Oznaka: crno-belo

PROFIL, LINIJA

Profiil je naše tajno ja. Malo poznato čak i nama samima. Linije koje opisuju naš unutrašnji život dolaze iz daljine ili dubine kosmosa. Koji je prvobitni crtač. Uzrok nastajanja slike samog sebe ili sveta koji ne možemo vidimo. Kao da uistinu možemo da vidimo nešto što jeste, a ne naše urođeno slepilo. Kao što možemo da znamo samo naše neznanje, tako možemo da vidimo samo ono što ne vidi, što ne može da se vidi. A koji liči na nas. Linije su simbolički prikaz naše svesti. Koje ponekad iscrtavaju naš profil. Nezemaljsko ja. Jer, mi smo svi deca oca neba i majke zemlje. Koje ne poznajemo dovoljno, iako su nam dali lice. Ne poznajući njih, nikada ne stižemo da upoznamo sebe. Jer on, bog, je početak.

Početak tvog profila koliko i mog.

Na ranim crtežima vidimo se uglavnom iz profila. Sa strane. Onaj koga vidimo ne vidi nas. Ni iz profila. Videti čoveka koji sanja, znači videti ko je on. Ne tek iz profila. Ja sanjam da sam crtač. Koga je nepoznati uhvatio na spavanju.

Ali uvek postoji problem prevoda. Verovatno ni ja nisam najbolji prevodilac. Ali možda imam moć da navedem pažljivog na trag. Trag koji vodi do početka. Pratećii liniju vodilju. Koja ocrtava profil tvog lika gotovo zaboravljenog. Otac nebo i majka zemlja se zagonetno osmehuju.

Zar ne vidite? Odavde sa vašeg osvetljenog prozora.

Možda uskoro postane neophodno da ugasite svetlost.

Jer neki među ljudima imaju moć da bude u tami ovog sveta. Zbog neumešnog prevoda, vide se najčešće kao opasnost u procesu prilagođavanja na ovaj svet. 

Linija koja se umnožila u linije, zatrudnela i počela da crta mapu ovog sveta koji je sećanje na onaj svet. Zato što je crtež jači od crtača. Kao što je profil jači od anfasa. A Kosmos je jači od zemlje. Pre svega po broju pitanja koja nam neprestano postavlja. Ne mogu, ne umem da mu uteknem. Zato sam osuđen da crtam dok pišem, i vice versa. Da se igram u bezmerju. I da igrom stvaram, izmišljam nove igre. 

Nove profile.

Nove zagonetke.

Privide smisla.

Jer ako je profil profil zato što je anfas anfas, onda ne postoji ni profil ni anfas.

Profil vidi delimično, kao što i mi njega vidimo delimično.

Možemo znati samo naše neznanje; možemo videti samo naše slepilo.

Crtežom se sećamo bezmerja iz kog smo potekli.

U njemu je oduvek više pitanja nego odgovora.

Nemamo oslonca.

Odgovori su prividi oslonca.

Ponekad lepi, kao u crtežu (i crtežom) koji iscrtava vaš profil.

*

Zavodljivo lepe i meke linije profila žene jesu one koje najviše volim, u senzualnosti erotizma razumevanja lepog, u prvom jeziku, crtežu, kao u ženskom profilu koji odslikava njenu unutrašnjost. Njeno stvarno ja od kojeg je možda pokušala da pobegne u neko drugo ja, možda komplementarno ili antagonističko prvom ja. Ali ono je i dalje uporno prati, ako nigde drudge u njenom snu. Ili dok piše, ili dok crta, ili dok slika. Ako nekad upadne u takvu klopku smisla. Deteta u njoj koje se rita nogama, ili mlatara rućicama, kao da je uvek trudna, kao da je uvek nešto neobjašnjivo boli. Možda njen neobjašnjivi, zagonetni profil izvučen linijama kosmosa, koji je neprestano pita ko si ti, odakle si i zašto, što je verovatno jedino filozofsko pitanje. Zašto ne možeš da vidiš svoj profil. Lice bez maske. Bez odežde socijalne.

