O SUFIZMU I IDRIS ŠAHOVOJ KNJIZI „ZAPOVEDNIČKO JA” (1994), Doris Lesing, (prevod: Ana Stjelja)
Reč sufija mnoge ljude uglavnom asocira na plešuće derviše, ozloglašene gurue gladne novca, uzbudljivu orijentalnu muziku, poput Ravelovog Bolera (koji se zapravo zasniva na sufijskoj pesmi koja se koristi u određene svrhe), a naročito na iritantne „sledbenike” koji sadržajne, nejasne i spiritualne izreke koriste kao znak superiornosti. Ova šarenolika grupa deluje sumnjičavo zbog povezanosti sa islamom. Dok je islam raznovrstan koliko i hrišćanstvo, a većina muslimana ništa fanatičnija od jednog prosečnog hrišćanina, ipak, skorašnji događaji su ponovo oživeli sećanje na stotine godina ratova protiv strašnih Saracena.[1] Sufizam je čak i u cenjenim i referentnim knjigama opisan kao muslimanska mistička sekta. No, sufije tvrde da je njihov „put”ili disciplina postojao i pre islama, da je star koliko i samo čovečanstvo, odnosno da je nastao istovremeno kad i ljudski rod, i da čini skrivenu srž svake religije. Ovde ne govorimo o jednoj ili više reči, ili čak rečniku, nego o načinu gledanja na svet i ljudsku istoriju. Sufizam ne treba dovoditi u vezu sa bilo kojim običajem ili verovanjem. Sufije mogu da upotrebe bilo koju relevantnu metodu da pošalju svoju poruku, čak ni ne koristeći izraze poput misticizam, sufizam, spiritualizam. Ovaj pristup razočara ljude koji tragaju za uzbuđenjem ili zanesenošću.
Nije toliko teško reći šta sufizam nije, ali je teško reći šta jeste, posebno kada su pitanja postavljena u nadi da se odaberu konačni odgovori– da li je ovo, ili da li je ono? Sufijski put je nestalan i uvek se menja. Svaki njegov novi upliv u društva (kao što su Centralna Azija i Bliski Istok) gde je već poznat i predstavlja deo kulture ili ona društva gde to nije, kao što je sad Zapad, uključuje novu tradicionalnu građu ili građu predstavljenu na nov način, u novom obliku ili stavljenu u nov okvir, kao i nove ljude. Sufija Učitelj ili Uzor je glavni u sufizmu. Na Zapadu je to, trenutno, Idris Šah, koji je i autor ove knjige. Mudre i poučne sufijske izreke savetuju: «Sa svakim razgovaraj u skladu sa njegovim (njenim) saznanjem. Onaj ko iskusi, sazna». Sa svakom novom etapom puta, postoji promena u sagledavanju, što će reći da ljudi koji su uključeni u istraživanje, mogu i moraju, da u različito vreme sve sagledaju drugačije. To bi moglo da se rezimira na ovaj način– izreka «Bog je ljubav» može da predstavlja grafit na zidu ili trenutak razumevanja najviše duhovne istine, sa hiljade različitih nivoa razumevanja.
Na početku, student će sufizam, gotovo izvesno, povezati sa verskim kultovima sa kojima su on ili ona već upoznati. Ali „Učiti kako da se uči” (naslov jedne od Šahovih knjiga) podrazumeva širenje ideja sa kojima počinješ i dopuštanje sebi da shvatiš šta je konkretno ponuđeno. Ovo bi moglo da bude definicija sufijskog puta.
Tokom trideset i nešto godina Idris Šah je Zapad upoznavao sa sufizmom, što neće reći da sufizam nije postojao na Zapadu, već da nije bio ponuđen na ovaj način, otvoreno, kao glavni doprinos misli. On je predstavnik stare porodice, tradicionalno priznate u okviru njegove kulture, kao čuvar ove stare duhovne tradicije. On je samo najmlađi u nizu. Primera radi, njegov otac je bio Sirdar Ikbal Ali Šah, jedan, isto tako izvanredan čovek koji je kao diplomata reprezentovao Indiju i Avganistan u različito doba, u kulturnim institucijama koje su osmišljene da premoste jaz između Istoka i Zapada. On je pisao o religijskim i kulturnim pitanjima a bio je i putnik čije knjige i dalje fasciniraju. Idris Šah je živeo u Britaniji još od pedesetih godina. Njegova majka je bila Škotlanđanka koja je mislila da se udala za divljaka iz avganistanskog plemena, ali je shvatila da je istina donekle komplikovanija. Ona je takođe pisala memoare o životu na dvoru i u ambasadama. Sledbenika sufijskog puta ima na milione i oni se nalaze po celom svetu. Analogija sa Aga Kanom je jednostavna ali obmanjujuća.
