Смештен на самом чворишту интереса највећих сила, Иран је већ дуго поприште великих тензија. У првој половини 20. века историја овог простора одређивана је пре свега британским економским и обавештајним присуством. После Другог светског рата на ток иранске историје све више су утицале САД, а у новије време велики интерес за овај простор показују Кинези, који купују највећи део иранске сирове нафте. Све време Иран се налазио (и налази) у орбити руских (совјетских) интереса.
Нафта је, не само када је Иран у питању, исходиште највећих шанси и мука. Током прве половине двадесетог века нафтно богатство Ирана било је у потпуности у рукама Британаца, односно Англо-иранске компаније која је највећи део прихода слала у Лондон, док су се радници на терену борили за голи живот. Дакле, типична колонијална ситуација, уз пасивно учествовање (од Другог светског рата), шаха Мохамеда Резе Пахлавија.
Успон и пад Мосадека
Уходани ирански посао на тренутак је био прекинут 1951. године, када је иранска скупштина, под утицајем будућег премијера Мохамеда Мосадека, национализовала Англо-иранску компанију и тиме лишила Британце овог лукративног извора. Лондон је реаговао тренутно и определио се за рушење Мосадека. Британци, међутим, нису располагали довољним капацитетом за ову операцију, па су се за помоћ обратили Вашингтону. Они су, притом, заиграли на хладноратовску карту, настојећи да убеде Американце у могући заокрет Ирака ка комунизму и Совјетима, иако то није била намера Мосадека. Мада Лондон није имао снаге за завршни ударац Мосадеку, који је поприлично ослабио британску обавештајну структуру у Ирану, ипак је снажно уздрмао иранског премијера блокадом извоза иранске нафте.
Док је Труманова администрација била несклона рушењу Мосадека, тим његовог наследника, председника Ајзенхауера, показао је ентузијазам за пуч у Ирану. У основи је лежало страховање тадашње администрације од могућег скретања Техерана ка комунизму, у којем је већ деловала комунистичка партија (Тудех). Према тада актуелној америчкој „домино теорији“, улазак једне државе у комунистички табор покренуо би ланчану „комунизацију“ и у суседним земљама. Операцију рушења Мосадека су извели Американци, односно њихова обавештајна структура, активирајући, уз доларско охрабривање, различите групе на самом терену – од уличног полусвета до елитног официрског кадра. У овом подухвату ЦИА је у значајној мери користила већ разрађену британску обавештајну мрежу на терену.[1] Шах је у читавој операцији одиграо само формалну одлуку, потписавши документ о смени Мосадека. Удар је спроведен 1953. године, стари премијер је ухапшен, па је у кућном притвору провео остатак живота. У наредним деценијама шах Реза Пахлави суверено је владао Ираном, који је постао кључни стуб америчког утицаја у том региону.
Шах је пучу дао делимичан легитимитет, али је далеко важнију улогу у овој операцији одиграо пензионисани ирански генерал Фазлолах Захеди, који је непосредно организовао удар. Против Мосадека био је и ајатолах Кашани.
Према чувеној књизи Стивена Кинзера Сви шахови људи субверзивни алгоритам рушења Мосадека обухватио је „манипулисање јавним мњењем“, односно стварање „неповерења јавности према Мосадеку и његовој влади“, потплаћивање официра и организовање масовних демонстрација које су пратиле догађања изван сцене. На улицу је изведена, пише Кинзер, „невероватна маса људи“, док су, иза завесе, војне и полицијске снаге под Захедијевом командом преузимале стратешке објекте по Техерану.[2]
Рушење шаха и револуционарна завршница
Екстравагантна шахова владавина није донела бенефит многим друштвеним круговима у Ирану. Приходи од нафтног бизниса и модернизације економије су бољитак доносили тек одабранима, шаховој „нафтној буржоазији“, која је паре пласирала у некретнине у отменим деловима Техерана или у небројене квадратне метре у Западној Европи. Незадовољника је био пуно, сасвим довољно за рушење шаховог режима. Против власти су били прозападни либерали, којима није одговарала диктаторска природа режима, комунисти, али и (што је посебно важно) верски лидери и њихови следбеници. Из егзила у Ираку и касније Паризу, шиитске масе је мотивисао ајатолах Хомеини, чији говори су се на аудио-касетама шверцовали у Иран. Ова „непринципијелна“ коалиција заљуљала је и оборила шахов режим. Притисак на улици био је све снажнији, а земља је клизила у хаос. Власти се на покушаје отпора реаговале репресијом, коју је спроводила шахова тајна полиција Савак, подвргавајући бунтовнике бестијалном терору. Ствари су се убрзале почетком 1978. године немирима у граду Ком, после протеста због једног новинског чланка у којем је нападнут Хомеини. Неколико недеља касније дошло је до сукоба опозиционих демонстраната и полиције у Табризу. Ове побуне, током којих је било и људских жртава, представљале су само увод у даљу дестабилизацију и кризу власти. Немири у којима су страдале стотине људи, наставили су се и наредних месеци, а власт је потресао и талас штрајкова.
