Марија до Самеиро Барозо

Mарија до Самеиро Барозо (Брага, 1951) је португалска песникиња, преводилац и научни истраживач. По струци је лекар и гостујући професор Медицинског факултета Универзитета у Лисабону. Објавила је четрдесет књига поезије у Португалу, Бразилу, Шпанији, Француској, САД. Њене песме су преведене на велики број језика. Уредница је књижевног часописа Espaço de ser Poesia, Tradução e Ensaio. Добитник је неколико књижевних награда. Потпредседница је Португалског Пен клуба.
Њене песме, у преводу са енглеског на српски језик, објавила је српска издавачка кућа Алма (2019). Збирка поезије „Тело, место изгнанства“ прво је њено дело преведено са португалског на српски језик.
Живи и ради у Лисабону.

Тело је реч која није одређена, чак ни објашњена,
али је оно над којим бдим, јер се рађаш под алегоријама света, измишљаш снове, куће, материјале, стихове који се одупиру
између празних чаша које си оставио, заборављене.
Преко ноћи у уским улицама, читајући судбину речи,
испијајући алкохол ноћи,
у питање доводећи све опипљиво. На плажама, морска со беше једна звезда бесмислена, спашена, у тихом пакту

бесмртне материје.

Различито је ово друго биће
што насељава свет.
Одлазим са водама, како бих покупила
последњи зрак светлости
који сам због тебе измислила. Можда да једног дана научим да оборим сенке које обезглављују. Чекам те.
По теби посипам месечине од шећера,
макова зрна,
мрље гранита.
Знам да ослушкујеш немир мојих корака под твојим венама, да настањујеш плавичасту сенку првих знакова,
да пришиваш вулкане сенкама које волиш.

Смрт је вечна.
И све се отвара.

Срећа је бацање коцкица које те не изненаде.
Но живот остаје нелогичан,
Химере ти диктирају своју звездану грозницу, страшни месец уништава њихове туробне стихове, и звезде сјаје скривеном милином своје неухватљиве сенке. Рукописи сунца сјаје
изнад измаглице, сатови су се утишали. Можда облаци пишу
твоју аутобиографију.

Њима се стално враћам
да бих те подсетила.

Песма је неодвојива од тела, захтева мелодију, она је прах предака,
место изгнанства,
у свом крхком незнању, разуздана, својеглави ожиљак,
људски израз,
скривени такт,
потопљена дијадема,
жедни месец,
резбарија светлости,
пулсирање тла, неконтролисани зов, спојени пламен,

једина лука да се настани
забрањена самоћа.

Наброј језике соли, гела,
леда,
завежи пакете свога сна,
послужи вино радости на рингишпилу
туге.
Попиј прави цвет, своју врелину. Предај своје израњавано тело.
Више нису важни ни тежина ни дужина, већ ти,
жута смоква, тама и песма,
одломак,
немирни дуборез,

силазак у Хад тишине.

Песме Марије до Самеиро Барозо
Из збирке поезије "Тело, место изгнанства", (Удружење Алиа Мунди, 2020)