Стваралаштво и сведочења жена о Голом отоку у социјалистичкој Југославији
Кажњавање присталица Информбироа (ИБ-а) и уопште постојање логора за ибеовце били су у социјалистичкој Југославији врста табу теме. Кажњеницима је по пуштању на слободу истицано да не смеју причати где су били. И они сами су нерадо о томе говорили пошто су се често стидели властитог понашања, као и уопште тога шта су доживели.
И поред ћутања, у јавности су се о овој теми чули поједини гласови. Осим разговора у четири ока и у поверењу, о томе је у почетку писала, како Божидар Језерник наводи, службена „политичко-панична проза“ која је осуђивала ибеовце радикално и без разлике. Међу првим таквим делима био је роман Недовршени круг Јаре Рибникар који је по објављивању 1954. године био један од кандидата за НИН-ову награду.
Према појединим тврдњама, роман Недовршени круг ни на читалачку публику, ни на критику, није оставио јаче утиске, чак је био и оштро нападан. Главни јунак романа је партизански комесар у чијем се животу укрштају судбине две жене – супруге и саборца из рата од које се удаљује због младе, префињене и образоване буржујке. Он из рата излази као генерал мајор и комесар дивизије, али се затим опредељује за резолуцију ИБ-а. Током издржања казне преиспитује себе и своје ставове и доживљава покајање као врсту катарзе. Роман је, по свему судећи, био инспирисан судбином ибеовца, генерал мајора Југословенске армије Бранка Петричевића Кађе који је заједно са Арсом Јовановићем и Владом Дапчевићем покушао да августа 1948. побегне из земље, при чему је Јовановић смртно страдао, а Петричевић убрзо ухапшен. Према тврдњама његовог сина Јована Петричевића, током издржавања казне његов отац је од иследника добио на увид роман. Јара Рибникар и њен супруг Владислав једно време су били у дивизији у којој је током рата он био политички комесар. Наводно је и сама Јара Рибникар тај роман сматрала једним од својих слабијих дела. Његов значај остао је у чињеници да су у њему први пут, али у позитивном светлу, приказане појаве као што је ревидирање става и уопште кажњавање због ИБ-а.
Широј јавности упечатљив моменат прогона породица ибеоваца, обрађен је у роману Магде Симин Помрачење. Објављен 1972. године, овај роман се бави судбином жене која доживљава прогон јер одбија да се одрекне мужа који је кажњен због наклоности ИБ-у. Осим њеног страдања, роман обухвата и судбине прогона њених пријатеља који одлучују да јој пруже подршку и помоћ.
Књижевност, филм и штампа били су први који су се посветили, у почетку стидљиво, а затим све чешће и смелије, обради голооточких тема и искустава. Као преломна година може се узети 1982. када је објављен роман Трен 2 Антонија Исаковића, али је тема ИБ-а и даље била осетљива. Пажњу шире јавности привукла је у филму Емира Кустурице Отац на службеном путу који је 1986. награђен Златном палмом на Филмском фестивалу у Кану.
Уметничко стваралаштво о Голом отоку пратила је публицистика. У томе се посебно истицао својим делима новинарски тандем Драган Марковић и Саво Кржавац. У Марковићевој књизи Истина о Голом отоку објављеној 1987. године, по први пут је једно поглавље, под насловом „Женски логори“, било посвећено теми жена кажњених због ИБ-а. Са деловима ове књиге јавност је упозната још током 1986. када је у часопису НИН објављиван фељтон настао на основу ње. Осим општих података о стању и ситуацији у логорима, у књизи је објављено и више сведочанстава жена датих под иницијалима. Аутор је при томе нагласио чињеницу да о логорском искуству жене углавном ћуте. Узроке за то налазио је у психолошкој баријера услед стида што су као жене претрпеле такву тортуру, као и због осећаја одговорности због распада породица током њиховог издржавања казне. Покушао је да свему томе дода примесе мистицизма инсистирајући да је њихово кажњавање обавијено тајнама које само оне знају и закључио: „Можда је тако и боље.“
Иако је пажња у већој мери посвећивана мушким сећањима, упечатљиво је, и поред надзора и забрана, рано настојање кажњених жена да своја сећања сачувају и забележе неформалним путем. То су прво чиниле оне коју су живеле ван Југославије и зато се можда осећале у сигурнијем положају у случају прогона и надзора службе безбедности. Наводно је бивша кажњеница Ева Нахир Панић у Израелу још током 1960-их забележила своја сећања на касетофонској траци у разговору са новинаром Раулом Тајтенбаумом. Ове снимке он је касније уступио писцу Драгославу Михаиловићу. Осим тога, она је у великој мери иницирала и инспирисала снимање документарних емисија и књижевност посвећену кажњеним женама. На мотивима из њеног живота заснован је роман познатог израелског писца Давида Гросмана Живот се са мном много поиграо.
