Oznaka: Мерса Милјковић

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka došlo je do ekspanzije šaljivih narodnih pesama u kojima nije skrivan seksploatacijski podtekst. Taj talas razobručenosti od stega akademizovanog i prosvetiteljskog folklorizma koincidirao je sa začecima gastarbajterske kulture i usponom novokomponovane narodne muzike potaknute radom diskografske kuće Diskos (aktivne od 1963. godine) iz Aleksandrovca. Na razmeđi pomenutih decenija, s autoritetom notornih kafanskih pevačica, afirmisale su se Mica Ostojić Trofrtaljka („Davorike dajke“, „Čiča iz Bariča“, „Moja roba, moj dućan“) i Svetlana Miljuš („Cajka iz Novoga Sada“, „Klik klak“, „Jo jo“, „Vračarica“, „Bračna veza teža od poreza“). Za razliku od Svetlane Miljuš, čija je karijera imala kratkotrajan uspon, Mica Ostojić je u potonjem radu, pored saradnje sa Borom Đorđevićem i Rambom Amadeusom, imala i nekoliko uloga u filmovima Srđana Dragojevića.

Pojava Mice Ostojić i Svetlane Miljuš, kao oličenja iskusnih kafanskih pevačica predodređenih za stvaranje veselog raspoloženja, trasirala je put za afirmaciju predstavnice potpuno nove generacije – Merse Miljković. Mersa je poreklom iz Velike Kladuše i splet okolnosti, njena ljubav prema pevanju i poznanstvo sa kompozitorom i tekstopiscem Dobrivojem Ivankovićem, doveo ju je do prilike da kao sedamnaestogodišnjakinja snimi prvi singl („Čičo, čičo“). Preko noći, 1971. godine, ona je postala punokrvna zvezda Ibarske magistrale.

Pesma „Čičo čičo“ atipične je osnove. Iako se narator u pesmi poziva da dođe dole do livade pa da vidi šta Ciganke rade i obećava mu se igra čočeka, muzička osnova je kolo. Kao da je u novom obliku oživela tradicija varijetea, u kojem su se pošalice prirodno stapale sa kolom uvek pogodnim za stvaranje dobrog raspoloženja. Samo, sadržaj je bio znatno provokativniji nego što je to slučaj sa srodnim primerima praktikovanim u tada popularnim blago satiričnim radio emisijama „Veselo veče“ i „Selo veselo“. A da bi čitava stvar sa pesmom „Čičo čičo“ bila lakše prihvaćena, kao kontrapunkt je postavljen opširan komentar Mersinog pevanja od strane glumca Miroslava Bijelića Bjankija. U toj pesmi-mamcu za obeznanjene sredovečne posetioce kafane, koji će zbog muzike potrošiti svu teško stečenu zaradu, ona se pojavljuje kao „socijalistička Koštana“ i jasnim seksualnim naznakama („Zašto gledaš u jabuke moje/Daj mi samo love, biće, čiča, tvoje”, „Mrdni, čičo, malo brkovima/Ja ću tebi, čičo, svojim kukovima”, “Igram, pevam, lovu mi ne daješ/Nemoj samo posle da se, čičo, kaješ”) ukazuje na tadašnji nivo tržišne ekonomije.

Nekoliko godina kasnije, na tragu popularnosti ove pesme, Esma Redžepova je napravila tekstualno ublaženu verziju nazvavši je „Davaj bre čičo davaj“, bez sladostrasnih komentara čiče i sa jasnim orijentalizovanim finalom ne bi li se taj sadržaj dodatno egzotizovao. Esmina verzija (sada imenovana kao „Davaj čičo“) omiljena je kompozicija (u izvođenjima Sanje Risteske i Stojne Nikolove) za novogodišnje TV šou programe u Severnoj Makedoniji.

Zbog pesme „Čičo čičo“, maloletna Mersa je dobila batine od svoje majke, ali uspeh je bio toliko veliki da je već naredne godine ona nastavila saradnju sa producentom Dobrivojem Ivankovićem i tekstopiscem Ivicom Damjanovićem. Ivanković je istaknuti kompozitor i tekstopisac, autor bisera narodne muzike („Uzmi sve što ti život pruža“, „Zašto mi srce rani“, „Tera kola Mitar rabadžija“), a poznat je i po tome što je ključna ličnost za početak karijere Svetlane Veličković („Cvetak“, „Lepotan“, „To Miki“).

