„Да сам се, необавештен и неупућен, нашао пред овим стиховима,
упитао бих се, зачуђен: чији су? Којег од наших великих савремених песника?
На које ме унутарње богатство подсећају? Кад је то наш песнички језик
доспео до такве суптилности, кад је то наш духовни развој омогућио
такво доживљајно обиље, да се на нашем језику могла изразити ова
мудро стишана, метафизицирана, унутра окренута
и изнутра осветљена поезија?“
Меша Селимовић
У првим деценијама осамнаестог века, један богослов, проповедник и песник, исписивао је своје дане на језику којим и данас пишемо, а на коме до тада нико није тако писао. Био је то Гаврил Стефановић Венцловић (1680-1749) и била је година 1717. када се овај Сремац, након завршене иконописачке и књижевне школе Кипријана Рачанина у Сент Андреји, одатле упутио на своја службовања по горњем Подунављу: најпре у Ђур, а касније у Коморан и Острогон, насеља у данашњој Мађарској у којима су тада живили његови сународници. Као путујући црквени проповедник, неретко опслужујући два српска центра у истом периоду, свој посао обављао је на начин доброг учитеља – слушаоцима неразумљиве теолошке текстове приближавао је тако што је посрбљавао црквенословенске изразе, а ситуације о којима текстови приповедају представљао ситуацијама и ’жаргоном’ њихових свакодневних живота. Припреме за свој рад и све што је користило његовом позвању (легенде, народне и сопствене мудрости, похвале, преводе, беседе, проповеди и „драмске лекције“) записивао је Гаврил и осликавао: испочетка на канонском српскословенском, касније све више на народном језику – „српскопростом“, исписао је беседник укупно преко двадесет хиљада страница, овенчавши их стилом иконописца и поезијом рођеног песника.
Били су то почеци савременог писма, раскошно предворје поезије и метафизике српског језика – његова археологија. Мало тога је од овог мукотрпног и зато лепог посла штампано; сачувано је, срећом, у рукописима. А о вредности рукописа, некада и данас, могуће је просуђивати у зависности од доступности написаног и накнадних тумачења.[1] Њих скоро да и није било; случај је хтео да претежни део Венцловићевих учења и поетских визија – концентрисано историјско наслеђе искуства векова – дуго остане попут закопаног блага, сетна ископина и сведочанство о изгледима једне културе, каква је могла бити, да је време и прилике нису у томе осујетиле.
Контекст и кратак историјат открића Венцловићевог дела
Када је прошао Венцловићев и још један век заборава, странице су у тишини мрака времена сачекале онај следећи век, двадесети, његову другу половину и светло непознатог научника – Милорада Павића (1929-2009) – да их пробуди из уснулих свезака. Доспеле преко Прага и Москве у Архив Српске академије наука, странице ретког пожртвовања среле су се са истом преданошћу, након низа столећа. Решено да оживи духовников континент и том даљином осветли нас ближње, прегнуће овог више непризнатог него непознатог научника није наишло на уздарје за принети дар. Те 1966. године, а ни касније, академски пријем Павићевог избора из обимне Венцловићеве заоставштине (новог континента у српској литератури, на самом врху неког блиставог поетског века, како је писао Селимовић) био је испод очекивња: тишина је владала и даље, једино што је сада она била вештачка, контролисана, и што њен повод није био само Венцловић (у књижевној историји познат као „преписивач црквених књига“) и његово дело (које је, истина, уносило немалу пометњу у елегантно скројену језичку и књижевну српску периодику) колико научник Милорад Павић.
Ни аргументисана препорука Меше Селимовића (1967) није утицала на академску рецепцију Павићевог открића, чије је приређивање захтевало тежак и осетљив рад ишчитавања, преписивања, одабира и балансираног теоријског контекстуализовања пишчевих списа у књижевно-језичку традицију Срба. Њиховим осветљавањем нагрижене су и пољуљане многе, и даље важеће истине наше периодике (на преводу Старог и Новог завета на народни језик, на пример, Венцловић је радио између 1732. и 1746. године, тј. најмање један век пре Даничићевог и Вуковог превода) а да се од овог Павићевог открића до данас у наставним програмима културне историје скоро ништа није изменило. Венцловићев раскошни језик и укупни рад и даље је без одговарајуће рецепције. Не постоје ни наговештаји расправе о могућности да је Гаврил Стефановић Венцловић, осим физичком егзистенцијом, која се поклапа са јаким добом епохе европског просветитељства, целином свог рада први српски просветитељ. Иако то експлицитно није написао, систематисањем разноврсних домена Венцловићевог стваралаштва, Павић је белодано показао да идеје просветитељства не припадају искључиво познатим првацима овог преокрета, јер су уверење у важност просвећивања народа и критика слабости појединих верских и народних обичаја постојали сто година пре Доситеја и Вука. Венцловићев енциклопедизам и његово ангажовање на темељном послу народног просвећивања укључивали су, између осталог, стварање знаковних решења за неколико гласова српске азбуке (ћ, ђ, џ), преводе пољске и руске теолошке литературе, прикупљање и бележење народних умотворина, критику традиционалног односа према жени, писање легенди и драмских текстова о врлини, похвале раду и делима насупрот празнословљу, испевање тематски богатог распона рефлексивне поезије, која је, заједно са поучним мислима, представљала својеврсну сублимацију филозофско-теолошких и искуствених домета свога века.[2] Упркос свему, Венцловић је у културном памћењу „иконописац, преписивач црквених књига“.