Током 1960-их, потребу да забележи своја сећања, без плана о њиховом објављивању, имала је и књижевница Милка Жицина. Она је овај подухват започела, на подстицај свога супруга и пријатељице са којом је била и на издржавању казне Драгице Срзентић. Била је то врста терапије писањем у циљу разумевања и сагледавања сопственог искуства. Започела је да пише сећања око 1966. године, а завршила их 1972. године. Један примерак рукописа чувао је њен супруг, а други Драгица Срзентић.
Прва половина 1990. године означила је прекретницу у погледу јавног изношења и објављивања сећања кажњеника и кажњеница. У Борби је од средине јануара 1990. године прво почело објављивање фељтона Славка Ћурувије о животу Влада Дапчевића. На критике појединих комунистичких организација тим поводом, уредништво Борбе је реаговало рубриком „Странице су отворене“ и позивом да се износе различита мишљења и реаговања. У наредним месецима објављен је низ писама како бивших кажњеника и кажњеница, тако и читалаца који су углавном хвалили јавно изношење ставова. Било је и оних који су мислили да Борба која је настала као гласило и орган комунистичке организације није место за такве садржаје. О укључености бројних актера може сведочити и то да се писмом обратила и Ладислава Ранковић која је негирала да је са својим супругом Александром Ранковић учествовала у посети Голом отоку. Било је и минуциозних допуна и исправки, али и реаговања оних који су покушавали да негирају и оповргну оптужбе да су спроводили насиље над другим кажњеницима. Поред тога, потенцирана је жеља за плурализмом, потреба да се чују и хероји и антихероји, али је било приметно и огорчење да су се наведене страхоте дешавале у Југославији коју су њени грађани доживљавали као срећну, просперитетну, перспективну земљу која је истиче хуманим односом према људима.
Преломну улогу, али и значај као последње дело писца Данила Киша, имала је документарна ТВ серија Голи живот. Данило Кишсе у њој, заједно са Александром Мандићем, појављује као сценариста. Серија се састојала од четири епизоде у којима су Жени Лебл и Ева Нахир Панић описале своје животне судбине и страдања које су доживеле као кажњенице због ИБ-а. Разговор са њима, како је то нагласила књижевница и бивша кажњеница Вера Ценић, је „одиста био превратнички интервју“.
Емитовање четири епизоде серије Голи живот од 15. до 18. фебруара 1990. подстакло је читаву бујицу сведочења кажњеника због ИБ-а у штампи и другим врстама медија. Чак се тврдило да је у том тренутку Голи оток експлодирао пред очима јавности и да попут „колективне море, овај мрачни део наше прошлости у таласима запљускује новине, телевизију и радио“. Истог месеца започело је у Борби објављивање фељтона „Заточенице ибеовских логора“ на основу књиге коју ће потом објавити новинар Драгослав Симић и бивши кажњеник Бошко Трифуновић. У њој су била сабрана сећања 18 кажњеница и управнице логора Марије Зелић. Прилози и фељтони су објављивани у бројним другим новинама и часописима, као што су илустровани магазини Нада и Дуга. Посебан значај имале су исповести чије је објављивање започело јула 1989. у подгоричкој Побједи и које су убрзо преточене у обимну књигу у којој су сабрана сведочења кажњеника и кажњеница, али и политичких актера и чланова затворске и логорске управе.
После година ћутања и скривања, кажњеници су проговарали и покушавали да се изборе за своју истину, често агресивно и нетактично реагујући на све оно што није кореспондирало са њиховим сећањима и доживљајима. Преосетљивост преживелих, њихово претерано ослањање на податке које су добијали током истраге, као и међусобна сумњичења око ангажовања за рад у корист службе безбедности доводили су до бројних расправа и оптужби. То је често за резултат имало њихово међусобно дискредитовање и умањивање не само њиховог кредибилитета, већ и значаја и смисла сагледавања тортуре коју су преживели. Томе су посебно били изложени после емитовања серије Голи живот, Жени Лебл и њено сведочење.