Kada je Idris Šah započeo svoj rad, njegova poteškoća, kao i za sve one koji su prezentovali sufizam je bilo to što je njegovo ispoljavanje za sobom ostavilo beznačajne (učaurene) kultove, polureligije i praksu (poput derviškog plesa) koji su bili osmišljeni da budu odgovarajući za svoje vreme. Istinske sufije ponajmanje žele da podstaknu ljude da sebe oblikuju prema prošlosti. Svet je pun zavedenih sufija koji su replike srednjovekovnih ličnosti. Za sufije je uvek važilo da su prednjačili u svom vremenu i da su predvideli naša otrkića. Oni su vekovima unazad govorili o evoluciji, o strukturi atoma, krvotoku, psihološkim zakonima o kojima mi razmišljamo kao o svojim otkrićima. Ovakva vrsta tvrdnji privukla je akademike te su knjige o sufizmu počele da izlaze iz štampe. Skoro sve te knjige su objavili oni koji nisu sufije, a te su knjige, kažu sufije, bezvredne, osim za one koji su zadovoljni sopstvenim postupcima analize. Ono što sufije nude je učenje kroz iskustvo. Ali, ako ljudi koji nisu u procesu postajanja sufija ili rada sa sufijama, ne razumeju sufizam, čemu onda da se nadaju istraživači koji su izvan toga, od kakve je koristi knjiga poput ove? No, to je upravo kada knjiga „Zapovedničko ja” stupa na scenu, kao i druge knjige koje je objavio Idris Šah a koje su, ako hoćete, deo „kursa”. Ona je smišljena kako bi zainteresovane uvela u ovaj način gledanja na život, kao i za podučavanje studenata. Analogija koju oni koriste je da osušena breskva nije breskva ali da može da te pripremi da bar prepoznaš sveže breskve kada neku pojedeš.
Idris Šah piše na engleskom jeziku. Bio je prinuđen da sâm objavljuje sufijske klasike koji se još uvek smatraju relevantnim ili da kombinuje svoje delo sa građom iz prošlosti. To su radili svi sufijski učitelji. Teško je svrstati Šahove knjige ili bilo koju sufijsku knjigu. One nisu ni akademske niti bilo kog žanra koji mi poznajemo. Njegove knjige su veoma različite po stilu i metodu. Neke sufijske knjige su napisane po sistemu „razbacanosti” gde je građa složena na takav način da uticaji dopru do čitaoca tako što prenose uslovljeno „ja” koje je vrlo efikasan kritičar. Dobar primer „razbacanosti” je knjiga „Sufije” u kojoj nas Šah upoznaje sa novim izgledom sufijskog puta na Zapadu. Ljudi se pitaju da li sufizam ima Bibliju? Ne, ne može je imati iz razloga što kontinuirano obnavlja građu. Ali, ova knjiga je klasik za naše vreme, priručnik informacija, istorijskih i dokumentarnih, zatim priča, pesama i šala. To je knjiga koju sam pronašla pre trideset godina kada sam tragala za učiteljem i podučavanjem. Čitanje ove knjige je bilo najneobičnije iskustvo mog života. Ideje, stremljenja, intuicije, otkrića za koje sam mislila da ih ni sa kim ne mogu podeliti, pronašla sam ovde, u ovoj knjizi. Zbog čega sam uopšte tragala? Dospela sam do kraja jednog puta. Znala sam da sam naročito iscrpla ono što sam opisala kao „intelektualno pakovanje” našeg vremena koje se sastoji od istovremeno filozofske građe i pretpostavke naše kulture da ljudske lagodnosti moraju da budu glavni cilj svih u životu. Zatim verovanje u jednu od crkava marsizma, verovanje da će politika i politička partija sve rešiti, priroda na mestu Boga. Ja svakako nisam bila jedina koja se umorila od tog „intelektualnog pakovanja”. U mom slučaju to je bilo pisanje knjige „Zlatna beležnica” koje me je naučilo da moram ponovo da tragam.
