| Напомена: овај приказ заснован је на личним импресијама и белешкама, па се мора узети у обзир да у њему постоје непрецизности и разне интерпретативне мањкавости. Детаљна мишљена, образложења и анализе аутора биће штампане у зборнику са овог скупа. |
МИЛУТИН МЕЂУ НАМА ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ
Програм скупа можете погледати овде.
„Једно је сигурно, а то је да о Данку Поповићу и његовој књижевности сада знамо више него кад смо почели“ – овим речима Драгана Хамовића, затворен је научни скуп посвећен књижевности Данка Поповића. Дводневни сусрет научника из различитих хуманистичких дисциплина уприличен је поводом четрдесет година од објављивања најважнијег Поповићевог романа, Књига о Милутину (1985). Првог дана су одржане три сесије током којих је анализирана књижевност Данка Поповића, док је други дан био посвећен историјском контексту у којем је Књига о Милутину настајала и историјским садржајима у Поповићевој књижевности.
Једно је, дакле, сигурно, а то је да нисам ни слутила колико је наоко проста и једноставна књижевност Данка Поповића у ствари – сложена. Ако су се око неког писца, у овој и свим бившим државама у којима смо живели, копља књижевне и политичке критике укрштала – онда је то било око Данка Поповића и његовог романа Књига о Милутину. А у тој невеликој књизи, Поповић нас је изложио нама самима, постављајући пред нас неку врсту огледала са задатком да се дубље загледамо у себе и да са собом рашчистимо одговоре на нека важна и неугодна питања. И управо је због „наоко простог“ језика којим је скициран могући лик Шумадинца пред распад Југославије, роман доживео огромну популарност, високу читаност, многобројна издања, а тираж се могао мерити једино са издањима Добрице Ћосића (иначе, током целог скупа ми се чинило да до пола причамо о Данку Поповићу, а да од пола подразумевамо Добрицу Ћосића и то је једно од два места на овом научном скупу које се показало осетљивим). Кад смо већ код популарности романа у време његовог објављивања, није лоше напоменути и такву чињеницу да је један од организатора скупа, историчар Милутин Живковић, по јунаку и добио име, док је више предавача своје излагање почело сећањем на чудну ауру те књиге („…она није била забрањена, сви смо је у кући имали, али смо о њој само шапутали“).
На самом почетку скупа, у уводном предавању, Петар Пјановић је поставио основу за разумевање Књиге о Милутину и управо је та основа нешто касније била интерпретирана на сасвим другачији начин (то је оно друго шкакљиво и занимљиво место које је направило известан помак у интерпретацији Поповићеве књижевности). Прве критике које су написане поводом Књиге о Милутину потенцирале су извесну „непристојност“ Поповићеве књижевности, постављајући питање услед чега се половином осамдесетих година, после Пекића и Киша (дакле после модерне књижевности), на југословенској, односно српској књижевној сцени, појавио реалистички роман (попут Толстојевог!). Кључна реч којом је Поповићева књижевност била описана била је реализам, а стил је тадашња критика описивала као прост и као онај који угађа публици нижих естетских потреба.
Одакле Милутин долази? На то питање није једноставно одговорити, али је важно имати на уму појединост на коју је указао Милета Ивков – да је у српској књижевности, с почетка 19. века, постојао изгубљени спев у шест делова, у којем је главни јунак такође био извесни Милутин. Тај Милутин је, према белешци Љубомира Недића, био књижевни јунак који је живео у Србији пред почетак Првог српског устанка. Још један податак је Ивков сматрао вредним помена, а то је да је у Загребу, у којем је живео у време штампања Књиге о Милутину, то била једина заиста читана књига из Србије. И над овим се ваља замислити: роман је испричан поступком који се назива сказ, а о сказу је руска књижевна критика и теорија дуго и широко расправљала и то око следећег питања – да ли је сказ фокусиран на исказ или на примаоца исказа. Учинило ми се да то може бити згодан методолошки приступ Књизи о Милутину, јер онда и наша пажња може бити усмерена на два могућа колосека: да ли је важније оно што Милутин говори или је важније да размислимо о тајновитом синовцу којем у затвору Милутин сказује судбину шумадијског човека. Јесмо ли ми који читамо роман тај синовац? И шта да радимо са тим што смо чули?