Naredni singl nastao u saradnji Merse Miljković (koja je uzela pseudonim Meri) sa Ivankovićem i Damjanovićem je „Razvod braka“ (1972). Performativni deo je još bolje razrađen nego u “Čičo čičo” i predstavlja malu komičnu dramsku igru. Konferansu je u ovoj pesmi preuzeo Milan Srdoč, glumac koji je kafanski kredibilitet stekao zahvaljujući ulozi kočopernog violiniste Rajka Životića u seriji Dragoslava Lazića “Muzikanti”. (”Jedva čekam da počne rat, da se dohvatimo za vratove i da vidimo ko je ko”, govorio je Rajko u toj seriji). U pesmi “Razvod braka”, Srdoč je sudija koji u kafanskom ambijentu razrešava slučaj Milorada i njegove supruge Milojke koju je on poslao u Nemačku da mu zaradi novac za kupovinu skupog automobila (“da protera rekorda sokakom”), a ona se tamo odala prostituciji i obogatila (“ja sam svoja leđa savijala, teškom mukom lovu zaradila”). U dijaloškom delu učestvuju Milan Srdoč i kao Milojka, takođe pevačica, Maja Danilović, koja je u seriji “Majstori”, pre Silvane Armenulić, otpevala pesmu “Zašto mi srce rani”. Mersa se kao Milojka pojavljuje u pevačkom delu u kojem iznosi svoju stranu priče. Kafansko/sudska rasprava završava se opštim metežom i veselim kolom.

S druge strane singla “Razvod braka” nalazi se pesma „Danas jedan, sutra drugi”, u kojoj se kao refleks seksualne revolucije promoviše često menjanje ljubavnog partnera („Život volim, ljubav volim, stalno mislim kako da se razonodim“). Ivanković potpisuje kompoziciju “Danas jedan, sutra drugi”, kao i “Jedan dan, jedna noć“, nastavak Mersine seksualne osvešćenosti, realizovanu u maniru romantičnog valcera sa one night stand poentom – „Samo jedan dan, samo jednu noć/To je sve što želim da pokloniš meni“.

Zaključni deo Mersine kafanske igrano-muzičke trilogije je kompozicija “Vero, Vero, Veronika”, koja je strukturalno najsloženija. Milan Srdoč je ponovo narator i u humornom uvodnom delu u kojem kao vlasnik kafane naglašava da je gostima zabranjeno da dodiruju nogu pevačice Vere zvane Veronika. Dok Srdoč izgovara upozorenja gostima kafane, u pozadini se čuje zvuk štimovanja instrumenata po uzoru na muzičare koji se spremaju da započnu izvođenje nekog umetničkog dela klasične muzike. Pesma “Vero, Vero Veronika” sastavljena je od tri, sadržajno i muzički razdvojena, dela: sporijeg, šumadijskog melosa (“kratko nosim nogama prkosim”, otpevanog ekavicom), bržeg, bosanskog (“liječim mlade, liječim stare, samo pare, daj mi pare”, otpevanog ijekavicom), a završnica je, kao rezultat zahteva gostiju kafane – “Jeremija”, u varijanti sa ženom i svastikom.

“Vero, Vero Veronika” delo je braće Spasojević, Ilije i Milije. Njih dvojica, tvorci “lipovičkog stila”, poznati i kao “dva seljaka iz Meljaka”, podučavali su brojne harmonikaše, među kojima su i Aca Stepić i Milutin Popović Zahar. Braća Spasojević su svirala uživo na Radio Beogradu, bez traka i kasetofona. Ilija je odbio i ponudu Carevca da postane član narodnog orkestra. Svirao je u kafanama “Lipov lad”, “Stric”, “Grand”, “Imperijal”, “London”. Ilija Spasojević živeo je u istoj kući sa Bucom Jovanovićem, a koliko je cenjeno nasleđe tih muzičara svedoči i činjenica da se svakog jula u Guncatima kod Barajeva održava manifestacija “Dani Buce Jovanovića, Ilije i Milije Spasojevića i Radoja Mitrovića Barajevca”.

