РАДИО-ДРАМА? НИКАД ЧУО.
Пре месечак дана, позвали су ме да кажем коју реченицу о радио-драми у 21. веку, као и да прокоментаришем њен положај у Србији данас. Био сам зачуђен да је и то дошло на ред, па сам брже-боље проверио да се не ради о некаквом јубилеју, али ништа нисам могао да пронађем. Просто, уредници Културног центра дошли су на идеју да се у емисији о култури поприча о радио-драми, што ми је покренуло ток мисли о грејачу клупе међу уметничким изразима, којим се бавим ево већ 15 година.
Тренутно у Србији постоје две радијске станице које имају помена вредне драмске програме: Радио Београд (РТС) и Радио Нови Сад. РТС има богату производњу играног садржаја – у архиви похрањују преко 5000 радио-драма, производећи око 200 нових наслова на 365 дана. Све до 2025. године, јер су од те сезоне број премијера смањили на око 80. Реч је о озбиљном шишању програма, али које није дошло као нешто неочекивано у општој дефенестрацији буџета за културу.
Чини се, додуше, како није само проблем у Министарству културе, већ и у самој радио-драми, односно нама који се њом бавимо. Можемо да причамо шта год хоћемо, наводимо примере који потврђују супротно, бранимо радио-драму до последњег чина, али то неће променити њену позицију: она је реликт попут аксолотла, настала је давно, развијала се до одређених граница, али – изузмемо ли двадесетак година њеног троновања до појаве телевизије – није успела да се на било који начин наметне као водећи медиј. Не треба поредити бабе и жабе, тако да то што је телевизија донела слику, а интернет цео свет у огледалу, не значи да је радио-драма ишта изгубила. Међутим, делује како није успела да у тим техно-помодаријама нађе нешто што ће је надоградити. Такође, није јој пошло за руком да она допуни неку од тих новотарија. Изузмемо ли сјајну намештаљку Орсона Велса – који је преварио хиљаде људи адаптирајући презимењаков роман „Рат светова“ у каобајаги пренос уживо инвазије ванземаљаца – да ли је ико чуо за било који случај кад је радио-драма „променила свет“? Да ли је неко чуо и за ту радио-драму, данас, кад 21. век упада у своју другу четвртину? Наравно, радио-драма нема обавезу да мења свет, али могла би барем мало да га узбуди.
Радио јесте еволуирао, последњих десетак година поготово, што се може видети по дажду подкаста, а који су углавном везани за популарне апликације или платформе преко којих слушаоци долазе до садржаја. Радио-драма и ту глуми увређену техноскептичарку, пошто се озбиљније количине радио-театра не могу наћи ни на једној од тих платформи, а да су их ту похраниле радијске станице или аутори, то јест они који имају права на извођење тог програма. Можда и постоји неки канал на којем човек може да пронађе аудио-драме, али то је искључиво прегнућe ентузијасте који радиофонске уратке пребацује с катастрофално непрегледног и за коришћење „у ходу“ нерилагођеног сајта РТС-а, те њима пуни свој профил на некој од апликација. РТС-у то изгледа смета, пошто често ти канали нестају с интернета јер крше закон о ауторским правима, иако не бих могао да наведем једног аутора који би се бунио што је анонимни радиофил њихово дело окачио на рецимо ЈуТјуб и тако га малкице приближио слушаоцима. Зашто није могуће да се оде на неку од платформи и лако приступи било којој од 5000+ радио-драма у власништву РТС-а? Због ауторских права није сигурно, пошто РТС има сва права. Колико знам, једино је Мирјана Миочиновић повукла права на изведбе било којег дела Данила Киша, а пошто је и она преминула, мислим да је и та забрана завршена. Дакле, ради се о мањку обзира према благу које стоји утуљено на магнетофонским тракама у архиву Радио Београда, а које понекад гејзирасто шикне у виду репризираног материјала, па ко прати програмску шему и ухвати репризу, ухватио је.