Изузетно педантан преглед динамике и интонације првих критика романа, донела је Весна Тријић. Ово ми је из њеног излагања било занимљиво: највеће интересовање за књигу у време њеног штампања владало је у Книну и Вуковару! (…зашто баш у та два града, шта су житељи баш тих градова толико интересантно налазили у Књизи о Милутину?). Као и ово: Милутину је у критикама била додељивана улога коју је имала средњевековна дворска луда – могућност да без строгих санкција у друштву наглас изговара непријатне ствари! (…које тачно?). Потом и ово: да је подстрек лошим критикама романа стигао са Тринаестог конгреса Савеза комуниста Југославије, када су Михајло Лалић и Оскар Давичо, половином 1986. године, Поповића стрпали у исти кош са Добрицом Ћосићем. Најгору критику Поповићева књижевност добила је од Дамира Борковића, који га је такође повезивао са Ћосићем. Најважнија чињеница на коју је Весна Тријић скренула пажњу била је та да је књижевна критика делегитимизацију Поповићеве књижевности спроводила преко критике његове естетике, што је у ствари био једини могући пут ка критици политичког садржаја који је роману приписиван. Отуда се Поповићева естетика указује као посебно занимљиво поље истраживања: да ли је она заиста толико лоша и ако је лоша због чега је тако моћна?
Увек концизан и директан, Слободан Антонић је указао на концепт „инверзног национализма“ – то је критички однос према сопственој нацији који градимо преузимањем ставова неког другог национализма. А на том таласу је, према његовом мишљењу, грађена и критика Поповићеве књижевности.
Миша Ђурковић је у дискусији после прве сесије поставио једно од кључних питања (које је остало недовољно примећено, па и без одговора), а то је питање о односу Данака Поповића и његове књижевности са једне стране, и Добрице Ћосића и његове књижевности, са друге стране. У ствари, мање се радило о њиховој књижевности, а више о томе да ли су и колико Ћосић и Поповић у политичком погледу, то јест у разумевању Србије и њене историје, блиски. Полазиште Мише Ђурковића било је такво да један са другим немају везе, те да је Ћосић, за разлику од Поповића, све време био „Југословен“. То становиште је занимљиво, јер га југоносталгичари истовремено доживљавају као „великосрбина“. Ако око неке личности у нашој култури не постоји консензус, онда је то Добрица Ћосић, а до краја скупа сам почела да мислим како исти проблем прати и Данка Поповића.
Миломир Гавриловић је на веома занимљив начин тематизовао слику власти и властодржаца у Поповићевом роману Господари (1988), у којем је проблематизован однос Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића. Историчари уметничка дела понекад користе као историјски извор, али као извор који одражава време у којем дело настаје, а не за време о којем говори. У том смислу веома је интересантно што је Милош, као апсолутиста, приказан као успешнији владар од Карађорђа који је био склон подели власти, односно који је био демократичнији. Осим тога, када се у обзир узме и чињеница да се наредне, 1989. године, спремало обележавање шест векова од Косовске битке, што је било праћено и идејом о обнови Косовског завета, Гавриловићева интерпретација Карађорђеве смрти као још једног приношења крвне жртве на олтар државности – постаје значајнија. Одрубљена Карађорђева глава, попут Јованове или Лазареве, појачава, подсећа и уграђује се у историјски, али и Косовски завет, а убица (Милош као Јуда) постаје неопходан у том ритуалу.
Јана Алексић је обратила пажњу на феномен „преговарања о култури“ у Поповићевом роману Конак у Крагујевцу (1988). „Преговарање о култури“ је такође занимљиво у контексту у којем је Поповић писао роман, а то је било време слављења јубилеја „два века Вука“ (1987). У том смислу, веома је занимљив лик Вука Караџића који води „преговоре о култури“ у Конаку у Крагујевцу, а који Шумадију доживљава као „још увек турску“ („Конак је у нама“!). Једно од најважнијих питања у роману је проблем образовања у Шумадији, односно у Србији. У трансферу српског друштава са предмодерног на модерно, кључну улогу је, према Поповићевој интерпретацији, играо управо Вук Караџић. Био је то процес преласка српског друштва са „обрасца културе“ на „културни образац“, али томе се крајем осамдесетих година очигледно није имало много шта замерити.
Посебно је била занимљива тема Александра Милановића Језик Милоша Обреновића и његовог времена у роману `Конак у Крагујевцу` Данка Поповића. Осим у својим романима, Поповић се и у есејима бавио српским језиком и његовом историјом. Но, у овом роману он тежи да на што сликовитији начин представи супротности између народног и књишког језика (востанак насупрот устанку), указујући на неопходност народног језика (што је уједно и одбрана Вукове реформе), јер су устаничке борбе захтевале јасан и мање театралан језик (какав је био славјаносербски). Милановић закључује да је Данко сваком јунаку са великом прецизношћу доделио тачан језик, али да то, парадоксално, није случај са ликом Вука Караџића. Пажљивом анализом Вуковог језика у роману Конак у Крагујевцу, Милановић је установио низ недоследности и закључио да Вук Караџић није могао говорити језиком који му је у роману додељен. Сматра да је то више непажња тадашњих лектора, него самог Поповића.
