| Stella Polare честита Виолети Бјелогрлић прву награду на конкурсу Златно слово за 2025. годину, коју је добила за књигу Логин и Аз, а коју дели са Иваном Малек за књигу Сузе испод белих чаршава. У то име овде доносимо делове из награђене књиге. |
Дошла сам из правремена да будем живо тело скелету
Дошла сам из правремена да будем живо тело скелету. Мисли су кости душе. Душа је сасуд духа. Ја, Аз, нисам се опирала. Усадили су у мене глад. Сад живот и смрт трају у мени заједно. Пролазим, јер је то оно због чега сам обукла тело. Не пролазим, јер ме тиме напунио Дух. Онај који је у мене усадио семе љубави, посматра ме. Моје очи посматрају њега. То се зове Небо. Речено ми је: Све што изгубиш биће ти враћено.
Залепили су ми свица на чело
Кад сам напунила број дана да постанем жена, направили су светковину. Речи светковине су Предање. Од њих се подиже коса на глави. Нису се никад измениле. Ко их измени изгубиће му се и траг и сенка, и никад их више неће наћи.
Скинули су ми дугу белу кошуљу, одсекли шишке девојаштва и у три воде ме окупали. Прва је вода она која тече непрестано. Друга је она која стоји непокретно. Трећа је она која може да се смести у малу бочицу а да је има непрегледно. Тако ми се у душу уселила вода. Онда су дували у мене да ме осуше и предавали ми свако од свог даха. Дарована сам ветром да распознајем духове. Залепили су ми свица на чело. Да светли. То се зове Знак. У сумрак су ме закопали до грла да ми се у тело увуче сила земље по којој ћу ходати док је то по вољи Ономе који даје живот. Око мене, заривене у земљу, запалили су безбројне ватре и отишли.
Кад су ме ископали била сам нова. Старешина је одахнуо.
Са унутрашње стране мојих капака био је исписан Живот
Жене мог рода не сањају дању, само ноћу. Те ноћи су сањале речима. Речи снова носе Смисао. Скидале су своје наушнице, прстење, огрлице и стављале у једну торбу. Прилазиле су једна по једна, миловале ме, љубиле, прво у чело, па у срце, и давале благослове. Жене мог рода су добре жене.
Загрљене, певале су о путевима којима ћу ићи, о људима које ћу сретати, о сузама које ме чекају и Радости која је циљ. Неке су плакале. Неке су се смешиле. Оне које су плакале жалиле су мој бол. Оне које су се смејале радовале су се мојој храбрости. У зору су ми окачиле торбу на раме. Везале су ми очи, завртеле ме три пута и гурнуле у правцу у коме се окренуло моје тело.
Заједно са мном из места је отишло и јато врабаца.
Са унутрашње стране мојих капака био је исписан Живот.
Немам ништа, да бих имала све
Сад сам Исцелитељка. Немам свој праг. Живим у духу. Ретко у телу. Не бежим од њега, али ми није господар. Немам ништа, да бих имала све. То се зове Слобода.
Где станем, ту заноћим. Људи ми долазе. Полажем руке на њих. Доносе ми храну. Пратим покрете Живота и идем за њим. То се зове Судбина.
И створена сам и рођена. Нек схвати ко како хоће.
Обилазим росу у пољу, облажем се првим сунцем. Несталне колебљиве сене ноћи стварају ми утваре. Најчешће утваре глади. Од њих се штитим паљеним ситним кристалним песком. Зову га Со. Путем између врата и затиљка струји крв. По мом лицу пролазе јутра, никакав траг не остављају.
Дишем, гледам на створено, очи ми се радују, наслађујем се. Раздајем све што имам. Ништа не остављам. Не треба ми. Утискујем себе у памћење света. Тркам се с ветровима, око не стиже да трепне. Изравнавам узвишења, разврћем рачвања, нигде се не саплићем. Смехом напајам брда. Она се тресу и узвраћају ми смехом. Берем камење и од њега правим огњиште под ведрим небом. Од неживог, буде живо. Мирне су моје ватре.
Стављам руке у топлу реку, додирује ме као вољени, приклања се мојим облицима. Кад милујем класје за дланове ми се лепи слатка свежина. Од тога ми телом пролазе пријатни трнци.
Први саветник више не зна своје име. Зна како би волео да га зову.
Послове царства води Први саветник кога води Жеља. Први саветник више не зна своје име. Зна како би волео да га зову. Први саветник има расцепљену горњу усну и попречну бразду преко чела, знак да је једном ударао главом у градске зидине.
Док није постао Први саветник продавао је себе на тргу. Некад је продавао само своје делове. Некад уцело. Наплаћивао је гледање. Зато неки мисле да је нагомилао богатство. Понекад је имао плав језик и то онда кад би говорио наречјем своје мајке. Да би изрекао реч о њој, прво је морао од самог себе да је одвали. Једе своју браду са истом слашћу са којом једе своју браћу.
Сад узима само оно што му је на дохват руке. Трчећи пролази кроз сан јер се боји да га не запамти. Кад те сан запамти и почне да препричава то је крај. И сну и човеку. Кад говори, не дише. Кад гута, запиње. Кућу му је градило двадест хиљада људи. Све њихове кости су на једном месту. Од његовог погледа се осипају латице. Понекад дуби на глави да му се крв слије у мозак. Од тога нема велике користи. Гробље његовог поверења није велико. Кад омекани може да прође кроз рупицу на јајету.
Како да га кривим?
Како да га правдам?
Stella polare 