Nju Orleans: poluprikaz/poluputopis
Nedavno sam saznala da je ceremonija krunisanja Vilijama IV 1830. godine u Londonu bila tako traljavo izvedena da je u narodu bila prozvana polukrunisanje. Tekst koji je pred čitaocima sam slično (pod)naslovila – poluprikaz budući da se u njemu bavim i serijom „Treme“ koja je zapravo bila „okidač“ za nastanak ovog teksta, i – poluputopis budući da sam u njega utkala sopstvena sećanja na Nju Orleans o kojem dugo vremena želim da pišem nikako ne uspevajući da mu priđem sa prave strane, verovatno se plašeći izliva sopstvene sentimentalnosti što Nju Orleans ne zaslužuje. Ipak se nadam da ovaj tekst na kraju neće ispasti polutekst, da će čitaocu uspeti da pruži koliko-toliko koherentnu sliku Nju Orleansa, odnosno delića njegove prošlosti i sadašnjosti.
Ovaj kratki uvod smeniće poezija. U pitanju je pesma Dejvida Hendersona, afroameričkog pesnika, napisana davnih 60-tih godina minulog veka.
Luizijana Nedeljnik br. 4 telefonski duet na radiju one noći kad smo izveli našu vodeću damu iz zatvora pričali su o postupanju s crncima jedan belac je imao predlog: u slučaju nemira poplaviti kanale u crnačkom delu grada verovatno im je ideju dala prošla poplava kada su velike radnje bile u opasnosti i kad su morali da dignu u vazduh industrijski kanal da odvedu vodu i desilo se da je bomba pala baš pored crnačkog dela grada mnogi crnci su se udavili druge su prevezli privatnim brodovima za određenu nadoknadu mnogi crci su se udavili grad nikada nije pribavio sva njihova imena
Pesma govori o rušenju nasipa 1927. godine kod parohije Sv. Bernar u Nju Orleansu gde su živeli Afroamerikanci kako bi se sprečilo plavljenje drugih delova grada. Posle uragana „Katrina“ 2005. godine, kada je veći deo Nju Orleansa bio poplavljen, javile su se teorije da je nasip ponovo bio namerno porušen u najsiromašnijem delu grada gde žive Afroamerikanci i koji je najviše i stradao (9th Ward). U prvoj epizodi „Tremea“, pomenute američke serije u produkciji HBO-a iz 2010. godine, koju je, neočekivano, režirala Poljakinja Anješka Holand, lik kojeg tumači Džon Gudman – i sam žitelj Nju Orleansa, u intervjuu koji daje britanskom novinaru, govori, zapravo – razjareno viče protiv tih „sumanutih“ teorija insistirajući na tome da za poplavu i stradanje Nju Orleansa nije kriva ni „Katrina“ ni namerno rušenje nasipa već strašni nemar svih predstavnika vlasti, od najnižih do najviših. I tu se saplićemo o duge istorijske niti. Kriminalni nemar je svakako bio glavni krivac, ali zbog istorijskog iskustva više je nego lako poverovati u to da su nasipi bili namerno srušeni.
Nju Orleans je grad opterećen teškom prošlošću koju lako nosi, toliko lako da je posetioci, uronjeni u njegovu omamljujuću muziku, hranu i alkohol, kao i slatkasto-opora isparenja Misisipija, jezera Pončartrejn, okolnih močvara i vijugavih rečnih rukavaca, čak i ne primećuju. A ta prošlost izroni svaki put kada divlje oluje s Atlantika donesu poplave. Ni serija „Treme“ koja je bila povod da napišem ovaj tekst ne govori o toj prošlosti ali je ona ipak u njoj diskretno prisutna kroz jezik, ili je bolje reći – mešavinu jezika njenih likova, hranu – opet mešavinu – Afrike, Francuske, Španije, Italije i ponajmanje Amerike, muziku naročito, sasvim osobenu koja se razvila iz afričkog plesa i afričke muzičke tradicije koja podrazumeva korišćenje najrazličitijih udaračkih instrumenata, i nastale kao poseban izraz tegobnog života afroameričkog stanovništva. Serija je nazvana “Treme” po jednom od najstarijih delova grada u Nju Orleansu osnovanom 1810. godine u kojem su živeli “slobodni obojeni ljudi”. Budući “rasno izmešan” i „slobodan“, kraj je vrlo brzo postao centar afroameričke i kreolske culture, a danas je nadaleko čuven po svojim limenim duvačkim orkestrima. U Tremeu se nalazi Trg Kongo, mesto gde su robovima, za vreme francuske i španske kolonijalne vlasti u Luizijani, bila dozvoljena okupljanja nedeljom tokom kojih su mogli slobodno da igraju, pevaju, sviraju i izvode svoje religijske rituale (hudu, vudu i dr). Ova tradicija se nastavila i nakon što su SAD kupile Luizijanu 1803. godine što je bilo izuzetno s obzirom da je afrička muzika bila zabranjena svuda u protestantskim kolonijana i državama. Ipak, imajući u vidu da su SAD upražnjavale mnogo striktniju praksu robovlasništva u odnosu na Špance i Francuze, okupljanja su vremenom počela da jenjavaju da bi sasvim nestala jednu deceniju pre okončanja ropstva koje je došlo sa Američkim građanskim ratom. Krajem 19. veka, Trg je ponovo postao važno mesto okupljanja Afroamerikanca i Kreolaca što je bio razlog da 1893. godine gradske vlasti odluče da ga preimenuju u nadi da će sprečiti njihova dalja okupljanja. Trg tako dobija ime po generalu konfederacije – P. G. T. Baugradu. Ipak, stanovnici Nju Orleansa su nastavili da ga nazivaju starim imenom. 2011. godine je najzad i zvanično vraćeno staro ime – Trg Kongo.
