Oznaka: Poezija

ИКОНЕ, ПОЕЗИЈА И МУЗИКА ЗОРЕ ВИТАС (ПРИРЕДИЛА: ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar
Зора Витас је рођена у Бару, 1957. године. До двадесете године је живела у Требињу, а од 1976. године у Београду. Осамдесетих и деведесетих година певала је блуз и џез музику, углавном као главни вокал познатих бендова и извођача. Иконе слика по благослову духовника већ двадесет осам година. Ауторка је једне књиге духовне поезије (2018), из које доносимо неколико песама.

Увод у збирку поезије Богу и ближњем, Зора Витас, Бернар: 2018.

ЗОРА ПЕВАЊА

Ова је поезија као пружена рука. Пуна чежње из умора зверског, „небохита“ ка горе, ка Творцу свом.

Наш језик добио је нарочит поклон у покајној песми ове слабашне храбре песничке птице. Добио је нову дрхтаву месечаво тиху мелодију песничког певања, добио је нову иконичну боју људског лица, добио је нову реч са којом може, као са својим светим пријатељем, да крене у аутентичну потрагу новог себе, и своје нове божанске куће.

Наша поезија обогаћена је још једним циклусним тражењем свог гласа у стиху који ће изразити покајни бол и благодат стизања у утеху.

Поезија као дисање. дрхтање. Може се чути уздах и издах песникиње која се предаје у отвореном длану тајне речи, тишине, ангела, молитве.

Али пре него ли крене „међу речи“ и удахне у себе своје тајанствене оностране пријатеље, песникиња издише свој бол, свој промашај, своју људску недовољност пред Тајном која се кроз познају ништости сама приближава души и сама открива у облику новом – рајска храна песништва за све нас!

Ово певање за нас, блуз и џез рањеног птичурка, јесте једна нарочита тајна Речи. Тајна Зоре, тајна Пасхе, тајна преображаја изражена властитим језиком јединственом душом песникиње која из зверињег духовног простора, пруженог длана Христу, Миру, и његовим пријатељима прелази у простор свих тајни вечног облажења истинске лепоте, у духовни Јерусалим. Празник речи, гозба појања.

Кроз опус песникиње могуће је пратити овај светлосни процес, и уочити, дотаћи, све непријатеље и пријатеље њеног пута, све порођајне покрете крхког бића које иште спас. Могуће је њеном мајком загрлити своју, њеним духовником наћи молитву свог, њеном речју зверињег себе обући у молбу и мир.

Слике које се само духом могу видети освештавају просторе заборављене у паучинама духовним и „сељанка њиву њежи“ по сред нашег срца које опева нам Зора.

У захвалности, Јан Тићов 

Добих на дар
да видим, на трен,
унутарњу страну
Теби посвећених

Стање без страха.
Одсуство греха.
Јединство бића
које Те слави.

Нежност
ангела 
у обичном
Покрету руке.

Небеска бањо,
Што се изливаш
На децу тишине
Хвала ти!

*

Враћаш ми
Осећај почетка.

Сузама
Дубоко
Откопаваш Благо.

Твоја сам
Одувек била,
Кажеш.

*

Сладост молитве.
У њој - 
све потребито.

Нема се куда
Одавде
Отићи.

*

Жеља за 
Блискошћу
Тражи 
Сусрет
Из немоћи
Да
небеску
Радост
Изрази
Речима.

Зора Витас

О СМИСЛУ ПИСАЊА БЕЗ ТЕЖИШТА: КРИТИКА СИМУЛАЦИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ ПОЕЗИЈИ (БОРИВОЈ ВЕЗМАР)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

О смислу писања без тежишта: критика симулације у савременој поезији

У последњим деценијама све чешће се сусрећемо са поетским текстовима који, иако често хваљени, већ на први поглед делују као да су лишени унутрашњег тежишта. Та поезија, мада наизглед амбициозна, формално разиграна и наоружана интертекстуалним сигналима, често не поседује основну снагу која чини поетско искуство суштинским: присуство истинитог, било у језику, било у слици, било у неком кроз стих пренетом унутрашњем нужном набоју.

Није проблем у херметичности. Велики број аутентичних песама није одмах „разумљив“, па чак ни при поновљеном читању не нуди јасно значење. Али оно што их чини живим јесте да у себи носе неки осећај истине, било на плану звучања, било у тембру слике, било у ритму ћутања између речи. Таква поезија не објашњава себе, али задржава пажњу – не интелектуалном досетком, него извесним набојем који се осећа као стварност самог језика.

Сa друге стране, концептуалне конструкције без упоришта, какве често пролазе као “иновативна поезија”, неретко делују као симулакрум поетског. Ту се техника, формално умеће, интертекст и “вишеслојност” употребљавају као фасада за одсуство унутрашњег гласа. Не постоји ризик, нити се ишта полаже на карту истинитости – а читаоцима се оставља да, уколико ништа не осете, посумњају у сопствену дубину, не у дубину самог текста.

У таквом односу, писање постаје чин самопотврде унутар затворених кругова, а не чин обраћања, сведочења или проживљеног трагања. У томе лежи и једна од кључних замки савремене књижевне сцене: под плаштом “сложености”, често се крије празнина без еха, замена суштине формом, испразност обмотана терминологијом, одсуство поетске нужности камуфлирано концептом.

То није поезија која ризикује, која ствара нови простор у језику или осећању — већ писање које производи утисак да нешто значајно стоји иза њега, иако се то „нешто“ никада не деси. Нема слике која се памти, нема стиха који ти се враћа, нема ниједне реченице која ослушкује тишину из које потиче. Та поезија оставља утисак да је ту да потврди културни положај песника, а не да отвори иједну пукотину у језику, стварности, времену.

Она у већој мери припада грантовима, округлим столовима и панелима, неголи самосвести и сумњи коју свака истинска поезија подразумева.

Јер, иако не морамо увек знати шта нека песма „значи“, морамо осетити да је написана из неког центра, па био он и дубоко скривен. Без тог центра, без осећаја присуства унутар самог текста, остаје само техника – колико год слојевита – која без дубљег жара не може истински да понесе, нити да остави траг.

Таква поезија није херметична, него je празна, и као таква не води ни читаоца ни језик нигде – осим у још један круг бескрајних тумачења о ономе чега у њој нема.

ЦУРЕЊЕ

клима – мајстор зна тајну:

гдекад и без напрснућа

деси се цурење смеше.

узрок је у порозности цеви што спајају

светове – одвојене их

држе.

из једног у други садржина

цури –

један се шапатом празни

други шапатом – пуни

духовима од гаса.

Боривој Везмар