Oznaka: albanska emigracija

Кроз историју косовског простора у оквиру социјалистичке Југославије се од самог почетка као црвена нит провлачила тенденција ка све снажнијој аутономији и поступном издвајању Косова из састава Србије. У складу с тим, јачала је улога албанског и слабио је утицај српског фактора на Косову. Постепена успостава албанске превласти на Косову и Метохији одвијала се уз толерисање и подршку југословенског, али и српског руководства. Овај процес манифестовао се, између осталог, у променама уставног статуса Косова, које су дефинисале све очитије осамостаљивање Косова. Криза на Косову ушла је у нову фазу у пролеће 1981. године насилним протестима косовских Албанаца који су тражили статус републике. У протестима широм Косова било је и људских жртава. Побуна је била сузбијена, али проблем није био решен.

Драматични догађаји на Косову у пролеће 1981. године подстакли су југословенски државно-партијски врх и југословенски обавештајни апарат на интензивно трагање за покретачима и инспираторима „контрареволуције“ на Косову. Није искључивано да су иза тих догађаја стајали неки моћнији инострани фактори. Валидних обавештајних информација о томе није било, али су, вођени интуицијом, југословенски лидери на бројним састанцима, одржаним тих месеци гласно размишљали о могућим утицајима хладноратовских блокова на косовску драму. Већ 8. маја 1981. године, на седници Председништва Југославије, генерал Никола Љубичић је пошао од премисе „да је тешко поверовати да је све ово дело Албаније“ и додао да је у току борба два блока за Албанију, не искључујући спремност оба блока да Албанцима дају одређене понуде.

Члан Председништва СФРЈ, Лазар Колишевски, је могуће покретаче догађања на Косову 1981. године видео на обе стране „Гвоздене завесе“. Допустио је могућност постојања „тајних канала“ између СССР-а и Албаније, а навео је и податак да је Албанија, иако је прекинула везе са Варшавским пактом, задржала савезнички уговор са Бугарском. С друге стране, Колишевски је изнео и утисак да Запад „благонаклоно гледа“ на могућност настанка албанске републике у Југославији. Такав исход косовске кризе уклопио би се, сматрао је македонски политичар, у генерални тренд западне подршке национализмима источно од „Гвоздене завесе“, што је требало да дестабилизује Источни блок: „Запад подржава сваки национализам у социјалистичким земљама, јер сматра да је то један од елемената дезинтеграције тих земаља и слабљења односа са Совјетским Савезом. Према томе, и национализам у Југославији му одговара.“

На већ поменутој седници Председништва Југославије, одржаној 8. маја 1981. године, о иностраном контексту косовске кризе говорио је и тадашњи шеф југословенске дипломатије, Јосип Врховец. Спекулишући о могућим утицајима ванбалканских фактора на ескалацију косовске кризе, он је опрезно одбацио одговорност Западног блока, али није искључио могуће касније укључивање Запада у косовски проблем. Штавише, Врховец је скицирао и могући сценарио такве будуће стратегије Запада, наводећи да би Западни блок у покушају да Албанију привуче на своју страну у неком тренутку могао Тирани да понуди Косово: “Мислим да је наша оцена да Запад овог тренутка није имао интереса да овим правцем дестабилизира Југославију. Међутим, ако би Запад дошао до уверења да је стабилност и егзистенција Југославије у питању […], у том случају би оријентација Запада на Албанију, да у распаду Југославије сачува Албанију као своју позицију, била јако изражена и у спремности Запада да поткупи Албанију са Косовом. Тако да је и то један правац који морамо, без обзира што је сада оцена да Западу то није у интересу овог тренутка, врло пажљиво пратити.”

„Око Албаније се очигледно води ‘игра’, у то сада не бих улазио, и рефлектира се на Косово. Од италијанских другова, у партијама где имамо неке позиције, додуше не агентурне, него те партије легално сарађују са нашом Службом, добили смо чак оцене да су Албанија и Косово само ‘пешаци’, а да се у ствари води много већа ‘игра’ од стране великих сила за тај простор. Све то показује да се ситуација на Косову неће брзо завршити.“

Само два месеца касније, у Београду су се чуле знатно драматичније процене међународног контекста косовске кризе. На седници југословенског Председништва, одржаној 8. јула 1981. године, подсекретар у Савезном секретаријату за унутрашње послове, Димитрије Крајгер, изнео је уверење да су догађања на Косову део шире конфронтације великих сила око Албаније: “Око Албаније се очигледно води ‘игра’, у то сада не бих улазио, и рефлектира се на Косово. Од италијанских другова, у партијама где имамо неке позиције, додуше не агентурне, него те партије легално сарађују са нашом Службом, добили смо чак оцене да су Албанија и Косово само ‘пешаци’, а да се у ствари води много већа ‘игра’ од стране великих сила за тај простор.” С тим у вези, Крајгер је изнео информацију да су Американци тражили од Италијана да „фаворизуjу“ албанске исељенике у Италији не би ли тако дошли до позиција у Албанији.