ZELENA

Stvarno ne znam koja je to boja grada koja obuhvata sve boje. Ali znam da sam zaustio da kažem siva. Kod mene, na mojim strip tablama kao i na ilustracijama, ta boja je pretežno zelena. Ali ne baš zelena. To jest, liči na zelenu. Grad, kao i svaki grad svakako nije zelengrad. Ali ja ga bojim u neku sličnu boju da bih mogao da ga lakše podnesem. Supotstavljam se dominaciji boje betona, čelika i plastike. Pravih linija povučenih lenjirom, naravno. Kao da je to nešto sasvim razumljivo i prirodno. Na svaki način se suprotstavljam dominaciji grada, to jest provincije. Dominaciji provincijalizma i malograđanštine. Sveopšteg slepila i duhovne pospanosti prosečnog građanina. Dominaciji osredjaka i osrednjosti, kojih je pun Novi Sad. Bivši grad kulture. Kao da je to nekada uistinu bio. Jer, iako ne živim baš u Novom Sadu, več šesnaest kilometara dalje u mestu poznatom po proizvodnji kancera, to jest, cementa, crtam i pišem priče (do danas sam stvorio oko 500 priča, odnosno kraćih strip priča), koje se odigravaju u gradu koji nikada nije bio grad kulture. Ponekad samo pišem, kao ovom prilikom.

Uvek se vidi da se te priče ne događaju u velikom gradu, metropoli, više se događaju u provinciji koja se zove Smrdigrad, jer Novi Sad baš smrdi na laž i pospanost. Duhovnu, intelektualnu, moralno-etičku, estetsku… kao i svaku drugu. 

Koja boja grada bi ovde bila najpriličnija? Svakako to nije zelena. Smirujuće zelena.

Moje priče se događaju u gradu koji ne postoji stvarno, pa ipak nema stvarnijeg i ružnijeg grada. Ne zbog boja koliko zbog onoga čime zrači. Kao i zbog distnce.

Kao što neki čovek zrači plemenitošću i dubinom ne tek autentične misli, već najpre, prisustvom svoje autentične duše, duševnog sklopa, tako ovaj grad o kome ovde govorim, zrači hladnoćom i pritvornošću usamljeno-otuđenih vičnih poslušnosti ili podobnosti. 

Svaki grad je priča o njegovim stanovnicima, ili zatočenicima. Zatočenicima poslušno-podobnih silama donjim koliko i silama gornjim. Za kreativno stvaranje i mišljenje ovde nikada nije bilo mesta. Pogotovo u sferi stripa. Znate – onoj fusnoti kulture koja je fusnota društvena, dakako. Predvidljivi automati koji nesvesni hodaju ulicama s namerom da stignu ili na posao ili u školu ili na fakultet ili na stadion ili… Samo bogataši, bivša aristokratija, nema cilj. Ona se šeta, nalik starogrčkom peripatetičaru. Mada su, usuštini, odavno bili vrlo daleko od njih. Kao što bi bili i danas da su među živima. 

Pored slike predvidljivih automata koji nikada nisu došli do sebe, kakva bi bila boja zvuka mašina na točkove i drugih mašina? Ali ja ne preslikavam stvarnost i ne volim boju te stvarnosti. I ne mislim da je preslikavanje stvarnosti umetnost. To već obznanjuje fotografija, film i telvizija, o užasa! Ne baš, rekli biste vi. Ali to vaše i njihovo „ne baš“ je za mene „baš“. Hoću da kažem, i to je ipak još uvek preslikavanje. I baš. I još uvek. I baš. To jest, nema tu dovoljne distance od takozvane bučne, ružne i teško podnošljive stvarnosti. Uspeh tehnike i tehnologije je upravo u toj sličnosti, nepodnošljivoj sličnosti sa satvarnim. I masovnim. Inače bi bila, kao i pre nastanka medija, prilična doza lične domišljatosti. Kao prilikom čitanja književnog dela ili poezije ili posmatranja sikarskog dela u nekoj likovnoj tehnici. Ili kao u slučaju čitanja strip-priče. Srećom, u sveopštoj nesreći po ljudski rod, tehničko-tehnološka sredstva su izumela, mada ne baš izumela, jer nisu ona posredstvom ljudskih ruku i moći izumevanja, izumela ništa. Samo su se nadovezala na prethodna nadovezivanja ili kalemljenja, i tako su sebe sama stvorila. Izumevane izuma je po tom principu, popularno još od srednjeg veka. Još od pećinskiog doba. 

