ПАЗОЛИНИ И ПАУНД У ВЕНЕЦИЈИ. СУСРЕТ СИНА СА ТВРДОГЛАВИМ ОЦЕМ (БОРИС ТРБИЋ)

За један живот који је моралан и испуњен осећањимa успех је нешто одвратно, и то је то.

Пјер Паоло Пазолини, ’Нови путеви’ 6. 9.1962, Фашизам антифашиста, превела Зорана Огризовић, Оксиморон, 2023, 9.

Због чега су се Пјер Паоло Пазолини и Езра Паунд срели октобра 1967 у Венецији? Италијански комуниста и филмски радикал и амерички песник имажиста који је подржавао Мусолинија наизглед нису имали ништа заједничко. За Пазолинија, Венеција је била град који није радо посећивао. Место пропасти, декаденције, колонијалне пљачке, компромиса, и туристичке пошасти. За Паунда је Венеција била све. Отишао је као дете, са рођаком, затим 1908 као младић, на формативно путовање, да би 1922, у граду пропадања потражио новог себе и нови свет који је обећавао херојско уздизање Европе.

Двадесет година касније та идеја се гасила са италијанском војском која се повлачила према северу. Паунд је ухапшен, спроведен у Америку, успевши да избегне смртну казну због рада на италијанском радију у ратним годинама. Био је затворен у психијатријској болници Свете Елизабете у Вашингтону. Мислио је да ће се брзо извући јер добио је своју собу и писаћу машину, што му је омогућило да настави рад. Пријатељи су му долазили у посете у књижевни салон који је окупљао неке од највећих песника двадесетог века. Али ствари су се одужиле и вратио се после петнаестогодишњег затвора, 1958, да у Венецији проведе последње године. Чак и када је песник свијао гнездо у другим градовима, као рецимо у Рапалу, на западној обали Италије, где му је сахрањен отац, са Венецијом је задржао посебан однос до оног дана када су га двојица гондолијера однела на гробље на острву Сан Микеле. 

Хајде да овај сусрет прво пропустимо кроз Пазолинијеву филмографију. Пазолини је 1964 снимио Јеванђеље по Матеју (Il Vangelo secondo Matteo) филм који су католички кардинали препоручивали као један од најбољих католичких филмова свих времена. Тај леви радикал и човек који није скривао другачији сексуални идентитет режирао је филм о хришћанском етосу и социјалној правди као весник нове визуелне естетике, на друштвено одговоран, профетски начин. У исто време, документарни филм, Тражећи локације у Палестини за Јеванђеље по Матеју (Sopralluoghi in Palestina per il film „Il Vangelo secondo Matteo„”, 1965) показује критику бруталности и експлоатације сетлер-колонијалног поретка. Пазолини је као и Паунд проницљивији од медиокритета који желе да припадају већинском мишљењу, разуме у ком правцу се креће свет, и покушава да пронађе заједнички језик са онима који су осетили морални суноврат капитализма у кризи.

У време интервјуа, Пазолини је радио на претпродукцији филма Краљ Едип (Edipo Re, 1967), који се бави односом оца и сина, љубомором, завишћу, жељом за влашћу и неспособношћу владара да се, психоаналитичким речником говорећи, децентрира. Не изненађује да сусрет са великим америчким песником који се дуго и ’непоправљиво’ држао својих идеолошких убеђења није могао да опише другачије него речима Волта Витмана, као ’сусрет сина са тврдоглавим оцем’. Та формулација, интонирана озбиљно, застала је тамо где се сусрећу прекор и породичне нежности, откривајући праве разлоге за сусрет два уметника.

Шта је Паундов мотив? Етаблирани, популарни италијански режисер који у јавном и медијском дискурсу артикулише оно што је у Италији одбојно, вредно презира, долази му ’на ноге’, у ’његов град’, град у коме су данас Паундова пребивалишта (и гробно место) туристичке атракције. Пазолини долази да би снимио телевизијски интервју и подсетио свет опседнут рокенролом, побуном против тоталитаризма, расизма, сексизма, рата у Вијетнаму – протестом младих и слободних (ускоро тихо и нечујно инкорпорисаном у ancient regime) да међу њима још увек обитава један талентовани, симпатични, учени, фрагилни – монструм. Паунд перфектно познаје и говори италијански језик и користи компликоване и архаичне фразе и језичке форме. Али гледајући интервју евидентно је да мудри старац говори мање. Делује да га свет који настаје не занима. Попут стараца који посматрају Гарибалдијеве трупе на Сицилији, знајући да што се више свет мења, све више остаје исти.

Пазолини зрачи другачијим, контроверзним ставовима, препакује античка дела класичне литературе, игра фудбал са децом на улицама, очијука и флертује са мушкарцима, туче се са примитивцима који представљају остатке пораженог фашистичког режима и – хоће да се види са одбаченим, олињалим политичким изопштеником. Да му понуди платформу да нешто прозбори за телевизију. Зашто да не?