О скрајнутости лепе речи и одбијању да знамо
Како је већ чињеница грубог заобилажења и намерне скрајнутости лепе речи кроз време меланхолична, и како се до принципа и правила може довести друштвени страх баш од те мукотрпно глађене речи да би просијала кроз сочиво језика: од Венцловићевог времена до Павићевог примера ова ситуација понављањем се потврђује. Тек покоји, тадашњој академској јавности непознат глас, али критички интониран, доприносио је уверењу о инсценацији пријема и појачавао утисак симулације научне рецепције која је требало да прикрије приређену, добро контролисану тишину. На сличан начин на који је Венцловићева заоставштина спавала у мраку културне небриге, тако је и приређивачки рад Милорада Павића ћутањем и одсуством рефлексије у универзитетској средини игнорисан као да не постоји.[3]
Нимало необична ситуација – због понављања ближа закономерности него изузетку – даје за право меланхоличном погледу на свет, у значењу култивисаног, активног одговора на околности, и једном трајнијем смислу понављајућег које није и без својих поука: могуће је да је изостанак признања Павића као научника у сопственој средини погодовао његовом књижевном развоју и каснијој светској слави, будући да ће од најнечитанијег писца у својој земљи до 1984. године, како је сам написао, у наредном периоду постати најчитанији и најпревођенији аутор с овог поднебља, кадар да измашта нове начине писања и постојања народа. Без те нечитане, мање познате заоставштине Милорада Павића, данас не бисмо могли да говоримо о меланхолији у поезији Гаврила Стефановића Венцловића, нити о било ком другом изгубљеном и још ненађеном својству српског језика. Зато је ова и даље неоцењена Павићева заоставштина, са открићем Венцловићеве поезије као њеном круном, толико важна и вредна промишљања.[4] Не само као дирљиво сведочење о поетичком сусрету двеју даровитих природа које су се стекле упркос познатим законима времена и простора, него да бисмо из тог прожимања ми добили највише: без пишчевог пажљивог проницања у Венцловићев чудесни језик, као темељни образац (не)искоришћених могућности сваке касније метафизике и апстракције, не би било ни језика Милорада Павића какав јесте.
На границама светова
Намера да се бавимо меланхолијом у поезији духовника коме Павић након столећа заборава дарује време, глас и светло није без својих теоријских проблема и питања. Међу првима је однос меланхолије и религије, који је, посматран у овом поретку – као пут превазилажења меланхоличних стања и подстицај за окретање религији – добро познат, посебно међу теоретичарима психологије религије. Обрнут смер, од религиозног ка меланхоличном човеку, далеко је ређи и тежи за разумевање, јер се тиче губитка претпостављене (вечне) оријентације. Стога су проблеми са којима се суочавамо предвидљиви. Они су садржани већ у самом избору тумачења Венцловића као песника меланхолије у односу на његово примарно позвање хришћанског проповедника, то јест у односу на унутрашња ограничења тог позвања, а остали се тичу поимања феномена меланхолије у битно различитим оквирима теолошке и књижевно-теоријске интерпретације: прва интерпретација ово осећање осуђује и искључује, а друга меланхолију традиционално везује за мудрост, осећајност и лепоту.[5]
Посебан проблем је што, упркос дугој традицији изучавања, са становишта савремене медицине меланхолија представља анахронизам, будући да је ово комплексно стање последњих деценија сведено на дијагнозу и објективисано у појму депресије.[6] Изгубивши пређашњи културни значај и значења, у дијагнозу преображена дуговека појмовна творевина меланхолије и њена чар упућују на своју припадност археологији знања. Како је и Венцловићева заоставштина у домену књижевно-језичке археологије, заборављена и неистражена, пред нама је двоструки изазов: да, удаљавајући се од психопатолошких значења, оживимо поетичко осећање меланхолије у смислу реакције и промишљеног одговора на питања постојања, те да тако схваћен феномен тематизујемо у поезији Гаврила Стефановића Венцловића, чије је прво животно позвање – хришћанског проповедника и општег духовника – суспрезало и ограничавало ову врсту осећања.
Говорећи о меланхолији говоримо о стању и феномену старијем од свога имена, мада његово проучавање и интерпретисање у Новом веку углавном полази од античког периода и његових извора. Такво полазиште има и синтетичка студија дисциплинарно различитих тумачења и приступа меланхолији Еспена Хамера, која представља историјски згуснут увид у теоријско овладавање овим стањем. Хамер сматра да је тумачење меланхолије највише зависило од тога да ли се ово стање испољава у религијски санкционисаном или у профаном свету без апсолута, где је поимање и тумачење скоро неспутано.[7] Друга важна одредница/разделница историје изучавања феномена односи се на суштинску дихотомију између аутора који меланхолију сматрају извором истинске спознаје и личног развоја и, на другој страни, аутора који у овом стању виде једино болест коју је попут сваке друге нужно лечити. За разлику од класике која је појмила комплексност овог феномена, а онда га и славила као изузетно стање духа из кога израста свако истинско стваралаштво, у хришћанству осећање меланхолије улази у супротност са човековом вечном оријентацијом, одвајајући га од Бога: укратко, „бити меланхоличан значи изгубити интересовање за небески живот“, што подразумева духовну предају и облик издаје.
