Oznaka: Јована Дишић

Јована Дишић (1987, Пожаревац) основне и мастер академске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, где је сада на докторским студијама. Управља Народном библитеком „Стеван Раичковић” Кучево, у којој уређује и води књижевни програм.  Главни је и одговорни уредник књижевног часописа „Максим“, који издаје библиотека у Кучеву.  Ауторка је романа „Вакуум” (Вулкан издаваштво, 2022), за који је добила Награду Милоша Црњанског.

ЗАДЊА ПОСЛА

Тресак улазних врата значио је да Душан ипак неће попити кафу до краја. „Опет се догодило!“ викнула је Марија кроз кућу, а затим, уз нови тресак, поново изашла напоље. Није морала ништа друго да каже, нити је смео да чека. Ту грешку је већ начинио. Није сматрао да је то што је њу толико потресало ишта страшно. Чак му је било и симпатично. Први пут када се десило – смејао се. Наљутила се на њега толико да за вечеру намерно није посолила кромпир, а он није смео да посегне за слаником. Други пут се није смејао, али није ни изашао одмах напоље. Тог дана је ситно исецкала шаргарепу за чорбу, толико ситно да не би сигурно могао, мада није ни покушао, да је извади као што је обично чинио, јер одмалена није јео кувану шаргарепу. Трећи пут је изашао одмах, али му се омакнуо осмех. Целу тепсију гибанице однела је у комшилук. Четврти пут је био у купатилу, па је није ни чуо. Добио је за вечеру рибу, своју најгору гастрономску ноћну мору. Био је решен да пети пут уради све како треба. Устао је и одмах изашао напоље, ка месту поновљеног злочина.

Пре неколико месеци преко интернета Марија је наручила декоративну фигуру од бетона, налик на Венеру. „Фалио јој још неки андрак у дворишту, нема их довољно“, прокоментарисао је за себе Душан, коме је било преко главе и декоративних фигура и цвећа и кристалних чинија и ваза и порцеланских шољица (са тацном!) и чаша за свако пиће понаособ, свега што је могло да се згази или полупа. Ипак, није јој замерао, њега је смиривало то да пече ракију, иако је одавно није пио, њу је смиривало да све буде цакум-пакум. Никад јој реч није рекао када би јој се нешто, њему бесмислено, допало. Њихова девизна пензија и збринута деца и унуци дозвољавали су све могуће хобије и куповине. Двориште је било препуно цвећа и жбуња, пажљиво сађеног по бојама и висини, а Марији се баш допала та фигура, изгледала јој је елегантно и нежно и знала је где ће је поставити да допуни декор. Мало се премишљала око тога што су јој груди откривене, али боже мој, таква је та античка уметност. Осим тога, биле су само округласте, лепо обликоване, али без брадавица. Оне су само дискретно назначене, нису баш реално представљене. Дуго је на таблету зумирала те груди, док се најзад није уверила да нису непристојне.

Након што је фигура стигла и Душан је заједно са куриром и младим комшијом изнео из комбија и поставио на унапред припремљено постоље, Марија је узела скалпел и почела да скида слојеве и слојеве најлона. Душан је већ кренуо да уђе у кућу, кад је зачуо кратко, али гласно и пискаво: „Ју!“

Помислио је да се посекла, не би јој ни то било први пут, чак ни те недеље. Окренуо се, већ у глави се преслишавајући где је спустио торбу са првом помоћи, али уместо њеног покајничког израза лица, који би требало да га спречи да се наљути због њене трапавости, затекао је израз запрепашћености.

„Шта је било?“, питао је док је прилазио, а она је само показала прстом у фигуру, тачније, у њен задњи део. Није био откривен само горњи део задњице, да назначи да је то задњица, а да остатак буде сензуално покривен. Цела целцата је била гола, притом врло лепо обликована и истурена, помислио је Душан. За разлику од груди, та задњица није била нимало пристојна! Душан се с тешком муком суздржавао да се не смеје. Знао је колико Марија мрзи када није у праву, када било шта уради погрешно, макар то била незнатно укриво постављена виљушка.

„Па ово дупе је скроз голо!“, викнула је.

