Уликс – Stella polare

ULIKSOVE (NE)ZGODE II

Tekst koji sledi je prevod jednog dela obrazloženja presude sudije Okružnog suda u Njujorku, Džona Vulzija, kojom se dopušta legalno štampanje i objavljivanje Džojsovog Uliksa u Sjedinjenim Američkim Državama.Istovremeno, u pitanju je i slučajna književna kritika, da tako kažemo, dragocena upravo zbog nepostojanja namere da to bude.

Obrazloženje presude

Uliksa sam pročitao u celini jednom, a delove na koje se država poziva i žali, više puta. U stvari, već više nedelja, sve moje slobodno vreme je posvećeno upravo razmišljanju o odluci koju treba da donesem u vezi sa ovom knjigom.

Uliks nije laka knjiga za čitanje, niti ju je lako razumeti. Ali, toliko mnogo je napisano o njoj, tako, da bi joj se pristupilo na pravi način, potrebno je pročitati i sve te knjige koje je prate. Dakle, proučavanje Uliksa je težak i složen zadatak.

III

Reputacija Uliksa u literarnom svetu je takva da je bilo nephodno da joj pristupim na taj način, kao i zbog toga jer treba da donesem odluku u vezi sa njenim pornografskim karakterom.

Da je moj zaključak da je knjiga pornografska, to bi bio kraj ispitivanja i morala bi da usledi novčana kazna za njene izdavače. Ali, u Uliksu, i pored izuzetne otvorenosti i iskrenosti te knjige, ja nigde nisam mogao da uočim ni trag namere autora da izazove seksualno uzbuđenje kod čitalaca. Stoga, smatram da Uliks nije pornografska knjiga.

U Uliksu, Džojs je pokušao da stvori novi književni žanr. Likovi u njegovoj knjizi pripadaju donjoj srednjoj klasi u Dablinu i Džojs je ne samo opisao šta svi oni rade tog jednog dana ranog juna 1904. godine dok se kreću kroz grad baveći se svojim uobičajenim poslovima, već nam saopštava i o čemu svaki od tih likova razmišlja.

Džojs je pokušao – po mom mišljenju veoma uspešno – da prikaže preplitanje svesnog i podsvesnog u čoveku. On nam pokazuje kako ovo preplitanje različitih impresija bilo iz svesnog bilo iz nesvesnog, nekih davno prošlih sa nekim skorašnjim, utiče na život i ponašanje likova koje opisuje.

Ono što on pokušava da prikaže nema za rezultat jasno iscrtane obrise poput snimaka na filmskoj traci koja je bila izložena svetlosti, gde je sve jasno vidljivo na tamnoj pozadini, već zamagljenosti. To, između ostalog, objašnjava i drugi aspekt ove knjige, Džojsovu iskrenost i otvorenost da tačno prikaže misli svojih likova. Da Džojs nije bio iskren, Uliks ne bi bio tako umetnički ubedljiv.

Zbog Džojsove iskrenosti i težnje da ništa ne prećuti, njegov Uliks je često bio meta napada, kao i predmet nerazumevanja. Džojs je, da bi ostao iskren i dosledan, morao da koristi određene reči koje se smatraju ružnim i bezobraznim, zbog čega mnogi zaključuju da su njegovi likovi preokupirani seksom. Reči koje je Džojs upotrebljavao, a koje mnogi nazivaju ružnim i bezobraznim, su dobre, stare saksonske reči poznate gotovo svim muškarcima i, usuđujem se da kažem, mnogim ženama, i koje su, verujem, u rečniku tipa ljudi koje on opisuje široko zastupljene.

Što se tiče čestog pojavljivanja teme seksa u mislima njegovih likova, treba imati na umu da je okruženje u romanu keltsko, a godišnje doba proleće. Lično, smtram da je Uliks iskrena knjiga.

Iako knjiga sadrži, kako sam već rekao gore, ružne i bezobrazne reči, smatram da nijedna od tih reči nije stavljena samo da bi uvredila nekog. Dakle, skaredne reči nisu stavljene zbog same skarednosti. Svaka reč u knjizi je kao delić mozaika koji Džojs pokušava da sastavi i prikaže ga čitaocu u celini.

