ЛОГИН И АЗ, Пресинг издаваштво, 2024.
(Изводи)
Ако те распори и преживиш – није Бол.
Ако се не можеш молити на коленима до јутра да се испуни – није Жеља.
Ако ти не пишти у ушима да хоћеш да свиснеш – није Визија.
Ако ти косу на глави не подиже – није Предање.
Ако пролази – није Љубав.
***
Што милујем, то расте
На рођењу су ми дали пет имена јер се видело да ми само једно неће бити довољно. Четири су тајна. Једно је знамен.
Кад ми је старешина по древној традицији гурнуо прст у уста да провери хоће ли бити слатких или горких речи, безубим деснима сам му одгризла прст све до корена. После је место њега носио протезу од корњачиног оклопа. За мене га више уопште није било брига јер је било јасно да ћу се свакако и сама врло добро сналазити и међу горким и међу слатким речима.
Одмах су приметили и да сам полутанка: да ми је једна, лева рука, увек врела, а друга, десна, ледена, тако да је моју мајку од загрљаја новорођенчета наизменце тресла врућица и ледена грозница, и она, пољубивши своје чедо, склопи очи и умре.
Људи мог рода су ме обвили у Ћутање док не одлуче шта ће са мном.
Пошто сам зачета у мајци од пресвисле Жеље, остала сам сироче. Три дана су већали шта да се ради са оном што има много имена и гризе прсте. За та три дана нису ми дали ни кап воде, ни кап млека. То мени није ни било потребно јер сам још у стомаку научила да се храним само ретким ваздухом и откуцајима срца.
Пошто се знало да ћу постати краљица бесмислених задатака који доносе бесконачну радост онима који их решавају а бескрај милости онима који успеју да их реше, дали су ми да једем само бобице четинара да очврснем, јер оне човеку дају снагу која је потребна да се уста не слепе и да зуби не трну.
Научила сам како се негују златне рибице што немају ни памћења ни сећања, како да их храним у правом, јединственом тренутку кад саме отворе уста да би им очи биле што буљавије, јер оне тако морају видети оно што се иначе не види и што је видљиво једино њима.
Научила сам како да ми се од животних сокова дланови загревају и црвене. Научила сам да пронађем живу воду која се невидљиво лије. Научила сам како да из природне несавршености направим потпуност. Научила сам да не говорим о себи, јер све што кажеш о себи ‒ нестане. Научила сам да не тресем ваздух својим мислима. Научила сам да замршеним путевима лако налазим свој пут. Бешумно.
Преко мојих уста никада није прешло оно што није моја природа. На кога положим руке тај оздрави. Што милујем, то расте. То је моје Значење. Кога обасјам смехом, тај се радује три дана. У светлости купам новорођенчад и разгоревам им срца.
***
Цар сања о Жени.
Цар сања о мени, Аз, Исцелитељки.
Цар не може да ме има.
Цар има много наложница. Све су исте. Све исто изгледају, мисле и раде. Зато увек тражи нову која неће исто мислити и радити. Доводе му девојке из свих крајева земље јер по Закону и Традицији наложница сме бити само девојка из Рода. Он их посматра сакривен иза завесе и тражи на њиховим лицима различитост. У почетку свака буде различита. После постане иста. Храни их мрвицама. Залогај им не даје. Зато су стално гладне.
Наложнице милују и гладе цареву круну. Од тога се он надима. Понекад луња по ходницима пуним колебљиве измаглице коју праве запаљене купе мирисне смоле борова из прекоморских земаља. Кроз суморни полумрак гледа наложнице кроз рупице на зидовима. Која змија суши његово срце? Ако бол прође, шта ће му остати?
У страсти нема ситости. Цар је водени Цар. Улива се у тела свих тих жена и излива из њих без трага. После их се више не сећа. Оне се њега сећају јер је Цар. Ако нека одбије да глади круну, убије је. На месту где му је некад стајала Блискост, зјапио је гладним оком Бездан.
Наложнице сањају да постану Царица. Он сваку наводи да осети да ће тако бити. Не говори јасно. Само наводи. Уши су им пуне речи. Очи су им застрте. Верују му. Удара их тамо где боли. Оне то не осећају. Кад осете, већ је готово. Њихове сузе, велике и мале, нестају у камену палате.
Свакој говори да је Љубав. Онда оне још јаче гладе. Јер се надају. Јер му верују. Цареве речи су прашина. Пушта све на самоток. Тешко је живети у властитој одсутности. Цар је изабрао да то буде његов људски пут.
Бесплодан је, јер ништа сем понеког детета није створио. Деца коју је створио не живе у палати. У далеким крајевима распадају им се тела у безбројним насладама којима их је окружио да би заборавили на круну коју носи и да је никад не би пожелели. Деца не живе дуго. Њихове душе узимају облик малих птица. Сахрањују их с птичијим главама у устима. Наложнице, такође, не живе дуго.
Цар сања о Жени.
Цар сања о мени, Аз, Исцелитељки.
Цар не може да ме има.
***
Чистота намера ме штити.
У мени је Мир. Људи иду за мном и хране се мојом Снагом. Следе мој траг, проналазе ме. Окупљају се око мене. Око мог дрвета пале велике ватре и седе до јутра. Певају, њишу се и тапшу рукама. Онда ћуте. Чекају. Да би нешто постало Предање, потребан је шапат.
Царством више не влада ни Цар, ни Царица, ни Први саветник, већ Мук. Мук доноси Преокрет. Тишина узима облик Грмљавине. Свест се утврђује у срцима. Кад срца узму облик Сазнања доћи ће до промене.
Пала сам у Занос. У Заносу беше Истина. У Истини беше Реч која нарасте у мени. Предадох је њима. Да знају.
‒ У Царевим рукама је Право. У Логиновим Правда. Нека све труло падне, а прва нек паднем ја. Нека се све зло сруши, а прва се срушила ја. Нека се разметне све непостојано, силом држано, јер ништа само по себи није Свето.
Ко може одредити колика је величина ћутања? Ко може знати колика је снага говора?
Како нечујно долазиш! Како тихо корачаш! Нема те у треску и ратним трубама. Нема те у љутњи. Нема те у гласном смеху, ни у плачу, ни у роптању. Ти си у тихом шуморењу трептавих листова, ти си у поветарцу што милује образе и разноси косу. Ти си у очима доброте и преданости. Ти си у неизговореном поносу. Ти си благост руке која милује. Ти си тако тих. Све ове људе дајем теби. Они одлазе из мене у тебе. Сад су слободни.
Чистота намера ме штити. Истина прави прстен око мене. Више не полажем руке на њих. Сад су здрави.
Stella polare 