У оквиру прошлогодишњег Канског фестивала, Асоцијација европских филмских архива и кинотека (ACE) доделила је Југословенској кинотеци, као предводнику пројекта, подршку за рестаурацију филма Крадљивац бресака (1964) која се изводи у сарадњи с бугарским и црногорским филмским архивима. Реч је о једном од најзначајнијих филмова бугарске кинематографије, редитеља Вула Радева, а у којем је једну од главних улога – српског официра у заробљеништву – тумачио српски и југословенски глумац, Раде Марковић. Осим њега, у филму се појављује и Ђоко Росић, чест сарадник Вула Радева. Поред њих, главне ликове тумаче бугарска глумица Невена Коканова (лик Јелисавете – Лизе) и Михаил Михаилов (лик пуковника Михаила).
Тема филма је забрањена љубав која се крајем Првог светског рата распламсала између српског ратног заробљеника и супруге бугарског пуковника. Таква љубав, којом главни јунаци пренебрегавају анимозитете засноване на националној основи, одувек је Крадљивца бресака чинила контроверзним. У српској и југословенској кинематографији не постоји сличан филм који би у центру пажње имао икакву причу о Бугарима и Србима, док је филмска критика Крадљивца бресака уврстила међу најзначајнија филмска остварења бугарске и источноевропске кинематографије. У Србији се о њему још увек мало зна.
О Крадљивцу бресака може се говорити на много начина, али један његов аспект упорно остаје пренебрегнут. Целокупна филмска драма изражена је кроз мотив брескве, један од веома ретких и слабо образлаганих мотива у балканском културном наслеђу. Но, пут до брескве и њеног знамења у филму, води преко историјске и религиозне матрице на којој је ова филмска прича заснована.
Филм је снимљен 1964. године на основу истоимене новеле Емилијана Станева. Сама новела настајала је између 1936. и 1947. године, а њена радња смештена је у ратно Велико Трново, 1918. године. У наративу су сачувана сећања на балканске ратове, као и на српско-бугарски рат код Сливнице, 1885. године. На тај начин је најпре новелом, а потом и филмом, обухваћена сва историјска комплексност српско-бугарских односа који би се могли описати као хроника неуспешног пријатељства. Бугарско-српска граница је, у политичком погледу, одувек била најважнија балканска граница, а у време снимања Крадљивца бресака, Србе и Бугаре је по тој линији раздвајала такозвана гвоздена хладноратовска завеса. Мотив брескве, поред осталог, јавља се као знамење превазилажења историјске границе између главних јунака, Бугарке Лизе и Србина Иве.
О чему филм говори и како су се развили његови ликови? Први светски рат се приводи крају и извесно је да ће га Бугарска изгубити. У Великом Трнову организован је ратни логор у којем се, поред осталих заробљеника разних националности, налазе и Срби. Међу њима је и учитељ музике, официр српске војске Иво Обре(те)новић. Драма која ће се развити између њега и Јелисавете (Лизе), супруге бугарског пуковника Михаила, управника града и логора, смештена је у позно лето, у време када сазревају брескве и винова лоза. У Великом Трнову владају глад, немаштина, апатија, колера, тифус, безнађе и суша. Избијају левичарске антиратне демонстрације као одраз револуције у Русији, а удовице и њихова деца сахрањују ствари мужева и очева који се нису вратили с фронта. Пуковник Михаил је разочаран, киван и огорчен због предстојећег исхода рата, односно због спознаје да ће заробљеници у његовом логору ускоро бити победници у рату, а он губитник. Пуковник је најбоље године свог живота провео у балканским ратовима и у Првом светском рату. На месту команданта града и логора распоређен је због ране у нози коју су му у балканским ратовима задали Срби. Његов интимни живот једнако је празан и безнадежан. Супруга Лиза, знатно млађа од њега, најлепше године живота провела је у самоћи, без деце и смеха. Једино задовољство које је пуковник имао био је врт с бресквама на периферији града, у чију је инспекцију одлазио сваког дана. Ограђен бодљикавом жицом, с колибом међу стаблима бресака, врт је представљао рај у паклу рата. У њега је пуковник сместио жену и одредио чувара врта, издајући му необично сурову наредбу да пуца у свакога кога у врту затекне. Но, чувар једном дневно одлази у град по воду. Управо у то доба дана, српски војник се одмеће из заробљеничке колоне и скренувши с пута, вођен неиздрживом глађу, стиже до врта с бресквама. Ту се, између српског војника, крадљивца бресака, и пуковникове жене Јелисавете развија страсна и необуздана љубав која се завршава Ивином смрћу, тако што га стражар врта, ухвативши га у преступу, убија. У заробљеничкој колони која се на крају рата у Србију враћа као победничка војска, Иве Обреновића нема.