Ukoliko neko ne želi da ima bilo kakav kontakt sa ljudima koje Džojs opisuje, to je njegov izbor. Ali, kada jedan pravi umetnik pisane reči, što Džojs svakako jeste, teži da prikaže realnu sliku donje srednje klase u jednom evropskom gradu, zar se sme američkoj publici onemogućiti da vidi tu sliku legalno?

Da bih odgovorio na ovo pitanje, potrebno je da pribegnem objektivnim standardima i da ih primenim na ovu knjigu.

Ja sam jedino nadležan da utvrdim da li je Uliks opscena knjiga u onom smislu kako je opscenost definisana zakonom.

Tumačenje reči opsenost je zakonski definisano na sledeći način:

namera da se utiče na buđenje seksualnih impulsa ili namera da se kod pojedinaca izazovu nečiste i požudne misli.

Da li određena knjiga može da utiče na seksualno uzbuđivanje pojedinaca i da ih navede na požudne misli, na sudu je da odluči. Prilikom donošenja odluke moraju se imati u vidu samo oni pojedinici koje se smatraju normalnim, odnosno koji su „prosečnih seksualnih potreba.“

Nakon što sam doneo odluku o Uliksu po pitanju opscenosti, uporedio sam svoje utiske o knjizi sa utiscima svoja dva prijatelja koji odgovaraju gore pomenutom opisu osoba „prosečnih seksualnih potreba.“

Ova dva književna procenitelja – mogu ih tako nazvati – pozvana su odvojeno i nijedan od njih nije znao da konsultujem onog drugog. Oni su ljudi čije mišljene o književnost izuzetno cenim, kao i njihove poglede na život. Obojica su pročitala Uliksa.

Svakom od svojih procenitelja sam dao pravnu definiciju opscenosti i pitao sam ih za mišljenje da li smatraju da je Uliks opscen u okviru te definicije.

Iz njihovog odgovora sam saznao da se obojica slažu sa mnom u pogledu toga da namera autora nikako nije bila da izazove požudne i nečiste misli, već da je knjiga pogled i snažan komentar na unutrašnji život muškaraca i žena.

Zakon se odnosi samo na normalne osobe. Test koji sam gore opisao je stoga jedini pravi test za pitanje opscenosti u slučaju knjige kao što je Uliks, koja je iskren i ozbiljan pokušaj da se razvije novi književni metod za posmatranje i opisivanje ljudi.

Svestan sam da će zbog nekih scena Uliks teško pronaći put do nekih osetljivih, mada normalnih osoba. Ali, moje mišljenje je da, iako neke epizode u Uliksu mogu kod čitaoca izazvati nagon za povraćanjem, knjiga u celini nikako nema efekat afrodizijaka.

Stoga, Uliks može biti primljen u Sjedinjene Američke Države.

6. decembar 1933. Džon M. Vulzi

Prevod i beleška Danijela Jovanović

Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom
fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom
logoru Zemun 1941-1942 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda:
Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović,
Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove
i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu.

Uliksove (ne)zgode

Džojsov Uliks je prvo počeo da izlazi u vidu nastavaka 1918. godine u američkom književnom časopisu Litl Rivju (The Little Review) čije je sedište bilo u Čikagu, a potom u Njujorku, dok je u celosti, kao knjiga, prvi put bio objavljen 1922. godine u Parizu (Sheakspire and Company). Časopis Litl Rivju su osnovale i uređivale Margaret Anderson i Džejn Hip, dok je urednik internacionalnog odeljka bio književnik Ezra Paund. Upravo na insitiranje Ezre Paunda, Džojs je pristao na objavljivanje svog romana u nastavcima.Međutim, već 1920. godine Društvo za suzbijanje poroka iz Njujorka je pokrenulo postupak da se dalje izlaženje Uliksa zabrani. Iste godine, sud u Njujorku je doneo odluku da se Margaret Anderson i Džejn Hip osude zbog objavljivanja opscenosti i da se dalje izlaženje Uliksa zabrani, dok su kopije časopisa bile konfiskovane i uništene.

Sudija Okružnog suda u Njujorku, Džon Vulzi (John M. Woolsey) 6. decembra 1933. godine doneo je odluku kojom je ranija presuda o zabrani štampanja i unošenja romana Uliks u SAD poništena. Ova odluka sudije Vulzija je ujedno bila i presedan budući da je sve do donošenje te odluke bilo prihvaćeno da zakoni koji zabranjuju opscenosti nisu u sukobu sa Prvim amandmanom američkog ustava koji garantuje slobodu govora i slobodu štampe. Nakon toga, Uliks je legalno „ušao“ u Ameriku.

