Patrik Li fermor – Stella polare

ЧИТАЊЕ `ВРЕМЕНА ДАРОВА` ПАТРИКА ЛИЈА ФЕРМОРА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Published on 30 novembra, 202530 novembra, 2025 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Читање путописа Патрика Лија Фермора Време дарова. Пешице до Константинопоља: од Хука у Низоземској до средњег Дунава, превод: Данијела Јовановић, Службени гласник 2025.

Данијела Јовановић је прошле године била вредна: превела је поезију Џејн Кењон – Нек дође вече (Културни центар Новог Сада, 2025), написала је књигу – О сећању и Другом светском рату – (П)огледи Данијеле Јовановић (Службени гласник, 2025) и превела је путопис Патрика Лија Фермора – Време дарова. Пешице до Константинопоља: од Хука у Низоземској до средњег Дунава (Службени гласник, 2025). Наслов ове последње књиге може се читати и као знамење ових преводилачких и стваралачких подухвата. Тако је и Патрик Ли Фермор 1933. године, у једној немачкој кући, у којој се случајно затекао на Божић, као потпуни странац, од својих домаћина (чији језик није знао) неочекивано примио дарове. Тај блистави и свечани празнични тренутак којег се сећао много година касније, сажето описује ауторов однос према искуству пешачења од Лондона до Цариграда. И ето првог од неколико могућих начина да ову књигу схватите и доживите – путовања као дарови света, живота, људи.

Књигу још можете читати као леп и хвале вредан подухват издавачке куће и преводиоца. У питању је путопис који, поред осталог, обухвата и Балкан (тај део, додуше, биће објављен тек наредне године на српском језику), али и путопис у којем преводилачка умешност списатељице по вокацији, историчарке по образовању и путнице по ентузијазму долази до пуног изражаја. Са осећајем који је својствен историчарима – да се у трансферу текста са једног на други језик не сме губити информација, Данијела не губи ни на раскоши језика. Друга важна ствар коју ваља истаћи јесу фусноте (о којима читаоци и преводиоци имају различита мишљења), а које не представљају преводиочево разметање знањем, већ успутну, другарску поделу знања. Јер, кад је већ себи као преводиоцу морала да разјасни све оне појмове који су везани за речну пловидбу, архитектуру или одевање и моду, зашто их не би поделила и са нама!? И Данијела то несебично ради, олакшавајући нам кретање кроз текст, како просторно, тако и вертикално, кроз историју.

Ко је био Патрик Ли Фермор? Историчари су склони да путописце по аутоматизму сматрају обавештајцима, и такав став није увек оправдан, али најчешће није без основа. Фермор јесте био британски агент, запослен у Управи за специјалне операције (СОЕ – Special Operations Executive) и ту је стекао и пензију, али када је ова институција после рата била реорганизована и када је формирана МИ6, Фермор је службу напустио. Но, остао је њен пријатељ и повремено је бивао питан за мишљење о приликама на Балкану на којем је, током Хладног рата, живео. Тако се ова књига може читати и као развојни пут младића који је током Другог светског рата постао британски обавештајац, а који је своје предиспозиције за такву врсту посла посебно развио током овог путовања.

Фермор је ову књигу писао накнадно, као шездесетогодишњак, приређујући је на основу својих дневника и сећања, са накнадном памећу, знањем и образовањем. Реч је, дакле о испегланом и дотераном путопису који нам се не отвара у својој пуноћи, искрености и сировости младалачког рукописа, већ кроз накнадну Ферморову жељу да тај део свог живота некако систематизује и уобличи. Па ипак, та чињеница путопису нимало не одузима од квалитета и лепоте, напротив: уноси додатни могући слој ишчитавања у којем се сусрећу млади и стари Фермор. И као такав, он спада у најзначајнија имена британске путописне књижевности.