Сазнања којима је располагала југословенска тајна полиција навела су Крајгера на песимистичке закључке у погледу перспективе косовског питања: „Јер и поред неизвесности на самом Косову, мислим да и та збивања у иностранству показују да је то дугорочан процес, да иза тога стоје и друге велике силе. Ми ћемо покушати да утврдимо ко, али морам рећи да константно са Запада добијамо сервирано да се ради о СССР-у, а са Истока добијамо сервирано да се ради о Западу. Све то показује да се ситуација на Косову неће брзо завршити.”

Током 1981. године југословенски лидери су наставили са дискусијама о могућој улози великих глобалних сила у косовској кризи, при чему се спекулисало о одговорности оба хладноратовска блока. Упадљиво је било да су југословенске обавештајне службе располагале крајње оскудним информацијама о овом питању, па поменуте спекулације у том тренутку нису биле поткрепљене конкретнијим аргументима. Крајем јуна 1981. године, на седници Председништва ЦКСКЈ, Никола Љубичић, поново је говорио о ривалитету два блока око Албаније, али је нагласио да Београд није дошао до информација о њиховој улози у косовској „контрареволуцији“. Ипак, он није имао дилеме око високе заинтересованости Истока и Запада за Албанију, Косово и албанско питање: „Не располажемо подацима са којима би указали на директну умешаност блокова, посебно САД и Совјетског Савеза, у садашње догађаје на Косову. Ви сви знате да Исток тврди да је ту умешан Запад, а западне службе и западни руководиоци тврде обрнуто. Међутим, према неким подацима види се да је веома изражен њихов интерес како за Албанију, тако и за Косово. И једни и други процењују да ће Албанија после Енвера Хоџе морати да се определи и у том смислу подузимају мере да ојачају своје позиције како би на тај начин остварили свој утицај на даљу оријентацију и ток догађаја у Албанији. У вези с тим обе стране су организовале и ангажовале своје чланице, преко којих делују и утичу, како на економику, тако и на друге видове сарадње и покушавају да остваре што већи утицај на Албанију.”

Он је навео да Београд располаже одређеним сазнањима о активностима обавештајних служби Варшавског пакта (посебно СССР-а и Бугарске) према Албанији и Косову. С друге стране, Љубичић је поменуо тврдњу једног пензионисаног генерала италијанског ратног ваздухопловства из 1978. године, да „САД предузимају све мере да би обезбедиле што јачи утицај у Албанији и на Косову“. Југословенски генерал је подвукао и постојање појединих обавештајних центара на Западу (у Аустрији, СР Немачкој…), усмерених на „дестабилизацију Косова“. Љубичић је заинтересованост Запада за албанско питање илустровао и исказом једног високог представника америчке војске: “Интересантан је иступ, ових дана, рецимо, адмирала који је командант флоте САД, који је био код нас. После његовог интересовања за Косово и утицај Албаније на те догађаје, он одговара: ‘Дајте нама Албанију, па ћете бити мирни.’ Као што видите, и њихов интерес је доста велики.”

У овој скривеној игри блокова око Албаније, режим у Тирани није био пасиван. Почетком осамдесетих година, режим Енвера Хоџе опрезно је сигнализирао спремност на отварање према свету, и то пре свега према свету западно од „Гвоздене завесе“. Тако је овај ветеран стаљинизма, у сутон свог живота, идеолошке догме подредио политичким интересима. На суптилан начин Хоџин режим је најављивао потенцијалну склоност ка јачању односа са Западом. Није нимало случајно што су те, 1981. године, албански медији извештавали о „руско-великосрпској завери“ и акцијама „великосрпског шовинизма на Косову“. Тако је, на пример, Зери и популит, јуна 1981. године, објавио чланак под крајње сугестивним насловом „Догађаји на Косову и тајна совјетско-великосрпска сарадња“. Очигледно је да се иза таквих порука крила намера да се Запад заплаши могућношћу јачања совјетског присуства на том простору. У Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП) била су регистрована настојања Албаније да ојача односе са Западом, те да је до напретка посебно дошло у односима са Француском и Италијом. Крајем новембра 1981. године ССИП је уочавао да се у Тирани већ тада показивала несклоност тражењу подршке Истока, при чему су Западу слате поруке о „српско-руској спрези“ на Косову, односно могућем уласку Совјета у овај простор.

