teslu i da bude pored njega i odgovornosti prema suprugu i porodici. Često je to balansiranje bivalo pretočeno u pomaganje i brigu nalik na rodbinsku.
Tesla kao predmet žudnje
Ovaj intimni spis na kome je autorka radila pet godina, čitajući objavljenu literaturu i zaostavštinu Roberta Džonsona na univerzitetu u Delaveru (provela je dva meseca u SAD-u istražujući i ostale arhive, službene podatke i časopise u bibliotekama Njujorka, Vašingtona i Filadelfije), istražujući putanje u Rimu, gde je Robert jedno vreme bio ambasador pun je fascinantnih podataka i dragocenih opisa koji na potpuno drugačiji način osvetljavaju lik, delo i privatni život Nikole Tesle, jednog od najmisterioznijih i najznačajnijih naučnika svih vremena.
Život Nikole Tesle je prikazan onakvim kakav je zaista bio – ispunjen radom ali, u zrelom dobu, ne samo povučenošću i hranjenjem golubova već i druženjem sa najbogatijim finansijerima, umetnicima, političarima i najfinijim slojevima američkog društva.
Ipak, on kao da je iz drugog sveta ili, kako se Ketrin čini, iz sasvim druge dimenzije. Naučnik-čarobnjak menja njen dotadašnji svet, donosi joj vatre svih boja, uzburkava njene misli, ostavlja goruće tragove u njenoj duši. Da li je svestan ili nesvestan kakav uticaj ima na nju? Da li to utiče na njega? Kako se ona bori sa činjenicom da je postao najbolji prijatelj njenog muža? Sve te misli Ketrin zapisuje u svoj dnevnik. Ona voli, pati, žudi, koketira, smišlja i traži. I po prvi put živi punim plućima, bez obzira na činjenicu da je čovek koga voli podredio svoj život nauci.
Igrajući svoju igru u ljubavno-prijateljskom trouglu Ketrin iznosi na videlo sopstvene snove, prepune strasti, razgovore i druženja sa Nikolom Teslom i svoje hrabre postupke u želji da ga osvoji, prati pomno njegovu karijeru, do kraja života rastrzana između poštovanja prema mužu i duhovne povezanosti sa teško dokučivim naučnikom.
Ketrin Mekmehon Džonson prolazi putem koji je prepun trnja, iskušenja i odbacivanja.
ODLOMAK IZ ROMANA Moja ljubav Nikola Tesla:
Polako vraćam sećanje na prekjuče, čini mi se da je sve bilo mnogo ranije, zar je moguće da su prošla samo dva dana!
Polako uvodim i mamim slike koje dolaze jedna za drugom, poslušne su, ne mešaju se. Upoznala sam čarobnjaka. Zove se Nikola Tesla i ušao je, sa Kromefordom, u naš dom. Neverovatno je visok, ima kraljevsko držanje, prefinjenu eleganciju, staložen je i miran, neizdrživo sporo je skidao bele rukavice od jelenske kože sa po dva crna dugmeta, savršeno krojen crni kaput i fini dugački frak sa satenskim paspulom. Izazivao je u meni nestrpljenje i talas smirenja u isto vreme. Lice mu je izduženo i zagonetno, to je lice jednog izuzetnog džentlmena, ali i mudrog vilenjaka. On je tih i bledunjav, rekla bih na delić prvog pogleda, povučen, ali ne dozvoljava da prvobitna slika potraje dugo, brzo je razbija svojim sivoplavim očima iz kojih izbija nezadrživa neobičnost, i utisak se pretvara u svoju suprotnost.
Njegov hod je bešuman i odsečan, čarobnjak je, čini mi se, sposoban da u jednom položaju bude satima, kroteći krvavu vatru koja mu peče grudi i prste. Vatra je u tom čoveku, ona me je najviše zaintrigirala, ali nije ista kao moja, luckasta, narandžasta, sva od prgavih, kratkih jezičaka, već je zmijolika, gladna, i dolazi iz srca Zemlje. Smeštena u najfiniju porcelansku ljušturu. Nikada do sada nisam videla čoveka koji je nežan i moćan u isto vreme.
Bio je blag prema Agnes i Ovenu, i sa njima je odmah našao zajednički jezik, kao da su nastavili da pevaju pesmicu koju su zajedno započeli, sasvim prirodno i lako.
Robert je takođe bio očaran, lice su mu zapljuskivali osmesi dok je čarobnjak, Nikola Tesla, pričao o Evropi. Očekivala sam nekog ko izgleda kao stranac, ali taj čovek izuzetno govori engleski, maniri su mu svileni, a glas muževan.
A ja? Bila sam zatečena, mada to niko nije primetio.
Seli smo za sto i činilo mi se da je on oduvek tu sa nama, kao da je deo porodice, što me je zbunjivalo. Ali, sva zbunjenost se izgubila kada je Nikola Tesla počeo neposrednije da priča sa nama. Doduše, to me je prvo iznenadilo, mislila sam da će taj dostojanstven i neobičan čovek biti distanciran, ali ne, on je otvoreno pričao kako je umoran i iscrpljen, i da je ceo njegov život podređen eksperimentima. On čvrsto veruje u svoj rad. Koliko samo odlučnosti ima u tom čoveku.
Sedeli smo, večerali i čavrljali, veseli, naš dom je bio topliji, osećala sam kao da po nama padaju mrežaste zlatne pahuljice, i ostaju nam u kosi. Bila sam uljuljkana i ozarena. Sada, kada sliku mogu da vidim ponovo, primećujem da svi gledamo samo u njega, i očarano slušamo šta govori, a on se ne trudi da nas omađija, jednostavno se ponaša, obično, a opet tako osobeno. Prsti su mu dugački i lepi, kosa uredna i glatka, brkovi jasno izdvojeni i ukras su mu na licu, oči prodorne.
Bilo je sasvim logično i očekivano da ga bez razmišljanja, sasvim spontano, kao da je to uobičajeno, pozovem da bude sa nama za Božić. Deca su bila oduševljena predlogom, Robert mi je samo jednim blagim pogledom pokazao da sam mu pročitala misli.
Tako smo sedeli, svi, čini mi se, rumeni i oživljeni, osim njega, koji je uporno ostajao bled, i pored vina. I sada mogu da vidim tu paučinastu zlatastu patinu od pahuljica po nama. Onda je jednim pokretom ruke Nikola Tesla cepa i skida. Uzbuđenije je govorio u tom trenutku: poziva nas u svoju laboratoriju na dezert, kao da nas zove u misterioznu pećinu prepunu dijamanata. Kako smo, naravno, Robert i ja odmah pristali, on kao da je dobio krila: oči su mu sevale kao da je odjednom našao put kroz hiljadu lavirinata, skočio je (lako, spretno, brzo, gipko) i pozvao kočiju.
Stella polare 