Управо тако – ко ће у доба премотавања и тоталне контроле над садржајима да мотри нa било какву програмску шему? Ствари данас као да не постоје, ако нису наметнуте друштвеним мрежама. Узевши у обзир да новца за драмски програм Радио Београда има све мање, сумануто је очекивати да неко запосли такозваног „диџитал менаџера“ да се бави одржавањем контаката с фановима радио-драме путем социјалних пливалица. Ево још луђе замисли – рекламама прекидати пола сата драмског програма (толико обично трају изведбе), како би се на тај начин скупили додатни РСД, а који би затим били уложени у продукцију нових радио-драма. Мислим да би ова решења била подилажење трендовима, те да нису нешто што је позитивно само зато што је део „времена у којем живимо“; али чему уметност ако неће бити део тог времена и простора? Коју год страну држали очигледно је да би било добро наћи неко решење.
Можда је згодно вратити се на реченицу од пре четири пасуса и признати да део „стелт“ технологије коју радио-драма раби у својој игри избегавања слушалаца јесте и на душу нас који стварамо аудио-драме. Многе колеге у својим биографијама (по интернет часописима, на полеђинама књига итд.) навешће много бесмисленије информације о себи и свом минулом раду, а радио-драму неће ни споменути. Или ће до у детаље побројати све своје штампане радове од првог писменог задатка наовамо, а за радио-драму ће написати тек да, ето, имају и то – без детаља о конкретним драмама и премијерама. Могу да говорим само у сопствено име, али делује ми да је слична ситуација и с другим ауторима укљученим у радио-драмски програм, барем по томе како пишемо и реализујемо наша дела, односно: не пратимо друге драмске програме из страних земаља, а слабо обраћамо пажњу и на међусобно постојање у мајушној куполи локалне позоришне радиофоније. Сама „расподела снага“ унутар драмског програма Радио Београда је такође проблематична. Аутор радио-драме никад неће смети да присуствује снимању свог дела, а редитељ га неће контактирати да га пита било шта у вези с његовим уратком. Писац искључиво комуницира с уредницима, а они онда с редитељима, што не доводи само до проблема у комуникацији (јер ње ни нема), већ и до тога да се већина аудио-драма снима поприлично буквално, иако се ту ради о драмском тексту који би редитељ требало да тумачи, или прочита на неки свој начин, па да му приступи из уметничког угла, а не само као егзекутор. Ако имамо у виду да су у ствари само 2 редитеља на сталној плати а „гостујући“ су врло ретки, скоро па непостојећи, то доводи до дежа ви ефетка приликом слушања играног програма Радио Београда. Наравно, ни ми аутори нисмо ослобођени кривице одрађивања јер сазнање да ће делце бити третирано „као на траци“ уме да пробуди апатију приликом писања, па се тако и сами хватамо у врзино коло које води вила звана Осредњост.
Радио-драма има још један велики проблем – језик. И најмајсторскије преведена књига нема везе с оригиналом, а ко ће тек и како преводити радио-драме? Код нас се чак издају збирке радио-драма, може се по која наћи у овом и оном часопису, али да ли ће неко заиста утрошити своје време да преведе неку од тих радио-драма на страни језик, а онда пробати да је понуди неком иноземском радију за изведбу? Тешко. Радијски театар из распрострањенијих језика сигурно да слушају и људи којима су ти језици други или трећи после матерњег, па тако могу да доспеју до свих седам мора, али шта да ради један језик попут српског?