Југословенски шеф дипломатије, Јосип Врховец, процењивао је да је Хоџа играо двоструку игру: није затварао врата ка Истоку, али је истовремено настојао да добије подршку Запада. Према Врховцу, Хоџине оптужбе на рачун веза „великосрпског хегемонизма“ са Истоком требало је да мотивишу оне кругове на Западу „који би пали у искушење да се треба јаче ослањати на Албанију у глобалним интересима Запада на том простору.“

Годину дана касније у Београду се пажљиво анализирао предизборни говор Енвера Хоџе, одржан 10. новембра 1982. године, који је био јасно антируски интониран. Оштрина напада на Источни блок у овом наступу албанског лидера показивала је већ јасну дистанцираност Тиране од Истока, чиме се она све отвореније препоручивала Западном блоку. Хоџа је том приликом подвукао да су „Великосрби велики пријатељи Руса“, као и да ће се албански народ одупрети притиску „бугарско-руских ревизиониста.“ С тим у вези, албански лидер је упутио отворен позив Западу да подржи Албанце у овој могућој борби, стављајући притом акценат на важну геополитичку позицију Албаније: „Албанија је чвор у стратегијском смислу. Европа то треба да има у виду.“

Хоџин вербални заокрет ка Западу, наговештен у његовом поменутом говору, узнемирио је власти у Београду. У свом дневнику тадашњи југословенски амбасадор у Тирани, Бранко Коматина, изразио је страховање да би приближавајући се Албанији, Запад могао да подржи албанске планове на Косову: „[…] Ми и даље не смемо губити из вида да би НАТО, у циљу учвршћења Албаније као какве-такве бране против СССР-а, могао да падне у искушење да јој чини одређене концесије у вези са њеном политиком према Југославији и Косову.“

Средином 1984. године ССИП је у једном документу изнео утисак да са приближавањем постенверовског периода јача интересовање суперсила и европских земаља за Албанију, при чему је наглашено да је интерес Југославије да Албанија остане изван блокова. С тим у вези, посебно су анализирани циљеви и позиције две суперсиле на Балкану. Констатовано је да су совјетске позиције на Балкану јаче, с обзиром на директно присуство совјетског утицаја у овом региону, преко Бугарске и Румуније. Ипак, СССР је био, сматрало се тада у ССИП-у, лимитиран чињеницом да није досегао „топла мора“. Из тог разлога, читамо даље у овом документу, СССР је био стратешки заинтересован за продор ка балканском приморју: „Та тежња, тј. овладавање или остварење одлучујућег утицаја над земљама које држе балканско приморје, представља основ његове [СССР – П.Д] садашње и дугорочне стратегије на Балкану.”

С друге стране, читамо у истом документу, стратегија САД је била усмерена ка спречавању таквог исхода, који би, према тумачењу ССИП-а, угрозио западне позиције на Балкану: „Иако Балкан нема за САД онај стратешки интерес који има за СССР, за САД и за НАТО је од битног значаја да спрече продор СССР-а на ово подручје, јер би то у великој мери променило однос снага у Европи и шире, и довело у питање стратешку предност коју Запад сада има на Медитерану.“ Оцењено је и да САД своју стратегију на Балкану спроводе директно, али и преко других чланица НАТО – СР Немачке, Француске, Велике Британије и Италије.

Тако су се осамдесетих година прошлог века две суперсиле судариле на Балканском полуострву, и то на уском приморском подручју Балкана, чији је важан део заузимао албански народ. Та чињеница је албанском и косовском питању дала глобалну димензију. Велика битка за Албанију и Косово додатно је добила на динамици после смрти Енвера Хоџе 11. априла 1985. године.

---

Из књиге: Петар Драгишић, Албанска емиграција и косовско питање 1981-1989, Београд, Stella polare 2025.