Oznaka: Ana Atanaskovic

RAZGOVOR SA ANOM ATANASKOVIĆ POVODOM NJENOG NOVOG ROMANA „KRIK“

SP: Šta je bio ključni unutrašnji pokretač (taj unutrašnji krik) koji je jednu mladu, obrazovanu Britanku naveo da svesno zakorači u ono što se činilo kao sigurna smrt?

Odlična reč “ključno” jer je ta njena odluka bila glavna (ključna) enigma na početku mog istraživanja za roman o njenom životu. Pitala sam se neko vreme: „Zašto?” Zašto je odlučila da, čuvši da u Srbiji besni epidemija tifusa, sama dođe iz Persije, gde je tada boravila? Ima nekoliko jasnih razloga: bila je lekar, specijalizirala je tropsku medicinu i zarazne bolesti, te je osećala da je to njena dužnost. Drugo, od kada je diplomirala, radila je, nakon Londona, kao lekar na udaljenim mestima kao što su severna škotska poludivlja ostrva, Dablin i Persija (tamo je lečila i nomadsko pleme Bahtijari). Dakle, žrtva, rad i udaljene destinacije su joj uvek bile izbor. Ali, mogla je služiti kao lekar i u nekoj manje opasnoj situaciji, a ona je, sama, odlučila da dođe. Nije bila deo Bolnice Škotskih žena, već je sama u Persiji, preko Rusije, izdejstvovala da dođe. Ako to sve znamo, lakše je da dođemo do odgovora, ali mene je kopkalo da saznam i dalje – zašto je došla, znajući da rizikuje svoj život? Njeno objašnjenje bi bilo: „Ко će drugi ako neće ja?“, a ja sam, uzevši u obzir sve navedene razloge, pokušala da spoznam i one još dublje, što ulaze u srž herojstva i požrtvovanja za druge.

SP: Vaš roman je strukturiran kroz pisma koja Elizabet u mislima piše našoj proslavljenoj slikarki i bolničarki Nadeždi Petrović, koja u isto vreme preživljava pakao valjevske bolnice. Zašto ste izabrali baš ovu formu?

Volim da eksperimentišem, svaka moja knjiga je drugačijia Od unutrašnjeg monologa pisanog italicom, koji je glavni postupak u „Kraljici jorgovana“, preko izmišljenog dnevnika u „Moja ljubav Nikola Tesla“, romansirane biografije podeljene na simbole boja u „Zmajevoj ženi“ i romana u pričama („Prestonice“) došla sam do ideje da novi roman bude epistolarni. Volim tu formu. U pitanju su, misaona pisma koja dr Elizabet „piše“ Nadeždi Petrović sa kojom je moguće da se srela u Nemačkoj kada su obe bile devojke. Drugi razlog je taj što sam, pored pesnika Prokopija Proke Jovkića (Nestora Žučnog), sa kojim se Elizabet mogla sresti u Nišu krajem 1914. godine, tražila još jednu osobu koja bi bila balans Britanki, da dodatno osvetli i srpsku stranu ove priče. Elizabet Ros je umrla u Kragujevcu, u Prvoj rezervnoj bolnici, dala je život za Srbiju.

SP: U opisu romana se navodi da je ovo priča o tome kako se može živeti „neustrašivo, naiskap i bez zadrške“. U današnjem modernom svetu, gde se bezbednost i komfor često stavljaju na prvo mesto, kako savremeni čitaoci mogu da razumeju i procesuiraju žrtvu dr Ros i Nadežde Petrović?

Tačno je da u savremenom svetu ima sve više samoljublja, sebičnosti i narcisoidnosti. Takve pojave se i promovišu i nagrađuju. Ipak, smatram da se savremeni čitaoci mogu povezati sa pričom u kojoj dve žene (i mnoge druge, navedene u romanu), rizikuju svoje živote zarad drugih. Jedan razlog što su to uradile je bila emancipacija žena, a drugi, mnogo veći, iskrenost i humanost. Mislim da su ljudi koji su do sada čitali moje knjige baš takvi, a nadam se i novoj publici. Ako ništa drugo, ovaj roman je izašao baš da bi prodrmao atmosferu u kojoj sve više ljude tone u sebičnost koja, dalje, prelazi i u patologiju.

