Са трибине „Слобода или ништа“ у оквиру програма
Националне престонице културе у Чачку, 28. фебруара 2024. године
Ретки су ствараоци, попут Бранислава Бране Петровића, код којих су међусобно тако срасли тзв. личност и тзв. дело, код којих је и личност саставни део опуса. Једно од можда најтачнијих одређења његове појаве исписује новинар Миливоје Глишић: „Тај човек, Брана Петровић, сâм је био један песнички покрет средином минулог века“. Био је Брана сав у кретњи, заокретима и изокретањима. Био је и сам свој лидер, лако налазио слушаче, пратиоце и следбенике. Умни магнет остаје и међу њему будућим људима, који нису стигли да га упознају док је ходао по земљи, по улицама, кафанама и пијацама, међу народом од којег се није откидао, осим продорима духа и песничке еуфорије. „И наравно, где са собом него у кафану. Међу сабраћу и сестре, шпијуне, уходе, потказиваче, џепароше, месечаре, глумце, пророке и проповеднике, трговце и мађионичаре, казанове и казановице, минхаузене и минхаузеновице.“ Кафана, као стара српска установа друштвене једнакости (а таквих је све мање на стандардизованом тржишту услуга), кафана као позорје на којем се духом и на друге начине њени посетиоци надмећу, у дионизијском заносу, људи жељни других људи, жељни истицања и жељни утапања.
Брана Петровић, поред свих усмених урбаних легенди о њему, остаје занимљивији по својим текстовима него по својим перформансима у јавности, али су обе сфере његових јавних иступања ипак једно цело. Када на Бајлонијевој пијаци тражи од сељака 250 грама крушака (неће се прејести јер има госте!), или када одбија понуду Корчноја за реванш, јер је част изгубити од шаховског великана са један разлике – све су то кондиционе припреме за незамисливе потресе у тексту. А било их је толико и таквих да су изазивали вртоглавицу. И даље то чине. Ни у овим деценијама лудила и лудовесања без граница Брана није надмашен, али делује и даље компактно и силно у својим сваковрсним бургијама.
Брана Петровић је, без трунке сумње, најнеобичнији учесник српског песничког чуда које нам се збило после Другог светског рата. У низу крупних ауторских фигура ослобођена је вансеријска духовна енергија, до дан-данас ненадмашена. Константно се поигравао затеченим представама, пробијао границе које намећу поетика, постојање и политика… „Ни у шта нисам тако уверено сумњао као у тзв. ПОУЗДАНЕ ИСТИНЕ.“ Све важеће и већински подржано ваља раставити, разградити. Брана Петровић јесте разграђивач, спорадични ништитељ, али је у дубокој основи и многим поентама за памћење – заправо ре-конструктиван. Брана је допирао до рекреираног, оживљеног смисла и тамо где га раније нисмо налазили. „И заиста вам кажем: говор је све. Ако је говор лажан – и живот је лажан. И народ, који сам себе лаже, и дозвољава да га лажу, удаљава се од истине свог бића, губи своју суштину.“ Хрлећи у крајности, Брана се склањао од свих крајности.
Прве слике и прве губитке стекао је у рату. Зато их је замењивао својским маштаријама. Изгубио је фигуру оца, пре него што је очинске фигуре постао свестан. Снагу ауторитета преноси на женске ликове, потврђене на делу опстанка и одржања. Зато је његова фиктивна баба-Иконија означена као најпознатији Србин свога времена, а у причама дечје збирке Да видиш чуда, потпуно се замењују улоге бабе и деде. Деда Вујадин је рајска душа и дунстабанлија ослобођен од војске, а баба је Солунац и кавгаџија. Другим речима, Брана продрмава поредак односа али уједно поредак чува у своме чистом језгру. Фикција, чак митоманија, бива му замена за непогодну реалност, али је то фикција свесна своје компензативне улоге, па је дата у хуморним претераностима. Породична искуства песник пресликава на губитна искуства народа којем припада. „Дечак идеализује ујака, макар он био пјанчура, пробисвет, лажац и преварант. Држава Немањића била је српском народу као нека велика ујчевина: уточиште у злу, сигурност.“ Оригинална аналогија, у сваком случају.
Неочекиване Бранине тезе могле су испрва деловати неозбиљно. Ево једне такве: „Највећи српски песници (од којих никада неће бити већих) били су неписмени. Милош Обреновић, државник европског формата, догурао је био до Ж, али је одустао. Било је пречих послова. Србија је журила да се укључи у Европу. Најгенијалнији људи у Срба били су неписмени. По томе су Срби јединствени у свету. То је традиција које се Срби не одричу. И мислим да су у праву.“ Све код Бране обично двоструко значи, у садејству је дословно и иронијско значење, тако и овде. Допола једно, отпола друго.
