Oznaka: Опроштајна ода

ОПРОШТАЈНА ОДА


1
Ноћ је пала на колена, клечи пред шумским зидом.
Невидљиве кључеве тражи у свежњу безбројном свом.
Птичице рођене твоје громко криче нада мном.
Кррр! Чивчи-ли кррр! – дословно посмртним напевом.
Ветар шутира стабла, тамну је чизму обуо.
Али насупрот падајући, бори се јела крива.
Снег, покривач сребрни, што је стан твој ушушкао,
обрушава се надоле, мене ту самог скрива.

2
Облак расте на небу. Шумица, на завист риба,
нагло у њега зарања. Зато што храброст нараста.
Бог гледа са небеса, као да је самотна изба:
и као да му се може прићи и по дну корита.
Ево ме, сав сам пред тобом, и као пањ из снега
што грло диже увис – црн, али од ждрала бељи ‒
белом паром дишући, руке дижући од смеха,
име твоје дозивам, утапам се у хор птичији.
3
Где си! Врати се! Одговори! Где. Невидљив си ти.
У снег и у белину свету све се сједињује.
Као ангел неки – крилом ‒ безумље и ти сте – слити,
као да међу својим прстима негујем пахуље.
Не! Тихо је ‒ овде те није ни било уопште.
Просто, снег који нисам чврсто набио ‒ то је тек.
Напросто, твој лик овде иде безумљу у госте.
И бежи унатраг, сећање је бестелесно увек.
4
Где си! Врати се! Одговори! Боже, што се скриваш?
Боже, зашто ћутиш? Грешан сам – молити се бојим.
Боже, зашто ти снегом њене трагове покриваш?
Где је она – ту, у шуми? Или за хрбатом мојим?
Не окрећем се, не! Дозивати њу је бескорисно.
Свуда је ноћ, и снежна олуја гаси ноћна светла.
Пут што је утрла – за леђима ми је, као бездно:
поглед, што у њу зарони, неће стићи до обала.
5
Боже, где је, одговори! Шта јој је заптило уста?
Чији пољубац? Чије руке су јој уши покриле?
И где је тај земни дом – подрум, гроб, увала пуста?
Или то, можда, ја ћутим? Птице ми крик украле?
Не, то је лаж – украси лете са небеса зимских.
Већи од смртног пута – пут између нас двоје стоји.
Изнад земље, цвркут се подиже птичица милих,
да бескрај се простре међу срцем и криком мојим.
6
Тако, у честар, у шуму. У сумрачни гај средине
живота – зимску ноћ, следећи Дантеове кораке.
Само тело тражим. Остало, твоје нека буде ‒ све.
Плот, што си ми послао само је проводник муке.
Шума нада мном рида, шума се нада мном врти,
корен у Аду пустила, гране ван да могу расти.
Тако да се по стаблу може у сам Ад спустити,
али никога тамо нема – и немаш кога извести!
7
Јер она је – жива! Aли ни ехом, ни звиждуком
неће ми се одазвати у својој тврдоглавости
што пада у сан под њеним милим безгрешним капком,
мук расте у срцу ‒ мртви би могли позавидети.
Само двоглава шума – под непомичним погледом,
осом ме изабравши, с деблом у загрљај сплићући,
земљу наше љубави премрежавајући са Адом,
у свој тој пустоти кружи, као паучак, висећи.

8
Тако да, стојећи у снегу, грлећи мрзла стабла,
чујем, ту и тамо, нешто налик на крике гаврана,
и као да видим како ти ‒ од сна онемела ‒
жудиш да сном оделиш листове ове од корена.
Сан! Не ћутање, већ – сан! Страшној су се уподобили,
смрти мојој да припадну – црној подснежној слави –
сече шуму по оси, како би из мртвих устали
снови њене љубави – још силније него на јави!