Он је климнуо главом што је спорије могао, јер да је рекао било шта, праснуо би у смех. Није је чуо да каже реч „дупе“ једно двадесет година, ако не и више. Колико већ дуго није пипнуо њено, није могао ни да се сети. Мада, слаба би вајда била од тога свакако. Одавно их то није занимало. Заправо, кад је мало боље погледао, ово бетонско дупе невероватно је подсећало на њено, из много млађих дана. Да ли и она то види? Треба ли то можда да јој каже? Боље не…

„Морамо да је окренемо другачије, и да је приближимо уз шимшир!“, рекла је, направивши покрет као да дотични део тела држи у шакама. Душан је дубоко уздахнуо, али већ су му кренуле сузе на очи. Срећом, она је била сасвим фокусирана на проблем, па га није ни погледала. Није било никакве шансе да помере фигуру са једнако тешким постољем, али ни да фигуру скину са постоља. Била би тешка и за два млада човека, а камоли за двоје стараца са болним леђима и зглобовима. Зато је Душан био приморан да поново замоли младог комшију да дође упомоћ. Док је Марија пропадала у земљу од стида, Душан је укратко објаснио у чему је проблем. Комшија се забављао више него што је Марији било драго.

„Деда Дуле, ти само држи да она не падне са постоља, а ја ћу да је померам лагано. Мада, штета да се сакрије ова лепота“, шеретски је закључио, довољно тихо да Марија не чује, али да Душан чује. Душан је волео тог момка због његове ведре нарави, а нарочито због тога што је врло често говорио ствари које би и он сам рекао, само што на њега Марија није могла да се љути. И она га је волела као свог унука. „И гледај за шта је држиш“, додао је још тише, а Душан је крио осмех сагнувши главу. Док су померали сав тај бетон, уз додатни напор да фигура не падне, Душан није могао да одоли а да не ипак не каже нешто што му је све време било на врх језика:

„Бре, Марија, лакше је било да је обучеш.“

И ту је био крај. Није се више могло издржати. Марија је ужаснуто гледала док су се они слатко смејали, па је намргођена ушла у кућу. Након што су једва дошли себи, завршили су посао. Задњица је целом својом површином ушла у шимшир.

Душан је очекивао свађу, али није је било. Марија је читаво вече и неколико дана након тога била окупирана тиме да на интернету пронађе статуу по којој је рађена ова бетонска копија, али није јој полазило за руком. На сајту са кога је наручила све слике биле су спреда, а све античке фигуре које су личиле на њену бетонску безобразницу нису имале тако откривену позадину, или се није видела на фотографијама. Ипак, није звала да се жали, јер није хтела да покаже незнање. Шта ако постоји нека статуа која је баш таква, само она не уме да је нађе? С временом је престала да тражи доказе и научила да не гледа много у том смеру када послује по врту. И чинило се да ће све бити у реду, док се једног дана нису вратили из цркве, а фигура је била окренута. Другим речима, прво што их је дочекало на улазу у двориште, било је бетонско дупе.

Душан се неопрезно насмејао, јер се искрено одушевио нечијом вољом да прескочи прилично високу ограду и окрене тешку бетонску фигуру само шале ради, и те вечери добио неслани кромпир. Марија је то сматрала нечувеним. Ко би се могао тако сурово шалити са њом? Душан је чак помислио да јој је та задњица можда толико сметала јер је била слична њеној, али није ни у лудилу то смео наглас да каже.

Пошто је требало фигуру само окренути у прихватљив положај, некако су то успели да ураде сами. Прошло је скоро месец дана пре но што се догодило поново, само што су овог пута и сваког наредног пута обоје били код куће. Каква дрскост, мислила је Марија. Каква храброст и упорност, мислио је Душан. Сваког наредног пута Марија би била све узнемиренија, па је након трећег инцидента Душан отишао у комшилук да са младим комшијом поприча о томе. Није веровао да је он тај злочинац, али био је једини који је био упознат са целом ситуацијом. Душан је уз чашу шприцера испричао шта се догодило.

„Јао, па ја сам направио глупост, деда Дуле“!, ухватио се младић за главу. „Кад смо оно померали, па неколико дана после, био сам у кафани код Чеде, мало попио, у ствари мало више и, извини деда Дуле, ко бога те молим – испричао!“

„Значи цело село зна.“

„Вероватно. Извини, молим те, не знам шта ми би, било ми све то симпатично, али да сам био трезан, мало би размислио, овако…“

Душан се почешао по бради, што је чинио кад год би био замишљен.

