Oznaka: By far kymakchalan

Крајем марта 2023. године добио сам позив да одем на Споменик незнаном јунаку у Мелбурну (The Shrine of Remembrance) где је историчар Бојан Пајић организовао изложбу о аустралијским добровољцима који су се уз Српску војску борили у Првом светском рату. Било је то занимљиво дешавање – мноштво медаља, униформи, уметничких дела, скица, мапа, постера, и пратећа предавања Пајића и његове сараднице, праунуке једног од аустралијских бораца са Кајмакчалана, Маргарет Браун, који су изложбу лоцирали у контекст специфичног времена и простора. Место где сте ваљда први пут у Мелбурну могли да у једној веома важној институцији која чува историјско памћење видите изложбу о српској историји и где сте заједно могли да видите Амбасадора Републике Србије, свештенике, пословне људе академски свет, и једног од двојице живих ветерана Динарске дивизије. На изложби се махом говорило на енглеском језику. Оно што ми је пало у очи је да је број аустралијских гостију за овакве прилике био изузетно висок. Упитао сам се ко су ти људи, и сазнао да су то унуци и праунуци потомака Аустралијанаца који су заједно са српском војском служили у Првом светском рату.

Пајић је историчар који већ двадесетак година систематизује знања о служби Аустралијанаца који су се уз Србе борили у првом великом глобалном сукобу двадесетог века. Објавио је три књиге од којих једна носи наслов: Our Forgotten Volunteers / Наши заборављени добровољци. ’Наши’ у овом контексту значи – аустралијски. Али то је и књига о Српској кампањи. И о српској борби против аустријске и бугарске окупације. То су дакле и наши добровољци. Као и његове друге књиге, и ова је важна је за разумевање аустралијског ангажмана у Првом светском рату. Зато што познатим кампањама о којима се у Аустралији зна готово све, на Галипољу, у Палестини и на Западном Фронту, и у којима су учествовале десетине хиљада Аустралијанаца, придодаје и један мање познат фронт. Једну нову причу.

О аустралијским добровољцима у Великом Рату сам знао мало. Могло би се рећи да о њима већина аустралијских Срба зна мало. Упркос чињеници да је највећа аустралијска списатељица прве половине двадесетог века по којој се зове и најзначајнија овдашња књижевна награда, Стела Мајлс Френклин, провела једно време са српском војском на Кајмакчалану. Или чињеници да су се неке од првих жена са дипломама медицинског факултета у Аустралији нашле уз српску војску у тим одлучним тренуцима.  Да су Аустралијанци у Солун стигли на броду магната Липтона, и да су радили на једној од првих рендгенских машина које је на фронт допремила организација единбуршких фармера. Упркос дуго скриваном податку да је ћерка сиднејског магната Олив Кинг Београдском универзитету оставила фонд за српске студенте. И тврдњама неких аустралијских историчара који су били убеђени да није било контакта између два народа током Првог светског рата.

Но пођимо од себе. Срба је према попису средином 1990их у Аустралији било мање од две хиљаде. Данас нас је нешто мање од сто двадесет хиљада. Рад на чувању историјских сећања почиње пре свега радом на себи. А заједница ометена идентитетским конфузијама које су обележиле двадесети век није била увек спремна да ради на себи. Уосталом, дијаспора је по правилу – рефлексија матице. Отишавши на ово окупљање био сам пријатно изненађен одзивом. Али помислио сам да је то само још један у низу догађаја који ће убрзо бити заборављен.

Када ми се недељу дана касније преко заједничких пријатеља Пајић обратио на енглеском језику (то је и даље наш доминантни модел комуникације, али ствари су сада избалансираније) и позвао на сарадњу, окупио сам тим у коме су се нашли људи различитих специјалности. Драган Гавриловић документариста и видеограф из Мелбурна, са којим сам филм режирао и монтирао, Бетани Јанг, специјалиста за визуелне ефекте, Пит Пили, онлајн монтажер, Александра Акер, вокални извођач и музички педагог, Џон Рој, композитор, Јелена Туцаковић, кустос Етнографског Музеја, Драган Ђорђевић, камерман. Гавриловић који је направио документарни филм о Сретену Божићу Вонгару, Акер, која предаје на универзитету РМИТ и бави се промовисањем српске музике у Аустралији, Ђорђевић који је радио на Случају Макавејев, и Туцаковић, чији је прадеда у Колубарској бици са саборцем заробио 27 аустријских војника и добио високо ратно одликовање – су од самог почетка били уверени у важност пројекта. Аустралијске колеге које су нам се придружиле током пост-продукције ће касније говорити како је ова прича морала бити испричана. Након сто година ћутања, осетили смо потребу да један део заједничке историје буде осветљен. Да тим људима, Аустралијанцима, а било их је више од 1700, и у питању су биле махом жене, одамо почаст какву заслужују.