9
Боже зимских небеса, Оче звезда над пољем,
Оче путева шумских, брегова снежних владика,
Боже услиши молбу: дај да узлетим над горјем
изнад љубави моје, изнад стењања, крика.
Дај ми да је пробудим! Не, не речју неком страсном!
Не са осећањима сљубљеном ‒ светом истином!
Дај ми да је пробудим песмом, песмом таквом јасном
као небеса твоја ‒ као свод небесни, бистром!
10
Оче зимских равница, који си ‒ за подвиге грешне ‒
сумрачни мој глас заглушио још више, мој Боже,
Оче, дај да подигнем очи од таме црне, гробне!
Боже, услиши ме, ти што си ми дао душу, Боже!
Дај ми да је пробудим, светлом уз тканину приљубим,
уз свих седам велова, светлом да се кроз њих пробијем!
Да се над безумљем издигнем, над шумом да узлетим,
песму своју да пропевам и у тамнину се спустим.
11
У разним земаљским устима дај јој да дуго звучи
као љубавни плач, или као светске мелодије,
дај ми од духа, Боже, само да она не ућути
док се у ухо љубави вода Лете не излије.
Дај ми да твојим светом, крај дивног живота прођем,
па макар не мог – већ туђег. Пусти ме да их пратим.
Дај да на земљу у својој отаџбини слаткој паднем,
и све љубави и лажи – бесмртношћу да отплатим!
12
На небу пресветлом твом – за ту те молим силу.
Небо нема крај. Но, и љубав иде у бесконачно.
И нека све, што је тада неизбројиво било:
лаж њена и љубав – нека све постане бесмртно!
Јер само њена душа – крик мој може да утихне ‒
тело напусти на миг – песма се чује све тише.
И нека тело за смрт своју душу сустигне:
ја ћу обесмртити плот – ти си обесмртио душе!
13
Нека, претичући живот, песма нежно додирне
смртни њен праг ‒ са љубављу, али и мислено, етром,
и као ласта лист, нек обухвати лист што откине
и нека нестане у тами гоњена ноћним ветром.
Не, лишће, чак ни од птица издају немој тражити!
Песма је, ма како звонка, тиша од крика чемера.
Нека она, као река, овај „листић” подухвати
и однесе га са собом даље од смрти, у мора.
14
Шта ми то зовемо смрћу. Кад не постоји повратак!
То је беспомоћност душа – зар је потребан бољи знак!
Целог живота бекство у таму, одлазак, губитак…
Не, још увек нема гробова! Али већ бесни призрак!
Шта је следеће! Смрт! Најбољим смртима на завист!
Лекција свим сиротствима: туга нема патронима.
Више од смрти је: у руци уместо зглоба ‒ запис.
Животу минулом на – част ‒ а споменик нама двома!
15
Оче, опрости ми роптање. Све је то само рана.
Бол не заглушиш ничим. Дух није над њим власнији.
Боже, што више мира, тим је и више страдања.
Даље – изгнанство, удах – дубљи! О, не – болнији!
Живот је ‒ као крик гаврана који крилом млатара,
тражење тајних места у срцима милим с успехом.
Живот је – повратак речи; за понављање је сфера
и на горки зов – ипак је одговор: макар и ехом.
16
Где да тражим твоје загрљаје, уста, сузице?
У дом незнани однела? У црну земљу зарила?
Колики је тај крај? Или више нема хаљинице?
Твојих хаљиница? А можда си се њима сакрила?
Где је то све? Где сам ја? – Ту сам, као стабло, у снегу,
грло увис дижем. Суза преко очију застрта.
И где ли је све то? У земљи? У огњу? На небу?
Корењем куцам у мрак. Ту сам, у снегу, ко лопата.

17
Боже зимских небеса, Оче сваке звезе пламтеће,
што су као ватра њена у црном ноћном простору!
У срцу сиротом мом, као у беспућу свануће,
туга урличе на страст, ужас урличе на мôру.
Не остављај ме! Јер је све шира и шира земљица…
Не скривај истину! Ко сам ја? ‒ Дошао – ишчезао.
Не остављај ме! Ја сам у овом свету луталица.
Дај у гроб да паднем да се не бих у бездан сурвао.
18
Боже! Не знам шта у том пламену сажиже она.
Пре него што дођем може се и звезда охладити.
Чини ми се да твоја љубав, као и љубав земна,
Може ући у таму и да ме може напустити.
Oче! Не сакривај истину! Потресен разлазом,
у песму истине нервне ум може заронити.
Божја љубав и земна ‒ као океан са плимом:
кад у мрак бежи друга, тад ће се прва повлачити!
19
Готово је. Смрт! Одлазак! Склизнула уназад лента!
Пена у сивом песку сахне ‒ брже од жалости!
И шта сам ја? Обала пуста? Црни крај континента?
Боже, не! Материја копна! Ја дно настављам под њим!
Само је дисати тешко. Њише се свет обмањујући.
Уместо неба и птица – море и рибе безубе.
Одозго притиска вода – одговор безгранични ‒
и убрзава бег срца ка своме једру: у безумље.
20
Боже зимских небеса. Оче свих звезда над пољем.
Казне се ја не бојим, ни што је зјапећи страшна
ова тама безгранична; ни бремена дна над морем:
јер ја сâм сам ‒ љубав. Јер, ја сâм сам та – површина.
Не остављај ме! Ти ме оставити никад нећеш!
Зато што је моја душа ‒ цела та област Божија.
Оче! Свака од страсти којом ти мене насићујеш,
душу моју, у даљину ме све више развејава.
21
Оче зимских небеса, безграничне дајући муке,
додао си и љубави; њеној беспочетној ширини,
дај ми да паднем на земљу, дај да раскрилим руке
да би се у сумраку смртном моји прсти склопили.
И нека то буде крст: бол је јачи од храбрости!
Загрљаја ми дај, не, дај ми очи да наситим.
Дај да пропевам о њој чији је лик одлазећи
мени дао, овде на земљи, да Тебе ближе видим!

22
Не остављај је! С њених крила скини леденице!
Боже, живот јој продужи, ако не роком – местом.
Јер она је као оне, што не знају гнездо ‒ птице,
али високо лети ка брегу јасном небесном.
Дај ми силу да уселим комад папира згужвани
у душе чија се тела у свету не могу срести.
Јер, ако будем следио тај полет неустрашиви,
неочекивано могу Твој крај далеки угледати.
23
Више … опрости се… са небом у ноћним гушењима…
Више, више … збогом … пламе, што си спалио истину…
Песмо свиј … онима што долазе гнезда у срцима…
Више, више … не узлетати … овде астронауту…
Дај људским устима … звиждуком … из неба дозвати.…
то сијање очију … тај глас … љубав је као чаша…
вечно живе воде … чека ли ‒ час када ће бризнути…
хоће ли дуго… реци… Чекати… до смртног часа…
24
Крр! чивчили-Крр! Крр, чивчи-ли… струје
снежне… Крр, чив… Крр, чивчи-ли… ветри…
Крр, чивчи-ли, крр… Крр, чивчи… хује…
Крр, чивчи-ли… Црвендаћа си видео?
Крр, чивчи-ли, Крр… Крр, чивчи-ли, хуји…
Време је спавати… Крр, чивчи-ли фјере!
Крр, чивчи-ли, Крр… хуји, хуји, хуји.
Крр, чивчи-ли, крр! Крр, чивчили… чивере.