Ilija i Milija Spasojević su tokom sedamdesetih godina nastavili da sarađuju sa Mersom. Ona je “izašla” iz kafanskog miljea i izbrisala tu prošlost, skućila se, popravila dikciju i tehniku interpretacije, i kao mlada žena koja kreće ispočetka prošla put od nevinosti (“Još se nisam ljubila”) do komplikovanih ljubavnih dilema čija je složenost neočekivana za pevačicu koja je modelovana za početnu raskalašnost i, s druge strane, seosku naivu (potvrđenu kroz saradnju sa Andrijom-Erom Ojdanićem i Tomislavom Čolovićem).

Sada, iz druge vizure, Mersa u pesmi “Dragog nema a već pada noć” (1977) poručuje svom muškarcu da „kad bi hteo da pije dala bih mu rakije, samo s drugom da nije” i uverena je u privlačnost doma – “ne može ništa birtija, jer moj dragi nije bekrija”.

Još kompleksnije su pesme, takođe nastale u saradnji sa braćom Spasojević, “Neka neka ljubavi” (u kojoj partneru saopštava da ne može da ga voli i moli ga da ode kod druge ) i “Raskopčan mi jelek osta”, sa introspektivnom poentom da “ljubav je nestala, život sam shvatila“.

Vrhunac tih preispitivanja za Mersu je stigao sa kompozicijom Časlava Đokovića “Idi kuda si pošao”, u kojoj se savetodavno obraća muškarcu sa kojim ne želi da bude u vezi. “Hteo bi nešto da kažeš meni,/ al’ glasa nema, usne su neme./Hteo si mene kroz život ceo…/Al’ nema sreće idi bez mene./Idi kud si pošao, ne daj pogled da ti luta./Ne okreći se za mnom, ne skreći sa puta./Moraš da tražiš puteve nove, životu svome ako ga voliš./Ne smetaj drugom da srećan bude./Pronađi sreću nemoj da me moliš.”

Za braću Spasojević vezan je i zaključni segment Mersinog pevačkog delovanja u Srbiji. Braća su za nju priredila obrade nekoliko tradicionalnih narodnih pesama, a u novokomponovanim Mersa se pojavljuje u konzervativnom okruženju. U pesmi “Bar nedeljom budi kući” ona je smerna žena koja voli svog muškarca iako je on zanemaruje, a u pesmi „Ti si čovek na svom mestu“  izlaže bračni ideal – „hoću da si pokraj mene, a i čovek međ’ ljudima“, iz čega bi trebalo da proistekne njihova ekskluzivnost (“i svi drugi za nas kažu, oni znaju zašto žive”).

Refleks realnosti mladog para, zgodan za široku identifikaciju s radničkom klasom, je pesma “Požuri mi dragi sa terena” (1981), koju takođe potpisuju braća Spasojević. U njoj Mersa peva: “Ode dragi na teren da radi, a tek smo se zavoleli mladi./Sad mu pišem jer sam zaljubljena,/požuri mi dragi sa terena./Moj dragane kad dobiješ pismo zažalićeš što zajedno nismo./Dođi meni za nedelju dana,/ uvek su ti vrata otključana./Na terenu dok si moja nado, za te kuca moja srce mlado./One noći zvezdama vezene čekaju te moje kose raspletene”.

Odlaskom iz Srbije, Mersa se okrenula sevdalinkama. Svedoči da su postojale velike rezerve da ona peva te pesme zbog reputacije koja ju je pratila od rane mladosti. Vremenom je sve više izvodila sevdalinke, pa je tako snimila album “Sevdalinke i neke šumadijske (“I dođi lolo”, “Moj Milane”) i pevala u BiH i Hrvatskoj. Odabrala je da njena stalna adresa bude u Zagrebu na kojoj i danas živi. Stekla je status ugledne interpretatorke sevdalinki, a nove pesme su joj uglavnom vezane za nostalgiju i povremeno hvaljenje rodnog grada i ponekog sela.

  Godine 2002. Diskos (za koji je Mersa snimila sve svoje pesme u Srbiji) je izdao dupli CD pod nazivom “Šaljive pesme”. Na jednom CD-u su pesme Mice Ostojić, a na drugom Merse Miljković. Iako veći broj Mersinih pesama na tom CD-u nije šaljive prirode, celokupan zbir ukazuje na putanju koja je ta pevačica prošla – od direktnih lascivnosti u kafanskim igrokazima, preko ženskog sazrevanja do smirenja u luci venčanih uz zaključak “oni znaju zašto žive”.