Седам дана које је Бојан провео у Србији, Северној Македонији и Грчкој, са групом потомака забележио је Драган Ђорђевић и уз мелбурншке интервјуе то је чинило некакав костур приче. Како смо се приближавали уобличавању наратива који ће гледаоца из Аустралије упознати са историјским догађајима полако смо схватали да је најбољи начин да се одужимо овим људима да направимо образовно-историјски филм са превасходном намером да гледаоца подучи. Артхаус филм је ближи глобалном фестивалском кругу, далеко заводљивији али и често етички проблематичан модел артикулисања документарног материјала. Да ли би се потомци бораца и медицинских радника сложили са ауторском артикулацијом њихових животних прича? После разговора са неколико колега дошли смо до закључка да је образовно-историјски филм, каквих на енглеском нема када је Србија у питању, једини могући избор. Нисмо се у име некаквог артхаус приступа одрекли voice over нарације. Одлучили смо да користимо архивске материјале, мапе, фотографије и објекте из аустралијских, новозеландских и српских музеја и приватних колекција да бисмо испричали ову причу. Узевши у обзир да постоје само четири заједничке фотографије Срба и Аустралијанаца из Првог светског рата, не може се рећи да је ово био лак посао.

Инсистирао сам да колико год је то могуће очувамо архивске фотографије из Србије, Аустралије и са Новог Зеланда у њиховој оригиналној форми. Некада је то било тешко због лошег квалитета фотографија. Фотографије које смо добили из новозеландских архива су рецимо у филму приказане на браон позадини и уз руком писане белешке савременика, што је био услов за њихово коришћење. Противио сам се коришћењу green screen-a, или увођењу драматизација (re-enactments) популарних на платформама. Сматрам да је овај приступ естетски проблематичан (artless) и води тривијализацији историјских чињеница којима се бавимо. Уосталом, теме ’историјских документарних филмова’ на неким платформама (’Да ли су Марсовци изградили пирамиде?’) баш и немају много заједничког са темом нашег пројекта. Па је ред да нам и приступ буде различит.

У исто време, захвалан сам Гавриловићу који је снимио све секвенце филма у Аустралији и који је предложио да део архива буде анимиран, и колегиници Бетани, која је архив оживела, дала му дух и снагу. Јеленино уобличавање мапа је такође био веома занимљива компонента рада на овом филму. Традиционалне боје које користимо на српским мапама, морале су бити промењене да би се ускладиле са британским ратним мапама, на којима су плавом бојом означени савезници, а црвеном противници. Различито писање топонима (Salonica / Salonika, Kaimakcalan / Kaymakchalan) нас је веоме брзо уверило у чињеницу да, када су српске историјске теме или топоними у питању – стандардизације у енглеским изворима нема. А то значи да корисних извора или нема много или су веома стари.

Реализацију филма је подржало 72 појединца и организације из Аустралије и Србије, али током првих осам месеци радило се без буџета. У времену када су фондови почели да пристижу, прво новац викторијанске владе у новембру 2023, а затим и новац из федералног буџета, јуна 2024, настао је костур документарне приче.

Пајић је у Аустралију стигао са шест година, као дете емиграната, и тек касније у животу се заинтересовао за историју своје породице и историју Србије. Тишине које су доминирале његовим и животима многих југословенских емиграната када је српска историја у питању уграђене су уводна поглавља филма, док су злочини над српским народом од стране аустроугарских и бугарских трупа документовани фотографијама и сведочењима потомака аустралијанских војника и медицинских сестара.

Одлучили смо се да у филму представимо шест документарних субјеката и њихове потомке. Највише простора су добиле жене, којих је са српском војском било највише. Медицинска сестра Етел Гилингам је радила у Врњачкој Бањи у време епидемије тифуса, лечећи српске војнике и аустријске ратне заробљенике. Када је дошло да најезде аустријских трупа добила је инјекцију и налог да у случају опасности себи убризга смртоносну дозу да ба избегла сексуално злостављење окупаторских трупа. Преживела је рат, али њена служба није призната у званичној историји Првог светског рата у Аустралији.

Докторка Мери де Герис завршила је медицину 1906. у Мелбурну, као једна од 30 првих жена у историји овог универзитета, данас најјачег на Јужној хемисфери. Није могла да нађе посао нити да отвори клинику у граду и после сталне селидбе напокон се скрасила у провинцији. Пронашла је и љубав свог живота. Али недуго након избијања рата, њен вереник је погинуо на Западном Фронту. Одлучила је волонтира и преко Болница шкотских сестара нашла се на Острову подно Кајмакчалана где је у улози настојнице шаторске болнице са 200 кревета заменила Новозеланђанку Др Агнес Бенет. Почела је ради послове којима у Аустралији или у аустралијској војсци не би могла да се бави. Радила је као настојница и хирург, ампутирала је удове, хируршки уклањала очи, организовала рад сестара, коришћење рендгенске опреме, и сарађивала са српским колегама.