Каснији примери теолошке интерпретације, наставља Хамер, доводе овај феномен у везу са ацедијом (индиферентним, равнодушним стањем) и другим искушењима, каква су лењост, неумереност или завист, која су, будући изван конвенција, према учењу морала бити сузбијана и санкционисана. Сматрана душевном слабошћу или болешћу, ацедија се као претходница досаде и вид меланхолије ипак разликовала од других грехова и била у предности над њима по томе што је избављење из њене власти сматрано приближавањем Божанству. Попут пређеног искуства ’дубље стварности’, пробијање леда незаинтересованости и превазилажење стања равнодушја значило је превазилажење самога себе и снажнију идентификацију са светошћу: онај који се стрпљењем и издржљивошћу супротстави ацедији, оснажује свој дух да се одупире сваком другом греху, постајући способан за радост и врлину.[8]
Афирмативно теолошко тумачење избављења из стања духовног клонућа или ацедије најсличније је разумевању аристотелске идеје о генијалности.[9] Настала у кругу најближих Аристотелових ученика, ова идеја, оживљавана и у ренесанси и у романтизму, значајна је по томе што стање меланхолије уско повезује са узвишеним људима, кадрим да померају границе знања, врлина и могућности. У двадесетом веку аристотелска идеја о генијалности највише живи кроз дух поштовалаца античког, прапочетног врела мудрости, међу којима се поетизацијом антике издваја писац Хенри Милер, који сматра да је задатак генија, „а човек није ништа ако није геније, да одржава чудо живим, да вазда живи у чуду, да чини чудо све чудеснијим, да се не заклиње ни у шта, већ само да живи чудесно, само да мисли чудесно, да умре чудесно. Није важно колико је уништен, ако је само сачувао заметак чудесног у себи и ако га још гаји“.[10] Идеја о генијаности наговестиће да постоји ’простор смисла’ доступан само меланхолицима; још ближе, у антици је зачетак веровања према коме је меланхолија надмоћно стање, својствено најобдаренијима. Уколико ово стање јесте болест,или се тако може одредити, онда је према аристотелском аутору реч о болести генија, која омогућава његово уздизање до неслућених висина. Незаобилазан у свим каснијим тумачењима овог феномена, аристотелски аутор је јасан: није сваки меланхолик кадар за достизање генијалности. Тврдња је валидна само у супротном смеру: „сви који показују величину јесу, или имају склоност да буду, меланхолици“.[11]
У контексту који нас занима, осим претпостављене духовникове узвишености и поетског талента, питање рационализације својеврсног „преступа“, то јест Венцловићевог искорачења из хришћанске теологије ка поетичкој метафизици меланхоличног израза, отвара се ширином тумачења позива ’општег духовника’. Поимамо ли ’општедуховничко’ позвање као бескрај и бездан мисли ученог човека (Де Либера) у Новом веку, онда је и Венцловићево искорачење из претпостављених оквира црквеног проповедања могуће разумети у контексту искушавања равнотеже вере и разума у свом времену,[12] никако као израз њихове супротстављености. И вечно и поетско-филозофско Венцловићево усмерење у функцији су спасења; и једном и другом заједничка су својства изразите имагинације и понирања. Духовникова ’двострука усмереност’ очекивана је и због тога што је он био „син свога времена, једног бурног немирног времена које је усковитлало не само народе и границе царстава него и идеје у људским главама“.[13]
Шта је, пак, од тих идеја, филозофско-теолошких расправа, интелектуалних превирања и ’стања разума’ с краја седамнаестог и прве половине осамнаестог века духовнику Гаврилу било познато, данас можемо само да наслућујемо. Или још пре, да измаштамо и претпоставимо да се исте идеје могу развити упоредо на различитим крајевима света, што се није ретко дешавало, а да њихови креатори нису знали једни за друге. Овде, дакле, претпостављамо да је Венцловић, бивајући у дослуху са својим срцем (велики се то ђаво, као црни биво у срдцу гнезди) био у креативном дослуху и са мисаоним кретањима свога доба (названим добом просветитељства и просвећености)[14] које ће питање човека сместити у средиште сваке даље усмерености и размишљања.
У прилог овој претпоставци иду саморазоткривајући мотиви и сумње у поезији ’општег духовника’, који се опиру типском заробљавању овог песника у оквире првог позвања или локално схваћене културне епохе. Све грубе калупе периодике и сврставања Венцловићев језик нарушава, измиче им или им се супротставља. Зато разумевање Венцловића данас, у смислу поновног налажења изгубљеног културног вокабулара и зближавања са најудаљенијим нашим савремеником, проистиче понајвише из његовог поетског израза, и то из оних својстава овог филозофа-песника којима отвара дубине личних дилема и које га нагоне да у све, па и у самога себе, сумња.
На ватри ретког песничког талента, сумње које – на наше чуђење или радост – већ тада осветљава, јесу у дословном смислу савремене и тичу се сложених односа духа и тела, вере и разума и, најважније, њихових укрштања. С временом се збратимивши са свим мистеријама људског бића, проповедник контраста и непомирљивих разлика постаће њихов песник: у супротностима између истине узвишенога Бога и истине телесних демона, боравишту и чистилишту свих патњи човека, концентрише се Венцловићев песнички свет. Само је песничка интуиција могла да назре, упркос сваког учења и размишљања, да тело јесте старије и јаче од разума; јер телесне су силе и налози, претворене у речи, од проповедника створиле песника.
Велики се то ђаво,
као црни биво у срдцу гнезди.
Ево сад то видим
Да неки други завичај злочест,
У моме телу војује
Супроћ мога умља.