„Ма, мени не смета, али знаш Марија каква је. Али нећемо да јој кажемо да си испричао, могао је неко и да прође и чује и види, а ми да га не приметимо.“

„Хвала, деда Дуле.“

„Него, сад кад знамо да сви знају, ко би мого да буде тај што, е, бре, прескочи ограду, нама је капија она аутоматска, не може да је отвори, не мрзи га да прескочи и не мрзи га да ону окрене. И не једанпут, него ево већ који пут.“

Младић је слегнуо раменима. Он је био тај који би можда то некоме урадио, али никако не Марији. Није му падало на памет ко би то, осим њега, смислио.

„Али како га не видите?“, питао је.

„Па, тај део дворишта се и не види кроз прозоре, некако је завучен. Мора да се изађе из куће, па да се обиђу Маријине руже, па тек онда да се нађеш на лицу места.“

Растали су се замишљени. Мистерија није била ни близу свом разрешењу када се десило пети пут, а Душан журио да изађе напоље.

Марија је стајала испред фигуре прекрштених руку. Није више ни деловала узнемирено, што је могло да значи две ствари. Или се мири са судбином или ће експлодирати.

„Ја стварно не разумем“, рече најзад.

„Ни ја“, искрено је додао Душан.

„Како га не мрзи?“

„Не знам, и ја се питам.“

Био је то најдужи разговор који су водили о овој теми.

„Сумњаш ли на некога?“, питала је.

„А може да буде било ко, а опет, ко би могао да буде толико упоран?“

Стајали су још неко време у тишини.

„Да је окренемо?“, питао је Душан.

„Да је окренемо“, помирљиво је одговорила Марија. „Кад њега не мрзи да прескаче и окреће, шта је и нама тешко да је окренемо назад.“

Од тада су започели нови ритуал. Кад год би изашла у двориште и вратила се у кућу, кратко би саопштила: „Све на месту.“ Ако би заборавила, Душан би питао: „Све на месту?“ Тако је прошло скоро два месеца, када се десило шести пут. Али уместо да виче, Марија је само рекла: „Није на месту.“ И тако сваког наредног пута. Још читавих годину дана. А онда је само престало. Три месеца, шест месеци, па је и година обрнула круг. Преслишавали су се ко је пре годину дана умро или се одселио. Помишљали су да су можда нека деца која су сад отишла на даље школе па их нема у селу, али ништа се није сасвим уклапало. Почели су помало да на све то и заборављају, када је Душан, уз поподневну кафу, одлучио да ризикује све вечере до краја живота.

„А подсећа, Маро, мало на твоје.“

„Шта подсећа?“, питала је она, удубљена у ређање фотографија својих унука у велики албум.

„Па… бетонско… овај, дупе.“

Погледала га је преко наочара леденог израза лица, а њему се чинило да тај поглед траје унедоглед. Трајао је све док се није насмејала.

„А приметио си, је ли?“, рекла је кроз осмех и наставила да ређа фотографије.

„Одмах сам приметио“, охрабрио се Душан. „Оригинал!“

„Еее, одавно је то било“, уздахнула је Марија.

„Јесте било коџа одавно, Маро моја. Али битно је да је било““

Њој као да очи мало засузише, али Душану је вид био слабија страна. Али слух га је још служио и сасвим сигурно га је питала:

„Шта ти се једе за вечеру, душо?“

Негде око Вршца возач курирске службе размишљао је како би се данас могао забавити, а онда се насмејао, а да ни сам није знао зашто.

Јована Дишић (1987, Пожаревац) основне и мастер академске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за српску књижевност и језик са компаратистиком. Управља Библиотеком „Никола Сикимић Максим” Кучево, у којој уређује и води књижевни програм БиблиоСалон.  Научни радови из народне књижевности, фолклористике и савремене књижевности објављени су јој у часописима и тематским зборницима. Главни је и одговорни уредник књижевног часописа „Максим“, који издаје библиотека у Кучеву.  Ауторка је романа „Вакуум” (Вулкан издаваштво, 2022).

КАТАНАЦ

Данас је збиља леп дан за сахрану и лагану шетњу до гробља. Већ ми је вруће у црном, али уживам у начину на који ми се хаљина увија око ногу док корачам. Могу набројати на прсте колико сам пута крочила у ово двориште. Не сећам се да сам икада била у кући. Чудно, када се узме у обзир да мој тата овде одувек често борави. Нарочито откако живи сам. Сахрана ми је преко главе, али ме не потресају. Разврставам их и памтим према лепом или ружном времену. Ретко на њих и идем. То се од мене не очекује. На ову сам, ипак, желела да дођем. Није ово само погреб блиског татиног пријатеља, ово је погреб и једног дела сеоске историје и једног дела мог детињства. 