Кад смо већ код ширег аудиторијума, делује ми и да ту радио-драма наилази на слепу улицу – људи све мање користе мозак, хоће све на изволте и да буде болно очигледно. Томе сведоче сви филмови и све серије које гледамо последњих деценија. Има сјајних остварења, али финесе се све више губе, а радио-драма је сва од тананих детаља, од недоречености, од домаштавања и допуњавања, пошто она захтева само једно чуло – слух. Неко је већ можда помислио или му се таква констатација тек јавља у глави – па добро, човече, да ли си ти чуо за књижевност, и ту се исто тако једном реченицом, која тек ништа не кошта, може постићи свашта. Тачно, али за роман или збирку прича је потребно много више времена (не и труда) да би се они нашли пред публиком, а и онда је потребно много више пара (и труда) да би се до тих дела дошло. Радио може да укључи свако ко поседује било који мобилни телефон, чак и модел стар 20 година, а то је много већи број људи, барем у теорији, од оних који имају паре да купују књиге, или поседују навику да иду у библиотеку, где често нема нових наслова, или су већ на „листи чекања“ код библиотекара и њихових пријатеља, који би такође желели да прочитају ту нову књигу. Премијера неког радијског театра је доступна свима у исто време, било где на трећем шару од Сунца, чак и у космосу. Ово сад звучи као контрадикторна тврдња – испрва пишем да је радио-драма заглављена у недоступности пошто је нема на апликацијама за слушање музике/подкаста, а сад испада да је њен адут то што је доступна свима. Ради се о томе да је њена доступност огромна, али недовољно истакнута; ако ли на то додамо и неатрактивност искључиво звука у односу на комбинацију звук + слика, долазимо до проблема. Иако је занимљив податак да се звук, барем у вези са серијским и филмским остварењима, све више потенцира, односно да седма уметност у масовној производњи користи све више радио-драмских цака – дијалог, звучни ефекти – зато што људи све мање гледају у један екран, већ им је пажња расута на све стране – други мањи екран у руци, пеглање, прање судова, вожњу до посла итд. – па у ствари много више него раније слушају филмски и серијски програм него што га прате очима. Рецимо, једна од најпопуларнијих платформи за гледање серија и филмова „Нетфликс“ 2020. године је увела опцију „само аудио“, уз помоћ које корисници могу да прате филмове и серије само путем звучног записа. И раније су постојале сличне могућности. Филмови за слепе имају оригиналне дијалоге и део тонског записа, али је додат огроман део звука и нарације да боље дочарају филм слабовидим особама. Треба напоменути да постоји оријашка разлика између радио-драме, новотарије као што је опција „само аудио“ на „Нетфликсу“ и филма за слепе особе, а то је да је радио-драма осмишљена са свешћу о медију и с јасном намером да не буде ништа више или мање од управо онога што јесте – радио-драме; док су „само аудио“ и филм за слабовиде накнадно прилагођена дела која у својој оригиналној поставци – од писања сценарија, преко књиге снимања, разраде, снимања, монтаже, глуме итд. – нису рачунала на то да неће имати слику. Појава вештачке интелигенције ће можда на сличан начин „надоградити“ и радио-драму. Вероватно је већ и сад могуће убацити драму или већ снимљену тонску верзију у АИ софтвер и добити филм по том предлошку, што може бити згодно за рецимо људе који су глуви – уз титлове, лако би могли да на тај начин виде радио-драму. Ова рогобатна реченица довољно показује колико је та идеја суманута, али никад се не зна. Такође, артифицијелна интелигенција је изгледа остала имуна на чари радио-драме, јер у аудио-драми просто нема пара, па не могу да замислим да неко убацује свој текст у АИ и наказну реализацију мртвих роботизованих гласова (или још горе, подоста уверљивих гласова украдених од стварних људи) радијског театра пласира било где на интернету, пошто му неће донети ништа. Наравно, као и све остале уметности којима се тресу гаће пред вештачком интелигенцијом, и радио-драма би врло лако могла да заврши у хиперпродукцији захваљујући овој алатци, али пошто на радио-театру ради врло специфична екипа, мислим да је аудио-драма осигурана од злоупотреба и штанцовања. Изузмемо ли глумце, чији број обично не прелази 5, што је једна од поменутих продукционих новчаних рестрикција, на радио-драми раде још: лектор, музички уредник, тон-мајстор, редитељ и уредник (постојао је и продуцент, али, барем по списковима ауторске екипе на сајту РТС-а, делује ми како је та позиција отпала, или се стопила с једном од наведених). Узевши у обзир да већина издавачких кућа у Србији нема лектора, већ се тај посао подразумева уз уредништво, а зна и да буде на нивоу другарског „преласка“ преко текста пријатеља куће који „зна граматику“, то што радио-драма има таквог члана екипе је неприкосновена предност у односу на остале уметности и медије.