И који је тај други,
Поснажнији закон
Од Божија закона?[15]
У Венцловићевој дилемом обојеној мисли и самоувереном језику, којим ће подизати непровидне завесе са будућности, наћи ћемо најјезгровитије коментаре на распре и борбе које су се у питањима језика и културе распламсале један век после њега и трајале безмало до нашег времена, остајући само то, улуда – без краја и конца – исцрпљивања снага различитих генерација. Залуд у мраку несећања очи гледе – био би и јесте недвосмислени и меланхолични одговор Венцловића на замрлу традицију чији је и сам изданак.[16] У знању или уверењу дасмрт и живот у језику стоји, Венцловић сву своју снагу дарује управо тој, патином дугог трајања осенченој, језичкој традицији из које је изникао и коју је својим ‘многоврсним’ стваралаштвом свакодневно и до краја свог века обогаћивао – страхујући покаткад да у лепоти тог напора разумом не омахнита.[17] Упитно оспољавајући своје дилеме, слабљење духовне силе и расцепљујућа осећања, духовник нам задаје питање још тежег одговора: колико је, уистину, Венцловић могао да зна о пореклу и тумачењима меланхолије, о спрези њеног физичког, нагонског порекла, духовне и сазнајне манифестације?[18]
Ништа мање није важно питање одакле би требало да кренемо у ово одгонетање – од ‘стања разума епохе’ или од саме поезије, којом дочарава најсуптилнија меланхолична стања и прелазе. Могли бисмо се запитати да ли само из индивидуалног искуства и интуиције или, пак, из промишљеног филозофског опредељења, долази Венцловићев сликарски богат распон меланхолије (осећања клонућа, предаје, тескобе, безвредности, равнодушја, мртвила, тромости, таме, ‘худости’, лењости, скепсе, апатије, сете, туге, јада и ‘прејада’, смутње, снебивања, чаме, празнине, душевне море, ‘маловрсности’, слабости, пустоши, учмалости) који ће га напослетку, или пре свега, кроз повлачење од света, како би га сликао и себе спасао, довести до екстатичке узвишености – награде овог стања, најсличније верској блажености.
У времену када се ‘општи духовник’ пропитивао о поснажнијим нагонима људским и премоћи зле ћуди сва теоријски значајна сазнања о феномену меланхолије била су написана. Ренесансни хуманиста Роберт Бартон (Robert Burton, The Anatomy of Melancholy) још је 1621. године сажео, колико је то тада било могуће, доступна знања из постојећих извора, највише из антике, саградивши широку и слојевиту слику и човека и меланхолије.[19] Енциклопедијски представљајући постојеће изворе без опредељивања и личног става, у којима налази осамдесет осам ступњева меланхолије, то јест толико начина њеног испољавања,[20] код Бартона, а ни касније, неће бити најјаснији избор њеног имена. За спорно питање – зашто је вишак „црне жучи“ (melas – црно/khole – жуч) баш „црн“, будући да жучни сок није те боје – биће узимано, као највероватније, оно уверење према коме је избор црне боје за вишак лучења жучи условљен јаким разликовањем између светлости и таме и у античком и у хришћанском поимању света.[21] Ова аналогија, применљива у тумачењу различитих књижевних поступака насталих на границама светова светог и профаног, није без значаја у анализи Венцловићевог филозофско-поетичког пропитивања и двоумљења; од уверења о свеобјашњавајућој дихотомији светла и таме, до претпоставке да би потихи напад црног бивола (велики се то ђаво, као црни биво у срдцу гнезди) могао бити друго име за слику плављења песника меланхоличним стањем, мали је корак. По прилици, Гаврилов црни биво један је у мноштву његових поетских начина да дочара незадрживу снага мрака и препознату, у свом срцу, тамну снагу тренутне слабости и клонућа. Огромна и неукротива попут бика, снага тог стања црна је јер га одваја од светлости ума и вере. И она је – што највише задивљује – нескривена; мера њене отворености таква је да се питамо да ли је икада касније стање меланхолије у српској поезији изражавано на тако личан и недвосмислен начин.
А ја, худи, врло сам слаб и маловрстан
И дубина је у мени неразумна,
Кроштоно сам исто један лежак,
И нерадин и лужица. [22]
Широка је Венцловићева скала меланхолије, окренута свим временима – ономе што је било, што јесте и што ће бити. У њој су есенције и жаришта свих човечанских страсти, праисконских и долазећих, она додирује осећања против којих је песниково прво, хришћанско, позвање било усмерено и од којих се учењем бранило. То је осећање равнодушја и духовне предаје – осећање из кога ће израстати недвосмислене слике пустоши постојања. Човек је мртворођени, написаће:
нит је шта овде видео,
нит има за чим жалити…
ни за боље ни за горе
не зна .
По основном тону меланхоличан, Венцловићев став о свету као вилајету и о непостојаности материјалних ствари у њему, самоуверен је и непроменљив: материјалном богатству додељује типске улоге – оно је нешто што се губи, потчињено је закону вечитих сила. Пропаст је у природи богатства и језгру његовог значења. Одлучни непријатељ спокојне слике света чврсти став продубљује узрочношћу и корелативним ланцем појава, јер богатство не би било то што јесте да на сиромаштву не јаше. И такав унижени физички циклис само је духом могуће искупити, просветлити. Језиком ослобођеним од своје елементарне намене и свог првог извора (Селимовић), мудро стишана духовникова поезија неспокоја спокоја истрајава на сликама привида материје, њеној трошности и пролазности.[23]
Било ли, или ништа не било,
Привиђено, пак нестало га,
Развијало се ветром и отишло
Ка испред трчућих кола
Прах и дим у маглу!
Благо је и господарство овога вилајета преходљиво:
Од једних к другим прелази
А најпоничије је!
Сваком се тако исто пригађа,
Кано у сну нешто да види,
Или сенку донекле мотри
Те је хвата руком
Да је заустави и удржи.
Није ли у том људни луд?
Нити је што тврдо ни стојеће!
