ДЕЛИНКУЦА
Лежимо у морском плићаку мој човек, моја деца и ја и како то бива у сновима, деца су мала иако на јави то одавно више нису и како то бива у сновима, лежимо у плићаку мој човек и ја, иако то готово никада нисмо радили осим једном када смо били сами на мору, па смо се опустили и најзад и на кратко, постали одрасли и зрели једно за друго.
Лежимо у плићаку и млађа ћерка гледа где јој је отац иако је поред ње гледа и праћака се, као што се и касније у животу вазда праћакала. Милице, Милице, стани се, смири се, упашћеш у дубоку воду и удавићеш се – не изговарам речи из приче о мишу коју ми је баба небројено пута испричала. Никада довољно.
Ајде, баба, причај ми Делинкуцу.
Били баба и деда и нису имали деце. Имали су само једног миша који се звао Делинкуца. И баба је тада могла и да заспи, јер се прича причала сама. У мраку испод полираног астала од дрвета трешње, који је био између бабиног и мог кревета и на којем је стајала бела шустикла и тешка, плава кристална пепељара, у мраку собе у којој се никада није пушило, а ретко се и живело, осим, ето када дођу унуци из Београда, у мраку дворишта у којем се налазила бакина кућа и прекопута ње шупа и поред ње јаблан што га је деда засадио да баби направи хлад (хлад од јаблана! Али о томе ћу други пут), на ниизбрдици поплочаној ситном калдрмом која је пролазила између комшијских кућа и пољских тоалета и водила према мрачном подруму и излазу на обалу Бегеја, у кући, испред које је стајала у плаво офарбана клупа и поред ње истобојна хоклица, живели су баба, деда и Делинкуца.
Једног дана баба скува куљу и стави је на сред дворишта да се хлади, а Делинкуца, гладан и нестрпљив, па све трчи око куље и прексаче је. А баба му каже: Делинкуца, Делинкуца, стани се, смири се, упашћеш у куљу и испећићеш се! Делинкуца се мало смири, а онда опет почне да трчи око куље и прескаче је. А баба му каже: Делинкуца, Делинкуца, стани се, смири се, упашћеш у куљу и испећићеш се! Делинкуца се мало смири, а онда опет почне да трчи око куље и прескаче је (без тог понављања прича не би имала чара, а и трајала би много краће него што је било пожељно). И мало по мало, мало по мало, Делинкуца упадне у куљу и удави се. Када је баба то видела, скинула је мараму и бацила на кров. Ту је слетела једна врана и питала је: Баба, баба, зашто си бацила мараму (тек сам касније на часовима антропологије научила да је марама била замена за њену главу), а баба јој каже: Умро бабин Делинкуцааааа! (моја је баба страшно запевала када је ово изговарала, да ми се дизала коса на глави, као када сам први пут уживо чула тужбалицу). А врана кад је то чула каже: Е, па ја ћу онда сво перје почупати! И сво перје почупа. Одлети врана и стане на један орај, а орај је пита: Врано, врано, зашто си сво перје почупала?! А врана му каже: Умро бабин Делинкуцааааааа! Орај кад је то чуо каже: Е, па ја ћу се онда сав омлатити! И сав се омлати. Наиђу туда свиње и питају ораја: Ораје, ораје, што си се сав омлатио? Умро бабин Делинкуцааааааа – каже им орај. Е, па ми ћемо онда све зубе покрјати! И све зубе покрјају (то је био бабин израз и нека тако и остане). Оду онда свиње на воду и вода их пита: Свиње, свиње, што сте све зубе покрјале? Умро бабин Делинкуцааааа! Е, па ја ћу онда сва пресушити! И сва пресуши! Дођу жене са ћуповима да заите воде, а воде нема: Водо, водо, што си сва пресушила? Умро бабин Делинкуцаааааа (никад нисам питала бабу како то вода проговара када је пресушила. Могуће да ми је то тада било сасвим прихватљиво. Ако је неко до малопре био присутан, то што га не видиш, не значи да га нема). Е, па ми ћемо онда све ћупове полупати! И све ћупове полупају. Врате се жене у село и питају их људи (сада знам да се то „људи“ односило на мушкарце који су седели у локалној сеоској биртији): Жене, жене, што стесве ћупове полупале? (изгледа да је то било очигледно) Умро бабин Делинкуцааааа! Е, па ми ћемо онда све бркове почупати! И све бркове почупају! И врате се тако ћосави кућама, а тамо их жене питају: Мужеви, мужеви, што сте све бркове почупали? Умро бабин Делинкуцааааа! Е, па ми ћемо онда сво село запалити! И сво село запале и изгори село и куће и мушкарци и жене и вода и свиње и орај и врана и баба и деда и више тог села није ни било.
И како то у сновима обично бива, Милица нестаде у плићаку у којем смо лежали мој човек, моја деца и ја, а у Наталијину собу почеше да улазе мишеви. Милицу сам изронила, прозоре затворила и на крају пред икону стала: Делинкуца, Делинкуца, стани се, смири се, довољно си штете због алавости своје направио. Ето теби твоја куља, а ми ћемо да живимо срећно и дуговечно!
Stella polare 