Марко Аврамовић је пажњу посветио Данку Поповићу и његовом ангажману у филмској индустрији, било да је у питању екранизација његових романа, адаптација његових текстова у формату радио-драме или његов допринос снимању драме Карађорђева смрт. Примера ради, Данко Поповић је на основу сопственог романа Официри написао сценарио за филм Хајдуци, који је снимио Александар Петковић (1980), док је његов допринос у драми Карађорђева смрт велики, иако је његово име на шпици филма било непожељно.
У овом предавању настаје занимљив преокрет: реч је о излагању Николе Маринковића који је, са више или мање намере да то учини, довео у питање тезу о Данку Поповићу као реалисти. У предавању Слика света у раној прози Данка Поповића: збирка Свечаности, уочио је неке елементе који указују и на другачију могућност сагледавања Поповићеве књижевности, можда чак и као модернистичке. Наиме, попут Боре Станковића који читаоца уводи у свет српског југа, тако и Поповић читаоца уводи у шумадијски свет (отуда „слика света“), који је ситуиран негде између Мораве и Аранђеловца. Маринковић прозу Данка Поповића чак пореди са послератним модернизмом, не само због тога што је Шумадија приказана попут неког митопоетског света, већ и због тога што залази у питања којима се бави и модернистичка књижевност, а то су теме трагања за древним, смрт, рушење… Такав приступ Поповићевој књижевности отвара сасвим другачије могућности њеног ишчитавања, и намеће питање: колико и сам Милутин представља тек модел или конструкт шумадијског човека, односно колико је он тачно удаљен од реалности.
У Аранђеловцу је до мене седео син Данка Поповића, Жика Поповић, сликар и аутор веома необичних ликовних дела, па сам током једног предавања одлучила да га анкетирам. Анкета је била кратка. На листу папира сам му написала да, према свом мишљењу, заокружи тачан одговор. А питала сам га следеће: 1) да ли је Данко био реалиста или романтичар и 2) да ли је Данко био реалиста или модерниста? Он је у оба случаја штриклирао „реалиста“. Ипак, ја и даље мислим да Маринковићевој идеји треба дати више простора.
Шумадијска жена у прози Данака Поповића, о чему је говорила Ана Козић, такође беше инспиративно предавање. Пошто се код Поповића профил шумадијске жене углавном формирао кроз смрти мужева и синова, задатак жена постао је одвраћање мушкараца од рата и убеђивање да кућу и породицу ставе испред државе. Оне нису презале да о тим темама расправљају и са владарима. За њих су се имање и породица бранили стрпљењем, а не ратом. Наравно, физичка лепота шумадијске жене је кобна. Што је израженија, то је више јавна, а што је више јавна, то је мање интимна ствар жене. Посебно ми се допала једна реченица коју је, међу многим другим цитатима, Ана издвојила као пример односа према девојачкој лепоти, а то је реченица у којој мајка шеснаестогодишњој кћерци каже: „Лепота још никога није спасила“. Реченица ми се урезала у сећање као некакав могући шумадијски одговор на чувену реченицу руске књижевности коју цео свет понавља као неку мантру: „Лепота ће спасити свет“. Анино предавање није било прво у којем су биле уочене неке сличности у књижевности Боре Станковића и Данка Поповића, посебно када су у питању женски ликови. Примера ради, један од женских ликова за којим мушкарци у више генерација губе главу је лепа Анђелија која у својој путености скрива обнављачку снагу. Дајући јој упутства како да пред рат заведе свог будућег мужа, свекар јој, после организованог купања младе међу војничким шаторима, пред борбу, саветује да се у првој брачној ноћи не снебива, већ да постиди и краљеве и цареве.
Јована Милованчевић је, надовезујући се тематски на претходно излагање, говорила о рату, еросу и забрани у патријархалном свету у збирци Кукурек и кост. У овом предавању је било много тога интересантног, од мотива „чудесног зачећа“ јунакиње Наталије, која затрудни међу овцама са храстом у тренутку кад наиђе црни облак (начин прикривања сагрешења које и село прихвата као „чудо“), до поистовећивања Богородице са ликом снаје у коју је свекар заљубљен (посебно је дирљиво његово обраћање Богородици које у ствари представља његово унутрашње обраћање снаји). Но, један детаљ ми је остао упечатљив: „измишљање херојства“ (насупрот аутентичности шумадијских мушкараца). Рат је стање хаоса у који су мушкарци одлазили као аутентични људи, мушкарци какве су жене познавале из сопствених домаћинстава и породица, а из рата су се враћали као (стандардизовани?) хероји, што је жене нервирало, јер их је херојство удаљавало од слике ратара, домаћина и обичних мужева. Шумадијске жене отуда више нису желеле да учествују у игри „измишљања херојства“ сопствених мужева, јер су им били потребни „стварни мужеви“.