Осим у поезији, осећање меланхолије присутно је и у песниковој преписци из различитих периода. Доступна писма потврдиће Гаврилову потребу за осамљивањем, у којима описује стања опадања и тромости у самом животу, делом узрокована песниковим свакодневним приликама и социјалним окружењем. У једном писму из Ђура жали се проповедник да поваздан сам у ћелији борави. „Приковах се, упразних се у писму многом, и не вем когда крај томе будет“, писао је владици Димитријевићу око 1740. године из Коморана, изражавајући уз то жељу да буде на месту „пустому од људи“.[24] Одвајање је, испоставиће се, једна о кључних речи спознаје овог феномена; неспоразум духа и тела, који се „неисказаним сукобем снаходи“, праћен је осећањем неприпадности крвотоку света, самоискључивањем и одустајањем. У писмима је тај неспоразум на нивоу констатовања стања, више спонтано или последично одношење према спољашњем свету него јасно промишљен став или одлука.
Самоискључујуће стање, у коме се тражи простор и време ненарушено спољним животом – у тврдом пристаништу ћутања да пристанемо – може бити условљено природом духовног или учењачког позива, нужношћу одвајања зарад концентрације, усмереношћу на важније човечанске послове који превазилазе појединачне потребе или просто одсуством жеље и губљењем интересовања за најближе окружење. Каква год тумачења била, Венцловић ова стања ни од кога не крије – извлачећи их на површину, постаје њихов страсни аналитик, дестилатор суптилних мена и стања кроз поезију. Градитељ убедљивих слика осећања и стања патње, пуштајући их на слободу, показује нам живот у најдубљим истинама – таквим какав јесте. Помислимо ли да ова стања песник оспољава на нивоу пуког регистровања или исповедања, исцрпљује у неколико писама и поетских израза, он се већ на следећим страницама оглашава имагинативно упечатљивијим њиховим сликама, језиком за који ће Селимовић рећи да је уздигнут попут дуге, али и „откинут од земље, иако мирише на њу“:[25]
Беда на води,
беда од харамија,
беда од свога рода,
беда од језика,
беда у граду,
беда у пустињи,
беда од лукаве браће
и међу лаживим друштвом.
Идентификујући узроке беде и ’пребеде’, још једног израза замирања духовних сила и разлога за осамљивање, Венцловић меланхолично стање ситуира у контекст односа са својим окружењем и друштвеним приликама. Овакво становиште век и по касније постаће основа социолошког приступа феномену меланхолије, прецизније, његовог колективно-психолошког правца који инсистира на покиданим везама меланхолика са друштвом. Од Емила Диркема (1858-1917) до Волфа Лепениса у нашем времену питање друштвеног контекста и неузвраћених очекивања истовремено је полазиште и исходиште социолошког објашњења меланхоличне потиштености. Иако ова перспектива, будући успешна једино у доказивању утицаја спољашњих прилика и њиховог транспоновања на индивидуални план, нема довољно инструмената да захвати феномен какав је меланхолија,[26] она у анализи удела спољашњих и ’објективних’ узрока Венцловићевог доброг познавања меланхолије није сасвим занемарљива; не само као потврда слабљења друштвених контаката песника-духовика и неналажења одговарајућег сабеседника, него и из немогућности одзива свом таленту – чињенице да је његово поетско стваралаштво било лишено средине у којој би се огледало. Венцловићу није било непознато да ма који талент без сведока и похвале и најраскошније одаје претвара у мрачне коморе: „мучно је и тужно дуваровом бездушним говорити“, писао је. Отуда је Гаврилова поезија најчешће унутра окренута,како је то приметио Селимовић, према самоме себи. И она је по свом основном тону меланхолична, јер меланхолија јесте неподељени колико и неисцрпљени талент. Али чаролија тог стања је што из ’мрачних комора’ неретко излазе прочишћеније и јасне слике унутрашњег и спољашњег (не)реда.
Оно што критичари замерају социологији важи и за друге приступе – ниједан од њих не захвата целину стања, увек је реч о више или мање успелом углу огледања и транспоновања. Стога је сваки приступ меланхолији мањкав и недостатан, што је један од разлога да јој се највећи песници, филозофи, сликари враћају изнова без устаљеног концепта. Ни за један од њих не можемо рећи да у потпуности ’хвата’ и исцрпљује неухватљивост меланхоличног стања које је у темељу сваког стваралаштва, његова основна боја. Управо је у тој чињеници други разлог немогућности захватања феномена меланхолије из једне перспективе; али ако постоји тај, друштвеним наукама „недостајући инструментариј“ за овладавање овим феноменом, онда је он у мањку дубине понирања у сложеност и тананост меланхоличних стања, колико и у одсуству смелости да се проборави тамо где се ретко ко усуђује и да гледа. И мада јесте неубично, с обзиром на претпостављену дистанцу и ограничења првог духовниковог позвања, баш те, најскривеније и физиолошке одаје меланхолика, стране социолошки усмереним истраживачима, Венцловић смело отвара разбуђеном интуитивношћу песника и опасним приближавањем; као да је три стотине година раније наслутио наше време у коме ће вредно писања постати само оно о чему се писати не може.