Činjenica da smo mi na Zapadu uslovljeni materijalnim zgrtanjem i uverenjem da smo osposobljeni za sve što poželimo, predstavlja prepreku za razumevanje sufija. Uobičajeno je za ljude koji o misticizmu slušaju po prvi put, kao što je to u mom slučaju, u četrdeset i nekoj godini života, da pretpostave da sve što treba da urade je da zatraže i da to po pravu mora biti njihovo. Mnogi ne trpe kada čuju: „Skoro svako je osposobljen da doprinese unapređenju čovečanstva”, a vole kada čuju: „Da li želiš to? U redu, izvoli uzmi”. Jedan nagoveštaj sufijskog odnosa prema evoluciji je dat u ovoj kratkoj priči: «Gusenici je rečeno da će jednog dana postati prelepi leptir. „Pokaži mi sad”, reče gusenica, „dok pužem uz ovo drvo”».
Potrebno je dosta vremena, možda i godina da se shvati sufijska tvrdnja kako emocionalnost može da bude prepreka. To je na ovaj način umetnuto u Mula Nasrudinovu[2] šalu: «Nasrudin poziva doktora i kaže: „Imam temperaturu preko 110 stepeni”. Doktor kaže: „Nisam ti potreban ja, pozovi vatrogasce”. Nasrudin je šaljiv lik kog su stvorile sufije kako bi prenosio poruku preko granica, i mnoge naše šale potiču iz Nasrudinovog korpusa. Mi vrednujemo emocije i emocionalnost, odnos koji je iskarikiran u televizijskoj seriji „Zvezdane staze”. Mister Spok je nepotpun jer nema emocija ali stvarni ljudi ih imaju i nalaze se na višem novou. No, naša emocija je reč koja objedinjuje sve, od toplote deteta do najvišeg dometa intuicije.
Idris Šah kaže da je njegov zadatak pre svega da saznanjem napaja kulturu koja je gladna saznanja, onog koje je u vezi sa izvornom mističkom tradicijom. To je zapanjujuća činjenica i prva na koju sam naišla pre trideset godina. Činjenica da neko može da prođe kroz mnogo godina obrazovanja ili, kao što je u mom slučaju, da je neko prilično načitan u okviru sopstvene književne tradicije a da ipak nije više pročitao o velikim duhovnim tradicijama osim da one postoje. Štaviše, svi oni su duboko uticali na kulture čiji su sastavni deo. U najboljem slučaju, možda smo čitali sv. Jovana od Krsta[3] i delo „Oblak Neznanja”[4], ako je tako, ondanam je dat nagoveštaj šta bi prava mistička tradicija trebalo da bude. Međutim, jako je redak prizor da se u naše vreme vidi visoko obrazovana osoba koja se susreće sa nekim kultom ili guruom, da gubi svu ravnotežu zato što nepoznata i uzbudljiva građa juriša ka delovima njenog uma koji je ostao neprosvećen, tako da nema opravdanje. Ljudi odbacuju sopstvene tradicije kao da one nemaju nikakvu vrednost i hitaju ka tome da sebe izgube u ašramu[5] ili kultu (kojih ima na desetine po celom svetu). Sufije su neverovatno uravnoteženi posmatrači koji ne shvataju da ovi zaluđenici očigledno nisu ništa naučili po pitanju procene ljudi, i da su izgubili zdrav razum.
U islamskim zemljama sufije i sufizam nisu egzotični. Sufijske ideje i sadržaji su deo njihove kulture. Katkad veliki sufijski klasici čine i temelje književnosti, u Iranu, na primer, sa Hafizom, Sanaijem Sadijem i Atarom. Knjiga „Hiljadu i jedna noć” potiče od sufija. Postoje mnoge druge divne knjige koje su nama na Zapadu malo poznate. Sufije kažu je trebalo da prođe osamsto godina teškog, često i opasnog rada da učine da islam prihvati sufijski zahtev. To su ljudi koji razmišljaju dalekosežno. Oni se žale na to da mi Zapadnjaci mislimo da zabrinutost za budućnost pokazujemo ukoliko razmišljamo o dobrobiti svoje dece.