Емилијан Станев, аутор новеле, у својим Успоменама оставио је неколико записа о томе како је прича о Крадљивцу бресака настајала. Станев је рођен у Великом Трнову и у њему је провео детињство. Људи које је као дечак у граду током рата сусретао инспирисали су га и у његовој глави стварали представу о општој „прљавој и дроњавој” балканској ратној слици. Колибу из винограда, у којој је проводио лета, доживљавао је као оазу и дечји рај. Тако је своју колибу у врту с бресквама у новели доживљавао пуковник Михаил. Сећао се одрпаних српских, румунских, француских и руских заробљеника који су пролазили трновским путем. Станев им је поклањао грожђе и брескве, око којих су се заробљеници отимали, па је тако бресква ушетала у причу. Лишени контроле очева, трновски дечаци су, тумарајући градом, поред заробљеника Срба, Румуна, Руса и Француза, виђали и савезничке војнике, Немце, Аустријанце, Мађаре, Хрвате, Словенце, Италијане, Јапанце, али и оне егзотичне попут Сенегалаца. Та сећања обликовала су слику логора и атмосферу у новели. Када је 1936. године почињао да пише Крадљивца бресака, сећао се како је с оцем неком приликом ишао у госте код једног бугарског пуковника и како је пуковник имао веома лепу жену, која се својом плавом хаљином урезала у дечачко памћење. Близу винограда његовог оца живео је још један „помало свадљив пуковник”, који је посвећено бринуо о свом винограду. На неки чудан начин „плава дама” и тај свадљиви пуковник преобразили су се у књижевне ликове пуковника Михаила и његове жене Лизе, а виноград је прерастао у врт с бресквама (у новели и на филму приказане су шантелије или шефтелије, познате и као виноградарске брескве, управо зато што се саде у виноградима).
Највише историје садржано је у лику пуковника Михаила, као и у групним портретима бугарских официра и побуњене војске. Без њиховог описа, мотив брескве, односно преступа, остао би недовољно јасан. Лик пуковника Михаила је слојевит и представља сублимацију неколико историјских ликова. Најпре, пуковник своју колибу, свој врт и своју жену види очима самог дечака-писца Емилијана Станева. Осим тога, лик је делимично настао на основу „свадљивог пуковника” који је пажљиво бринуо о свом винограду у Великом Трнову током Првог светског рата. Затим, лик је делимично заснован и на сећању писца на свог оца: пуковникова туробност и његово незадовољство државном пронемачком (кобуршком) политиком, потицала је и из карактера Емилијановог оца, који је чак једном приликом покушао да „убије цара” (бугарског краља). На крају, у пуковников лик уписано је и сећање на генерала Константина Каварналијева, кога су у балканским ратовима код Дојранског језера 1913. године Срби ранили у ногу. На ратне подвиге, успехе и страдања бугарске војске подсећа и филмска музика: осим песме Как ще я заминем реката Вардар (Како ћемо да пређемо реку Вардар), коју је бугарска војска певала када је полазила у ратове за освајање Македоније, бугарски официри певају и песму Покојници (Новото гробище над Сливница), коју је у част бораца палих код Сливнице написао песник Иван Вазов. На зидовима колибе окачени су портрети славних предака који су се борили против Срба. Мотив брескве, поред осталог, посредно одражава и магловити комплекс неразрешених националних тензија између балканских народа и великих сила, у чијем се срцу налазило нерешено македонско питање. Због тог политичког, географског и готово митског простора, између два народа развило се мучно и тешко историјско супарништво. Срби и Бугари постали су онтолошки непријатељи, а филмски лик пуковника Михаила имао је функцију опомене на порекло сукоба и непријатељства.