Нисам сигурна колико сам пута уживо срела чика Тому, а још мање колико сам и да ли сам са њим разговарала. Тек сада размишљам о томе. Сећам га се како седи и држи флашу пива у руци, али колико пута сам тај призор видела – не знам. Увек је био ту негде, иза кулиса мог живота, али неопозиво присутан: у татиним причама, у хлебу који је правио, и у том живописном надимку који му је тако добро стајао – Шкемба. Веровала сам, као и сви остали, да је надимак добио због свог огромног стомака. Тек када се разболео, тата ми је испричао да чика Тома у младости није имао стомак, да је био мршав и ситан, а надимак му је наденуо баш он кад су имали 12 или 13 година. Подсећао га је на „неког глумца из неког филма у коме је глумио и Чкаља, јер се тај глумац, не Чкаља, тако звао у том филму“. Довољно је било да у у Гугл претраживач укуцам Чкаља и Шкемба и да пронађем списак глумаца телевизијског филма „Лопови, таленти и обожаваоци“, из далеке 1967. године, у режији и по сценарију Радивоја Лоле Ђукића. И заиста, у том филму Ђокица Милаковић глуми Шкембу. 

Стомак је, према томе, порастао много касније и унео заблуду о пореклу надимка. Као да је надимак, који је један сценариста и редитељ смислио, а мој тата наденуо, одредио судбину свог носиоца, а не обратно. Као да је један уметнички лик одредио изглед једног сеоског пекара. 

О томе размишљам док корачам ка дворишту, док изјављујем саучешће и пружам упаљену свећу преко сандука, уз поглед строго управљен напред, да случајно кроз окно поклопца-фрижидера не погледам у покојниково лице. Пажњу ми скрећу људи које препознајем. Тата седи на столици у дворишту, и док га посматрам тако окруженог својим вршњацима и људима млађим од себе, не могу да не приметим колико је остарио. Када га питају како је, он кроз смех каже: „Добро сам кад нисам на бандери.” 

Мало му је пријатеља остало. За кратко време га је више њих напустило, чак и онај за кога нисам знала ни да постоји док није умро, јер је живео у Француској. Знала сам, међутим, причу о њему: како су он и тата у фићу спаковали чак 36 прасића, ни мање ни више, и продали их на Каленић пијаци. Фића је био и остао неприкосновено, свемоћно возило, возило у које је могло да стане три туцета прасића, али и циркулар за дрва, онај који и сада стоји иза куће, и на коме је пре неколико година страдао и један палац. Тог дана позвао ме је чика Томин син, човек који мог тату посећује чешће него ја, и рекао ми да се тата „мало посекао на циркулар“. Није ми било јасно како се људи мало посеку на циркулар, али испоставило се да прст није био одсечен, већ исечен по дужини и да су га лекари саставили и закрпили. Убрзо је могао да га користи нормално. Нажалост, чика Тому лекари нису успели да закрпе. Његова напаст дошла је изнутра. 

Одиста је леп и сунчан дан. То не може и не сме бити свеједно. Нестрпљиво чекам да свештеник стигне и да већ једном кренемо. Зато већ трећи пут излазим из дворишта, спуштам се који метар ниже ка цркви и заустављам се пред вратима пекаре. Тата каже да се на том месту некад налазио кош за кукуруз, и да су он и чика Тома у њему крили торбе када тобож крену у школу, а  заправо ко зна где по селу. Тешко ми је да их замислим као дечаке. Тешко ми је да замислим и да је на том месту икада било ишта друго осим пекаре „Стиг“. Двокрилна врата изгледају исто: испуцали дрвени оквир и шест стаклених прозорчића, кроз које се види бела завеса. Улазила сам у пекару небројено пута, кад год је било моје задужење да ујутру одем по хлеб. Кроз маглу се сећам да бих увек унутра некога затекла. Ја бих само раширила белу платнену торбу да баба Ружа у њу убаци топле векне и одмах се враћала кући, али старији људи, највише жене, често су се у њој дуже задржавали.