Pripovedač mora da prizna da je sufijska upotreba priče, anegdote, pesme i šale predstavljala najsnažnije ushićenje. Ova okosnica književne građe koju oni opisuju kao najdragocenije od blaga ljudskog nasleđa suviše je raznovrsna da bi ovde bila opisana. Neke priče sežu i do hiljadu godina unazad. Idris Šahove priče o dervišima nude primere ovog blaga. Druge su nove i Šah je napisao nekoliko njih. Potrebno je vreme da čak počne da se ceni kakvom dubinom i dometom priče obiluju. Kada sufije tvrde da priče koriste kako bi podučili, naše asocijacije na reč „podučavati” ili „učitelj” ograničavaju razumevanje. Njihovo insistiranje na tome da usađivanje jednostavne moralnosti i etike predstavlja veoma nizak nivo podučavanja, počinje da objašnjava nešto od njihovog područja delovanja. Prava didaktička priča, bilo da je stara hiljadu godina ili da je nova, ide daleko iznad parabola koje su deo naše kulture. Parabola ima posebnu poruku, to je njena svrha. No, u sufijskoj didaktičkoj priči mogu da postoje slojevi značenja, neka od njih su i neverbalizovana. Postojeći načini „didaktičke” literature u školama i na univerzitetima mogu da ih učine teškim za učene ljude da pristupe sufijskoj literaturi onako kako bi trebalo. Sufije ne rastavljaju priču na delove kako bi pronašli njeno značenje, već navode priču «o detetu koje je ogolilo muvu, i otišlo sa hrpom krila, glave i nogu, upitavši: „Gde je muva?”» Drugim rečima, student uči da koristi um na način koji je nama nepoznat. Oni sebe traže u građi. Oni zanemaruju analitički pristup i vežbu pamćenja i vraćanja unazad. Značenje sufijske priče dolazi kroz kontemplaciju i može potrajati godinama.
Posebno mi se dopada nesentimentalan sufijski pogled na život: «Kornjača prenosi škorpiju preko reke na svojim leđima. Škorpija ubode kornjaču koja, buneći se, prigovara: „U mojoj prirodi je da budem od koristi. Ja sam ti pomogla a ti se me sada bodeš”. „Prijatelju moj, reče škorpija, u tvojoj prirodi je da budeš od koristi, u mojoj da bodem. Zašto pokušavaš da svoju prirodu pretvoriš u vrlinu a moju u podlost»”. Kod nas, ova priča je često citirana kao primer nemoralnosti škorpije a nemoći kornjače. Jadna ja. Međutim, u pitanju su psihološki složeni ljudi; da ljudi mogu da uživaju u patnji što je tek nedavno prihvaćeno sa naše strane ili da je ljudima ispran mozak, ili da smo olako uslovljeni. Psihologija je umnogome „jezik” našeg vremena.
Primera radi, knjiga Idrisa Šaha „Mirisna škorpija”. Nigde drugde nisam pronašla nešto tako pronicljivo, iscrpno, opažajno i često iznenađujuće kao što je sufijsko znanje o prirodi ljudskog bića, koje se može nadalje brusiti. U jednoj od razmena u ovoj knjizi koje sufije tradicionalno koriste kako bi ilustrovali probleme, ispitivač se raspituje o molitvi. Odgovor je: «Molitva zavisi od znanja kako se moliti i čemu ona služi. Uobičajena koncepcija molitve je samo emocionalna i izvodi uslovljen obred». Ovde ne postoje jednostavne poruke. Sufije ne nude indoktrinirani tečaj. Oni kažu da je naš zahtev, često onaj nesvestan, indoktriniran a ponuđeno verovanje je prepreka za ono šta oni nude. Oni insistiraju, i već decenijama to rade, da su sva ljudska društva, kao i njihov kontinuitet i razvoj, ojačani i zasnovani na nadi, strahu i ponavljanju. Ova struktura nije vidljiva za većinu ljudi, ali je primenjena u svakom modelu uređenja, bilo da je plemensko, nacionalno, političko, religiozno, rekreaciono, obrazovno ili bilo koje drugo. Razlog tome je to što su svi navikli da budu izmanipulisani nadom i strahom, i zato što svako pretpostavlja da je ponavljanje neizbežno a da je mogući proces u analiziranju situacije prividno u zastoju.
„Zapovedničko ja” je sufijski tehnički termin za lažnu ličnost koja je izmišljena od onoga što kultura odnosno duh vremena nametne osobi, roditeljima, školama. To lažno «ja» je neprijatelj koji mora biti prepoznat kao takav a potom mora da se prevaziđe (ne i uništi) ukoliko se prihvati sufijsko saznanje.