О политичком убиству као драми Србије у књижевности Данка Поповића, говорио је Мило Ломпар. Историчари се посебно радују када неко из света књижевности, као што је то учинио професор Ломпар, о политичком убиству говори као акту чији мотиви обично леже у спољном политичком контексту. Политичко убиство је, према објашњењу Ломпара, оно убиство које за последицу има радикалну промену система и појаву комплекснијег друштва. Потом је навео нека од најважнијих политичких убистава током српске историје, почевши од средњевековне историје, закључно са неразјашњеним убиством премијера Зорана Ђинђића. У том низу, налази се и убиство Карађорђа, као посебна тема књижевности Данака Поповића, обрађена у делу Господари. Пошто у 19. веку није била могућа сакрализација владара, прибегавало се митологизацији њихових живота (мит се у романтизму лакше прихвата). Да се Поповић налази на терену књижевности (а не политике или историје), Ломпар је доказао аргументом да је из Карађорђеве смрти управо искључен спољни политички контекст, као и да се у роману Господари Поповић ослања на унутрашње односе јунака. Ово предавање се у неким аспектима надовезало на анализу Миломира Гавриловића, и то у оним деловима у којима се Карађорђе и његова одсечена глава пореде са Јовановом и Лазаревом. Ломпар сматра да је у роману Господари ипак пробијен митски оквир, те да благо залази у процес сакрализације. Иако га сврстава у слабија Поповићева дела, Ломпар Господарима одаје признање, јер, како каже – историјске табуе није једноставно савладати у уметничком делу.
Драган Хамовић је у предавању о успону и паду шумадијског човека констатовао да је његов пад почео управо у тренутку његове глорије, усред Првог светског рата. Но, једна друга његова идеја ми се чини важном и могла би да представља могући правац за даља историографска истраживања. Наиме, Хамовић је упоредио два „српска човека“: „шумадијског“ и „београдског“. Прва реакција сваког слушаоца би била да се Шумадија и Београд не морају искључивати, али Хамовић је у ствари говорио синонимности два књижевна концепта, о „шумадијском човеку“ Данка Поповића и „човеку београдског животног опредељења“, Владимира Велмара Јанковића (у делу Поглед с Калемегдана). Са колико књижевних типова Срба уопште располажемо? Може ли историографија те типове да потврди у историографској грађи којом располаже?
Душан Пророковић је говорио о представама које о себи и другима има шумадијски човек. Поред свега другог, занимљиво је било то што Пророковић сматра да постоје основе за поређење књижевности Данка Поповића и Мишела Уелбека, посебно из политиколошког дискурса, онда када су идентитети главна тема. Навео је и интересантну, провокативну идеју, да би Књигу о Милутину требало уврстити у лектиру, бар у средњој школи. Ни сам није сигуран колико би деце ту књигу прочитало, али сматра да би они који би то учинили – били чувари идентитета. Наравно, ми знамо да та књига није у програмима лектире за српски језик, и да би за њено читање требало имати посебну обуку, можда баш због тога што није јасно о каквом је тачно идентитету ту реч и какав је тачно шумадијски човек. Изгледа да Поповићева књижевност данас звучи још незгодније него у време свог настанка. Током тог предавања ми је пало на памет да недостаје и једно предавање којим би се објаснило да се Данко Поповић не може поистовећивати са својим ликом, Милутином, као и да шумадијски читалац не мора нужно бити Милутин, пошто и сам писац најрадикалније Милутинове ставове увек ублажава неким споредним гласом који га опомиње: „…да ниси мало пренаглио, Милутине?“ Јер, најосетљивији део Милутинове замишљене или књижевне личности је његово нерасположење према свему пречанском, па и према великим државним пројектима (док га, са друге стране, југословенска идеолошка струја оптужује за великосрпски национализам).
Милутин Живковић је скоро па извео спектакл. Његово предавање је имало наслов Књижевник и `најскупља српска реч`: Данко Поповић о Косову кроз сагу о Џелатовићима. Не само да је утврђено да је Данко Поповић био добар познавалац савремене националне историје, већ је био упознат са низом појединости какве ни професионалним историчарима понекад нису познате. Спектакл се огледао у томе што су Милутиновом предавању присуствовали наследници Џелатовића, који су у ходу допуњавали или кориговали његове иначе прецизне налазе. Таква мултиперспективност представља реткост на оваквим скуповима.
Са истом минуциозношћу у истраживању историјских садржаја у Поповићевој књижевности, приступио је и Немања Девић. Говорио је о грађанском рату 1941-1945. године у књижевности Данка Поповића, убицирајући сваки лик, сваки историјски догађај или сваку књижевну интерпретацију која је одговарала историјском догађају. Оваква предавања нам реверзибилно помажу да књижевност сасвим легитимно можемо сматрати историјским извором. Да око Милутиновог лика као „типичног шумадијског човека“ нема и не може бити консензуса (па и не треба да га буде!), посведочиће Девићево завршно разматрање да је свесрпски и свесаборни поглед на свет доминантан дискурс Поповићеве књижевности.
