POŠTA (NIKOLINA PERIĆ)

Nikolina Perić je rođena 1993. godine u Češkoj. Roditelji su joj iz Sarajeva. Sa 14 godina preselila se u Englesku, gde je završila srednju školu, osnovne studije i masters (ekonomija i finansije na Oksfordu). Već pet godina radi u Češkoj, bavi se prodajom nekretnina. Piše kad god joj se za to ukaže prilika. Ovo je njena prva objavljena priča

POŠTA

Ima nečeg uznemirujućeg u toj ženi koja radi u mojoj pošti.

Uhvatim, tako, sebe kako u njoj tražim poznate crte svoje majke, ono kad krene da pretura nešto po kancelariji iza šaltera, i kako je celo telo boli kad god načini korak; kao stara, nepodmazana mašina, sva je zarđala. Dok je poredim sa svojom majkom, osećam kao da ih obe izdajem, kao da pravim kopiju opšte ideje o ženskoj patnji i onda još izmišljam neke žive delove kako bi sve izgledalo stvarno. A farsa je to, u stvari. Ali, kad bolje pogledam, kakve pa i jesu ostale prave uspomene na moju majku, te bešumne slike na kojima vidim kako se ona kreće, i plače, i smeje se, ali ipak je sve to samo slika jedne majke? Da li bih ja sad mogla pouzdano da tvrdim da je ona bila onakva kakvom je pamtim? I da je ta bolest njenog povijenog, tanušnog tela, posađenog kraj daske za peglanje, ta bolest koja ju je vukla ka zemlji, da se onako žalosno svija u samu sebe… Da li je to zaista bilo telo u kojem je ona boravila? Onako pogrbljena, s toliko nelagode što izvire iz tih nakošenih linija, iz oteklih gležnjeva i labavog, izvijenog vrata… Istina, umelo je to telo da se ispravi, umelo je ono to u raznim situacijama, u banci, na primer, ili u čekaonici kod lekara, a u toj čekaonici je bivala divna, čitala bi ženske časopise u stanju potpune mlitavosti, kao da nizašta ne haje, ama, kao da je na plaži – opruži noge, odmara se, uživa, a stopala joj klize po linoleumu. Devojačka stopala, lepa i mala.

Kod kuće, međutim, u njenom lisičjem brlogu, to telo bi se neretko izmenilo, sasvim neočekivano, kad ga zapljusne plima neobjašnjivog gneva, kad ga, najednom ga preplavivši, dotuče drhtaj tuge. Ta kolebanja između hladne ljubavi (kad podigne one kandže da me pomiluje po glavi, kad mi se osmehuje s kuhinjskog prozora) i zavisti prožete osećanjem krivice (dok s nekom čudnovatom okrutnošću zapaža promene na mom telu koje se razvija, i bori se sa mnom za očevu naklonost) – meni su lično bile najgore, tu bi me duboko pogodilo osećanje da sam izdana, jer činilo se kao da je ona, zapravo, neiskrena kad je dobra prema meni, a jednako neiskrena i kad se prepusti ogorčenosti. Te njene zavisti stidela sam se i uzmicala od nje kao što sam, inače, uzmicala od mnogo čega: od njenog pića, od njenog jela, od fleka od paradajz-sosa na njenim laktovima i odeći, od njenih ranojutarnjih odlazaka u kupatilo.

Jeste bilo nečeg nastranog u njenom ponašanju dok bi čistila kuću i kuvala. Kako je, recimo, držala metlu, kad je gledam iz profila, a ona metlu osloni na bujne grudi; ili kad krene da uvlači usne – ličila bi tad na gmizavca – dok nas grdi i udara nam ćuške. I kako se osećala na znoj, i kako su joj na crni luk zaudarali prsti dok mi ih je gurala u ždrelo. Jedi, jedi, jedi. Oči joj nisu bile tužne, već ćudljive, i jedno bi se uvek suzilo dok se drugo širom otvara; na donjem kapku imala je modricu koja će joj ostati doveka. Moj otac je nije tukao, i ja sam se pitala da ne povređuje to ona (možda) samu sebe.

Ponekad bih, kad je pogledam, osetila kao da posmatram samu sebe u njoj i da sam tek tad, kad se od nje odvojim ne kao neko od nekoga, nego kao neko od nečijeg nekoga, u stanju da podnesem prizemne prizore koje je ona uvek bila spremna da priušti tako drsko, bez trunke osećanja krivice, do dna duše nesvesna koliko tim slikama nedostaje svega u svetlu fantazmagoričnih ideja o majčinstvu i detinjstvu koje sam nakupila što iz knjigâ, što iz kuća druge dece. A opet, nisam mogla reći da bih želela neku drugačiju majku, nisam i ne mogu reći da nisam na nju neprestano mislila, na tu posvećenost, na predanost svrsi i smislu, na njenu tugu koja je meni, kao detetu, bila tajanstvena, ali u kojoj sad prepoznajem posledicu onoga što se desi kad se neko nađe u jednoj izmenjenoj verziji života, gde su mu snovi ućutkani, gde protok vremena i činjenica da si roditelj ne pobuđuju nikakav poriv za razmišljanjem, da misliš o nekome, već teraju čoveka da sve to pretvori u nešto, bilo šta, pa ih tako on pretvara prvo u izvor gorčine a, kako godine odmiču, u tugu. Tugu koja je izrasla u nešto tako opipljivo da bi, ispadne li iz tela moje majke, od nje ostao samo prah i ništa više.

Kad je ostarila, počela je da plače. Uvek je plakala, taj šljunak na njenim kapcima neprestano je drhturio. Često je odlazila u parkove gde su dovodili malu decu, i tamo bi dugo, dugo sedela na klupi i gledala u nebo. Tad već od one stare nje ne beše ostalo ništa, a jedini deo tela koji je uredno održavala bili su nokti. Mazala ih je tamnoplavim lakom.

„Haj mi skuvaj kafu“, kaže žena iz pošte.

Pravim joj kafu, donosim joj je na sto dok ona, duboko zamišljena, grebe noktom lutrijski listić. Čaša s jogurtom, već natrula banana i slike njenih unučića osmehuju mi se iz ustalasanog mora. I ona se osmehuje, menja se pomalo, poprima njeno obličje.

Majka, pomislim.

(S engleskog preveo: Vladimir D. Janković)

Nikolina Perić