У књизи познатог пољског новинара Ришарда Капушћинског, који је непосредно присуствовао драматичним догађајима у Техерану, налазимо и исказ једног учесника/сведока о масакру у Кому: „У тој тишини, са кровова и из улица, које су водиле на трг, разлегли су се пуцњи. Људи у униформама отворили су ватру. На тргу је настала паника, људи су хтели да беже, али нису имали куда. Улице су биле блокиране од стране полиције која је пуцала. Читав трг прекривен је лешевима (…) Сећам се да је читав Техеран био потресен. Осећало се да наилазе некакви црни и страшни дани.“[3]
Суочен са све снажнијим притиском, Реза Пахлави је јануара 1979. године напустио земљу, а већ 1. фебруара Хомеини се вратио из изгнанства. Шах је претходно за премијера поставио Шапура Бахтиара, који није уживао поверење Хомеинија, чији је утицај рапидно растао. Суочен са снажним притиском Хомеинијевих снага Бахтиар је убрзо напустио земљу. За новог премијера „привремене владе“ именован је, на Хомеинијев предлог, либерално оријентисани Мехди Базарган. Демонтажа шаховог система се убрзала и већ почетком априла, после одржаног референдума, Иран је проглашен исламском републиком. Револуција је, међутим, тек хватала убрзање на путу ка стварању државе устројене на исламским принципима. Уследило је уклањање левичарских и либералних, односно секуларних структура у антишаховској коалицији, као и нагла провала антиамериканизма. Одлуку Вашингтона да болесном шаху дозволи боравак и лечење у САД техерански студенти схватили су, на подстицај Хомеинија, као повод да почетком новембра 1979. године упадну у америчку амбасаду, чиме је отпочела чувена талачка криза која је трајала све до почетка 1981. године. Базарган је поднео оставку, а децембра 1979. године је на референдуму усвојен предлог новог устава, којим је Иран конституисан као теократска држава, са високим шиитским клером као неприкосновеном владајућем структуром.
Хомеинијев режим је, тако, крајем 1979. године довршио револуционарни преображај Ирана, претварајући лаичку диктатуру у теократску републику. Читав процес није само дубински изменио ирански систем, већ је и темељно уздрмао поредак на Блиском и Средњем истоку. Током четврт века шахове диктатуре (од свргавања Мосадека до Исламске револуције) Иран је представљао кључни стуб америчке моћи у том делу света. Хомеинијев Иран је већ крајем 1979. године слао јасне антиамеричке сигнале. С друге стране, колико год то звучало парадоксално, овај губитак Американаца није у Москви пропраћен великом еуфоријом. Страховало се, наиме, од могућег снажнијег утицаја исламизованог Ирана на муслиманске провинције у Совјетском Савезу. Тако је Хомеинијев Иран и у Вашингтону и у Москви био посматран као сложен стратешки изазов. Амерички одговор, односно покушај обуздавања Ирана, уследио је готово тренутно и био је испољен, између осталог, у подршци Садаму Хусеину током ирачко-иранског рата (1980-1988).
(Не)предвидивост револуције
Поменути Ришард Капушћински писао је у књизи Шахиншах о непредвидивости тока револуције, у чему се она разликује од државног удара: „Државни удар и преврат могу да се планирају, револуција – никада. Њено избијање, час тог избијања, изненађује све, чак и оне који су јој тежили. Они стају зачуђени пред стихијом која се нагло појавила и руши све на свом путу. Тако безобзирно руши све, да на крају може да сруши и пароле које су је изазвале“. Капушћински, и овде ћемо се застати, уочава два типа револуције: јуришну револуцију, која почиње снажним првим ударом, а затим слаби и трага за компромисом са старом структуром, и опсадну револуцију, која стартује слабим ударом, а затим добија на „темпу и драматичности“.[4]
У овај други тип сврставамо и Исламску револуцију. Теза Капушћинског подстиче на продубљивање његове дефиниције опсадне револуције. Двостепеност опсадне револуције, односно два удара (први слаб и други радикалан) препознајемо и у руској револуцији 1917. И она је у првом налету (Фебруарска револуција) имала знатно ширу базу, при чему су доминирали либерали и умерена левица (кадети, есери, мењшевици). Други, снажнији, удар (Октобарска револуција) дело је најрадикалнијих револуционарних прегалаца (бољшевика). Ову двостепеност, односно убрзавање револуције налазимо и у југословенској комунистичкој револуцији (1944-1945), као и у другим државама каснијег комунистичког лагера. И ту у првој фази догађаји иду споријим током, сигнализирајући чак и наговештаје компромиса са старим режимом. У тој народнодемократској фази комунисти наступају у широкој коалицији (народни фронт), а затим одбацују своје краткотрајне некомунистичке савезнике и успостављају комунистички монопол.