Показујући радозналост ума за ’разум срца’, приливе и одливе страсти, те савладавање свакодневних криза и јада без којих се не може замислити друштвена рутина човека-худника, Венцловић има познату ’лекарну’ и свевремен лек: у песми „Вино и жена“, запитан o најбољeм начину којим би се горчина човека могла разблажити и потешити, налази га у добром вину и лепозрачној, смешљивој жени.[27] Има, међутим, стања у Венцловићевој поезији којима проверени ’лекови’ у уходаном долапу времена не помажу и ситуација којима наизглед нема решења. Нелак задатак савладавања телесности, њеног опирања у будном гашењу ’огња’ разбукталих сила, духовнику није непознат; пут њеног грубог одбацивања – јер другачији не може бити – још мање га збуњује. Физиолошко огољавање болног процеса, који не успева без сваковрсних прекорачења, изнедриће описе меланхоличних стања у којима и према околном свету и према самом себи умукне свако саосећање: тако доиста некима ноћу згађа се душа, написаће.[28] Проблем телесног ипак није све. Одгонетајућа страст према загонеткама што стоје између живота и смрти водиће га даље у истраживање; с питањем времена – још тежег човековог непријатеља, које се не мери само откуцајима сата него и догађајима или њиховим одсуством – најчешће ће се борити Венцловићева, изнутра осветљена, метафизицирана поетика.[29] Не дајући јединствено решење за загонетку времена, осим молитвом, њу је могуће савладавати муком и блаженством писања, коначно, учењем над учењима да одсуство/присуство било чега, као и ниједна мука, није без краја.
Блажени онај, који као облак би
сав у сузама, гасећи огањ
похоте и меса.[30]
Тек на том нивоу, након смираја и ослобођења од времена, меланхолија постаје лепа попут свог имена – само песницима знано усхићење на путу до недостижног. Тек након нарушене хармоније отвара се поље смисла меланхолије, стање у коме ниједнан простор више не може бити празан; свако сећање, трептај или дах акустична је дворана за звуке разбијеног звона у души, небо за облаке празне кишом. Тек када време и телесност изгубе власт, све се намах истим и друкчијим открива – настаје јасније суочавање са доживљеним и виђеним, њихов поетички преображај, када сетна патња прераста у блажени осећај. Он је изразит у „Дану смрти”,[31] меланхоличној песми интимне динамике времена, у којој је стање преображаја осликано доживљајно богатим сусретом темпоралне и вечне оријентације песника-духовника:
Тог дна, када издигну се те оду
кућне страже; пресуше очи, нос и уста,
одлети свест и свако овде осећање из тела,
и засекну воденични жрвњи више млети,
(…)нестану жуборењу ни граји никаква гласа,
и врата се замкну
(…)те све песњиве птице замукну.
У „Дану смрти“ бесмртни живот природе осликан је као смртан: од различитих призора песник репродукује слике којих се око не може нагледати, како о меланхоличним визијама пишу и каснији песници. [32] Видљива лепота света постаје још видљивијом баш зато што не губи свој меланхолични одсјај. Даном смрти стварно постаје привидним а изразитијим, нечујно – звучним; све што песник чује или оживљава гравитира око носталгичног осећања. У „Дану смрти“ елегични тон боље од било ког другог тона или боје изражава акустичке пределе овог осећања и доживљајно обиље, али не исцрпљује главно и двојбено његово питање о мудрости меланхолије; провејава, наиме, као пролебдело, назрето познање, нешто будно и примерено у осамљивању и тами кроз Венцловићеве стихове:
Мрака измакох, а луча му не могу поднети;
не знам што ћу.
(...) Рођењу рад сам, ал’, чудна прилика!
снебивам се смутно.[33]
Слика сетне лепоте двојбених осећања покреће најважније питање меланхолије као изабраног и радосног, а не последичног стања: овде је сетна носталгија за данима ’мрака’ као какав прелаз од песничког заноса ка (после)искуственим и самоуверенијим Венцловићевим ставовима у којима ће све двојбено и неразумљиво постати разумљивијим. Сликајући стање изолације као стање слободног избора, жудњу за ’мраком’ исказује у форми активног, радосног открића (ал’, чудна прилика!) и у светлу промишљајућег избора – као неочекивани искуствени и рефлексивни преображај. Она је усхићење, добит – уздизање до унутрашњег самопоуздања – сљубљеност са свим људским мистеријама. Није то позната сатрвеност свих снага, оно стање које човека ’задеси’ или у које ’падне’, и које се може или мора поднети, него је више назнака освешћене, вољне одлуке о осами и изолованости као једино добром, врлинском начину постојања.
Венцловићева филозофија меланхолије
„Ако уметност и учи нечему (и самог песника,
пре свега) – учи га изолованости људског живљења.
Будући да је најстарија – и најдословнија – форма
појединачног чина, она вољно или невољно стимулише
у човеку управо његово осећање индивидуалности,
јединствености, издвојености – преобраћа га
из друштвене животиње у личност.“
Јосиф Бродски[34]
Мисао о уметности као (не)вољној учитељици изолованости људског живљења, истргнута из обраћања Јосифа Бродског приликом пријема Нобелове награде за књижевност 1987. године, окосница је Венцловићевог наслућеног и живљеног становишта о пример(е)ном – мудром и добром – начину бивања. Успињући се, попут каснијих песника меланхолије, уском, и опасном, стазом до недоступних висова, та стаза ће постати биографија анатома овог стања и нађени идеал његовог стваралачког постојања; као основно стање стварања и праизвор уметничког бића, меланхолија је била услов ступања у поетстки живот, нагонски а онда и изабрани одговор на њега. Он другачији и није могао бити а да буде песнички, јер једино је кроз огољавање тајанственог света душе и свет могуће просветлити. Животом одређена Венцловићева путовања, позиви ’општег духовника’ и песника – његово свесно и нагонско позвање – научиће га стрпљењу и преданости, најчвршћим карикама мудрости, и још понечему; у трагању за савршенством изван материје и материјалног, неосвојивим видовима савршенства који су вековима опсесија неуспелих светаца и њихова утеха,[35] меланхолија ће се придружити као верна и поштована сапутница – она, којој ће се песник радовати и чији га загрљај неће испуштати. Напослетку ће (себи) обелоданити да би без њеног ’мрака’ – жара и леда – било тешко даље путовати.