Čovek sam, dakle, izumevam. Zar da budem samo čovek? Da, budi samo ono što jesi, govorili su mudraci i sveci, proroci i vidovnjaci vekovima čoveku. Ali…

Pojedinci značajni u kulturi nisu bili značajni pojedinci u društvenom poretku. „Doba gomila“ je nastupilo mnogo ranije od vremena pronalaska vakcine i penicilina, Gospodine Le Bon. Ne želim da preslikavam prevlast doba gomila ili čopora ili stada. U svakom slučaju, ne u bojama gomile. Ja sam umetnik stripa, nisam televizija ili film ili fotografija, naročito ne digitalna. Ja posmatram sa distance koja je nužna, ako želimo da dobro vidimo.

I zato sve bojim u zeleno. 

Ili boju sličnu zelenoj. 

Pišem i slikam ono što ne postoji. 

Ali nisam baš siguran u to.

A vi?

*

Koja je to boja grada koja obuhvata sve boje grada?

Zaustih da kažem siva, ali… možda je to ipak crna. U svakom slučaju ta boja svakako nije zelena, kojom ja bojim svoje crteže. Suviše je lepa i smirujuća za grad koji je naročito bučan i tužan i hladan. I najpre grad laži i odsustva kreativnog, lucidnog razumevanja života. U kome bi kultura trebalo da bude ono što jeste: vladavina umetnosti nad životom, što je poznata misao Fridriha Ničea. 

Ali oni koji preslikavaju stvarnost su mnogo aktuelniji. Naročito mediji na čelu sa televizijom. Preslikavaju samim svojim tehnlčkim svojstvima, pa još iskrivljeno. Istina je, ne samo za njih, neisplativa. Ali ja sam umetnik. Umetnik stripa, tačnije. Što danas, pored filma, televizije ili mnogo pošrovanje književnosti, malo koga zanima.

Zašto da čitam strip kad imam film, pitao me je pre nekoliko godina jedan konobar. Neizgovoreno pitanje lebdi nad glavama svih, obožavalaca stripa, koliko i onih koji o stripu nikada nisu razmišljali. Zašto da čitam strip…? Zato što strip uglavnom ne preslikava stvarnost. Ne svodi se na informisanje i zabavu za mase. Strip priča priče, mašta, sanja i razmišlja, dakako kritički. Njegova estetika je svojstvena samo njemu. Ako ne možemo da je vidimo, to nije problem stripa. Ne možemo, ili ne umemo. Strip može biti umetnost (ako znamo šta je umetnost), jer sve može biti umetnost. Zato što ništa nije umetnost, ako čovek koji stvara nije umetnik. I, pre svega, zato što imaginira stvarnost sličnu našoj i traži ili čak zahteva saučesnika, čitaoca-saučesnika u procesu čitanja u kome se delo još stvara. U kome delo tek nešto pita čitaoca.

Ali ja nisam televizija ili film, ja sam umetnik stripa. I kao takav postavljam pitanja ne samo sebi, već i onom koji me sa iskrenim zanimanjem prelistava. Ne preslikavam stvarnost, pa još lažno. I zato grad bojim u zeleno. Mada to nije zelena zelena, to jest čista zelena. Ima tu i plave, žute, crvene i drugih boja. Ali rezultat je približno zelenkast. Možda zato što volim da oponiram postojećem i datom, s kojim se nikako ne slažem i ne rezumem. Zato je moj svet stripa nalik svetu u kome moramo da živimo i umiremo.

Slobodan sam da kritički mislim svet i ljude u njemu. Jer imam potrebu da saznajem. Zato ne sledim već zacrtane puteve ili odgovore. Ne sledim, ne preslikavam i precrtavam.

„Sam u sebi samom, moći ću najzad da stvorim svoj svemir. U pomoć“, kaže Filip Kirval u romanu „Čovek naopako“. To kažem i ja. Na svoj strip zelenkast način, u zbirci labavo povezanih priča „Sveti duh i voda“ (2014.) 

