Iz rukopisa romana Voz za 1972.
(…)
Nosila je njegovo ime, prvenče u oca i majke, odšteta za jalovi brak. Trista šezdeset pet dana protraćenog semena i mladalački san o porodici samo što su bili umrli u tek formiranom fetusu njegove prve ljubavi kad je upoznao Ljiljanu. Bila je idealna, tiha i lepo vaspitana. Bila je sve: mogućnost da dokaže da je greška u svemiru, izboru, usahloj materici, samo ne u njemu. Konačno je mogao da parira trojici starije braće, čiji su naslednici grabili sve pred sobom u jedinom svetu koji je poznavao – svetu predatora.
Nije bilo većeg bola, a ni radosti kad ju je prvi put ugledao – Anu. Zadrhtao je, sve što je mislio da zna istopilo se sa prvim snegom. Zamišljao je sebe u koraku i reči muškog naslednika. Koliko je samo pogrešio verujući da će svoju muškost potvrditi sinom. Naprotiv. Uzeo ju je u ruke, jedno besvesno biće, tek prodisalo, svu od tek i svu od možda, uvijenu u miris majke, mekoću doma. I u tom momentu, još nedovoljno jasno osećanje da mora da je zaštiti, odvojilo ga je od sebe samog, od Ljiljane, od prezimena, i shvatio je da je život upisana kružnica u čijem centru je Ana. Ručice su zaigrale ne znajući za cilj ili otpor, nosić zabrideo, ustašca se otvorila željna dojke i u tom trenu znao je da je ona otisak koji želi da ostavi u ovom svetu. Nije umeo da objasni šta vidi u toj kapljici života, ni kako se pretvorila u reku ispunjavajući korita očekivanja i praznine, ali kako je vreme odmicalo, a Ana svojim rukicama i nogicama osvajala život oko sebe, otpuštao je razočaranje slivajući se u njen tok.
Svega dva meseca nakon Aninog prvog rođendana, svet je još jednom stao u minijaturnu perspektivu novog člana porodice – Božidara – onoga koji je trebalo da bude prvi. Sin nije uspeo da je svrgne sa trona. Svaki Božidarov osvojeni vrh vijorio je več Aninom zastavom, svaka reč zvučala je slađe sa njenih usana. Samo jedno dete Dragoslav je oduvek oslovljavao sa ponosom – sine.
***
Sunce je pozdravljalo sa raširenih ruku lipe. Damjan i Dragoslav su skupljali suvarke za potpalu, žene seckale luk i povrće, a deca se rasula po livadi.
„Vidi kako lepo cveta“, privukla je Milja cvet divlje ruže ka sebi, dok je Vida vadila meso iz torbe.“Biće šipurka na jesen.“
„Predaće ga Haškom, sto posto.“ Vukan se oslanjao rukom na drvo, drugom upirao pivom u Stefana.
„Kako ste dosadni i vi i Milošević,“ prevrnula je Vida očima i grunula u supruga. „Ajde, pokreni se malo. Samo izdaješ naređenja tom flašom dok mi rmbačimo.“
„Jesam li najstariji ovde ili ne?
„Sonja Biserko, ta karakondža će nam biti kraj“, dodala je Cveta iz čučnja ispitujući pečurke i svoje sveže namazane nokte.
Ustaj, bando! Na šta to liči!? Da pomognete ili da se vrnete dole.“
Dečaci, posedani na panjeve, ostali su u igri. Vukan se nakašljao, dvojica se pogledala, dvojica jedva trepnula. Gotovo istovetno su cupkali nogom i stezali u rukama lepeze iza kojih su ozbiljni pogledi šarali po brojevima. Odmah zatim pukla je karta.
Vukan im se približio s leđa, zgledajući se sa Stefanom, i povukao Nikolu za uvo.
„ Daj, ostavi, ćale“, zamahnuo je dečko rukom pogleda prikovanog za talon.
„Čuo si šta sam rekao.“
„Pa kad nam ne daš da se igramo skakavcima“, ubacio se Najdan.
„Ju, naopako“, uzdahnula je Vida trljajući oči nad crnim lukom.
„Mama, da ti objasnim…“
„Ma nemoj ništa da mi objašnjavaš!“
„Pazimo mi, pa niko se nikada nije povredio.“
„Pobedi onaj ko se najviše raskreči, razumeš, tamo gde padne nož“, nastavljala su naizmenično braća.
„Pobedi najveća budala“, dodao je Ilija, najćutljiviji od braće. Sedeo je po strani i čitao Darkwood.