Пекара је била место на коме су се сазнавале сеоске новости и трачеви, нешто попут јутарњег издања дневне сеоске штампе. Кафана би била оно вечерње издање, али у кафану није свако ишао. Са друге стране, мушкарци сасвим сигурно нису најсавесније слушали и преносили све детаље. Тако се и даље препричава како је један деда замало страдао када се кући вратио само са – хлебом. На сва бабина питања о сеоским занимљивостима одговарао је са: „Не знам“. На већ љутито: „Зашто си ишао кад не знаш?“, збуњено је одговорио: „Па, да узмем леба“. Несрећник није знао да од хлеба постоји и важнија храна. 

Јасније памтим своја повремена свраћања у пекару након младалачких пијанки. Без платнене торбе и без стида, грунула бих на иста та врата и једино тада бих у пекари затицала и пекара. Кад би завршио посао, чика Тома би ишао да развози хлеб по околним селима, или да спава, а расподелу хлеба, читаву пекару и разговоре у њој препуштао би својој причљивијој и радозналијој мајци Ружи. У зору, међутим, хлеб се још пекао. Помало изненађен мојим упадом, али без речи, у наручје би ми смештао две или три векне и саучеснички климнуо главом. До куће бих грлила вруће хлебове и јела хрскаве окрајке. Појела сам окрајака и окрајака, а баш ти су били најслађи.

Враћам се у двориште у тренутку када сандук износе из куће. Неко гласно плаче. То не слушам. Мислим на татину причу о чика Томиној женидби – уз помоћ проводаџије. Рекла бих да се младенци нису ниједном видели пре него што су младожења и мој тата кренули на југ по младу. Девојка је била сироче и живела је сасвим сама док јој нису нашли ђувегију. Из далеког планинског села, ситна, али снажна, навикнута на оскудицу, дошла је у меку тестасту равницу и наставила да ради као да јој живот од тога зависи. Никад ми није изгледала као жена која уме да се смеје и тугује, или да уопште има времена за то. А ето – црвене су јој очи од плача.

Делује ми да сандук носе са лакоћом. Да ли је чика Тома услед болести остао без стомака? Црква је одмах поред куће, па се, док траје опело, поново враћам до пекаре, испред замандаљених врата. Иза њих је тишина. На окнима више не стоји само десет година стара умрлица моје мајке, сада је ту и ова сасвим нова. Осећам порив да са собом понесем та врата, да их урамим, конзервирам, сачувам. Она су прошлост које се кроз педесет, шездесет година нико неће сећати. Нико се више неће сећати храпаве топлине којом хлеб из фуруне на дрва греје промрзле руке, ни звука зуба који дробе тврду препечену корицу, ни укуса меда на врућој белој средини. Нико се више неће сећати мириса баш те пекаре – печено тесто, дим, брашно и прашина – а ја га сада осећам у ноздрвама. Колико дуго ћу га памтити? И памтим ли га верно?

Поворка се кроз село креће прилично брзо. То ми одговара. Усресдређена сам на ритам ударања штикли по асфалту. Избегавам да погледам у празне прозоре и празна дворишта. Гледам у ведро небо, пожутело лишће и процветале јесење руже. На гробљу посматрам надгробне споменике и окрећем се на супротну страну када последњи пут отворе сандук. Тата је одједном поред мене, и он избегава исти призор, па тихо разговарамо о мом послу и његовим плановима за бербу кукуруза. 

Колико дуго гробља чувају спомен на оне који су на њима сахрањени? Колико је прича о проводаџијама и сиротим девојкама, о фићама и прасићима, ђачким торбама и дечачким играма, надимцима, пекарима и посеченим прстима – већ предато забораву? Сахране ме не потресају, али та мисао ме доводи до очаја. Док одлазим са гробља, покушавам да се ње ослободим. Не успевам.

Ипак, данас је леп, сунчан дан. Понекад је то једино чему нам преостаје да се радујемо. 

Као што понекад бива на славским ручковима, и ова заврзлама почела је ракијом. Заправо, двема ракијама. Једном добром стричевом шљивовицом и другом, најбољом могућом, ракијом од шљиве ранке, одлежалом у храстовом бурету. Док смо ову прву Лазар и ја пили, о овој другој могли смо само да говоримо. Поменута ракија, наиме, још није постојала. Имао је Лазар и буре и казан и добру вољу, али није имао – воћњак. То га, међутим, још није поколебало.