У истој болници на Острову била је и Стела Мајлс Френклин. И она је, као и де Герис била упозната са сифражетским учењима и аспирацијама током боравка у Лондону и пре доласка у Србију. И она се, као и де Герис често ’бавила мушким пословима’ и била, наравно, део еманципаторних тенденција свог времена, али – стојећи раме уз раме са српским војницима. У једном тренутку запитао сам се да ли је могуће да народ који је толико пута од стране сопствене елите оптуживан за затуцаност и заосталост имао снаге и зрелости да ове жене прихвати у тренутку очаја, и да се заједно са њима нађе на правој страни историје, рушећи културне, језичке и друге баријере једног доба. На правој страни, у великој борби Добра и Зла, као што каже мој пријатељ Жељко Ђорђевић, праунук српског ветерана Првог светског рата, чији се прадеда Радиша нашао у овом филму. Наравно да је могуће. Занимљиво је да су Аустралијанци тај квалитет српских сабораца препознали. Мајлс Френклин је оставила два текста који су у Србији потпуно непознати: By far Kaymakchalan и Не мари ништа. Наслов другог текста је наведен у оригиналу – на српском језику. 

Аустралијски добровољци који су се борили на Кајмакчалану, Тед Ремиџ и Најл Маларки имали су донекле сличне судбине. Ремиџ се после Блиског Истока обрео на Солунском Фронту одакле је прекомандован на Западни Фронт. Тамо је после напада гасом задобио тешке телесне повреде, од којих се никада није опоравио. Умро је седам година касније у градићу удаљеном 200 километара од Мелбурна. Његова породица никада није посетила Србију, али поседује документа о служби са српском војском. Најл Маларки, талентовани крикеташ који је студирао ветерину, борио се против Бугара на Кајмакчалану да би, само четири недеље касније, након прекоманде, изгубио живот на Западном Фронту. Његово тело никада није пронађено. У Првом светском рату такође су погинула су и два његова брата.  

Олив Келсо Кинг је била авантуристкиња и ћерка сиднејског магната. Школовала се у Енглеској и Немачкој и прва је жена која се спустила у гротло мексичког вулкана Попокатепетл. У српској армији на Кајмакчалану нашла се возећи амбулантно возило које је сама купила и допремила на Солунски Фронт. Ни то јој није било довољно, и ступила је у Српску војску. Тамо се упознала са капетаном Миланом Јовичићем. Њихова љубав трајала је нешто више од годину дана. Због противљења породица, та веза се није завршила браком. Видели су се последњи пут након рата, на венчању краља Александра Карађорђевића на које је била позвана. Фотографије са венчања које је Кинг направила Пајић је однео принцу Александру Карађорђевићу приликом посете Србији 2023. године. Кинг је радила на оснивању кантина за помоћ породицама српских ветерана након рата, а Београдском Универзитету је оставила фонд за школовање младих. Вратила се у Аустралију, никада се није удала, и у Београду данас има своју улицу.

О значају Пајићевој рада у филму говоре еминентни аустралијски и српски историчари, др Дејвид Хорнер, др Џон Перн, др Миле Бјелајац и др Ратомир Миликић који његово истраживање лоцирају у историјски контекст прошлих али и садашњих догађаја. Сведочења потомака, од којих је један број посетио Србију прошле и ове године, за филм су такође изузетно важна. Чување историјских сећања и осећај заједништва када је у питању наратив Првог светског рата ове године је потврђен и штампањем серије поштанских марака са ликовима Аустралијанаца, у Србији. Гледајући лица потомака који су на церемонији одржаној сали мелбурншког Споменика незнаном јунаку примали марке са ликовима својих предака неко би се упитао због чега ово није урађено током  претходног века.

Једно од важних етичких питања када се говори о документаристици је однос филммејкера према потомцима и евоцирању живота и дела њихових предака. Аустралијанци који су се борили у Србији раме уз раме са Србима су у највећем броју случајева били Хришћани. То је неоспорива чињеница и било би етички неодбрањиво да их на било који начин, против њихове воље и воље потомака, угуравамо у секуларне контексте с краја двадесетог и почетка двадесет и првог века. Духовни елемент у овом филму је интегрални део аустралијског и српског светоназора оног времена. Филм почиње литургијском песмом Тебе појем коју изводи Александра Акер из Мелбурна, а завршава се песмом Тамо далеко коју изводи хор бањалучких свештеника. У појединим секвенцама филма, као у оној где пртећи снег група средовечних Аустралијанаца хода ка врху Кајмакчалана или у оној где Срби и Аустралијанци у анимираној секвенци играју коло на архивским фотографијама (фрулу је свирао шкотски извођач из Мелбурна) музика постаје централна окосница филма, и акцентира духовни и емотивни елемент ове приче. Јер ти људи нису само заједно ратовали, већ и делили одређене вредности.

Након затворене пројекције филма, октобра месеца у Институту за савремену историју Србије у Београду, и најаве филма на церемонији одржаној 23 новембра на Споменику незнаном јунаку у Мелбурну, делује да ће By far Kaymakchalan, документарни филм архаичног имена, намењен телевизији и Интернет платформама, наћи гледаоце. Реакције српске, аустралијске публике, историчара, педагога, новинара, љубитеља филма, и најважније, потомака, су охрабрујуће, али и обавезујуће. Као и Мајлс Френклин, пре сто година, која је на сваком кораку изражавала захвалност што је провела време са српским трупама, и ми који смо били део филмске екипе можемо да кажемо да смо били привилеговани, добивши прилику да испричамо ову причу која читав један век није била испричана.