Серија Голи живот подстакла је сведочења осталих кажњеница, али су заједно са њима проговорили и бивши управници логора за ибеовке. Реч је била о Веселину Поповићу који је као управник женског логора у Рамском риту, а затим у Забели, услед блажег односа према кажњеницама и сам осумњичен да је наклоњен ИБ-у, због чега је побегао у Румунију. Такође се огласила и његова заменица, а касније управница логора на Светом Гргуру Марија Зелић. У таквим околностима долазила је до изражаја и даље присутна несигурност бивших кажњеница која су се често ослањале на ставове бившег управника Веселина Поповића и чак их дословно понављале и пружале му, као по директиви, подршку. То је највише до изражаја дошло у њиховом оспоравању тврдњи која је изнела Жени Лебл да он као управник логора у Рамском риту, а потом у Забели „има свој харем, има љубавнице тамо“. У сећањима је касније изнела и лично искуство на сексуални однос са њим, што је представљало чин личне храбрости и искрености. Ове њене тврдње послужиле су за њено дискредитовање, али тиме и занемаривање слике тешког живота кажњеница. Штампа је при томе олако и без преиспитивања преносила изјаве Веселина Поповића и наводила чак да је био „великодушни спасилац“ кажњеница.
Поповић је декларативно изражавао разумевање за преживљено страдање кажњеница, па и Жени Лебл, да би постепено износио сумње у поједине њене тврдње и на крају изразио отворену, али тешко доказиву сумњу у њено држање и улогу. Покренуо је њену осуду и деградирање као сведока наводећи да је она била на неки начин убачена међу остале кажњенице, да је имала „празан досије“ и да управа није смела да је испитује. На основу данас расположивих докумената службе безбедности ове његове изјаве није могуће потврдити. Иако је покушавао да наступи тактично и дипломатски, његове изјаве су биле усмерене на дисквалификовање Жени Лебл као сведока и њене улоге у систему кажњавања. У изјави Политици 11. марта 1990. је довео у питање њено дотадашње ћутање и одлуку да у том тренутку проговори. Преиспитивање разлога због којих је Жени Лебл чекала тако дугу временску дистанцу да проговори о преживљеном страдању била је оптужба која ће се касније понављати, без освртања на опште околности због којих су и осталих ћутали.
Ова дебата изазвала је поделе међу ибеовкама. Док је један део њих, као и Марија Зелић, износио да је Поповић ипак „имао неке своје миљенице“, велики део пружио је подршку бившем управнику логора у коме су биле заточене. После фељтона у листу Борба, у коме су изнета сећања Веселина Поповића, а који је носио наслов „Веселин Поповић, несташни управник“, огласило се у истом листу 36 кажњеница које су стале у његову заштиту. Њих је пре свега погађао наслов фељтона, као и оптужбе да је Поповић сексуално искоришћавао кажњенице, док су оне сматрале да је реч о хуманом и племенитом човеку. Пажња кажњеница усмеравала се ка одбрани бившег управника, долазило је до њиховог међусобног сукобљавања и понављања истих исказа и сведочења. Кажњенице, преокупиране и даље траумама, нису успевале да о њима адекватно проговоре и одлазе у крајност која често делује као дириговање исказа, и обрачун са онима које евентуално имају супротне ставове.
Касније преживљене тортуре утицале су да је однос управника Веселина Поповића остао у најлепшем сећању већине кажњеница и да су бурно реаговале на било какве осврте који су о њему сведочили у негативном контексту. Патње и тежак третман који су касније доживеле на Светом Гргуру и Голом отоку утицали су уз то да су многе додатно идеализовале и хвалиле Поповића називајући га „Мајком“ и „Макаренком“. То се вероватно одразило и на то да његове тврдње и критику Жени Лебл, оне подрже.