Када је коју седмицу раније на поклон добио флашу ракије и сипао нам по чашицу, из ње је замирисала душа мог чукундеде. Моје сећање на чукундеду искључиво је посредно, јер је умро када сам имала годину дана. Ипак, то што су он и његова жена однеговали мог тату и што је у тестаменту прескочио сина и унука и имање оставио праунуку, па онда и то што је једини од свих мушких чланова лозе имао другачије презиме и што је живео готово читав век – било је сасвим довољно да о њему створим помало митску представу. Учинио ми се довољно занимљивим, па сам њега одабрала за свог претка са татине стране.

Већ сам била одрасла када је тата у подруму пронашао давно заборављену ракију коју је још тај чукундеда оставио. Код нас у гостима затекао се деда Борко, даљи рођак, времешни приповедач народних предања и врсни познавалац ракије. Мајка му је сипала чашицу, али још је није ни принела, а он је подигао главу и рекао: „Аааааа, ранка! Мирише ко душа! Одакле ти?“ „Пекао деда Станисав пре четрдесет година“, одговорила је театрално и са поносом моја мајка, као да је то њен прадеда, свакако претерујући са бројем година. Тако се чукундеда вратио за наш славски сто – кроз ракију.

Ракија је до краја попијена за Лазареву и моју свадбу, што је за мене значило да нас је мој одабрани предак на неки начин благословио. Мислила сам да тај мирис више никада нећу осетити, а онда је он неочекивано ушао у наш стан, из ко зна чије ракије. Постало је јасно да се таква ракија може и сада направити. Ја сам се мало напила и много брбљала о чукундеди, наслеђу, нашој свадби и љубави, предачком благослову и по ко зна који пут о томе како из мог села потиче Милисав Павловић, песник који је написао стихове за грамофонски хит „Знаш ли, драги, ону шљиву ранку“. Додала сам још и то да је у стиховима оставио и до дана данашњег неиспуњен аманет да га сахране између две шљиве ранке и да је у истој песми написао да шљива ранка мирише на душу, и да сад та ракија мирише и на његову душу, и душу чукундеде Станисава и душу деде Борка, а мало и на душу моје мајке, јер никог од њих више нема на овом свету, али ето, једино моја мајка није пила ракију, па је умрла са педесет и пет, а сваки од ове тројице поживео је преко 90 година, те да очито треба пити ракију и то баш од шљиве ранке и то баш из храстовог бурета и да нема боље ракије од ње. И сам припит, Лазар је, вероватно од муке што поново слуша приче о мом селу најбољем на свету, урадио нешто што трезан никада не би: позвао је таста да пита да ли има неко парченце земље на коме би могао да посади шљиве. Одговор је био потврдан.

Ручак је већ стигао до вина, а прича о ракији до куповине садница, када је стриц упитао Лазара:

„А где ти је реко бата то да посадиш?“. Лазар још увек није видео парцелу, па сам ја одговорила:

„Тамо где је била градина, поред твог винограда.“

Стриц се мало замислио.

„А видиш, ја више и не знам шта је чије ту. Не знам како беше иду парцеле. Не иду две уздуж као што смо ми направили кад смо укрупњавали, него ваљда четири попреко, прва моја, друга његова, трећа моја, четврта његова. Или обрнуто, не знам. Али тако некако.“

Ни ја, ни моје сестре, ни брат и сестра од стрица, нико за столом није имао појма о чему то стриц говори. Лазар још мање. Он је пребледео. Наслушао се прича о деобама, о тужбама, о свађама око земље и наследства, напуклим породичним односима и браћи која се због земље до смрти не помире. Поколебао се. А који зет и не би, нарочито кад су и жена и све три свастике почеле изнова да му објашњавају на који начин смо ми заправо у сродству, али како смо и много више од тога.

Укратко, још пре пет или шест генерација поделила су се нека браћа, тако да је свака татина њива поред стричеве, са неким родним дрветом као међом. Другим речима, чукундеда Станисав није и стричев предак. Трећим речима, ми уопште и нисмо тако близак род, али и даље имамо исто презиме, исту славу и земљу једну до друге. Међутим, не спаја нас та некада давно заједничка земља, а ни презиме, већ пријатељство наших родитеља и заједничко детињство. Нас петоро смо одрастали у обе куће подједнако и имали два пара родитеља пред очима. И они су пили вино, нарочито у зимским вечерима попут ове, док смо ми, већ уморни од игре, падали у кревете обучени и измешани. Невољни да разабирају које је чије дете, често су нас остављали тако до ујутру. Ми смо одрастали, они су старили, ми смо одлазили, па се враћали, али никада се нисам отела утиску да смо и даље испреплетени, и коренима и гранама, и да ништа не може да замути вино које су родитељи попили, а ни ово које ми деца сада пијемо.