У народу који се одржава на патосу порекла и предака, поета луденс одрастао без очинске фигуре у раном видокругу, на једном месту залази у дубље породично предање, сазнаје за претка у којем издваја њему пожељне одлике: „Готово у магновењу помислих на оног чудног Симеуновића из Бјелуше који је ушао и у завичајну Књигу. Дељао је преслице, а био је мајстор и за бачве. Још је, каже књига, говорио у стиховима. Шта год да му кажеш, он ти римује.“ Изабрао је Брана црте, према властитом образу и афинитету: мајстор у руке, римотворац, али поврх тога још нешто: „Али ни преслице, ни бачве, ни ʼпоезијаʼ нису му обезбедиле место у књизи: пресудно је било и у највеће заслуге му се узима НЕПРИЗНАВАЊЕ ВЛАСТИ. Што је доиста било рискантно кад се има у виду да је власт био књаз Милош Обреновић. Мој кочоперни Симеуновић одбијао је, између осталог, да плаћа порез.“ Анархичност, противљење ауторитету, црта је што се ужилила и у потомку, по којој се могу међусобно препознати, удаљени у времену.
„У нас се обично мисли да су песници који нису заступљени у антологијама, зборницима, декламаторским приручницима, читанкама и лектирама итд. без вредности“, писао је Брана Петровић, три године пред одлазак, у вишеделној расправи под насловом „Антологије“. Она заслужује да се нађе у замисливој антологији критичког есеја, не само по стилу и аналитичким учинцима, него и по проблематизовању по инерцији прихваћених у утврђених погледа на ствари. Замислите, од најокретнијег иноватора српске поезије потиче следећа похвала конзервативном духу чувања вредности, одасвуд проказаном становишту: „Морамо још једном поновити да симултано прихватање уметничких новотарија није и поуздан доказ разумевања уметности. Вођене су, оних година, читаве кампање против свих који нису показали превелико одушевљење за стихове о коњу с осам ногу (коњ осам ногу има) Васка Попе. Ерго, то је била песничка револуција, почетак и крај, алфа и омега НОВЕ поезије. А ми морамо још једанпут да поновимо: отменост конзервативизма чува свет од претераног тумбања, бдије над вреднотама, класифицира драгоцености.“ Над оваквом оценом одиста треба застати. Позната је она чувена лозинка, да ко погоди циљ, промаши све друго, потекла од Браниног песничког сабрата. Није проблем признати Попи Попино, али није веродостојно да „све друго“ што није попинско остане изван домашаја пажње и признања. Отуда је и Брана Петровић, спорадично, своје читане рубрике посвећивао скрајнутим песницима и тиме им омогућавао, макар на час, видљивост у њиховој запостављености. Потпис Бране Петровића оверавао је њихову присутност у хоризонту српске књижевности, не из сажаљења него из неиспуњене књижевне правде.
Црпећи креативни дух са маргине, Брана се сам ослобађао од демона величине. Он је зарана освојио срца широке сензибилне публике, раскошима његове моћи говора и извођења. У зрелом и позном периоду готово се одрекао стихова по којима га сви памте и знају, као и предавања мамној и опакој масмедијској машинерији. А имао је, више него ико други у нас, дарова и могућности да постане књижевно-медијски суперстар. Одолео је томе изазову, мушки и мудрачки. То је био став једне освојене аутентичности, која је хтела да то и остане, не дајући да је подвласти виртуелна неман у времену духовног и реалног смећа… „У времену смећа, све што неће / Да постане смеће, већ је смеће…“ Слободу воље, слободу избора, у времену смећа, закидају нам а да нисмо ни опазили. Брана је то видео и истакао. У епохи егоманије најширих размера, Брана Петровић је своје уникатно Ја потискивао. Представљао се као преписивач од Опширне Природе, као нејаки имитатор, дактилограф божанске силе стварања. „Преписиваче старих, светих и вечитих књига увек сам поимао као оригиналне писце. За дух, срећу, за виши смисао, корисније је својом руком преписати Песму над песмама или Књигу о Јову, него мрчити папир својом ʼоригиналномʼ писанијом, ако са силама вишег надахнућа није успостављена блиска веза.“ Тек би се површни читаоци и тумачи зачудили на овакав испад самоунижења, као потекао из монашких записа. Истицање себе, по правилу, код Бране бивало је праћено жестоком самоиронијом. Изражавао је неокрњено његошевско удивљење према творевини и твораштву, чак и кад је, пред коначно уснуће, допануо ледених мисли и симбола. У томе је стајна тачка Бранине религије, засноване на нашем православном генотипу…
Драган Хамовић
Stella polare 