Фермор је са осамнаест година кренуо на пут од Лондона до Цариграда. Не објашњава зашто је желео да стигне баш до Босфора, али каже због чега је морао да крене на пут: адолесцентске муке и наизглед безизлазна ситуација једне лондонске зиме (осећај да не зна шта би са собом), навели су га на такву одлуку. Био је то младић који је детињство провео изван домашаја очеве, па и мајчине контроле, тако да је одрастао под покровитељством и окриљем шире породице, слободан, неспутан, разуздан. То га је коштало током школовања: био је интелигентан и вољен, али ипак избациван из школа због непоштовања разних правила. И већ се у тој фази, очигледно, формирају неке од карактеристика будућег путника, писца и обавештајца.

Које се Ферморове особине могу опазити кроз ишчитавање овог путописа? Најпре, порив за кретањем, немогућност мировања, авантуристички дух и смелост да се као студент (лажно се представљао – и то треба имати у виду), упусти у пустоловину пешачења по зими од Хука у Низоземској до Константинопоља. Затим, изражена интуиција, осећај за уочавање граничних зона које нису на први поглед свима јасне, способност систематизације великих историјских наратива, огромна способност опажања и невероватна брзина учења страног језика (немачког). Фермор је поседовао и високу социјалну и емотивну интелигенцију (он осећа кад је време да се склони, зна како да седи неопажен у кафани, разуме када треба да обустави непријатна питања, вољен је, дружељубив је, окретан и пажљив у разговору). Он уочава слабе тачке простора и времена кроз које се креће. Сасвим јасно види структуре које другима измичу. Веома брзо обрађује, разрађује, одлучује којим ће се путевима кретати, узимајући у обзир њихову дужину, опасности, новац којим располаже, сопствену знатижељу, реалне могућности. Дакле, све оно што га квалификује за будућег обавештајца, уједно га квалификује и за будућег сјајног писца.

Време дарова још можете читати и као неформалну картографију духа Европе пред Други светски рат, готово као неку карту геополитичког езотеризма или као мапу европског идентитета пред још један њен велики (рас)пад. Феромор осећа дух простора у којима се налази, а залазио је у напуштене штале, старе дворце, музеје, домове обичног, простог света, виле богаташа, у села која изгледају као временски мехурови у бучном току историје (бар тако изгледају у Ферморовим очима и описима).

Још један могући начин читања овог путописа могао би бити онај у којем се Европа током пешачења младог Британца указује као пут проласка, преображаја, иницијације. Отуда је ова маршрута, овај лик, његове године, његово полазиште и исходиште нешто што читаоца може подсетити на деветнаестовековна романтичарска путовања богатих британских племића који су се, ради самоспознаје, са европског северозапада упућивали ка европском југоистоку. Фермор стоји на крају те епохе, помало сентименталан попут романтичара, али уз једну димензију која је романтичарима недостајала – код њега читамо и интелектуални авантуризам (док романтичари само осећају, Фермор још и зна и анализира).

За љубитеље Јунга или чак Џозефа Конрада, овај се путопис намеће као права основа за истраживање британског и европског „несвесног“ или као компаративна основа Срца таме. Оса северозапад-југоисоток Европе, која се као путања потраге за собом и за сопственим и колективним „срцем таме“ развила током романтизма (у време економског узлета Британије и Европе), први пут је свој правац променила шездесетих година 20. века, када су милиони радника са југа и истока Европе кренули ка њеном економски развијеном северу, у намери да „постану неко и нешто“. Прекретница је био Други светски рат: док су до њега богати појединци са развијеног северозапада кретали ка југоистоку Европе (углавном ка Апенинском и Балканском полуострву) у тежњи да спознају себе, после рата су радници масовно одлазили на север да поправе свој материјални и друштвени статус, те да нађу срећу у томе. Фермор је ближи овој првој генерацији, иако „седи на две столице“, сажимајући у свом искуству предратни младићки поглед на европски свет и онај послератни, у којем су европске вредности значајно биле измењене. И Фермор прелази пут преображаја, прерастајући из младића у мушкарца. Као што и јунак Конрадовог романа на пут самоспознаје полази излазећи из цивилизације укрцавањем на брод и спуштањем низ Темзу, тако и Фермор низ исту реку креће на пут током којег ће напустити старог себе. Једино што је код Конрада „срце таме“ (цивилизације) у Африци, док је код Фермора „срце таме“ наслућено у Европи, у атмосфери и људима нацистичке Немачке која се тада будила. Фермор ће проћи кроз три фазе: по површини хладног, рационалног, модерног, аполонског, соларног севера, затим ће се спустити у централну Европу у којој се откривају историјске дубине и која се указује као херметичан, историјски згуснут и амбивалентан простор, што претходи трећој фази (коју ишчекујемо наредне године) – дионизијском Балкану који је у западним перцепцијама одувек био на граници мита, као алтерего Запада.