У филму функционише и религиозна, библијска матрица, која укључује седам фаза кроз које главни јунаци (Иво, Лиза, пуковник Михаил и чувар врта) пролазе: стварање, бунт, закон, премудрост, пророчанство, јеванђеље и апокалипса. Бресква је истовремено предзнак историјског и религиозног узлета и пада главних јунака. Стварање (Постање) уписано је у покушај пуковника Михаила да из света рата и хаоса створи свет мира организовањем живота у колиби на рубу града, у врту с бресквама. Но, пуковник Михаил с рањеном ногом, попут хромог Дабе, припада свету рата, мрака и хаоса. У инспекцију врта долази из летње прашине и одлази на војне смотре у прашњави град (прашина се у филму јавља и као симбол таштине). Његов порив за контролом живота и покушаји да избегне неизбежне ужасе рата бивају осујећени. Као човеку који не тежи унутрашњој, духовној обнови, није му дато да „новим почетком” (организовањем живота у врту) спасе свој и Лизин живот. Његов поглед на свет је рационалан, мрачан и окренут прошлости. Располажући великом моћи као командант града и логора, пуковник је посегао за ингеренцијама које припадају само Творцу: покушају стварања (новог) света. Пуковник Михаил није преступник, а како је сагрешење саставни део искупљења, њему неће бити дато да стигне до спасења, самоспознаје или до лица Бога. Наредбом коју је издао чувару врта – да пуца у свакога кога у врту затекне – пуковник предсказује несрећу којом ће и сам бити обележен. Од тог часа, уместо да буде место слободе, врт постаје још једно од надгледаних и контролисаних места за живот. Његов и Лизин интимни живот измештањем у врт није постао прочишћен, нити преображен. До Откровења ће стићи само Иво и Лиза који Творца спознају у сопственим дубинама кроз сусрет, преступ, сагрешење и љубав.
Бунт је записан у Ивиној и Лизиној вери у специфично историјско и лично откровење (искуство), као најисправније могуће животно становиште. Кроз Откровење и промену становишта, Лиза и Иво доживљавају преображај (Ивино презиме Обретенович води порекло од речи обретен, преобраћен). Како се љубав и откровење ненадано јављају у њиховом животу (као што ће се и Христос вратити на земљу ненадано, као лопов, не да украде, већ да узме што му припада), тако Иво и Лиза ненадано спознају Бога, остварени у својим најдубљим жељама. Али изаћи пред лице Бога значи – умрети. Због тога љубавници и немају другог излаза осим смрти (у филму Иву убија чувар врта, док у новели и Лиза извршава самоубиство револвером свога мужа). Бунт је, укратко, саставни део порива за слободом.
Закон је записан у друштвеним нормама и историјском наслеђу средине из које је Лиза потекла. Она има осећање дуга према историји и својој партијархалној средини. У име тог дуга Лиза пренебрегава сопствену женственост и сузбија живот у себи. Иво се у причи јавља као човек који ће закон прекршити, установљавајући нова правила игре кроз закон срца. Напуштање старих норми, како друштвених тако и историјских, сублимирано је у Ивиној реченици којом је Лизи описао како је напустио колону заробљеника: „Само се отбих от пътя” (Само скренух с пута). Јелисаветина дотадашња унутрашња чистота вапила је за сопственим прочишћењем од духовне празнине, туге и неискрености. Но и Србин се огрешио о сопствену част, нацију, војну хијерархију, о човека у себи којег још није открио („ни сам не знам ко сам”, каже у једној реплици Иво). Попут Лизе, уморан од бесмисла и тежине живота, и он напушта терет „старог себе” у потрази за сопственим преображајем.
Иво и Лиза били су вођени личним законом, законом срца, и у томе је била њихова премудрост. Иво је схватио да му је боље да умре у љубави, због ње, спознајући је – него да буде роб. За разлику од пуковника Михаила, Иво је загледан у будућност.
Еманацију (лажног) пророка, повезаног са старим светом рата и хаоса, представља чувар врта. Он наговештава смрт љубавника и као сенка им виси над главама сваки пут када се њих двоје у врту сусрећу. Он зна њихову тајну и зна како она мора бити разрешена. По наређењу, чувар убија „крадљивца” који је дошао по своје (Иво никада суштински није украо брескве, оне које је убрао, вратио је Лизи). Но, Ивина и Лизина посвећеност и страдање указују да је време лажних пророка прошло. Пуковник и чувар остају на земљи, у патњама рата, а њих двоје, иако у смрти, стоје пред лицем Бога и живе у причи.
Јеванђеље се у филму и новели разоткрива кроз хлеб који Лиза одсеца и даје гладном Иви, али и кроз грожђе и крст као пратеће симболе страдања и васкрсења, међу које се сместила и тајновита бресква. Христови симболи, крст, хлеб и вино предзнак су света у којем мушкарац и жена постају једно.