„Ostaćeš bez muda“, Uroš se nacerio i pokupio ćušku.
Ilija se povukao niže ka obali, gde su najmlađi bacali žabice u jezero. Smestio se na podebelu granu koja je izvirivala iz vode. „Ej, imam ideju, a da se poubijate malo na svoj način, u ringu?“, dobacio je za svoj gušt, znajući da ne dopire više ni do koga i namignuo najmlađima. „Deco, jeste li vi tamo sami?“, doviknula je Ljilja. „Sa mnom su, strina“, odgovorio je Ilija urolavši strip i zametnuvši ga za pojas. Pokupio je savršeno uglačani kamičak i zavitlao ga u vodu. Leteo je tek iznad površine dok se nebo ogledalo u vodi. Plup! Nestao je u smaragdnom koritu. Ana i Bole su se ukotvili u mestu dok i poslednji nemi odjek nije zaspao na površini. Dva crvendaća počela su da se praćakaju u plićaku. „Još, još!“ Ilija je podigao Boleta na leđa: „Jos, jos“, i poleteo uz obalu. „Samo ne čelo, Bole“, sklanjao je rukice sa „minskog polja“, koje mu je izbilo na licu pre godinu dana.
Poviše tročlane družine ostatak ekipe se unervozio. Boško je ustao, zasukao rukave. „Aj, ko želi?“, pljesnuo je rukama i protrljao dlan o dlan. Iako mlađi od Vukanovih i Stefanovih sinova, apetit mu je bio veći od tela. Još je samo glas nagoveštavao da se ispod slojeva masti i ambicije ušuškavalo dvanaestogodišnje dete.
Dečaci su formirali ring oko brata džudiste. Očevi su se skupili iza njih, samo je Dragoslav ostao nad kotlićem da razgali vatru. Mlatarao je novinama ispred sebe.
Ptice su nadletale jezero, Anine oči ih pratile, Božidar je pljeskao. Bio bi to jedan sasvim običan dan da se mašnica sa Anine lokne nije razvezala, poletela kao ptica i pala meko na površinu vode.
„Aaa! Tata!“
Božidar je zanemeo. Dragoslav se trgao, pogledao preko ramena, nazreo tri siluete kroz dim i obrisao čelo krpom.
„Šta? Šta?!“, uzbudio se Ilija.
„Tamo“, uprla je Ana prstom odveć mirna.
„Šta je tamo?“
Napela se, izdužila prst, pa kroz stisnute usne počela da ispušta jecaje nestrpljenja.
„Dobro, dobro, čekaj.“
„Dragoslave, je l’ ti gledaš šta radiš?“, opomenula ga je Ljilja prekrivajući sto.
Ilija je već uveliko balansirao na sasušenom stablu smreke, pola u vodi, pola van nje. Svod kô vremeplov: u Aninim očima iščekivanje, u Božidarovim strah. Noga pred nogu, okruglaste ljuske nečujno padaju u vodu. Kô krljušt. Kapljice znoja rađaju se na Ilijinom licu. „Jebiga, potonula je.“ Kolena klecaju, Ana pušta vrisak, Ilija udara u vodu. Kao kormoran. Pljeska rukama, voda prska, ružičasta vrpca oko prsta izviruje. „Eno je…“, raduje se Ana slabašno. „Ne mogu…“, reči grgoljaju. Ilijina glava se odbija od površine vode. Božidar oseća vodu niz bedra, pokriva muškost što iz njega ječi.
Najdan i Boško klize ukrug kô kazaljke sata. Jedva dodiruju zemlju. U treptaju Boško baca brata na zemlju. Kotrljaju se, pruće im se lepi za majice. Padaju i dižu se: na momente – deca, na momente – ponos i bes svojih očeva. „Ajde, pa da te vidimo na republičkom sledeće godine!“ Uroš se okreće. Između pucketanja pruća, lomljenja i paranja tla đonovima, doziva ga pljaskanje. Voleo bi da je njegov rođeni brat kul kao Najdan ili Boško, da nekad odmere snage, ali Ilija je izgubljen u knjigama. I da ga otac s vremena na vreme ne natera da isprate Uroša na utakmicu, da ga ne zvizne po leđima u trenutku kad ceo stadion bruji goool, Ilija nikad ne bi digao pogled. Njegov rođeni brat se ne bi zbrkano osmehnuo zamalo ispustivši knjigu i jednom rukom pokazao palac nagore, da bi mu pogled odmah zatim odlutao.