SP: Naslov romana je kratak, oštar i snažan. Na šta tačno taj krik referiše? Da li je to krik očaja pred ratnim strahotama, krik emancipacije žena koje traže svoje mesto u istoriji, ili možda poslednji dah dr Elizabet Ros u kragujevačkoj bolnici?

Sve zajedno, i još mnogo više! To je krik pred nemogućnosti da se pomogne svima, krik želje za slobodom, ali ponajviše povik da se živi do poslednje kapi krvi, tako da se zemlja trese, da nas ljudi pamte, da im dajemo, da se dajemo, da radimo ono što volimo, da ne posustajemo, da iskoristimo svaki trenutak tražeći i pomažući lepotu. Smrt čeka svakog od nas, i to je jedna od tema, i ona vrišti, ali budimo glasniji od nje dok nas zaista ne ščepa.

SP: Kada pišete o stvarnim istorijskim ličnostima koje su ostavile dubok trag, poput dr Elizabet Ros i Nadežde Petrović, gde povlačite liniju između istorijskih činjenica i književne mašte? Koliko je izazovno dati autentičan glas nekome ko je zaista postojao, a da pritom ne narušite istorijsku istinu?

Te linije se menjaju. Zavise od količine informacija kojima pisac raspolaže ali i od njegove volje. Pisac jeste mali bog koji može da odluči da izmeni neke stvari i da doda mnogo više mašte. Sve je to legitimno. Vodim se novim saznanjima nauke. Postoji beskrajno mogućnosti i one, čak, ni ne kolabiraju ako se obrati pažnja na jednu, već sve i dalje postoje. Nečiji život može biti osnova za novu mogućnost koju je mogao da preživi. Ja retko dodajem mnogo mašte (to sam jedino uradila u romanu o Jeleni Gatiluzio, jer se o njoj zna jako malo). Ovo je roman gde sam imala i previše informacija. Moja glavna junakinja je napisala knjigu o svom radu sa plemenom Bahtijari, a imala sam veliku pomoć od glavnog kustosa u škotskom gradu Tejn, Džejsona Ubiča. Dakle, Elizabet Ros je predstavljena sa mnogo poznatih činjenica. Izmišljena su njena druženja sa Nadeždom i Prokom.

SP: Elizabetin boravak među persijskim plemenom Bahtijari izuzetno je intrigantan. Tamo je lečila žene iz visokog društva, ali i živela u šatorima. Kako je to iskustvo na Bliskom istoku oblikovalo njenu svest?

Dosta je uticalo na nju. Pokazala je svoju izdržljivost (nekoliko puta je bila napadana, oduzimana joj je oprema, te je morala kroz pustinju peške da se vraća u gradove), osetila je najveću slobodu kojoj je težila, razumela je to nomadsko pleme toliko da su joj dali titulu poglavice, postoji njena fotografija u njihovoj nošnji…Dala sam joj, u romanu, mogućnost da se, pred kraj života, seća persijskih mirisa i ukusa…te energije putovanja karavanima, energije neočekivanja i prepuštenosti. Persija joj je oplemenila dušu. Bila je i ljuta na svoju državu što je ostavila pleme Bahtijari na cedilu, u tadašnjim političkim igrama.

SP: U ratovima se uglavnom priča o generalima, strategijama i muškom junaštvu na frontu. Vaš fokus je na bolnicama, patnji, negovanju i ženskoj mreži podrške. Smatrate li da istorija Prvog svetskog rata, viđena kroz vizuru dr Ros i škotskih žena, nudi humaniju i dublju lekciju o ratu od one koju nalazimo u klasičnim istorijskim udžbenicima?

O, da! I nadam se da će tu vizuru i mnogi čitaoci shvatiti i osetiti. U ratovima su i žene bile važne, i na sitnom i na krupnom planu. U stvari, ne postoje nikakve podele. Postoje samo herojstva, koja mogu biti i ženska i muška.

SP. Koju poruku dr Elizabet Ros šalje iz grotla Prvog svetskog rata današnjem svetu? Da li je njen altruizam danas uopšte moguć ili je ostao zarobljen u prošlom veku?

Glavna prouka romana je: radite, ne traćite vreme, pomažite, volite, dajte sebe, iskoristite život za nešto smisleno, dosegnite do lepote jedne ruže, trudite se, stvarajte prijatelje, dajte se do kraja.

Nadam se da će nekoga inspirisati i sada. Ne bih volela da incijator bude neki novi rat, već, eto, ova priča o njemu.