110 година од почетка Првог светског рата

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ ЈЕ СТИЗАО ДУГО…

Још у време Марије Терезије у Бечу је констатовано да би уништење Османске царевине и подела њених територија били више у интересу Русије него Аустрије, јер Балкан насељавају Словени и Грци који су због своје вере и културе ближи Русији но Аустрији. Када су Срби подигли Први устанак, за Аустрију су се на њеној јужној граници отворили бројни проблеми и она је нерадо гледала на могуће промене. Контакти и сарадња руске војске и српских устаника 1806. године схваћени су као доказ да забринутост Беча није без основа. Војни слом устаничке Србије 1813. године донео је Аустрији олакшање, али не задуго.

Захваљујући руским победама у рату против Турске 1828–1829. године склопљен је Једренски мир, којим је Србија стекла аутономни статус. Објављивање првог султановог хатишерифа о повластицама почетком 1830. године кнез Милош је пропратио речима: „До сада смо били безусловни поданици самовластија турског и робови, а сад постајемо самобитним народом.“ Та промена снажно су одјекнула широм Османске царевине и Хабсбуршке монархије. Постало је јасно да Порта више није у стању да ефективно контролише периферију царства. То је Русију охрабрило на даље јачање свог утицаја у Србији, Влашкој и Молдавији, а Аустрију да гради стратегију којом ће се томе одупрети, а Србију са околним областима, на неки начин, везати за себе.

Већ 1832. године појавили су се први текстови којима се формулише идеологија илиризма. Људевит Гај је настојао да пробуди Хрватску која је „тврдо спавала“, док је гроф Јанко Драшковић дефинисао простор будуће „Велике Илирије“ од Истре до реке Бојане и од Јадранског мора до Дрине, Драве и Дунава. Толико амбициозан програм, какав је илиризам, није могуће спровести као дело групе ентузијаста, па је он убрзо постао елемент политике кнеза Клеменса фон Метерниха, канцелара Аустријске царевине. Зашто му је то било потребно? Франтишек Зах, резидент пољске емигрантске агентуре у Београду, писао је 1846. године свом претпостављеном, грофу Адаму Чарториском да „Метерних подржава илирски покрет као средство против Мађара, као и да би добио Босну и Србију.“ Бечка политика, која је тежила ширењу свог утицаја и на Бугарску, вођена је на дуги рок. Културни утицаји, дипломатија и економске мере међусобно су се допуњавали, али су се показали недовољним да потпуно и трајно неутралишу Србију.

Настојања да Русија буде истиснута са Балкана поново су се испољила током Кримског рата 1853–1856. године, у коме је она поражена и после кога је изгубила статус заштитинице балканских православних народа. То право је преузела коалиција европских сила, али Русија није одустала од своје спољне политике. Нова прилика јој се указала када је Херцеговачки устанак 1875. године покренуо Велику источну кризу. Србија и Црна Гора су заратиле са Османском Царевином, иако су војнички биле далеко слабије од ње. Катастрофу је спречила руска победа у Руско-турском рату 1877–1878. године. Али, тај успех није био потпун, јер су се опет умешале европске силе и сазвале Берлински конгрес. Његовим одлукама успеси Русије су ограничени, после чега се она повукла са Балкана, док је Аустроугарска добила право да окупира Босну и Херцеговину.

У таквим околностима кнез Милан је 1881. године потписао тајну Конвенцију, којом је Србија постала потпуно зависна од Аустроугарске, изгубивши подршку Русије. Због амбивалентне политике коју је тада водила, више нико није имао поверења у Србију. Зато током последње деценије XIX века Србија није могла да купи пушке репетирке ни од Русије и њених савезника, као ни од подозриве Аустроугарске. Једва је 1900. године из Немачке некако набавила 90.000 пушака система Маузер, којима су током наредних година вођене герилске борбе у Старој Србији и Македонији и којима су добијени Балкански ратови. Русија је показала интересовање за Србију тек после мајског преврата 1903. године, али и тада опрезно. Оружје јој није продавала, али је пружала дипломатску подршку. Забринут могућношћу српског уједињења, Беч је 1908. године анектирао Босну и Херцеговину и изазвао нову кризу у Европи.

Србија је била принуђена да и преко тога пређе ћутке, али је зато деловала у другом правцу. Ангажовањем руске дипломатије склопљен је савез Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке, које су у Првом балканском рату поразиле Османску царевину и готово сасвим је истиснуле из Европе. Такав резултат није одговарао Аустроугарској и Немачкој, које су тих година настојале да ојачају османску армију до нивоа да буде у стању да спречи промене у корист балканских држава и Русије. Слаба карика међу балканским савезницама била је Бугарска, у којој је аустроугарски утицај био снажан. Незадовољна обимом својих тадашњих територијалних добитака, Бугарска је напала српску војску на Брегалници и грчку код града Кукуша. Српској и грчкој контраофанзиви придружили су се напади Османске царевине и Румуније на Бугарску, која је поражена и присиљена да прихвати нове губитке територије. Она се с тим није трајно помирила.

Србија и Црна Гора су тада добиле заједничку границу, чиме су намере Аустроугарске и Немачке да преко османске територије економски и политички продру ка југоистоку, добиле нову препреку. Уколико би Србија и Црна Гора успеле да консолидују своје добитке и да се уједине, чему је тежила Русија, геополитичке амбиције двеју централноевропских царевина биле би осујећене. То је за њих било неприхватљиво. Почела је снажна пропаганда у аустроугарској штампи, којом је најављивано уништење Србије. Начелник аустроугарског генералштаба, Конрад фон Хецендорф, је од од лета 1913. до лета 1914. године 24 пута захтевао од цара и владе да се уништи Србија. Беч је за то имао подршку Берлина и само се још чекао згодан повод, који је нађен у Видовданском атентату. Напад на Србију је почео као казнена експедиција, која је требала да поништи резултате Балканских ратова, али је услед савезничких уговора којима су биле везане велике европске силе и њихових међусобно супротстављених интереса, прерастао у Светски рат. Русија је избегавала да провоцира Аустроугарску и, тек када су прве гранате пале на Београд, из Русије су кренули бродови са пушкама и муницијом за српску војску.

Снаге поражене у том рату нису се помириле са његовим последицама. Краљевина Југославија почивала је на идеји „Велике Илирије“, али је њен центар био у Београду, а не у Загребу. Попут Србије некада, нова држава је била препрека за немачку експанзију. Њен државни апарат се упорно борио против сепаратизма и „аустријанштине“, специфичног менталитета и идеологије раширене у западним крајевима земље, који су проистекли из предратног стања. С друге стране, нацизам и милитаризам су нашли своје поборнике и ван Немачке, која је окупила све незадовољнике новим поретком, од Италије и Аустрије, преко Хрватске и Мађарске, до Бугарске и Албаније. Други светски рат почео је као нови покушај да се ревидирају резултати претходног, али је довео до још веће катастрофе.

Слом међународног поретка 1989. године отворио је нову могућност за ревизију геополитичких решења на Балкану и у Источној Европи. Поново се формирају савези и дефинишу интереси. Југославија више није потребна, као ни „Велика Илирија“. Поново је Србија мета подозрења, а напори европских сила поново су усмерени на комадање српског националног, културног и привредног простора. Криза поново потреса Европу, у којој се поново воде тешке битке. Први светски рат је стизао дуго и, још увек, нигде није отишао…

Др Горан Милорадовић, научни саветник

Институт за савремену историју, Београд