Предавање Бранка Златковића је било још једно веома занимљиво предавање за све оне који из Београда или из академских средина читуцкају Поповићево дело. У Аранђеловцу постоје људи који су још за живота Данака Поповића водили рачуна о томе да свака његова записана реч буде и штампана. Сваке године је у Марићевића јарузи, месту на којем је постигнут договор о подизању Првог српског устанка, био извођен по један Поповићев драмски текст, и сваке године је била тематизована једна година из времена устанка. Те драмске текстове, прикупио је и у локалном часопису „1804“ објавио Бранко Златковић, а објављивање последњег драмског приказа „Плач у Фенеку“ (који можете прочитати испод овог приказа), Данко Поповић није доживео. Било би интересантно видети и пажљиво прочитати како је Данко Поповић двехиљадитих писао о Првом српском устанку.
На крају, завршићу са закључцима које смо на скупу изнели Петар и ја. Наше предавање носило је назив Књига о Милутину и њен историјски контекст. Петар је описао шири амбијент у којем се ова најзначајнија Поповићева књига помаљала – партија је постепено губила утицај у друштву, дошло је до смене генерација и до кризе лидерства у Савезу комуниста током које су нижи партијски кадрови били пасивни, а трајала је и национална мобилизација српског друштва око Косова због „контрареволуције 1981. године“, што је довело до појаве више књижевних и историографских дела у којима су били преиспитивани табуи попут грађанског рата 1941-1945, Информбироа или геноцида у НДХ. Као посебан аспект Књиге о Милутину издвојен је Милутинов дефетизам, који је био уочен још у време објављивања романа, односно његова невољност да се жртвује за националне (изваншумадијске) пројекте, као и равнодушност према пречанским Србима. Петар је поставио питање да ли се тај аспект Милутинове књижевне личности могао касније препознати у историји и указао је на масовно дезертирање резервиста из Србије, посебно из ваљевског краја са славонског ратишта 1991. године. Поентирао је тиме да се Милутинов резон мора добро разумети и упознати, да се не би поновила слична ситуација у којој политичко и војно руководство државе није било свесно духа једног дела сопственог народа. Поповићева књижевност је, према Петровом разумевању, повод за озбиљну, дубоку и искрену интроспекцију, како личну, тако и колективну, да бисмо знали приближно са каквим капацитетима тачно располажемо данас.
Пошто је тема скупа била повезана са идејом шумадијског човека, одлучила сам да испитам колико је пажње у историографији било посвећено теми Шумедије до 1985. године, када је Књига о Милутину била објављена. Руководила сам се идејом да књижевност, попут псеудоисторије, тежи да надомести одговоре на она питања на која историографија није дала одговор. Одлучила сам да изведем студију случаја тако што сам у најважнијим историјским часописима тог доба (Токови револуције који су данас Токови историје, Историју 20. века и Историјски часопис) посматрала колико се пута реч Шумадија помиње у насловима њихових чланака. Резултат је био поражавајућ – Шумадија није била поменута ниједном. Пошто нисам могла да верујем сопственим очима, помислила сам да сам поставила погрешно питање, па сам увела и контролне појмове – Војводина, Косово и Србија. Резултат је био још гори. Док су се остали појмови (Војводина, Косово, Србија) релативно често појављивали, Шумадије није било нигде. Закључак је да је – шта год и како год да је рекао и написао – Данко Поповић однео 100% интерпретативног простора, те да је популарност и значај његове књижевности, поред осталог, произлазила и из апсолутне тишине историографије. У том смислу ваља закључити да је један од најважнијих националних наратива, наратив о Шумадији, дошао из књижевности. Ако би средњошколци Књигу о Милутину имали за лектиру, то би била њихова једина представа о Шумадији. И још ово: ако историографија жели да парира Данку Поповићу, онда је време да престане са критикама његових наратива. Ако историографији смета књижевни дискурс о Шумадији, нека постави сопствени, научни. То би било поштено оплемењивање националне културе, а и права полемика са Данком Поповићем. Пишући о прози Данка Поповића, Радован Бели Марковић је приметио да је село у домаћој књижевности задњи пут честито било тематизовано крајем 19. века, те да је у време Данака Поповића село представљало „сижејну споредност“ у домаћој књижевности (такву је ситуацију Поповић мало поправио). Исто тако би се могло рећи и за Шумадију – она још увек представља сижејну споредност српске историографије.
Пример: Кретање броја речи Шумадија у Токовима револуције
Снимак предавања са скупа можете видети овде.