Апокалипса је свет у којем Иве и Лизе више нема. Врт, грешно место спознаје, сасвим је ишчезао, зарастао, опустео, до њега стазе више не воде. Онима који попут Иве и Лизе нису спознали љубав кроз лично страдање, ништа осим рата и опустелог врта не преостаје. Свет нестворен између пуковника Михаила и Лизе, Иво и Лиза успели су да створе, достижући „нова небеса и земљу”.
Може ли се филм, осим на основу његове историјске и религиозне потке, објаснити и на основу његовог главног мотива – мотив брескве? Страдање српског војника, рекло би се, неумољиво прати та необична воћка. Пођимо од Легенде о војниковој шантелији која је настала у Србији непосредно по окончању Првог светског рата. Легенда каже овако: током борби на Церу, у лето 1914. године, мало пре него што ће српска војска однети прву победу у Великом рату, непознати српски војник сео је на земљани насип рова да се током борбе одмори. Када је загризао брескву коју му је поклонила његова драга, погодио га је залутали непријатељски метак. Војник је пао мртав, али се кошчица брескве заглавила у његовом грлу,одакле је после рата никло стабло брескве које се и данас на Церу култивише, обнавља и чува у знак сећања на љубав и страдање српског војника, као и на залог његове погибије. То је стабло познато као војникова шантелија.
Бресква се као предзнак ужаса који су у Великом рату доживели Срби и српска војска спомиње и у једној румунској новели, на основу које је такође снимљен филм. Реч је о књижевном делу Игра са смрћу (Jocul cu moartea), румунског писца Захарије Станкуа, на основу којег је снимљен филм о Првом светском рату, Кроз пепео империје (Prin cenușa impriului, 1976). Присилно мобилисани, румунски младић и преварант-дипломата бивају упућени један на другог у вагону воза који ће из Румуније ући у „земљу смрти”, Србију. Роман се зове Игра са смрћу зато што њих двојица из сцене у сцену, из реченице у реченицу, једва избегавају смрт, а најнепосредније су њену близину осетили у ратном Смедереву. Смедерево је приказано као пакао на земљи.
Пре него што ће ући у „земљу смрти” (Србију), два Румуна и остали заточеници у возу, негде код Темишвара, угледају врт с бресквама. Иако је плантажа припадала аустријском цару, замамност бресака није их спречила да, по цену губљења живота искакањем из воза и крађом, утоле своју глад. Штавише, поделили су их с аустроугарским војницима који су обезбеђивали воз, јер је у рату страдање заједничко. Старији Румун млађег саветује да задржи коштице зато што оне доносе нови живот. То је било последње лепо и слатко искуство пре њиховог уласка у Србију. Према једној далекоисточној легенди, дрво брескве налази се на улазу у пећину кроз коју се силази у подземни свет, а њени плодови последње су овоземаљско задовољство за онога ко се намерио да у пећину уђе. У Легенди о војниковој шантелији, као и у филмовима Кроз пепео империје и Крадљивац бресака, бресква стоји као предзнак страдања српског војника, али и као могућност његовог васкрсења.
Па ипак, симбол брескве нигде није тако сложен као у Крадљивцу бресака. Уједно, Крадљивац бресака на тај начин употпуњује веома ретке књижевне, научне и ликовне интерпретације брескве не само у балканској већ и у светској баштини. Оне се, истина, спомињу у народним песмама, причама и легендама с Далеког истока (одакле нам је ова чудновата воћка и стигла), али се њено значење веома ретко интерпретира. Примера ради, на Далеком истоку бресква је симбол дуговечности, плодности, среће, виталности и младости. У тамошњим песмама и легендама се, баш као и у Крадљивцу бресака, воћњаци са стаблима брескве доживљавају као утопија или рај. На западу Кине, на митској планини, расте бресква бесмртности за којом су многи трагали, али је никада нису нашли. На тој планини живи и краљица бесмртности која плодове брескве удељује само одабраним појединцима како би се издигли изнад смрти. У ренесансном сликарству бресква и њен лист постали су знамења истине. У бароку су концептуализоване као memento mori, јер постоји само један веома кратак тренутак када је бресква тврда и укусна, а већ следећег је пропадљива и гњила. Она је и симбол женствености и женских атрибута. Брескву и њену коштицу из које ће изнићи живот, односно књижевна прича, налазимо и у једном од нереализованих сценарија Сергеја Параџанова, о Пушкину и Бахчисарају. У суфистичкој традицији бресква је симбол спознаје и разликовања унутрашњег и спољашњег света. Да тамо где има брескве има и љубавне драме, сведочи и назив православног манастира Прасквице у Црној Гори, о чему је Вида Огњеновић написала један позоришни сценарио.