На крају, ово је књига у којој је млад човек преходао самог себе кроз Европу у једном њеном и у једном свом специфичном периоду развоја. Оно што данас можемо зачас проверити на мобилном телефону (где се нека улица налази, у којем правцу треба да идемо, када ради музеј, где има јефтин оброк…), то су пешаци некада морали да прегладују док не открију. Отуда је књига Време дарова и у антрополошком смислу веома интересантна, односно можете се бесконачно упоређивати са овим необичним путником, можете упоређивати своју Европу са његовом, а можете се и сами упустити у сопствено срце таме (…мада сте ви већ на Балкану).

Опис одупирања Медитерану:

„Нашавши се поново међу мапама и поставши одједном свестан доступности Медитерана, читава композиција мисли ми је пројурила кроз главу која је, на тренутак, угрозила моју експедицију. Све који бораве на тевтонском северу, док гледају зимско небо, неодољиво привлачи Медитеран, као да читаво полуострво од Трста до Агриђента почне на њих да делује попут магнета. Магнетизам је пропраћен песмом невидљивог хора, звуцима мандолине који пролазе кроз ваздух, док сабласни мириси цветова лимунова дозивају своје жртве да крену на југ, преко алпски прелаза. То је Гетеов закон и неминован је као Њутнов или Бојлов.“

ВРЕМЕ ДАРОВА – ПЕШИЦЕ ДО КОНСТАНТИНОПОЉА (ПУТОПИС ПАТРИКА ЛИ ФЕРМОРА У ПРЕВОДУ ДАНИЈЕЛЕ ЈОВАНОВИЋ)

Published on 27 avgusta, 2025 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Патрик Ли Фермор, ВРЕМЕ ДАРОВА – Пешице до Константинопоља: од Хука у Низоземској до Средњег дунава, Службени гласник, 2025.

Превела с енглеског Данијела Јовановић

Децембра 1933, када је имао тек осамнаест година, Патрик Ли Фермор (1915–2011) препешачио је читаву Европи, стигавши у Константинопољ почетком 1935. године. Наставио је пут ка Грчкој, где је у Атини упознао Балашу Кантакузин с којом је живео – махом у Румунији – све до почетка рата. Вршећи војну службу на окупираном Криту, успешно је извео операцију киднаповања немачког генерала, за шта је добио Орден за изузетне заслуге. Након рата је почео да пише и путује по Грчкој са Џоан Ејрес Монсел, с којом се касније венчао. Написао је прве две књиге о својој раној европској одисеји – Време дарова и Између шума и воде. Планирао је и трећи том који није успео да заврши до своје смрти 2011. године. Рукопис су уредили Колин Туброн и Артемис Купер и објавили га као Прекинути пут.

Из књиге Време дарова:

„Östlich von Wien fäng der Oient an.“ Негде сам прочитао ову Метернихову фразу и она ме је стално подсећала да се турски полумесец вијорио дуж јужне обале реке скоро два века. Али у ваздуху се осећало још нешто невезано за отоманске Турке којих више није било ту, а што је било тешко дефинисати. Можда је то имало везе са три имена града и тројезичним јавним натписима и називима улица: због супротстављених језика осећао сам се као да сам прешао нешто више од политичке границе. На сцену су ушетали други ансамбли глумаца и заплет се променио.