ПЛАЧ У ФЕНЕКУ[1]
Лица:
Карађорђе
Игуман манастира Фенек у Срему
Јаков Ненадовић, устанички првак, попечитељ внутрених дела
Стојан, војник чудно обучен (може и без њега)
Статисти, по потреби
(Трпезарија у конаку манастира Фенек. За дугачким столом седе устанички прваци Јаков Ненадовић, Младен Миловановић, поп Лука Лазаревић, Јанићије Ђурић и још неки. По тој просторији се крећу (улазе, излазе) непознати устаници, монаси и неки наоружани човек чудно одевен и опремљен. За истим столом са устаничким првацима седи и игуман манастира Фенек, човек седе и дуге браде. Игуман уздахне, одмахне главом и покаже на једног војника који се појављује у одаји. Војник је пијан, дере се.)
Војник: Мене је у ово руво и под ово оружје уписо кнез Сима Марковић.
(Напољу, у порти гужва и галама.)
Игуман: Ето наше судбине. Јунак из устаничких бојева, са Иванковца и Делиграда, са Мишара и ко зна из којих све бојева сад наставља своју несрећну судбину ратника. (Игуман гледа у човека који му се приближава и показује на оног о коме говори.) Капа-мађарска, мундир-аустријски, чакшире турске, чизме баварске, пушка немачка, а он сав Србин. Која је то судбина!… Сад иде да војује, а не зна ни рашта, ни за кога, а ни против кога.
(Устанички прваци само слушају игумана и ни један не проговара, гледају у астал и пред собом.
Док игуман говори на вратима се појављује Карађорђе. Настаје тајац. Карађорђе је сломљеног изгледа. Први устаје игуман, а за њим, некако споро, устају и устанички прваци, сви који су се нашли за столом. Настаје померање на врху стола. Обезбеђује се место за Карађорђа.
Карађорђе се тргне, препознао је чудно одевеног и опремљеног војника.)
Карађорђе: Стојане, побогу брате, јеси ли то ти?
Стојан: Не знам ни сам, бата-Ђорђе, не знам више ни ко сам, ни шта сам.
Карађорђе: На шта то личиш, брате Стојане!
Стојан: Личим на моју и на твоју несрећу, бата-Ђорђе.
Игуман:Уписао се у српски фрајкор, иде да војује против Француза, шта ће, таква је српска судбина. Мора се, до сад је ратов`о за Србију, за своје отечество и слободу, сад мора да настави и негде зајази јендек за паре, за кору хлеба; са њим су овамо прешли и његови укућани: жена, деца, отац и мајка. Од нечега се живети мора. Зато су га уписали у те српске добровољце.
Карађорђе (игуману): Ко га је уписао, побогу?!
Игуман: Уписују их њихови бивши команданти. Да им ја не спомињем имена. Ето, они то сад раде за паре. Немци плаћају.
Карађорђе: Немци плаћају, а дојучерашњи команданти продају своје ратнике, невољнике.
Игуман:Па кад нису изгинули у свом отечеству и за своју слободу сад ће морати да гину не знајући ни рашта ни против кога.
Карађорђе: Ко зна, можда и против Француза, против највећих пријатеља Турске… Француз је за Турке правио план за угушивање српскога устанка… (Обраћа се Стојану): Стојане, где су твоји укућани?…
Стојан: Где и остали. У контумацу. У паклу, бата-Ђорђе.
Карађорђе: Како, побогу, у паклу?
Стојан: Тако, у паклу. Оте нам Немац све што имамо. Прво, оружје им продасмо за комад `леба или за прегршт брашна. А онда узе и сваку пару, господару. Не да Немац Србину ни гроб за џабе. И гроб у пољу, у шуми – све мора да се плати.
(Карађорђе се окрене игуману.)
Игуман: Обилазио сам контумаце. Народ се тамо разбољева од хладноће и глади. Умиру и деца и старци. А немачки жандари не дају ни сахрану док се не плати. Ако имаш који грош – ти бирај: `оћеш ли га дати за комад хлеба, чашу млека, или за гроб да сахраниш своје. Кажу – такви су немачки милитарни закони.
Карађорђе: Док смо за Беч ратовали нису им били такви закони, нису ни кад смо под Михаљевићем и под Кочом ратовали, а кад смо се одлучили да се за своје отачество и государство бијемо и крв лијемо, Немац је донео те законе и противу Срба просикто голему мржњу.
Стојан: Оним Србима што их још у контумаце нису сатерали, шумари не дају ни у шуме, ни у заветрине да се склањају. И заветрине наплаћују или те отуд изгоне.
(Карађорђе се хвата за главу, лице и очи покрива шакама. У одаји је мукла тишина. Карађорђе тргне шаке са лица и гледа присутне.)
Карађорђе: Народ испашта гре`оте својих старешина, оче игумане. Големе гре`оте својих старешина. Којекуде, нисмо ми морали на ове гране спасти. Нисмо, Богами! Да је било више поштења, части и мудрости, не би се наше востаније овоко сломило. Није нас сломила само турска сила, него и наша неслога, похлепа и јагма за власт и богаћењем. Нас је у овај пораз натерала војводска самовоља. Устаничке војводе на крају устанка нису били они исти људи који су се са народом на устанак дигли. То ми дакле у милитар команди и Червинка каже…
Јаков: Био си тамо, у тој милитар команди?