У узаврелој атмосфери, гласови разума били су усамљени. Један од њих био је обраћање у Борби кажњенице из Загреба под псеудонимом В. Б. Она је занемарила расправе око Жени Лебл и Веселина Поповића и осврнула се на општи значај и смисао сведочења и искустава кажњеница. Нагласила је њихову трагедију као обесправљених, понижених и дотучених жена, које при томе није видела као хероине, али је сматрала да су биле недужне. Веровала је да због тога треба да изнесу различита сведочења која се разликују и у зависности од периода током кога су биле заточене.
Као што је у периоду социјализма тема прогона и кажњавања ибеоваца била условљена политичким приликама, слично је било и у каснијем периоду. Њена „експлозија“ која је избила масовним сведочењима у штампи и осталим медијима током прве половине 1990. године, била је условљена општим слабљењем комунистичког система, али и југословенске државе, када постају све актуелније критике дотадашње власти.
У том смислу су сведочења кажњеница била на таласу успона антикомунизма, историјских ревизија и пренаглашавања наратива о жртвама, али у великој мери и у духу сензационализма. Бивше кажњенице су често истицале своје комунистичко опредељење, антифашизам и интернационализам, али су и поред тога, њихови гласови служили као аргумент против ових вредности. Углавном су они имали значај и коришћени су контексту дискусија о злочиначкој природи комунистичког режима, па су на тај начин била и сведочанство како о времену о коме су говорила, тако и о оном у коме су настајала.
Велики број кажњеница је и даље имао тешкоће да се ослободи страха од наступа у јавности и изнесе своје сведочење. То је био један од мотива због којих се Жени Лебл одлучила да забележи и објави своја сећања. Она су у форми књиге Љубичица бела. Две и по године у Југо-гулагу за жене после објављивања 1990. године, доживела више издања, као и превода. Иако се током деведесетих појавио низ женских сећања, у јавности су доминирали осврти на њене успомене.
Много мање пажње изазвала су исте године објављена сећања Росанде Драговић Гашпар Лет изнад Голог отока. Њихов значај може се сагледати у томе што иако су до тада била присутна сећања и кажњеница и иследница, није се могло наићи на покајање. Росанда Драговић Гашпар је једна од ретких и међу кажњеницима и кажњеницама због ИБ-а која је имала храбрости да јавно изнесе да је пре сопственог хапшења и сама учествовала у прогону и била сведок против лица оптужених за наклоност ИБ-у.
Једно од мање познатих објављених женских сведочења јесте сећање Јелисавке Комненић Џаковић У паклу Информбироа. Она су објављена 1991. године и у њима је дочарана атмосфера која је владала у Црној Гори и затворима у овој републици, што је једно од ретких женских сећања у том погледу. Она имају значај и с обзиром да је ауторка била рођена сестра Петра Комненића, једног од најдоследнијих присталица ИБ-а по коме је део Голог отока намењен за изолацију најупорнијих кажњеника Радилиште 101 или Р-101 назван Петрова рупа.
Распад југословенске државе и ратна збивања потиснули су из фокуса сведочења кажњеница. Иако су остала присутна, она губе на интензитету и учесталости. Већ 1994. објављивање књиге Вере Ценић Кањец фиљма пратила је слабија пажња јавности.
Осим тога, сећања која су потом објављивана у новим државама насталим после распада Југославије често постају теже доступна кажњеницама, али и истраживачима у другим крајевима. Зато доживљавају више издања у различитим местима. Књига Еве Грлић Сјећања и необјављене приче објављена је 1997. у Хрватској, а у Србији 2022. године. Њена сећања привлачила су пажњу и услед описа њеног учешћа у народноослободилачком покрету, а и због породичног и друштвеног угледа и значаја који је имала као супруга филозофа Данка Грлића и мајка режисера Рајка Грлића.
Можда су најкомпликованији пут имала су сећања која су прва настала, а затим дужи низ година брижљиво скривана и чувана. Реч је о сећањима Милке Жицине која су делом објављена у одломцима и фељтонима у дневном исту Дневник и Летопису Матице српске током 1990-их. Прво издање су доживeла 2001. у Хрватској, да би у Србији била објављена 2011. године.
Расута и тешко доступна по различитим новинама и часописима, понекад заборављеним документарним филмовима и телевизијским прилозима, сећања жена кажњених због наклоности ИБ-у, настављају да живе као врста „невидљиве библиотеке“. Осим познатих, али необјављених сећања Христине Вучковић и Ђине Маркуш, постоји могућност да још има оних која су непозната и необјављена.
Stella polare 