ПРОЖИМАЊЕ
ја нисам само дух заробљен у телу
ја сам и тело заробљено у духу
двоструки поданик без
права на бекство
мисао укована у лобањи
свештеник у црној мантији –
са сном о белој
вечно проклетство и благослов
срце што бије у тамници меса
у мишицама мојим сила векова лежи
сабијена у хиљаде џула
што сваку померају планину
док дух мој почива на њеном врху
и посматра себе
самодовољан
груба материја и крхки дух
испреплетени чворовима –
има ли љубави међу њима
или је љубав само рад
једне твари над другом:
тела мушкарца и жене у
плотном грчу
прожимање лудака
и његове лудости
֎
ХОДАЈУЋЕ ДРВО
нити сам завршио
нити настављам
нит се смркло
нит свануло
ту сам где сам
шта сам – нисам
ето како сам
њених руку дело
ходајуће дрво
себи да од бакра
зубе искујем
живот да прегризем као
задњи хлеб
као сенка пролазећа
за сунцем се окрећем
дан у ноћ да прелијем и
идем за временом
да га питам – одакле му оне речи
и како је кроз брвно
језик протнуо
као нит и
дах
и како је у свакој кући
свог човека затекао
а у цркви – никог
чувај жено камен
да не утекне испод колевке
као пред несрећу –
да ти мртви не пишу
кривицу
а ти крштено живинче –
урлaj да се сврсташ међу људе
себе да надживиш
за две шаке суве земље
֎
РЕЛИГИЈА
воли
све што видиш и не видиш
све што језди васионом
сунце, месец, тихе облаке
и духове изнад њих
воли жену обиља и
стег њених бутина –
муке где нестају а
живот се умножава:
штап што се врти
и земљу што га држи
воли децу, ћурке
псе, гуштере
и створове све
сваку травку и цвет
ливаду из правремена
и брдо лобање
воли бело
воли црно
и огањ међу њима –
ако уклониш једно
појавиће се друго
воли удолину свог длана
и кап јутарње росе у њој –
мрко корење
воли жегу сунца
месечеве поплаве
кругове што се исписују
у камену и дрвету –
воли часну трпезу
без страха од пакла
без жеље за рајем
воли и винопију и пехарника –
у осмом колену
запали кандило нараштају
и води љубав с љубављу
диши дубоко и прати свој дах
ма куда те водио –
не постављај питања
не тумачи непротумачено
воли благословену утробу
што те је породила
и постојање сáмо
нека шест кловнова учине
да планина ума
порасте до планине светлости
плеши у тишини
пред очима живога бога –
ти, дете човека
и не питај
за ким звона звоне
на богомољи твог лица
ни ко почива у ковчегу
што га рага вуче према гробу –
понекад мало умри и ти
воли себе
воли другог
мајку васкрслог бога
и небесну материцу која је све породила –
универзум што стално се рађа
и не умире
никад
све је то исти сан
֎
ПЕСМЕ ТИШИНЕ
као што бог нема глас
а ипак одјекује унутар тебе
док он сам, свеприсутан
блуди свемирским амфитеатром –
тако и песма понире у биће
без звука у лобањи:
неми глас
што себе самог пева
величанственој
тишини
֎
МОЈЕ ЖЕНЕ
моје су жене
удове црних марама и увелих ногу
вечите девојке такве само по имену
распуштенице испале из колосека
самохране мајке с цртама лица младунаца
и пензионерке квргавих зуба
на гробље! на гробље!
нисам ни за боље
брачне бегунке чији су мужеви сенке
уседелице спорог лица и расплинутих коса
вечите веренице које су преспавале сваки воз
калуђерице с крстом у недрима и мислима испод недара
на гробље! на гробље!
нисам ни за боље
оне удате за несталог у коцки или другој пропасти
заветоване богу до прве прилике
ратне удовице нагореле по боковима
и остављене мајке и супруге
кућа им се затворила начисто
на гробље! на гробље!
нисам ни за боље
дојке им злаћано клатарају
од истока до запада у ваздан-ландарању
па падну на пупак као мртвак на под
и жене-самоубице љуте као гује
што сањају нож којим ће да се распоре
и по цео дан вичу:
на гробље! на гробље!
нисам ни за боље
а ја – узврчио брке жуте
куку мене пусто срце потрошено
данас јеси сутра ниси
с једном ногом у гробу или с две
ланац златан и брош окачио
цигани ти свирају за банку
лепе жене у врзину тераш
стани им на реп –
све ти на земљи јебем!
па д идеш кући
коју немаш
֎
СЕДМИ СИН СЕДМОГА СИНА
дошао је да вас нађе
и остане у срцима –
мрену да скине с очију
уснулог човечанства
и стиша буру над светом
десном руком да одбије зло
левом да донесе вест
челом да покаже правац
ко је тај човек
с тамним наочарима
и предугим ноктима
на десној руци
с ореолом коврџаве косе
и осмехом анђела
онај који шармира краљеве
хипнотише фарисеје
и одмиче се у сенке песника
онај који живи све туђе животе од
памтивека
вешти играч на конопцу
жонглер што омађија лоптицама
и увлачи у шуму мистерија
куда си га упутила
ти руљо окрутна
и шта си му то урадила
пошто си се мало забавила –
светино бесмртна
која ништа немаш
осим овог света
и ви жреци злата
богате руке у данашњем дељењу
што се иза ризнице од истине кријете –
док вам истина главе не дође
са свећом што капље
потражите крипту
и сањајте своје лице
у безброј облика
а када вам буде доста
питајте звечарку:
шта још имаш да покажеш –
брош, сат, библију?
дечак што громко пева на улици
с празним шеширом
под стопалима
гледа вас право у очи
изашао из своје приче
сâм чека милостињу –
змијар што узима отров из људи
и сања будућност света
не заборавите –
сви знају да сам то ја
Из збирке песама Седми син седмога сина која ускоро излази у издању Рендета
Stella polare 