Pismo gosp. Džojsa izdavaču, ponovo izdato 1934. godine uz dozvolu autora

2. april 1932, Pariz

Dragi gospodine Serf,

Zahvaljujem Vam mnogo na poruci koju mi je preneo gosp. Robert Kastor. Pitate me za detalje priče o izdavanju Uliksa i s obzirom da ste odlučni da se borite za njegovu legalizaciju u SAD i da tamo objavite jedino autentično izdanje, mislim da treba da Vam ispričam priču o njegovom izdavanju u Evropi i o komplikacijama koje su ga pratile u Americi, mada sam imao utisak da je sve to već poznato. Do sada, sve te komplikacije su dale mojoj štampanoj knjizi jedan poseban život. Habent sua fata libelli!¹

Sigurno su Vam poznate sve teškoće na koje sam naišao kada sam pokušao da objavim prvu knjigu proze – Dablince. Čini se da su se i izdavači i štampari složili između sebe, bez obzira na to koliko su se njihova mišljenja razlikovala po svim drugim pitanjima, da ne objave ništa što sam ja napisao. Tačno dvadeset i dva izdavača i štampara su pročitala rukopis Dablinaca i kada je knjiga najzad štampana, jedna dobrodušna osoba je otkupila celo izdanje i dala da se spali u Dablinu – sasvim novi i lični autodafe.² Bez saradnje sa izdavačkom kućom Egoist Press Ltd. London, koju je predvodila gospođica Harijeta Viver, Portret umetnika u mladosti bi najverovatnije još uvek bio u rukopisu.

Jasno Vam je da kada sam stigao u Pariz u leto 1920. sa obimnim rukopisom Uliksa u rukama, da sam imao još manje šanse da nađem izdavača zbog zaustavljanja izlaženja jedanaest nastavaka u časopisu Litl Rivju koji su uređivale gospođice Margaret Anderson i Džejn Hip. Ove dve urednice su, kao što se verovatno sećate, bile zakonski gonjenje od strane nekog uduženja i, kao rezultat toga, dalje izlaženje Uliksa u nastavcima je bilo zabranjeno, postojeće kopije su bile konfiksovane i mislim da su uzeti otisci prstiju od obe gospođice. Ceo rukopis je bio ponuđen jednom Vašem kolegi, izdavaču u Americi, ali sumnjam da ga je on čak i pogledao.

Moj prijatelj, gospodin Ezra Paund, i sreća doveli su me u vezu sa veoma pametnom i energičnom osobom, gospođicom Silvijom Bič, koja već nekoliko godina vodi malu englesku knjižaru, kao i biblioteku za pozajmljivanje knjiga u Parizu pod imenom Šekspir & Ko. Ova hrabra žena je rizikovala i uradila ono što profesionalni izdvači nisu želeli, uzela je rukopis i odnela ga štamparima. U pitanju su bili veoma savesni i puni razumevanja francuski štampari u Dižonu, prestonici francuskog štamparstva. Zapravo, pridajem ne mali značaj njihovom radu koji je bio obavljen brzo i dobro. Moj vid mi je u to vreme još uvek dopuštao da sâm pregledam probne otiske i tako, zahvaljujući izuzetnom radu i ljubaznosti gosp. Darantijera, poznatog dižonskog štampara, Uliks je izašao iz štampe veoma brzo nakon što je rukopis bio predat i prva štampana kopija mi je bila poslata na moj četrdeseti rođendan, 2. februara 1922.