Зету се, додуше, мало мутило у глави. Замолио је стрица да му каже где је то и које су то парцеле. „Геосрбија“ је последњих година вероватно најпосећенији сајт међу српским живљем. Ту се проверавају међе, површине, законски власници земље. Осмишљен је да ствари олакша. Међутим, стриц се добрано презнојио док је успео да нађе спорно земљиште. Чкиљио је у екран телефона, центрирао прстом, подешавао наочаре.

„Који је то број парцеле? Ко пише да је власник? Аха, то је мој отац. А ово? То је батино, добро. Али то тако не изледа, схваташ? Не радимо овако попреко, него уздуж!“

Дао је стриц све од себе да расплете ту катастарску збрку, а онда је дигао руке.

„Отвори ти мени Гугл мапе! Оно, да буде рељеф као, схваташ? Дај ми то овамо“, отео је телефон од зета и померао прстом по екрану горе-доле. „Ево, то је то. Видиш, ово је мој виноград, види се лепо. Ел видиш?“

„Видим“, рекли смо све шесторо углас, јер смо се сви већ нашли иза стрица и вирили у телефон. Ово стричево „уздуж“ и „попреко“ нас је све заинтересовало. Стриц се мало тргао од нашег хорског одговора, а онда се поново окренуо Лазару. „И видиш, у катастру парцеле иду овако, пресецају виноград“, објашњавао је оштро повлачећи прстом лево-десно по ваздуху, „али гледај, овде је мој виноград, а ово лево, видиш да је иста површина, овако уздуж, то је батино и ту садиш шљиве“, закључио је и не баш нежно спустио телефон на сто.

„И чекај“, укључио се мој брат са ђаволастим осмехом, „сад зет посади шљиве и ја могу да га тужим зато што сади на мојој земљи? Па дође Лазар да покупи шљиве, а ја овако руке под главу и кажем му: Ниси моро долазити, зете Лазо. Шљиве су мирне, а ако треба да се смире, умем их и ја смирити, или како већ беше иде тај део.“

„А ја ћу онда тако у виноград да легнем, па све исто“, побунила се моја млађа сестра, која је увек имала потребу да брани угрожене, па макар то био и зет.

„А што виноград?“, питао је брат помало изненађено, јер се занео у своју улогу кмета Симана.

„Па ако је пола нашег на вашем, онда је и пола вашег на нашем, то јест пола винограда је на нашем. Ако сам ја то добро разумела.“

„Добро си разумела“, сложио се стриц.

„Па ви сте потпуно ненормални“, огласила се изненада моја старија сестра, за коју су сви били ненормални, осим ње.

„Па стварно, да ли ово негде има“, питала је сестра од стрица и однекуд извукла свеску. „Ово морам да запишем. Парцеле уздуж и попреко“, срицала је себи у браду пишући и исцртавајући то љубичастом хемијском.

„А ко је мене питао шта ту да се сади?“, наставила је мала бранитељка потлачених, само што је овога пута себе узела у заштиту. „Колики је мој део? Нећете да ме преварите!“, цитирала је, а онда праснула у смех, а са њом и сви ми, осим Лазара, који је био благо забезекнут. Стриц нас је насмешен посматрао.

„И шта сад ја да радим?“, питао је Лазар, потпуно збуњен.

„Па посади сад, топло је време, боље ти је него на пролеће“, рекао је стриц доливши му вино. „И води рачуна, немој само ранку, мора и неки опрашивач да буде“, закључио је и кренуо у подрум са празним бокалом.

Разговор за столом кренуо је у другом смеру. Лазар је мало ћутао и посматрао нас како се кошкамо и смејемо. Затим је узео чашу са вином и отишао у другу собу.

„Наручио сам саднице“, рекао ми је кад се вратио. Није више изгледао забринуто. Можда је најзад разумео да је и он постао део тог необичног дрвета, раслог уздуж и попреко, на неподељеној земљи, заливаној вином и ракијом. Изгледа да му то није сметало.

Можда је помислио да ће некад, на почетку неког будућег славског ручка, потомцима замирисати и његова душа.