Осим свирача на балалајкама у ноћним клубовима, словачки и чешки били су први звуци словенског језика које сам имао прилике да чујем. Сазнао све што сам могао у вези с њиховим доласком на овај простор, ипак, било је и даље нечег мистериозног у вези с тим масовним доласком. Био је тих: изненадно изливање народа, које су чинила различита племена, током мрачног средњовековља у сумрачне области између Висле и Припјатских мочвара. Бучни долазак германских племена и њихов чувени продор на запад мора да је пригушио све остале звуке, укључујући и прилив Словена који се одвијао јужно преко Карпата. Насеобине Чеха и Словака нису биле ништа више до раних оријентира у овом обимном притицању народа. Продирање се наставило: преко оборених граница Римског царства; преко равне територије Авара; преко великих река и кроз балканске пролазе према запуштеним областима царства на истоку: споро натапајући земљу, ширили су се попут течности просуте преко упијајућег папира и брзином играча Дрвене Марије. Хроничари би их запазили тек после једног века или више и кад би се нашли на удаљености од неколико стотина километара. Попунили су источну Европу све док њихово ширење кроз варварску празнину није на крају апсорбовало древно и онемоћало Византијско царство. Њихово ширење према истоку и хегемонија заустављени су тек код Беринговог мореуза.

Нема никаквих нејасноћа у вези с догађајима који су довели до цепања словенског света на два дела. Мађари, на крају свог путовања с далеких пашњака хиљаду километара североисточно од Каспијског мора, продрли су кроз карпатске пролазе 895. године. Иако су били на путу већ неколико векова, тек кад им је на чело стао краљ – ватру и грмљавину су пратили узвици који су се ширили од седла до седла на угро-финским језицима који је припадали урало-алтајској групи језика – извршили су продор кроз Карпате. Напуштени део земље источно од Дунава, изненада испражњен од тек пристиглих Бугара и последњих Авара, постао је на крају Велика мађарска равница; и словенско краљевство Велика Моравска, које је представљало кључну карику између северних и јужних Словена, било је прегажено копитама новопридошлог народа. Њихов долазак је пратио добро познати образац варварских инвазија. Заиста, сличност између Атилиних Хуна и Арпадових Мађара била је довољна да на Западу не само погрешно назову придошлице већ и земљу у којој су пустили корење. Али након неколико деценија пустошења западне и јужне Европе, образац се изменио. Током једног века, освајања ових паганских коњаника претворила су се у једну од најмоћнијих и најраскошнијих западних земаља, у царство огромног пространства и са свецем за краља. Од почетка је краљевство укључивало и земљу Словака и граница је остала непромењена десет векова који деле Арпада и председника Вилсона. Пре неколико година они су били одвојени од круне Светог Стефана и припојени новој Чехословачкој Републици. Да су у одвојеној области живели само Словаци, одвајање би било болно по Мађаре, али и праведно у националном погледу. Нажалост, одвојена област је укључивала и широки појас земље северно од Дунава чији су становници Мађари; радило се о суровој ампутација за Мађарску и поклону Чехословачкој, али у виду мача са две оштрице и будућих проблема. Становници који су говорили немачки били су наследници Тевтонаца који су се населили у великом броју градова у централној Европи.