Из склоности ка свеосветљавању тајановитости света душе и самопропитивању свих својих стања, па и оних о којима се ћути, меленхолија ће се кроз сублимно и болно огољавање изродити у Венцловићев филозофски став, сасвим другачији од осећања неодољивог препуштања мраку. Али и више од тога – одајући тајне свемира душе, она ће постати пут његовог (само)образовања, којe ће изнедрити мајсторску, песничку визију човека. Од судбине и начина бивствовања (обликовања и уређивања свакодневног живљења), преко музике и боје поетичког доживљаја света и бескрајне земаљске туге, меланхолија ће полако израстати у освешћени процес васпитавања и самосавладавања, култивисани одговор на замке постојања. Ни тај процес, ни таква филозофија, неће остати без својих плодова; у име свих нас, постаће први песник меланхолије овог језика и гласник становишта и поетичких поступака који ће, на различитим језицима, долазити дуго после њега.[36]
Умешност Венцловићева у сликању несамерљивих појава и најинтимнијих стања – склада неживе са живом природом, када све као у хору забруји – довешће га до јасне једначине психичких и моралних саодношења. Само је снажна вера и блискост са Вечним у самом себи могла да изнедри непомућену веру у могућност артикулације најскривенијих појава и да је оствари кроз многобеседљиву, богату речитост за несамерљивост појава. Стрпљиво успињање, испуњено обиљем језичких и доживљајних слика, огледаће и преламати визије и религијског и поетског Венцловићевог заноса, руку подруку. Зато нема места питањима о губљењу и одуству смисла ’општег духовника’, раскораку између његовог свесног и нагонског позвања; песник је време, које се само временом може освојити, освајао смислом писања, па ће у поезији бити трајно сачувани звездани тренуци и песника и духовника. Упоредо са првом и основном, Венцловић ће се предавати и списатељској вери, стваралачкој радости која ће му отварати нове путеве спасења и која ће га спасти.
[1] Поједине Венцловићеве списе објавили су Гаврило Витковић (Гласник Српског ученог друштва,1872. књ. 34; 1887. књ. 67) Стојан Новаковић (Примери књижевности и језика, Београд, 1904) и Љубомир Стојановић у Каталогу рукописа и старих штампаних књига (САНУ 1901) и у збирци Стари српски записи и натписи (Београд 1902 – I; 1903- II; 1905- III). Шира упутства за даље читање: Павић (прир.) 1996; Павић 1982.
[2] Опширније: М. Павић (прир.) Гаврил Стефановић Венцловић – Црни биво у срцу. Легенде, беседе, песме, Просвета, Београд 1996 (1966); М.Селимовић, За и против Вука. Студија. Београдски издавачко-графички завод. 1986; М. Павић Гаврил Стефановић Венцловић као историчар, у: Balcanica, 1982/83, XIII – XIV, стр. 117 – 136; М. Павић, Рађање нове српске књижевности, Београд: Српска књижевна задруга, 1983.
[3] Када је 1966. године Милорад Павић приредио за штампу Венцловићеве рукописе, реакције академске јавности биле су далеко од очекиваних – катедре српске књижевности и институти остали су необично неми на ову појаву. Изузимајући писање Меше Селимовића, сам подухват није вреднован, а из краћих осврта, стручној јавности непознатих аутора, стицао се утисак да су Павићеви налази површни; упућивано је на наводне погрешке у приступу Венцловићевим рукописима, углавном са филолошког становишта, да би убрзо завладало ћутање и о Венцловићу и о Павићу научнику. Да ли из професионалних и личних сујета или из других разлога, тек, ни око две и по хиљаде страница сопствених теоријских прилога које је оставио српској књижевној историји, Милораду Павићу нису биле довољна препорука да одржи бар једно предавање из историјe српске књижевности на Филолошком факултету у Београду. Бољи увид у Павићеву научну библиографију, професионално кретање и биографију може се наћи на страници: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=876.0
[4] Ево шта је Меша Селимовић написао о Павићевом приређивачком подвигу и Венцловићевој поезији: „Али књига која нам је милостиво вратила једног песника, учинивши откриће којем још не сагледамо прави значај, истовремено нас је обогатила и збунила. Обогатила, поклонивши нам неочекивано а драгоцено наслеђе; збунила, уневши неред у оно што смо мислили да колико-толико знамо. Зар је могуће, и како је могуће, да је наш песнички језик постојао у том облику и с таквим изражајним могућностима још пре два пуна века? И шта се то десило, која катаклизма је учинила да га нестане и да се, у том обиљу што је два века лежало као скривено благо, појави тек у наше време“ (Селимовић 1986: 134-135, курзив Г.Ђ.).
[5] Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија досаде (превео с норвешког Иван Рајић). Београд: Геопоетика, 2004: 22.
[6] Еспен Хамер, Унутарњи мрак. Есеј о меланхолији (превео с норвешког Радош Косовић). Геопоетика: Београд, 2009.
[7] Хришћанска интерпретација меланхолије по свом основном схватању најближа је модерним психоаналитичким и биомедицинским поимањима овог стања, будући да је свим овим приступима својствено да меланхолију третирају као болест коју је нужно искоренити, односно лечити. Ни хришћански ни биомедицински приступи не дозвољавају поетизацију и идеализацију овог стања, још мање претпостављају њену стваралачку сазнајност, па је то разлог што им посвећујемо тек најнужнију пажњу, на нивоу елементарне обавештености. Други разлог је у томе што је биомедицинско схватање меланхолије, то јест клиничке депресије, стручног појма за ово стање, превладало, постало опште, и данас се углавном лечи антидепресивима.