Da se vratimo seriji – našu misao kao da vodi vijugavi Misisipi – prva epizoda je premijerno bila prikazana u aprilu 2010. godine na HBO kanalu i išla je sve do decembra 2013, bilo je ukupno 36 epizoda. Serija počinje tri meseca nakon Katrine i diskretno prati živote stanovnika Nju Orleansa dok pokušavaju da obnove svoje domove usput sakupljajući krhotine sopstvenog života kao i života svog grada. Likovi u seriji su veoma raznoliki – muzičari, kuvari – šefica kuhinje i vlasnica restorana, vlasnica bara, radijski di-džej, policajci, advokatica, ponovo muzičari… Ovde bih izdvojila lik Albera koji je poglavica Mardi Gra Indijanaca, tačnije plemena „Čuvara plamena“, a kojeg tumači sjajni Klark Piters. Izdvajam ga iz više razloga – subjektivnih ali i objektivnih, tačnije, da bih u priču uvela Mardi Gra i Indijance. Mardi Gra ili „Debeli utorak“ je religijski praznik koji ima francuske korene. U pitanju je poslednji dan pred početak četrdesetodnevnog posta pred Uskrs. Slični praznici postoje u mnogim kulturama budući da se ljudi tada – pred post – lako prepuštaju različitim zadovoljstvima i neumerenostima. U Nju Orleansu se karneval za Mardi Gra održava od sredine 19. veka. Parada Indijanaca je najmanje poznati deo karnevala. Ona se uglavnom odvija u afroameričkim zajednicama unutar samog grada, mimo glavnih ruta. Maršrutu i vreme uvek određuje poglavica „plemena“ kojih danas u Nju Orleansu ima preko šezdeset. Mardi Gra Indijanci, oblačeći se u prekrasne indijanske kostime koje sami šiju, svojom paradom zapravo odaju poštu Indijancima Luzijane u znak zahvalnosti za pomoć koju su u prošlosti pružali odbeglim robovima. U početku, ove parade su bile veoma nasilne, prilikom susreta različitih „plemena“ su obavezno izbijale žestoke tuče, često sa smrtnim ishodima. Danas se „plemena“ nadmeću samo lepotom svojih kostima, dok su noževe, neretko i pištolje, zamenile igle, perje i perlice. Njihovi božanstveni kostimi često vrede i po više hiljada dolara. Ipak, ratnički ritual je ostao – ispred svakog „plemena“ prvo ide „izvidnik“ (spy boy) u običnoj odeći koji obaveštava „nosioca zastave“ (flag boy) i poglavicu (big chief) da li im u sustret ide suparničko „pleme“; uz poglavicu obavezno ide „divlji čovek“ (wild man) koji nosi simbolično oružje. Tokom marša, Indijanci pevaju i igraju uz pratnju bubnjara. Reči pesme su ponajviše na izmišljenom jeziku, takozvanom indijanskom lingu. Prilikom susreta, pripadnici „plemena“ se nadmeću, zapravo njihove poglavice provociraju „sočnim“ jezikom jedan drugog u pogledu kostima, idući u krug uz gromoglasno udaranje bubnjeva. „Okršaj“ se završava uz obostrano uvažavanje. U poslednjih par godina Indijanci sve češće učestvuju u glavnim paradama u gradu. Verovatno je tome doprinela i sama serija „Treme“, odnosno velika privlačnost ličnost jednog od njenih glavnih likova – velikog poglavice Albera.