Kada sam prvi put pročitala sufijsku tvrdnju da sam ja samo izmišljotina prolaznih uticaja, osetila sam se oslobođeno, kao da sam konačno čula vest koju sam očekivala. Znam da će neki ljudi to smatrati pretnjom. Šta? Ja? Ništa više do igra senki? Međutim, sve je više ljudi koji su možda zbog surovih vremena u kojima živimo i koja nas tako direktno izazivaju ili možda zbog načina na koji se krećemo, primorani da upoređuju različite kulture i da vide sebe kao produkte sebe samih, da pozdrave vest da ono što smo mi zaista nije ono što se dâ videti, već nešto drugo i negde drugde. Ako je naše stvarno ja u početku samo jedna sjajna, malecka, dragocena stvar, onda je ono sposobno za beskrajno širenje. Slika na koricama knjige je veoma stari prikaz zapovedničkog ja, poput besne, sablasne, preteće i ugrožene životinje. Neki od nas će biti dovedeni u iskušenje da tu gnusnu zver vide kao, takođe, ilustraciju zastrašujuće mržnje i paranoje današnjeg sveta.
Naš trenutni misaoni sklop koji je strastveno i dogmatski branio ateizam, ne obeshrabruje sufije koji kažu da je samo drugačije iskazivanje religijskih pobuda, gotovo religija po svom sopstvenom pravu.
Izbor i prevod s engleskog– mr Ana Stjelja
IDRIS ŠAH (1924-1996) učitelj sufijske tradicije i autor mnogobrojnih knjiga i kulturoloških studija. Rođen je u Indiji a poreklo vodi iz plemenite avganistanske porodice. Veći deo života proveo je u Engleskoj. Od 1960. godine vodio je i sopstvenu izdavačku kuću koja je pretežno objavljivala knjige o sufizmu. Njegovo prvo svetski priznato delo je knjiga „Sufije”. Šah je u Londonu osnovao i Centar za kulturno istraživanje koje se bavi istraživanjem ljudskog ponašanja i kulture. Idris Šah je možda najpoznatiji kao sakupljač priča o Nasredinu Hodži. Za njega je vezana i jedna kontroverza. Kada je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka objavio prevod rubaija Omera Hajama, predstavljajući ih kao sufijske pesme, mnogi orijentalisti su podigli svoj glas. Šah je svoje ubeđenje temeljio na navodnoj ceduljici koji je izvučena iz rukopisa koji se u njegovoj porodici čuva već osamsto godina. Naučnici koji su kritički ocenili knjigu izneli su svoje uverenje da je priča o antičkom rukopisu lažna. Iako je imao brojne protivnike, Šah je imao i svoje poštovaoce. Jedan od njih bila je i engleska književnica Doris Lesing. Pored nje, uz Šaha je stao i indijski filozof i mistik Ošo (Bagvan Šri Radžniš) DORIS LESING (1919-) engleska književnica i dobitnica Nobelove nagrade za književnost. Rođena je u iranskom gradu Kermanšahu. Svoju književnu karijeru započela je romanom „Trava peva” koji je objavljen 1950. godine. Njeno naredno delo, ujedno i najzapaženije, „Zlatna beležnica” objavljeno 1962. godine. Doris Lesing je svrstana u pedeset najvećih britanskih pisaca posmatrano od druge polovine 20. veka. Njen plodan književni opus obuhvata romane, zbirke kratkih priča, dečje knjige, drame, libreta, eseje, memoare… Dobitnik je brojnih značajnih nagrada, a među njima je svakako najznačajnija Nobelova nagrada za književnost koju je primila 2007. godine. Posebno je zanimljivo njeno interesovanje za sufijsko učenje, kao i inspirisanost idejama Idrisa Šaha koji joj je bio prijatelj a ujedno i duhovni učitelj.
[1] U ranim vekovima Rimskog carstva to je bio naziv za arapsko pleme na Sinaju; Grci su Saracenima nazivali sve Arape, a kasnije, nakon širenja islama, ovo ime se odnosilo na sve muslimane.
[2] Nasredin Hodža, lik iz turskih satiričnih priča za koga se veruje da je živeo u 13. veku.
[3] Katolički svetitelj, mistik, pisac iz 16. veka koji je obnovio karmelićanski red.
[4] Delo hrišćanskog misticizma čiji je autor nepoznat. Tekst nastao u drugoj polovini 14. veka, predstavlja srednjovekovni duhovni vodič kroz kontemplativnu molitvu.
[5] Duhovni hram u drevnoj indijskoj tradiciji, posebno se odnosi na mesto gde se odvija indijska kulturna aktivnost kao što je joga, učenje muzike i religijsko podučavanje.
Stella polare 