Карађорђе: Јесам. Био сам на саслушању. Био да ме, којекуде, резили један Червинка… човек туђе вере.
Игуман: Он је Словак, отуд из Чешке или Словакије, од Прага или од Пожуна. Он се радовао српским победама… и помаго је колико је могао и смео…
Карађорђе: Можда је помаго, али он је мене за срце уједао. Приведоше ме у његову собу, а он седи за столом, гледа у неке `артије и прави се да не примећује да су мене увели преда њ`. Дуго то траје тако – он неке `артије преврће, па ће мени, `вако, руком, показати да седнем. А, онда, у зло доба, пошто ме је љуцки понизио – подиже главу и погледа ме и вели: „Ви сте Срби, значи, пропали. Сломило се ваше востаније. Ништа нема од обнове српског царства…“ Шта да му кажем, ћутим и каменим се. А он опет: „Толико сте, вели, људи изгубили, колико је младих животе за стварање државе српске дало, колико је мука и невоља Србија поднела, а ви таквом лакоумношћу и лењошћу својом и неслогом шћердасте и народ вам се по јазбинама скрива, пуста стада и крда базају Србијом, а овамо на нашу страну аустријску пребег`о голем народ, ко год је могао. А видим да је исто учинио и велики вожд тог несрећног народа сербског, и јоште многе војводе, побегли међу првима и Турком оставили отечество своје.“
(Игуман се крсти, шапуће нешто. Напољу граја. Свађа.)
Игуман: Па није ваљда да је Червинки теже него теби, и него је нама Србима. Не може он жалити Србље више него ми, није се на оружје против Турков диг`о он, него ми… Што му то не рече, господару…
Карађорђе: Ништа ја њему нисам рек`о јербо је истина све што је изустио.
Игуман: Истина?
Карађорђе: Истина, оче игумане!
Игуман: Откуд он зна истину о српском востанију?
Карађорђе: Куповао је све што је у Србији било најважније. Он куповао, а Срби продавали, мој игумане, та се трговина најбоље обављала и са српске стране.
Игуман: Да ли он то каже?
Карађорђе: Каже – шта вам је значила она одбрана? Шта вам је пало на памет да се браните преко утврђених градова? Тако ме пита!
Игуман: И шта му на то рече, годсподару?
Карађорђе: Рекох му истину. Којекуде, кад се само сетим оног писма које ми је стигло од војводе Петра Молера. Крвљу га је својом Молер у опседнутој Лозници, у шанцу, писао. Тражи Молер од мене помоћ. Изгибоше, каже, браниоци Лознице, а Лозницу одбранити не могу. А ја шта да чиним и како Молеру да помогнем. Жао ми је да Молеру и браниоцима Лознице кажем – људи, војско, шта ћете ви у Лозници, зашто сте се умаузерили, зашто нисте у Гучеву, па ви Турке у Лозници да нападате и да им не дате да из опсаде изађу, него да у њој остану и без леба и без сена…
Јаков: Сад је лако причати, правдати се и бити паметан накнадно. А зна се ко је био верховни командант, вожд народа сербског и проче.
Карађорђе: Којекуде, господар Јакове и ти добро знаш да се Србија није бранила по мојим замислима. Сигурно знаш да сам ја био за другачију одбрану. Ја сам био за то да се народ пред турским ордијама склони у збегове, а наша војска да се повуче у шуме и да Турке напада на друмовима где год се укаже повољна прилика. Нису градови и шанчеви цела Србија.
Јаков: Значи, опет `ајдучки…
Карађорђе: `Ајдучки, него како. Сачекај Турчина овде из бусије, потуци га па одмах му другу заседу постави. Којекуде, не би Турчин знао ни шта ће ни куда ће, не би он из вароши иш`о ни корака, а у вароши му нема ни брашна ни масла, шта ће да једу и чиме ће себе и коње да храни.
Јаков: Па што тако не чинисмо, ко нам је то памет помутио?