Исламска револуција показује јасну двостепеност. И она креће као широк бунт против шаховог самовлашћа, у којем, осим шиитских духовника и њихових следбеника, делују и лаичке снаге (левица, грађанска опозиција). Ипак, у финалу процеса, вођство преузима Хомеинијева структура и, после рушења шаха, одбацује и сузбија друге учеснике револуције. Капушћински каже: „Убрзо су у револуционарном табору настали спорови. Сви су били против шаха и хтели су да га уклоне, али је свако замишљао другачију будућност. Један део људи веровао је да ће у земљи завладати таква демократија, какву су упознали приликом боравка у Француској и Швајцарској. Али, они су управо у борби, која је почела после шаховог одласка, први изгубили.“[5]
Радикалним структурама потребна је, дакле, шира база, која руши стари режим, али и легитимизује преврат. Затим следи удар радикала против револуционарних сабораца. У интеррегнуму између две револуционарне фазе делују привремене владе. У том револуционарном чистилишту срећемо Базаргана, Керенског, Шубашића, Грола. Они не трају дуго, јер револуција једе своју децу, која то, заправо, и нису.
Овај револуционарни алгоритам показује, заправо, предвидивост револуције. Очекивани исход је победа малих, али кадровских структура, мотивисаних и чврсто повезаних кохерентним идејним наративом. Нуспроизвод је горко кајање поражених саучесника у овом подухвату.
Каква је улога самог владара/старог режима у револуционарном процесу? Да ли тактика може да обузда револуционарни налет? И ту Капушћински даје подстицајне примедбе. Свој опис шаховог конфузног понашања на почетку немира 1978. године пољски новинар закључује сугерисањем да владар може да пригуши бунт. Али како?
Пахлавијев одговор био је комбинација снажне репресије и повременог попуштања. Капушћински ту види шахову грешку и спекулише да игнорисање побуне може да ослаби и обесмисли револуционарни ентузијазам: „Није то (шах Пахави) нервно издржао, сматрао је да мора сместа да реагује. Отуда његове тако нагле, хистеричне, луде одлуке. Недостајала му је извесна доза цинизма. Могао би тада да каже: Демонстрирају? Шта да се ради, нека демонстрирају. Колико могу тако да демонстрирају? Пола године? Годину дана? Мислим да ћу издржати. У сваком случају нећу се ни маћи с двора. И људи би се, разочарани и огорчени, хтели или не, на крају вратили кућама, јер тешко би се могло очекивати да би неко пристао да проведе читав живот у демонстративним поворкама. Није (шах) умео да чека. А у политици треба умети чекати.“[6]
Да ли је Исламска револуција – револуција?
Револуцију дефинишемо као најдрастичнији дисконтинуитет политичког, привредног и друштвеног живота једне заједнице – улазак у нешто потпуно ново, неистражено и модерно. Иранска револуција је те, 1979. године, тај простор вратила у неко старије време, али га није искључила ни из садашњости. Иран после револуције није, дакле, испао из савремених токова у многим областима, па ова држава и данас представља велику регионалну силу. Ово коегзистирање прошлости и садашњости у савременом Ирану сугерише да се тамо крајем седамдесетих није догодио прелом налик европским револуцијама. Гледајући из угла европских критеријума, Исламска револуција се и није десила. Капушћински закључује: „У Европи, епохе се мењају, нова потискује претходну, с времена на време земља се чисти од прошлости. Човеку нашег времена тешко је да разуме своје претке. Овде је другачије, овде је прошлост исто тако животна као и садашњост, неурачунљиви и свирепи век тесаног камена коегзистира с хладним, прорачунатим веком електронике, они живе у истом човеку, који је подједнако потомак Џингис-кана, колико и ученик Едисона (…)“.[7]
Feature image: Обрада и микс (Wikipedia: Great Prophet II/CC BY 4.0 и Saleh2/CC BY-SA 4.0)
[1] Стивен Кинзер, Сви шахови људи. Амерички пуч и корени терора на Блиском истоку, Београд 2005, 181, 189.
[2] Исто, 183-203.
[3] Ришард Капушћински, Шахиншах, Београд 1987, 127.
[4] Исто, 131-133.
[5] Исто, 166.
[6] Исто, 143-144.
[7] Исто, 126.
Stella polare 