Мали је број оних читалаца који о овим крајевима знају нешто мало попут мене. Али, с обзиром на то да сам знао да ће они чинити позадину мог путовања следећих неколико стотина километара, све више су ме интригирали. Одједном сам се нашао окружен свежим траговима – декорација изнад прозора, тип браде, слогови које сам чуо, непознати тип коња или облик шешира, промена акцента, укус нових пића, повремена непозната слова – и акумулирани фрагменти почели су да се састављају попут слагалице. Истовремено, још даље, смењивање планина, долина и река и докази огромних померања народа код мене су изазивали осећај да путујем преко рељефне мапе где се спознаја крије у минералном свету. Тај свет истерује сушом и ледом, призива водом и пашњацима, мами опсенама и тако тресе и помера читаве народе као шарене бомбоне у игри равнотеже с чашама; управља језицима, дели их на племена и дијалекте, окупља и супротставља краљевства, групише цивилизације, усмерава веровања, води војске, зауставља путеве филозофији и уметничким стиловима и, најзад, гура кроз узане пролазе. Ове моје мисли су почеле да све претварају у драму. Док сам слушао утишане вокале Словака и саобраћајну гужву њихових сугласника, као и шикљање зубних сугласника и самогласника, у мом уму би се аутоматски створила слика словенског средишта: три трске на хоризонталној линији, симбол за мочвару на мапи, бесконачно умножен; шуме смрче и тополе, сојенице и замке за рибе, смрзнуте равнице и језера где се рупе у леду црне од пловуша. Потом, са запањујућим звуком мађарског – дактилски галоп где наглашавање сваког првог слога повлачи за собом читаво јато идентичних вокала с њиховим акцентима који лелујају у истом смеру као пшеница на ветру – сцена се мења. Из неког разлога, све сам то посматрао одозго – можда подстакнут подсвесним алузијама из Рустема и Сухраба – као да сам ждрал који мигрира преко Азије. Километри спаљених пашњака смењују се један за другим. Глечери Урала или Алтајских планина истрајавају на хоризонту, док се нити дима уздижу из градова који нестају на филцаним хармоника-вратима на павиљонима, а понији напољу пасу. Чинило се као да све потврђује ове моје предосећаје. Лутајући по бочним уличицама другог дана након доласка, ушао сам у живахни алкохолни пакао с мађарском речи VENDEGLÖ исписаном великим словима на стаклу улаза, где сам налетео на трио мађарских фармера. Ухваћени у мрежу дима и испарења од шљивовице и паприке која се пекла на ћумуру, избацивали су свечане дактиле један према другом, несигурно се куцкајући својим десетим по реду чашицама палинке: снажни мушкарци четвртастих лица, у црно обучени и тамних очију с црним брковима који су били ушиљени при угловима њихових усана. Њихове беле кошуље биле су закопчане испод грла. Носили су црне шешире са ниском круном и узаним ободима, и дубоке чизме направљене од сјајне црне коже са хесенским изрезом код колена. Хунски бичеви су им били закачени за зглобове. Као да су се тек спустили с коња након што су опљачкали палату моравског краља.

Следеће место које сам посетио налазило се само неколико улаза даље и исто је мирисало – на пиљевину, просут алкохол и пљувачку, али је на стаклу код улаза писало КРЧМА. Унутра су били само Словени. Светлокоси Словаци који су ту пили имали су купасте вунене шешире и кожухе с вуном с унутрашње стране. На стопалима су имали мокасине од кравље коже у облику кануа. Листови њихових ногу били су унакрсно обавијени каишевима и толико умотани да их је било могуће одмотати тек у пролеће. Изгледали су као људи мочваре и четинара, лица су им била широка попут тундре, очи плаве и неодређене попут необележених језера преко којих се превлачила ракијска измаглица. Мора да су исто тако изгледали и пре хиљаду година док су испијали медовачу пре него што ће кренути у лов на тура преко залеђених мочвара Транскарпатије.

Алкохол добијен дестилацијом брескве и шљиве, мирис ћумура, паприке, белог лука и мака – ти удари на чула мириса и укуса били су праћени сигналима који су били упућени ушима, у почетку меко и тихо, а потом упорније: лепршави прелет преко жица цитре, глисандо по виолинским струнама који се спуштао и уздизао у правој мрежи непознатих образаца и, једном, флуидни звук мале харфе. Били су то весници необичне и опијајуће нове музике која ће се проломити у пуној снази тек на мађарској страни Дунава.