NI CRNO NI BELO

Trupe Crnog ubedljivo su porazile trupe Belog zahvaljujući iznenadnoj, brzoj, akciji na brdu iznad planine K.  Ali, pre svega, mnogo bolje naoružanim trupama pod komandom generala B. Napad je usledio u ranim jutarnjim satim… Akcija je bila dugo planirana… donela je velike gubitke… ili kako je već opisano u knjigama istorije… Ratovi se vode zbog teritorije, ili zbog nacionalne časti, novca, ili, najpre, ni zbog čega posebno. Reč je, zapravo – o tradiciji. Oni su uvek, naizgled, geopolitičke prirode. Naizgled. Reč je tu o tradiciji održavanja igre privida.   

*

Ako je crno crno zato što je belo belo, onda ni crno nije crno ni belo nije belo.

Ono što postoji je privid postojanja. 

U tom prividu postojanja neki među ljudskim rodom crtaju strip pretežno za pare. Crno-beli strip, naravno.

Aleks Tot je bio jedan od najboljih u tom pravcu. 

Nije važan tekst, važno je samo da pevačica dobro izgleda i da ima lep glas. Nije važan scenario, važno je samo da je crtač virtuozan iluzionista. 

Strip standardi su se menjali tokom vremena u istoriji stripa. Američki strip standardi, dakako. Amerikanizovani Evropljani, pre svega oni Belgijske provenijencije imali su svoju interpretaciju ili odgovor na dominaciju američkog novinskog stripa koji je igrao ulogu zabavnog dodataka u Američkoj dnevnoj štampi. Strip je tu bio samo zanat, veština i posao. A umetnost je kultura koja ne stanuje tamo gde je strip (comics).

 Dragi čitaoče, ako želiš najpre crtanu zabavu za decu i odrasle, za dete u tebi, tu smo mi crtači stripa. Ako, pak, želiš sa se prosvećuješ, obrazuješ i razmišljaš, tu je, pre svega, književnost i pisana reč – bila je poruka američkog strip-establišmenta. Koju su, sasvim nekritički, prihvatili crtači i scenaristi u većem delu Evrope i sveta. Poruku koju su crtači i scenaristi, nekritički, raznosili, i još je raznose, po većem delu sveta. Virtuoznost, virtuoznost, virtuoznost, najpre ona grafiička i šta ćeš više, čitaoče koji gledaš filmove, razume se. Jer strip je ipak zahtevniji, pogotovo vrstan strip. Ako umeš da raspoznaš vrtstan strip. A ne umeš. Jer te niko nije tome učio. Tom znanju tog znanja. To nije posao urednika. To nije posao malobrojnih kriičara. To nije posao autora stripa. Ako autori stripa danas još postoje. To je posao slobodnih strelaca.

 Budući da novac uvek zahteva kompromis. I to ne samo jedan, autori su očekivano prodavali sebe zarad imidža profesionalniog crtača stripa. Postali su tek zanatlije. Ne mislioci, zaboga, čiji nosioci su i danas pisci. Koji govore o najvažanijim društveno istorijskim temama pa i onim metafizičkog obličja.

A metafizika je poput apejrona (starogrčki apeiron). Sveprisutna i neuhvatljiva. Prisutna čak i u pojmu cnog i belog. Koje autori koji nisu autori koriste kao što se koristi odeća ili obuća. Sredstvo da se kaže, mada ne želi baš to da se kaže, da smo svi od privida i da se prividu vraćamo.

Jer ako je crno crno zato što je belo belo onda ne postoji ne crno ni belo. Svi ratovi se vode zbog privida pravde ili nepravde, dobra ili zla, istine ili laži.

Ako sam ja ja zato što si ti ti, onda ne postojim ni ja ni ti.

Ali postoji igra privida koju možemo da crtamo i o kojoj možemo da pišemo. 

Ostajući u nastvcima unutar igre privida. U kojoj ne postoji ono što izgleda da jedino postoji – crno i belo.

Nasmejan se lakše umire. Antonio Munjoz i njegov scenarista Sampajo kažu da crno može bii još crnje, a belo još belje. 

Ekspresivno viđenje je kod njih esencijalno. Nigde svuda omiljenog carstva kiča. Jer umetnost je obično kič. 

Zato im tiraži nikada nisu bili na zavidnoj visini. Dobar ukus nikada nije bio omasovljen.

Strip, suštinski, nkada nije masovna kultura.

Ali jeste tako izgledalo. Kao što danas, u vremenu digtalne dominacije, izgleda da je strip muzejski eksponat.

Sve je privid jestastva.

Čak i to da je sve privid.

*