Kako se ovaj deo pripovesti ne bi pretvorio u sentimentalnu fikciju čemu danas naginje većina istorijskih pripovesti naročito ukoliko je turizam istorijskih mesta podsticaj za njihov nastanak, podsetiću da su Afroamerikance koji su se borili na strani Amerikanaca protiv Indijanaca za vreme takozvanih Indijanskih ratova koji su bili vođeni, u većem ili manjem obimu, od početka naseljavanja evropskih doseljenika pa sve do početka 20. veka, Indijanci nazivali Bufalo vojnicima. Pretpostavlja se zbog njihove kose koja je Indijance podsećala na krzno bufala, ili su se možda ovi vojnici ogrtali kožom bufala tokom zime. U svakom slučaju, moglo bi se reći da sećanje Mardi Gra Indijanca i Indijanca – starosedelaca koji danas jedva da čine 0.7% populacije Nju Orleansa, na zajedničku prošlost nikako nije isto. Verovatnije je da je običaj oblačenja indijanske odeće više bio odraz starog običaja ukrašavanja perjem prilikom okupljanja robova na Trgu Kongo, nego izraz zahvalnosti kako današnje, politički korektno vreme želi da ga vidi. Ovde ću morati da se osvrnem i na sudbinu bufala koja je neraskidivno vezana za starosedeoce severne Amerike. Usled masovnog lova koji je zapravo bio pokolj, bufala su skoro izumrla tokom 19. veka na teritoriji severne Amerike. Krajem 18. veka ih je bilo negde oko 60 miliona, da bi 1889. godine njihov broj spao na jedva 550 jedinki. Istrebljenju bufala se pristupilo radi potčinjavanja Indijanaca budući da su bufala igrala centralnu ulogu u njihovim životima kao izvor ishrane, kože od koje se izrađivala odeća i skloništa, kosti i rogova – za izradu oruđa. Takođe, bufala su ubijanja i da bi se obezbedio prostor za uzgoj domaćih goveda, a i zbog izgradnje železnice kojoj su smetala krda ovih velikih životinja. Sredinom 20. veka je započet rad na tome da se njihov broj poveća i da se vrate u prirodu. Danas se preko 30.000 bufala slobodno kreće po nacionalnim parkovima i rezervatima prirode u SAD, Kanadi i Meksiku.
Za Nju Orleans sam se istinski zainteresovala preko knjige (a kako drugačije?) „Zavera budala“ Džona Kendija Tula. U pitanju je knjiga koja na neobično živ i (jezički) živahan način opisuje Nju Orleans da, kada je pročitate, prvo što pomislite bude da morate da posetite Nju Orleans jer je čaroban. Nažalost, i priča o knjizi i njenom autoru je optrećena teškom prošlošću kao i sam Nju Orleans. Džon Kenedi Tul koji je rođen 1937. godine u Nju Orleansu, i koji je predavao engleski jezik na Univerzitetu jugozapadne Luzijane i Dominikanskom koledžu u Nju Orleansu, je 1969. godine izvršio samoubistvo pretpostavlja se (i zbog toga) jer je godinama bezuspešno pokušavao da objavi svoj rukopis „Zavera budala“. Posle Tulovog samoubistva, njegova majka je nastavila da ubeđuje izdavače da barem pročitaju rukopis njenog sina. Persi Voker, pisac, je pristao da ga pročita, ostao oduševljen njim i ubedio Univerzitet Luizijane da objavi knjigu u 2.500 primeraka 1980. godine. Knjiga je doživela veliki uspeh koji uživa i danas, i njenom autoru je posthumno dodeljena Pulicerova nagrada. Hvala Telmi D. Tul i Persi Vokeru. Hvala Nju Orleansu i njenim stanovnicima što postoje i što su podigli statuu Ignacija Ž. Rajlija, mog omiljenog književnog lika, glavnog protagoniste romana. Statua se nalazi u Kanal ulici, ispred ulaza u Hajat hotel gde se nekada nalazila robna kuća D. H. Holmsa opisana u romanu. Bronzani Ignacijus stoji uspravno „lagodno i razumno obučen“, i nadmeno posmatra gomilu „tražeći znake lošeg ukusa u njihovom načinu odevanja“ jer po Ignacijusu: „posedovanje bilo čega novog ili skupog samo je odražavalo lični nedostatak teologije i geometrije; čak je moglo da dovede u sumnju i čitavo stanje duha“.[1] Smatram sebe veoma srećnom jer sam posetila Nju Orleans i držala bronzanog Ignacijusa Ž. Rajlija za ruku. Za sve one koje bi voleli da upoznaju Nju Orleans, a ne mogu da ga posete, toplo preporučujem bezvremenu „Zaveru budala“ i sjajni „Treme“.
[1] Džon Kenedi Tul, Zavera budala, Beograd, 1999, 5. (prevod Tatjana Milićev i Randall A. Major)
| Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom logoru Zemun 1941-1942 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda: Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović, Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radove i književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu. Autorka je nedavno objavljene knjige Od rajskog vrta do Kembelove supe. Prilozi za istoriju hrane i ishrane (Filip Višnjić, 2022). |
Stella polare 