У предграђима, наговештаја новог било је много: осећао сам се привучен свему томе као игла магнету. Полуизгубљен у уличицама које су биле пуне пиљарница, ременара, трговаца житом и ковачима, први пут сам се сусрео с Циганима. Жене с бебама боје чоколаде просиле су међу колима која су вукли понији, а сапети карпатски медвед, којег је водио кротитељ црн као ноћ, незграпно је ходао калдрмом. На сваких неколико секунди, његов кротитељ би протресао даире како би медвед убрзао ход; потом би прислонио дрвену фрулу на усне и засвирао брзе трилере. Извијене и лепе гатаре, сценски обучене у огртаче с капуљачама и с минђушама, одлучно су пролазиле између шарених тезги, механички мешајући карте и нудећи их попут лепеза са искрзаним ивицама док су се провлачиле кроз масу, и упорно и меко се обраћајући сваком странцу на којег би налетеле. Стапајући се крајоликом, град се убрзо распао и уступио место нејасној граници коју су чиниле колибе, вагони, ватре и зимске муве и где је група браон малишана трчкарала и рвала се у блату међу псима који су њушкали унаоколо. Убрзо су ме спазили. То је довело до тога да се гомила малих стопала баци у трк и јато балавих и полуголих моглија се, уз ћушкање, упутило ка свом плену. Пењући се једни на друге, мазили су се, вукли и ласкали на мађарском, а псовали једни друге на ромском. Стари ковач, бронзане боје коже као да је Инка, корио их је кишом речи чије је порекло било негде иза Химлаја. (Његов је наковањ, с поткивачким ексерима поређаним на њему, био причвршћен на пањ и једно смеђе стопало притискало је ковачки мех.) Дао сам новчић најближем малишану. То је довело до јуриша његових ривала и њихове високе литаније досегле су толику висину да сам само бацио своје новчиће као данегелд и повукао се. На крају, када више није остало новчића, вратили су се у колибе размењујући успут ударце и оптужбе. Сви осим једног стаменог кестењастог дечачића од отприлике пет година који је на себи имао само црни трилби који је сигурно припадао његовом оцу. Био му је толико велики да је, иако је стално вртео главом док се борио и бранио, остајао непокретан. Али ничег више није било. Напрасно одуставши, појурио је низбрдо да би се придружио осталима.

С клештима у рукама, стари ковач је све ово посматрао с кобилиним копитом предње ноге у свом крилу, док је њено ждребе вукло конопац. Тишина се ширила између вагона, а ватре су светлуцале када сам се последњи пут окренуо. Док се сумрак спуштао, Цигани су се окупљали у свом утврђењу.

