Ирена Колај Ристановић, Урош Дакић, Поезија на османском језику: прилог изучавању културе идентитета Турака Османлија, Друштво за урбану историју, Београд 2024.
Недавно се на нашој књижевној и научној сцени појавила веома интересантна и несвакидашња књига. У питању је препев песама које су у дугом историјском интервалу настајале на османском језику, а које се, као део покретног културног наслеђа наше државе, чувају у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“. Ирена Колај Ристановић, доцент на Групи за турски језик, књижевност и културу при Катедри за оријенталистику Филолошког факултета Универзитета у Београду и њен колега и доцент са исте Катедре, Урош Дакић, посветили су време, пажњу и уложили велики ентузијазам да нам садржај тих песама приближе њиховим преводом на српски језик. Но, у овом случају није у питању само превод песама са османског турског језика (што је по себи већ велики подухват), већ у овој књизи аутори читаоцу нуде научно структурирану уводну студију, којом га уводе у шаренолики свет османске поезије. И не само то, није реч само о објашњењу и приближавању османске поезије српском читаоцу кроз преводе туркија и других разноврсних османских видова поезије, већ смо кроз уводна поглавља обавештени и о историји превођења османске поезије у нашој култури, што историчарима културе пружа занимљиве увиде. До данас целокупна, аналитички обрађена, антологија османске поезије није написана нигде у свету, а разлог томе је што је османска поезија настајала пет векова, па целокупно стваралаштво није ни једноставно објединити, превести и протумачити у оквиру једне историје османске поезије. Утолико је овај књижњвно-научни драгуљ у нашој култури значајнији.
У српској култури османска поезија превођена је од краја 19. века, а објављивана је углавном у стручној периодици тога доба. Институционална подршка преводиоцима поезије и прозе са османског језика пружена је тек у Краљевини Југославији, оснивањем Одбора за прикупљање и објављивање турске грађе о српској историји при Српској краљевској академији 1931. године. Даљи замах тој дисциплини дало је отварање Оријенталног института у Сарајеву 1950. године. Оно што се још као куриозитет може додати је да су српски интелектуалци либералне оријентације из 19. века, османској турској поезији одрицали њену аутентичност. Са друге стране, у Београду су стасавали српски песници који су, попут Јована Илића који је у Београду растао уз турску заједницу, писали стихове инспирисане управо животом Турака у Београду. Аутори ове књиге наводе такву једну Илићеву песму као пример:
„Протужила Пембе Ајша
Дертлија сам него паша!
Откуд нећу дертли бити
Кад на срцу јад ми гори?“ (...)
Као прилог проучавању развоја османистике и културе османских Турака код Срба, аутори су скренули пажњу и на значајне истраживаче и преводиоце са турског језика, те се ова књижица невеликог обима тако указује и као могући приручник који нас уводи у наратив о османском наслеђу у домаћој култури.
У књизи су преведене песме које припадају диванској, али и народној турској књижевности која се дели на анонимну суфијску или текијску и на ашичку књижевност. Аутори ових песама нису познати.
На почетку ове студије, читаоцу је појашњен статус песника у османском царству и у турском друштву. Говорити о османској турској поезији истовремено значи говорити и о музици и музичком образовању, па се у књизи могу пронаћи и занимљиви подаци о развоју и организацији музичког образовања код Османлија. Поезија је у османском царству писана, условно говорећи, на три места: писали су је анонимни појединци, школовани и надарени песници при двору и сами владари. О томе говоре два поглавља која се прожимају и надопуњују – „Песник у служби империје“ и „Империја у служби песништва“. Испоставља се да је песник био алтер-его двора и владара, те да су песништво, као и песник сам, код Османлија заузимали посебно место.
Важну целину представља поглавље у којем аутори објашњавају заслуге и наслеђе дервишких редова у османској поезији. Осим што су читаоца на једноставан и сведен начин упутили у суфијску филозофију и суфијске редове који су сваки на свој начин развијали поезију, преводици су указали и на спрегу суфисјог песничког и културног наслеђа са нашим простором, скрећући пажњу на градове као што је Нови Пазар или босански простор.
Еснафских сукоба има у свакој струци, па их је било и међу османским песницима: ашици (песници који су певали у кафанама или на трговима, склони интерпретацијама), нису много ценили дворске, по њиховом мишљењу – ригидне песнике. Посебна пажња посвећена је визуелном идентитету ашика и њиховим инструментима. За потенцијално родно осетљиве и стереотипно закривљене читаоце ове дивне књижице, ваља истаћи чињеницу да су извесна пажња и простор у њој посвећени и двема турским песникињама, Михри-хатуни из 16. века („турској Сапфо“) и принцези Адиле из 19. века, као примеру дворске песникиње.
У књизи има много интересантних и инспитаривних делова, а посебно се таквима чине описи и примери туркија у којима су слављени важни тренуци из живота османског света попут венчања, исповедање вере, песама о свечаностима, али и о страху од смрти. Интересантно је и то што су аутори одабрали две песме као илустрацију османског доживљаја ужаса и страха од смрти, а обе се односе на наш простор и на тренутак ослобађања српских градова од Турака. У једној је описан страх од смрти у борбама за Београд, у другој пад Шапца. Иако не припадају песмама које су превели за ову збирку, аутори су их приказали као илустрацију за контекст у којем се и остале песме могу разумети (уредно су наведени преводиоци и сва ранија издања у којима су песме објављене):
„Пуцали су топови с тврђаве на тврђаву
Од жестине топова небо се замрачило
Београдске лепотице продате су у робље
У помоћ падишаху (мој) плакао је Београд!
(…) На чесмама се абдест више не узима
У џамијама се намаз више не клања
Наша се војска више не види од непријатеља
Помагај Боже, плакао је Београд!“
Турска поезија не би била то што јесте, да у њој нема тегобне и тужне љубавне речи, „славуја“ и „руже“. Ево како оне звуче у преводу Ирене Колај Ристановић и Уроша Дакића:
Поново је стигло пролећа
У рана јутра беле руже цветају, еј!
Јадима заљубљеног нови јади долазе,
Срца похвалу мојој вољеној читају
У поворкама лепотице прилазе,
Мучени заљубљени, ватром гори, не стаје
Топи се снег високих планина
И воде се у валовито море уливају
Сигурно се тамо жеље остварују
Једе се и пије и добро се проводи
Заљубљени и вољени седе заједно
Срца на њих сенке бацају.
***
Нека твоја обрва, попут полумесеца, постане перо
Нека твоја усна, слатка као шећер, постане нектар
Нека ти од мене алал буде
Иди, нека те они који те воле воле
Силно сам те волео
Ајете у име твоје учио
Од мене имаш дозволу
Иди, нека те они који те грле грле
Волео сам сваки део тебе
Проста ти била моја душа
Од сад ти нећу стајати на пут,
Иди, нека те они који те воле воле
Силно сам те волео
Јер тако је показало време
Нек је са мном све готово,
Иди, нек те они који те љубе љубе
Овај приказ, наравно, не може бити стручан, и он то и није. Импресионистички би био непристојан, али информација да имамо нову књигу вредну шире пажње – више је него потребна, како међу уметницима, тако и међу научницима. То никако не значи да и шира публика, поведена и заведена ко зна каквим питањима и путевима, у њој неће наћи уточиште, или бар коначиште.
Stella polare 