Карађорђе: Војводе, и то понајвише они некадашњи `ајдуци који су име и славу у борби против Турака стекли као `ајдуци. Е, сад су они постали велике газде, сад они имају многе магазе и ме`ане и дворе по варошима, сад они имају скеле и ђумрукане. И дворе по варошима, а у дворима дамаску свилу и кадифу, злата и бисера и сваке друге лепоте и уживанције. Којекуде, због тога обогаћене војводе нису могле да напусте своје богатство и да се нађу у некадашњем положенију, да нападају турске ордије из шума и поља, него су се одлучили да бране своју имовину, газдалук, а не Србију. Ето, зато су измислили одбрану преко утврђених градова. Ја сам то рек`о, благовремено, господар Јакове, али која вајда, војводе су се замаузериле и то су назвали одбраном отечества, слободе и государства српског. То су видели и са ових страна, то је и Червинка видео, само нису виделе војводе српског востанија. Тако је, ето, и Вељко, бивши хајдук – тако су га вазда звали, један прослављени јунак… Којекуде, није Вељко хтео да остави Неготин и своју Финку, јербо је била пуна смарагда и дамаске свиле и свакојаких жућака. И то му се није остављало, па је остао у Неготину и Мула-паши поручивао: „Главу дајем, Крајину не дајем“, па је, којекуде, сачекао Мула-пашу у Финки у Неготину. Као да су Финка и Неготин Србија. И на крају је дао и главу, и Крајину, и Финку, и Србију.
(Карађорђе покрије лице шакама и заћути. Присутни се погледају, али нико не прозбори ни речи. Тишину прекине игуманов глас.)
Игуман (Јакову): Никад Црни Ђорђе није оволико говорио.
Јаков: Је ли когод био на обали да види преко реке шта се у вилајету догађа?
Игуман: Били су, и видели стоку, лута напуштена. Турци рогату стоку ватају, краве зову Српкињама, а волове Србима. Свиње не дирају, дабоме, а свиње у чопорима долазе на Саву да се напоје, па опет одлазе у њиве необраног кукуруза и по виноградима необраним и по воћњацима. Свињама је тамо сада најугодније, ово је њихов земан.
(Карађорђе не склања шаке са лица,обраћа се игуману.)
Карађорђе: А народа, види ли се што народа?
Игуман: Понеко. Од оних који би некако на ову страну. А звона наших цркава су умукла. Чуо сам да је још живота око манастира. На Руднику, тамо је отац Глигорије.
(Карађорђе држи шаке на лицу. Наслоњен је на астал. По дрмању његових рамена види се да вожд плаче.
Врата се отварају, улази један калуђер. Игуман га прекрсти руком. Калуђеру даје знак да не улази у трпезарију, а онда и присутнима даје знак да изађу из одаје, показујући на Карађорђа чија се рамена трзају, а шаке и даље скривају лице.
Игуман иде за присутнима који излазе ћутећи. Јаков застане. Погледа Карађорђа, па се обрати игуману.)
Јаков: Нисам никад помислио да ћу Црног Ђорђа видети у сузама…
(Пошто испрати све присутне игуман се враћа Карађорђу.)
Игуман: Шта се може, господару, таква је наша судбина, да не кажем да је све што нас је задесило воља Свевишњега.
(Карађорђе се смирује, склања шаке са лица и очију.)
Јаков (игуману): Пусти га, нек се исплаче, можда ће му лакнути…
Игуман (као да не чује Јакова): Господару, и сам видим наш несрећни удес, али онда мислим и другачије. И о теби, и о слому устанка, и о судбини земље и народа.
Карађорђе: Којекуде, како то мислиш, оче игумане?
Игуман: Нема места твојим сузама, господару! Ти си Србију пробудио, к`о што рече стари Доситије, мир праху његову. Кроз српско востаније наш је човек спознао слободу и одлучио да од свога отечества изгради государство, да воскресне своју славу. Србин је на Сретење, у Орашцу, подигао барјаке давно пале на пољу Косову. Од оног договора у Орашцу Србин није и више никада неће бити рајетин. Устанак је једном заувек Србију учинио земљом слободе и после нашег злог удеса више никада не може бити то да тебе и српског востанија није било и то да вас неће бити, мој господару (Чује се звоно манастирске цркве.) И немој, господару, да те ружне мисли и осећања муче; ниси ти преко ове реке у туђу земљу побегао. Ти си и овде у свој народ дошао. И сам знаш колико је Срба одавде у твоју војску и твоју службу отишло. И колико је праха и олова одавде твојој војсци стигло. И колико је лађа пуних жита и брашна стигло. И колико лепих жеља и молитви у нашим црквама Господу упућено да помогне народу у Сербији да се домогне слободе и оствари независимост за своје отечество. Знаш ти господару да су манастири по Срему и проче – били и остали чувари српске повеснице. (Манастирско звоно се оглашава и даље.) Време нам је за вечерњу молитву, господару!
Карађорђе (устаје): Да, за молитву, али и за покајање…
(Карађорђе иде за игуманом, излазе, а звоно се чује све јаче.)
Данко ПОПОВИЋ
Објављено у 1804, Часопис задужбинског друштва Први српски устанак Орашац, 1-1, 2005, уредник Бранко Златковић
[1] Плач у Фенеку је текст намењен сценском изођењу и вероватно је последњи састав који је за живота написао књижевник Данко Поповић (1928–2009). Захваљујемо се Невенки Ђорђевић-Матијевић која нам је тескст уступила за штампање.
Stella polare 