[8] Свенсен 2004: 54.
[9] „Први истински класични текст о меланхолији није, међутим, сачинио Хипократ, него један други, науци непознати аутор. Његов наслов је Питања о мишљењу, памети и мудрости, и може се наћи у зборнику Питања (Problemata), који је дуго у потпуности био приписиван Аристотелу. Данас је уобичајено приписати га једном од мајсторових ученика, вероватно његовом пашеногу Теофрасту“ (Хамер 2009: 39).
[10] Хенри Милер, Колос из Марусија. Путовање по Грчкој (превела с енглеског Соња Васиљевић). Карпос, 2009: 80.
[11] Хамер 2009: 41.
[12] У том контексту значајне су песме „Похвала вечитој мери” и „Докле на тиху времену плаваш” (1996:146; 1996: 94), као и стихови: Моји врази запеше ми споне,/ама те се споне искидаше, / и моја душа кано избави се/ и тврђу, тебе господи,/ моја птица нађе себи домовину,/где је пометала птиће своје – све своје мисли (Венцловић/Павић 1996: 151).
[13] Павић 1996: 8.
[14] У Венцловићевим рукописима појам просветитеља појављује се у похвалама (тако и ове наше српске просветитеље нам прве) и односи се на Саву, Арсенија и Максима. Видети: Венцловић/Павић 1996: 125.
[15] Венцловић/Павић 1996: 87.
[16] „Венцловића су створили: дуга традиција славено-српске школе и њен интерес за духовне теме, традиционална поезија невезаног слога, живе везе са савременом светском поезијом, и одлично познавање народног језика, што је Венцловићу, као проповеднику и ’општем духовнику’ у јужној Угарској, међу исељеницима из старе домовине, било и могуће и неопходно. Из овог наслеђа, из ових веза, из ове основе, уз изузетан поетски дар, могуће је било створити овакав песнички језик, са народном општом базом и индивидуалном поетском надградњом“ (Селимовић 1986: 135).
[17] Венцловић/Павић, 1996: 93.
[18] Да су и таква знања Венцловићу могла бити позната, наслућујемо из става Меше Селимовића: „Без плодотворних контаката и утицаја светске духовне мисли, остало би нам само наше властито сиромаштво. Без интереса за духовни живот, ма које провенијенце, остао би само интерес за конкретни реалитет овога света, са малом или никаквом могућношћу трансценденције“ (Селимовић: исто, курзив Г.Ђ.).
[19] Хамер 2009: 50.
[20] Свенсен 2004: 22.
[21] Хамер 2009: 38.
[22] Венцловић/ Павић, прир. 1996: 88.
[23] „Хватање сенке”, у: Венцловић/ Павић, прир. 1996: 91.
[24] Павић 1996: 19-22.
[25] Селимовић 1986: 137.
[26] „Социологија у ствари није довољно суптилна да би расветлила психичку комплексност са којом се појединац суочава у животним кризама тог типа који интересује Диркема и Лепениса“ и морала би, ако претендује да да уверљивију слику, бити употпуњена „дубинским психолошким разматрањима“ (Хамер 2009: 58).
[27] Венцловић/Павић, прир. 1996: 93.
[28] Јер човек-худник, шта је до „с кошчима састављен/ од главе до ногу/ и са жилама сашит./До времена потом пак/сав просут и ниушто обрнут” (Венцловић/Павић 1996: 112).
[29] Мотив времена, непостојаности, пролазности или ’проходљивости’ свега окосница је песама „Роса“ и „Последња част” (Венцловић/Павић 1996: 110).
[30] Венцловић/Павић 1996: 99.
[31] Венцловић/Павић, прир. 1996:109.
[32] Бењамин 1974: 214.
[33] Венцловић/Павић, прир. 1996:164.
[34] Између свих узорних писаца деветнаестог и двадесетог века, које у престижно друштво увезује тематизација меланхолије, за мото завршног разматрања о Венцловићевом филозофском становишту узете су речи Јосифа Бродског (1940-1996). Не случајно, и не само због тих речи; највише због његовог академски прецизног и отвореног приступа теми досаде (меланхолије, сете, сплина) као животној законитости, која ће доћи до изражаја у речима које је упутио 1988. године дипломцима Мичигенског универзитета, као и слојевитог пропитивања односа туге и разума – свих оних питања која су мучила и Венцловића. Видети: Бродски 1989; Бродски 2007.
[35] Сиоран, 1996:17.
[36] Сликама претварања и потпуног саосећања са живим и неживим светом око себе, Венцловић је претеча писаца патње, а међу песницима удвојености најсличнији му је Фернандo Песоa (1888-1935). Попут овог песника бола и мноштва душа, који се “умножио да би осећао себе” и који је, да би “осетио себе, требало да осети све” (2001: 49), тако се и Венцловић, у приближавању сверазумевању и свеосећању, разголитио и расплинуо у стања која су му омогућила да буде све. Овако он говори гласом Девојке у драми Удворење арханђела Гаврила девојци Марији: “Ја бих савијен свитак, нека се божије слово напише у мени! Ја руно – киша да изаспе се на ме. Ево купина – нек је зажеже горњи огањ! Ево свећњак – на њему да светли горућа свећа. Ручка ја – нека се саспе и сручи се мана. Ја постеља – може лећи младожења. Царска сам столица – нека седне цар. Црква сам – де улезе архијереј”.
Текст је први пут објављен у књизи Писци и питања (Клио 2014: 11-32), под називом „Црни биво у срцу. Гаврил Стефановић Венцловић и меланхолија“.
Stella polare 