Бресква се у Милтоновом Изгубљеном рају јавља као симбол родитељског греха, тј. као забрањено воће (у 17. веку реч mālum означавала је свако воће с коштицом у средини; ако би била изговорена с „дугим а”, значила је брескву, а ако би била изговорена с „кратким а” означавала би зло, грех или ђавола). У француском језику реч за брескву и грех била је истоветна – péché – па је тако укус брескве уједно био и укус греха. У седамнаестовековном Марвеловом делу Врт (The Garden), ове воћке могу бити и наметљиве, могу имати злокобни призвук, па чак и снагу магичне, привлачне силе, тако да бресква може играти и активну улогу у процесу људског пада у грех. Бресква се као симбол преступа и забрањеног воће јавља и у делу Т. С. Елиота, познатом као Пруфрок (The Love Song of J. Alfred Prufrock, 1915). У тој поеми се жена описује као највећи изазов човечанству, односно као искушење које мушкарац мора да савлада, а бресква се јавља као њен симбол. У делу Роалда Дала из 1961. године, Џејмс и џиновска бресква, на основу које је снимљен и анимирани филм, главни јунак, сироче Џејмс, једног дана у врту угледа џиновску брескву. Продревши у њено средиште најпре главом, с другарима бубама које је у брескви упознао, креће на несвакидашње путовање, у авантуру током које доживљава преображај, али је у тој брескви, за разлику од реалног света, ушушкан и заштићен као у мајчиној утроби. У Џејмсу и џиновској брескви бресква функционише као симбол трансформације и одрастања. Као назнаку прижељкиване велике и чисте љубави, препознајемо је и у песми Текла вода Текелија (… над њом расла шантелија, под њом седи Анђелија…).
Сва наведена значења брескве сустижу се у Крадљивцу бресака. Она је и наговештај да ће се у рајском врту десити љубав, она функционише и као знак забрањеног воћа и прародитељског греха, најављује спознају и разлику између сопствених жеља и спољашњег света, слути на преображај, опомиње на пролазност, указује на драму и пад. С обзиром да се и у филму јавља уз грожђе и хлеб, нека буде забележено да су у ликовној уметности, чак и код Уроша Предића, Богородица и Христос понекад сликани под листом и плодом брескве, као знамењима истине.
На крају, поставимо питање шта Крадљивац бресака нуди будућности и шта нуди свакоме од нас? Велика дела велика су и по томе што постоје небројене могућности њихове интерпретације. Националисти ће рећи да је филм опасан и да испод клишетизиране љубавне приче букти вулкан балканске ратоборности, јер Србин остаје Србин, али мртав, у туђем врту, с туђом женом, ухваћен у преступу, не доживевши овоземаљско ослобађање. Интернационалисти ће рећи да је филм социјалистичка конструкција, те да је његов циљ шездесетих година прошлог века био да кроз патетичну љубавну причу превазиђе српско-бугарски анимозитет који је проистекао из историјског искуства. Када је 1964. године била одржана премијера у Београду, филмски критичар Милутин Чолић са страница Политике поручивао је да публика можда јесте аплаудирала током филма, да филм јесте изазвао сузе, али да су у Београду „добро схватили о чему је реч у филму”. Евроскептици ће рећи да су годишњице овог филма обележаване ради превазилажења националних тензија на Балкану, с циљем његовог укључивања у Европску унију. Историчари ће обратити пажњу на сложени приказ прошлости који у различитим контекстима различито бива интерпретиран. Филмаџије би се изјашњавале о светлу, камери, глуми, финансијама, наградама. Новинари би чачкали по љубавној афери која се развила између Радета Марковића и Невене Коканове. Чувари јавног морала би га прогласили неодговорним и неумесним. Мушкарци би се заклели да су Михаил и Иво два лица једног човека, и све би то било тачно, али…
Остаје и женски глас: ово је филм за оне који су преступили и за оне који су паду склони. Сваки пут кад загризете брескву, запитајте се јесте ли икада кроз нечије лице угледали лице Бога, јесте ли икада водили свој Велики рат и јесте ли икада у њему часно пали.
Часопис „Кинотека“ (бр. 105), октобар 2025.
Stella polare 