Božidar plače, bermude se lepe za noge. Ana ubrzano diše. Ilijine oči su velike i tihe. Kao razvezana sloboda. Milimetar po milimetar rastapa se u jezeru reč zalepljena za grlo.
Šumom se razleže cik.
„Jebote, spasavaj dete.“
Smrt je smirena; nikuda ne žuri. Milja hvata Stefana za podlakticu.
Najdan i Boško vuku mlađu braću za ruke i provlače se kroz živicu od ljudi.
Smilja je do kolena u vodi. Ljiljana je grabi oko pojasa, a nad šumom raste modro nebo.
„Sklanjaj se“, Dragoslav se skida dok ulazi u vodu. Stefan ga pretiče. Najdan i Boško su se stisli jedan uz drugog, pod Urošem pucketa stablo smreke. „Gde si ti pošao!?, ciči strina Cveta i povlači Uroša za majicu. Dragoslav hvata vazduh, sve je manje iznad površine, sve duže ispod vode. Opipava Ilijine ruke i noge obmotane rastinjem, i sam se upliće, pa oslobađa. Stefan je nedaleko od brata, okreće se unezvereno ukrug poput balerine, zatim se hvata za Dragoslava, a ovaj ga stresa sa sebe. „Svi ćemo se podaviti zbog tebe, jesi normalan!? „Ste-fa-neee!, Smilja zapomaže. Vukanee, daj nož il’ nešto!“ Ljiljana čuči pored Ane i Boleta. Sa kolena joj se cedi voda. „Mama, upiškio sam se“, cvili Božidar dok se Ani nadimaju grudi. Prešla je zajapurena pogledom preko lica strina. Traži očevo lice. Videvši ga kako se približava, usnice se najpre poviše, pa zadrhtaše. Ljiljana prigrli oboje dece i zadrža im glave na stomaku. Ana je izvirivala iza majčinih leđa.
„Drži, skloni se tamo“, zadisano je Dragoslav dirigovao, opipavao, zverao dok je spuštao Ilijino natopljeno telo na obalu.
Smilja je pala na kolena i ljubila sinovljevu ruku. S vremena na vreme zaškripao bi vazduh iz pluća.
Ana bi se čas skrila u toplom mraku maminog stomaka, čas bi izvirila da vidi zajapurenog oca nad Ilijom. Jedan, dva, tri, izgubila bi se u brojanju i unezverenim koracima strica Stefana, pa bi joj u ušima zašuštale reči „Pomagaj, gotov je, gotov je“, nešto između nade i očaja, nešto zastrašujuće a toplo i poznato kao mrak iz utrobe majke. Kao mrak na obrazima brata koji je ležao na obali beo i plav poput doma čija su deca odavno odrasla.
Razmišljala je o linijama na totoaru, na koje je izbegavala da stane, o ćubicama trave koje su izbijale iz neravnih betonskih ploča. Prst je vrteo uvojak sa kog je spala mašnica, mašnica koja je napunila brata Iliju vodom. Voda je isprala njegove oči i uzela mu glas. Strine su se skupile oko Ane. Uvek je neko bio oko Ane, čak i u tom strku, dodirivale su je ruke, ubacivale joj komadiće hrane u kljun, milovale je i gurkale. Ona je gledala u Iliju, uvek u Iliju, dok joj se u svesti urezivao momenat u kom jezero napušta njegove usne i razliva se po grudima. Dragoslav mu je rascepao majicu. Dozivao ga je. Ilija je zvučao kao mašina za veš. Ana je pogledala u Božidara, pa potražila svoje ime na usnama stričeva i počela snažno i ubrzano da diše. Dlanovi su joj se kvrčili u pesnice, a suze pojurile niz crvene obraze. Tata ju je grlio i brisao obraze, sa njegovog lica klizile su kapi, sa njenog pege, koje je on hvatao u šaci. Zatim bi ih prislonio na usne, dunuo i otvorio šaku.
Spustili su se oblaci. Zavijala je strina, zavijao vetar. Uvijao je jednu Aninu odbeglu loknu. Stric Stefan je zapomagao dok mu se glava otimala rukama:“ Rođenog sina, rođenog sina… Da je do mene, ne bi ga sad bilo.“
„Sad su tvoje pege na drveću i životinjama.“ „Na bambiju?“, smejala se Ana kroz suze. „I na bambiju.“, milovao ju je Dragoslav držeći je na krilu dok su jaka bolnička svetla sklapala kapke.
Stella polare 