Шта песника и режисера повезује?

У својим књигама о Паунду и Пазолинију, Шон Марк и Италијан Лука Галези истражују блискости две поетике, неслагања и неочекиване тачке сусретања у стваралаштву песника и филммејкера. И Паунд и Пазолини (не само филммејкер већ песник и есејиста) су противници капитализма и деградације уметности бавећи се новом поетиком заснованом на слици. Паунд идеограмима, а Пазолини филмом поезије, Паунд у Кантосима, Пазолини у филмовима и недовршеном роману Нафта, инстистирајући на слободи уметничког израза која превазилази трајна, фиксирана тумачења. Одустају од вербалног исказа као доминантног приступа читаоцу-гледаоцу и опредељују се за фрагменте, позиве, јауке, покличе, погледе,  паузе у свом радикално другачијем формалном и иновативном приступу поетском и филмском стваралаштву. На питање Пазолинија, Паунд одбија било какву сродност са поетиком надреализма и каже да су његове песме налик на музичке партитуре. Нема дакле посезања за стратегијама популарне поезије или жанровског филма препознатљивим у делима надреалиста.

И Паунд и Пазолини сежу у прошлост, у премодерно, Пазолини у примордијално, рурално, тражећи своје гласове у оном што Марк идентификује као ’регресивну културну револуцију’. (Регресивну у односу на шта тачно? На људску историју?) Тражећи прилику да у миту пронађу семе нове критике учмале и медиокритетске садашњости.

Послушајмо Паунда како гласно, љутито рецитује песму Сестина Алтафорте, посвећену ратничком духу средњевековног провансалског борца и трубадура Бертрана де Борна који је у 12. веку био господар замка Алтафорте. Де Борна је Данте сместио у пакао као кавгаџију и подстрекача на рат и крвопролиће. У Паундовој песми, његов јунак објашњава дворској луди Пајолу како презире мир и жуди за звекетом оружја и проливањем крви у борби против војске коју предводи Ричард Лављег Срца.

На крају, тражећи савезнике у програмски и идеолошки различитим, другачијим, одбојним, прогнаним, оба песника (Паунд је могао бити филммејкер, да је хтео) себе виде као педагоге нове културне продукције – песнике катехона као што их описује Марк – који задржавају силе зла својим учењем и својом поезијом.

У годинама након сусрета, Пазолини је 1968. године снимио Теорему, филм који распакује капитализам у кризи, перверзију и експлоатацију у потрази за смислом који је средња класа одавно изгубила. Филм, као што то често чини Пазолини, говори о емоцијама необразованих, маргинализованих и потлачених док о ’елити’, економској, друштвеној, уметничкој, академској, говори са подсмехом, свестан лицемерја и корупције који доминирају привилегованим слојевима. Није ли Паунд говорио о корумпираности буржоаског друштва уљуљканом привилегијама и осећајем посебности?

Паунд је остао присталица фашизма до краја, тврдоглаво баш као Витманов тврдоглави отац. Пазолини је кроз овај сусрет превазишао воук идеологију која ће пола века касније кенселовати идеолошки другачије. Марк тврди да њихов сусрет показује да се и од политички другачијих стваралаца може пронаћи много корисног у борби против потрошачког друштва и грађанског конформизма. Пазолини је на тај начин показао пут којим левица тврдоглаво одбија да до данашњег дана закорачи.

У наредним годинама о Паунду смо сазнавали кроз портрете из приватног живота, и фотографије Дејвиса Лија из Часописа Лајф (1970), Анри Картије-Бресона, и италијанских фотографа Грацијана Аричија и Виторута Контина, који документују последње дане великог песника. Фотографије старца који већ својом појавом, шетајући поред венецијанских каналета и посматрајући омиљени Кафе Флоријан на Тргу Светог Марка (или модерну продавницу Оливети коју је на Тргу пројектовао архитект Карло Скарпа) чека смрт, ослушкујући сопствене немире. 

Паунд је умро и сахрањен је у Венецији 1972. године.

Пазолини је убијен три године касније у близини римског хиподрома Тор Сан Микеле, под околностима које се и данас доводе у питање. Да ли га је убио љубавник, држава, мрачне силе којих су он и Паунд били свесни, или унутрашњи глас побуне који је препознао код свог песничког узора? Није изгледно да ће се утврдити. Ни један ни други нису одбацили своја политичка уверења, нити су се скривали од историјских бура које су их бацале у вртлог борбе против зла и хаоса. Тврдоглави отац и ништа мање тврдоглави и храбри син би се вероватно и данас, опет, нашли у граду који тоне, у који се хордама туриста наплаћује улаз, и где се осећа духовни и морални суноврат света на које су упозоравали. 

Пазолини и Паунд

Борис Трбић