Međutim, grešite što mislite da izdavačka kuća Šekspir & Ko. nije ništa objavila pre i posle Uliksa. U stvari, gospođica Silvija Bič je izdala knjižicu od trinaest pesama čiji sam ja autor, pod nazivom Pomes Penyeach 1927. godine, takođe, knjigu eseja i dva protestna pisma koji se tiču knjige koju sam pisao od 1922. Ovo izdanje je izašlo 1929. pod imenom Our Exagmination round his factification for incamination of Work in Progress³

Objavljivanje Uliksa na kontinentu se pokazalo kao početak komplikacija u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Pošiljke kopija Uliksa su stigle u Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD da bi sve bile konfiskovane i spaljene od strane carinske službe u Njujorku i Foklstonu. To je stvorilo veoma čudnovatu situaciju. S jedne strane, nisam mogao da ostvarim prava autorstva u SAD s obzirom da nisam mogao ispuniti zahteve koji su se ticali njihovog prava o autorstvu koje traži da svaka knjiga na engleskom jeziku koja je štampana negde drugde bude ponovo štampana u SAD u roku od šest meseci od datuma prvog izlaska iz štampe; s druge strane, potražnja za Uliksom koja je svake godine bivala sve veća proporcionalno tome kako je knjiga prodirala u šire krugove, pružila je mogućnost svakoj nemoralnoj osobi da je štampa i krišom prodaje. Ovaj postupak je izazvao protest koji je potpisalo šezdeset i sedam pisaca svih nacionalnosti i čak sam izdejstovao zabranu takvog delovanja jedne nemoralne osobe pred sudom u Njujorku. Šaljem Vam kopije oba ova dokumenta jer Vam mogu biti od koristi. Ova zabrana se, međutim, pokazala beskorisnom jer je optuženi kojem je izrečena zabrana vrlo brzo nastavio da radi isto samo pod drugim imenom i na drugačiji način, naime, na osnovu fotografskog falsifikata pariskog izdanja koje sadrži falsifikat otiska dižonskog štampara.

Zato Vam najiskreniji želim sav mogući uspeh u Vašem hrabrom poduhvatu i u pogledu legalizacije Uliksa, kao i njegovog objavljivanja, i rado potvrđujem ovim pismom da ne samo da će Vaše izdanje biti jedino autentično u SAD, već i jedino od kojeg ću dobijati tantijeme.

Lično bih bio veoma zadovoljan ukoliko bi se Vaš poduhvat pokazao kao uspešan jer bi u tom slučaju američki čitaoci, koji su uvek imali puno razumevanja za mene, mogli da dobiju pravi tekst moje knjige a da ne pomažu nekoj nemoralnoj osobi u njenoj nameri da ostvari profit samo za sebe, а od rada drugog na koji nema nikakvog moralnog prava.

Možda postoji još pitanja za čije ste odgovore zainteresovani te se nadam, kada budete dolazili ponovo u Evropu ove godine, da ćete mi učiniti čast tako što ćete razgovarati sa mnom direktno ili preko mog sina kako bih mogao da razjasnim bilo koje pitanje u vezi s kojim imate nedoumice.

Iskreno vaš

(potpis) Džejms Džojs

1 Latinska izreka koja se najčešće prevodi – knjige imaju sopstvenu sudbinu. Zapravo, u pitanju je deo izreke koja potiče iz poučne pjesme De litteris, de syllabis, de metris (O slovima, o slogovima, o metrima) antičkog gramatičara Terencijana Maura (Terentianus Maurus). Radi se o stihu koji u celini glasi: Pro captu lectoris habent sua fata libelli i čiji bi prevod mogao da glasi – sposobnosti shvatanja čitalaca određuju sudbinu knjiga. (Prim. prev.)

2 Auto-da-fé (portugalski – verski čin). Ritual javnog pokajanja osuđenih jeretika i otpadnika nakon suđenja portugalske, španske i meksičke inkvizicije nakon čega bi usledilo kažnjavanje, najčešće spaljivanje. (Prim. prev.)

3 Deset godina pre nego što je Džojs završio “Fineganovo bdenje”, Silvija Bič je objavila ovu knjigu čudnog naslova s obzirom da većina reči ne postoji u engleskom i bilo kom drugom jeziku. Zabrinut zbog napada koji bi mogli uslediti nakon objavlivanja njegovog “Rada u nastajanju” – Work in Progres što je bio radni naziv za “Fineganovo bdenje” – Džojs je “uredio” objavljivanje ove zbirke od dvanest eseja čiji su autori bili pisci poput S. Beketa, E. Pola, Dž. Rodkera, V. K. Vilijamsa i drugih koji su lično poznavali Džojsa i pratili razvoj “Fineganovog bdenja,” kao i dva protestna pisma koja su zapravo bila negativna kritika njegove knjige pošto sam Džojs nije želeo da budu zastupljene samo pozitivne kritike. (Prim. prev.)