Братислава је била пуна тајни. Био је то бастион који се састојао из читавог конгломерата градова где су се луталице из далека заустављале, међу њима су Јевреји, као најдревнији и најчувенији, били довољно бројни да читавом граду дају специфичан карактер. У Бечу сам само овлаш видео становнике Леполдштата, и то увек из даљине. Овде ми је одмах запао за око један од многих јеврејских кафића. Осећајући се као да се налазим у центру света, могао сам у њему да седим сатима. Био је велики као железничка станица и застакљен попут акваријума. Влага се сливала низ стакла док су цепанице разјарено гореле у пећима одашиљајући топлоту дуж чункова и кривина који су кривудали до плафона. Разговарајући, свађајући се и склапајући послове око столова који су формирали архипелаге, у црно обучене муштерије испуниле би простор до пуцања. (Ти мермерни столови су заправо били попут канцеларија у стотинама кафића кроз целу централну Европу, Балкан и Левант.) Жамор мађарског и словачког био је надјачан немачким гласовима, али на аустријски начин или с мађарским наглашавањем првог слога. Разговор се чешће одвијао на јидишу чија ме је немачка црта увек погрешно наводила да помислим да ћу успети да ухватим смисао који би ми се увек измигољио; јер је тај дијалекат – или пре језик, иако пореклом из средњовековног франконског немачког, био отежан чудном синтаксом и низом измена и деминутива. Чудни грлени гласови, словенски додаци и многе речи и формулације које су дошле из хебрејског допринеле су његовој необичности. Његов колебљиви, прилично назални ритам чини га више чудним него хармоничним некоме са стране, али је лингивстички изузетно занимљив: вернакулар у којем су историја Јевреја северне Европе и векови њиховог кружења између Рајне и Русије оставили дубок отисак. (Две године касније, у Лондону, када ми се чинило да знам мало боље немачки, два пута сам отишао у Јидиш позориште у Вајтчапелу; али смисао дијалога ми је и даље измицао.) С времена на време би се и рабини појавили у кафићу, лако их је било препознати по њиховим дугим брадама и шеширима од дабровине, као и црном огртачу који им је стизао до пета. Понекад би их пратили студенти Талмуда отприлике мојих година, неки чак и млађи, који су носили кипе или црне шешире с ниском круном и ободима подигнутим увис, и имали чудне виловњачке локне увијене попут вадичепа који су им висили поред ушију. Упркос свему томе, бледило и апстракција су нека од њихових лица обележила лепотом младих светаца. Имали су изгубљен изглед као да су се налазили у стању запањености када би били одвојени од својих столова. Њихове очи – светлоплаве или црне попут ноћи – шириле су се до величине очију газеле. Понекад су деловале слепе; услед година читања текстова као да је њихов поглед изгубио способност сагледавања већих површина. У мислима сам их видео како седе иза свећом осветљених прозора, дебела стакла њихових наочара пресијавају се док окрећу странице Светог текста: текстова који су имали коментаре, рецензије, тумачења и били предмет расправа безбројних учењака током четрнаест векова у Вавилону, Кордоби, Керуану, Вилњусу, Трои, Мајнцу и Нарбони. Тамно или црвено паперје скривало је понеку од њихових брада које бријач још није дотакао, а њихови образи су били бледи попут воска који је осветљавао странице док су црна слова гутала њихову младост и животе.

Жудео сам да присуствујем њиховој верској служби, али се нисам усуђивао без пратње неког пријатеља. Ова моја стидљивост је била разбијена много година касније књигом др Егона Велеса о византијском литургијском појању. У апостолска времена, пише он, псалми су постали основа хришћанске литургије, и били су певани као некад у великим храмовима Јерусалима и Антиохије. Иста музика је заједнички предак појању при јеврејском богослужењу и грчкој православној служби, као и грегоријанским песмама; од ових последњих – cantus peregrinus, која прикладно прати певање In exitu Israel, сматра се најприближнијом том древном појању. Подстакнут свим тим, усудио сам се да уђем у величанствену португаласко-холандску синагогу у Спиталфилдсу у Лондону. На моју велику срећу, гостовао је сефардски хор велике виртуозности и помислио сам, можда претерано самоуверено, да могу да приметим тачку спајања између три типа певања. Било је то као да сам издвојио познате ноте које је донео лахор с друге стране густе шуме времена. Много година касније искрсао је сличан и подједнако дирљив догађај. Лутајући по северозападној Грчкој спријатељио сам се с рабином из Јањине који ме је позвао да присуствујем пуримској гозби. Велика, некада густо насељена сефардска четврт унутар Али-пашиних огромних зидина – пропадала је. Рабин је окупио малу групу Јевреја који су преживели немачку окупацију и безбедно се вратили кући. С прекрштеним ногама на ниско уздигнутој платформи и полако одвијајући свитак, запевао је из Књиге о Јестири – описујући њен сусрет с краљем Асвирем и спашавање Јевреја од Аманове завере – у скоро празној синагоги.