После свега набројаног, поставља се питање: зашто онда писати радио-драме? Стварно, због славе, очигледно није. Није ни до пара јер се од једног уговора могу покрити трошкови месечних режија, после чега ће вам остати за бананицу на трафици. Оне могу помоћи приликом остваривања права на добијање звања самосталног уметника, то јест бивања чланом неког од драмских удружења, aли ни ту нису пресудне. Дакле, радио-драму пишу људи којима се свиђа да пишу радио-драме. Радио-драма пружа невероватну слободу, чак и уз одређена ограничења која понекад намеће продукција. Она нуди могућности причања приче на све могуће начине, без бојазни да неће бити пара за све те локације, изнајмљивање скупе опреме, као и људства које би опслуживало сва та сокоћала мандаторна чак и најнискобуџетнијем филму, те специјалне ефекте, сценографију, костим, реквизиту. Све оно што неминовно треба филму, радио-драма врло лако замени тоном: било да се ради о тексту, музици, или ефектима. Простори се мењају без потребе да се екипа измешта с једне тачке на другу, довољно је промену места радње дочарати звуком или да неки лик једноставно изговори кратку реченицу типа: „И ето нас у Риму.“, и то је то – променили смо позицију. Ипак, има примера кад су екипе радијског играног програма одлазиле на праву локацију да би снимиле што вернију атмосферу за радио-драму, али ти случајеви су малобројни, поготово у односу на оне драме које су режиране у студију.
Неминовно је поредити радио-драму и филм, или неку другу уметност, као што би и било која прича о филму обавезно повукла и расправу о фотографији. Али то не значи да радио-драма не може да постоји без других уметности – барем у теорији. У пракси, то је мало другачије. На драмским факултетима у Србији постоје испитне вежбе то јест читави испити који од студената траже доказивање знања у писању, режирању, снимању, продуцирању и глумљењу радиодрамског програма. Логично, после неког од завршених факултета, или барем тих испита, у Србији постоји и образовани кадар који би требало да је у могућности да сними ваљану аудио-драму, али то често није случај. Не само да студентима тај предмет углавном није претерано занимљив – ваљда због мањка лукративности – а и због тога што је то само један испит, а не и читава катедра, то јест смер. Вероватно би неко могао да се „усавршава“ па да за мастер рад или чак докторат узме тему радио-драме или да пише радијски театар, али ако такви донкихотеи постоје, они су ретки попут човечјих рибица. Тако да је радио-драма и кроз академске кружоке провучена као нешто успутно; уметност која личи на позориште, али није театар; израз пун филмских елемената, али јој фале покретне слике; књижевност лишена претеране дескриптивности итд.
Због свега овога, делује ми као да радио-драма у 21. веку животари у дремежу, или се барем не помера много, чекајући 22. или неко још даље столеће да се офркести. Она то без проблема може да поднесе технички јер се све радио-драме Радио Београда снимају на магнетофонске траке и на тај начин остају на издржљивијем носачу информација од искључиво дигиталних варијанти – хард дискова или интернетских софтвера за складиштење података, које од бесповратног брисања с лица Земље дели само једна јача соларна олуја. Тако радио-драма, као поменута животињица из пећине, ужива у позицији миметичког аутсајдера, али с које може несметано да настави где је стала, или да се развија како она жели, без обзира према модама које су пролазне и често вануметничке.
Stella polare 