moja spavaćica ima džepove i u njima nosim hleb da mogu iz sna da se vratim ili da upecam mir moje oko ima mrlju koja umire rođenjem ja tek treba da se začnem i da budem živa moje grudi su prazne srca mi iskipela da mi provri reč pritisnite dva moj svet gledam kroz iglene uši samo sad ti biraš konac sutra nas očekuje razvedravanje beharu se u zube ne gleda
Čaj kod Tuarega
ponekad, dok kupujem džemper, poželim da sam vunica neko bi hteo da mu je toplo neko bi se setio da me dira često, kad me ne čuju, poželim da sam gudalo tad bih prerezala vrat i imala razlog da ćutim svaki put, kad nema vode, ja nisam na obali, već se prepustim vetru, i zamrsim ko zmaj kad zovu pticu, dođem kao grozd ako me oslepe, žele da ih vodim kad psi laju u blizini, to je njihova stvar ako ih čujem izdaleka, to me se tiče slutnja je besnilo duha sunce je varka za svice vidiš da ovde nema mesta hajdemo
O čiodama
kad sam se rodila, iskrojili su me u šreh, providnu ali od duple širine zato kad padam, padam lepo kad sam se rodila, samo su me zaheftali, ništa čvrsto da uhvatim zato se još ne završavam kad sam se rodila, sašili su me za dva prsta dužu bolje da pretekne nego da fali zato se o sebe spotičem
Pohlepa
stavila sam ruž koji sam dobila uz časopis mogao je da prođe, baš kao što sam ja jedva prošla kroz šoping mol od influenserki koje su davale savete, a dole je bio neki fleš mob odmah uz zagrljene sportiste a levo od krempita i malog štanda za hipertenziju srećom jer ne znam kako bih drugačije znala šta mi dobro stoji potom sam otišla na promociju romana, a tamo su opet svirali taj ritam me je podsetio na hod promoterki burbona ispred bioskopske sale ili to beše votka prijateljica mi je javila da ne stiže u sred je bindžovanih epizoda razumem ja to, tetka mi bindžuje police u frižideru a visoki komšija brinete inače, na nekim predstavama sad može da se jede pun stomak vs gladna glava a desi se da izađem i hoću samo da večeram na stolovima uvek dva tanjira s escajgom i dve čaše onda imam onaj osećaj da mi nešto fali da je neko ne daj bože umro pa mi ne daju da zaboravim ili hoću da otputujem, recimo, onda primete da sam jedna tek kad platim za jednu i pedeset odsto ko da je život đačka knjižica pa je jedan nedovoljan kao gola ruža naspram brendirane kese kao doživljaj naspram tri iventa kao ljubav naspram reposta tihost naspram serdare vojvodo jedan je postao ružan i bled jedan je teško shvatljiv jedan je razlog za stid bolje bi bilo da si nečiji, da si još nešto po mogućstvu srećan sram da te bude kad si samo ti dođi da ti udarimo glanc popij s nama mingluj se ovo je Rim, budi Rimljanin samo bahato, samo udri ovo je vašar i srca su od šećera nije dovoljan jedan stejdž mora da te razvali nije bitno biti, bitno je da te vide ko još koga sluša kako je to siromašan svet koji plaća površnost kaži mi zbog čega ti zastane dah
U koroti
od grudi mi ostale samo bradavice kao dva usamljena koplja ispred vetrenjače voljenja kao malene hridi u moru koje je postalo mulj iz mene su uvek izlazila čuda a mleko je uvek curelo unutra sad sam zgrušana sva i ne menjam ništa ništa i taj unutrašnji pregib lakta namreškan kao zavesa kao podnožje stabla u potrazi za korenjem to je za sad sve što imam dodirujem ali ne diram jer sam stara i mršava vučica bez zuba kažete nedostaje mi rados oh znate, pa to je... zbilja kažem oh pa nisam ja nasilna osoba, zar ne ni srce nije nokat da ponovo izraste i ono što volim nije ono što jesa to je moj odnos prema svetu mogla je to biti i psovka a ja sam birala trave i oblike zvuke i mirise poverenje i ljubavne tečnosti sve dok ih je bilo sve dok sam mogla da ih zamislim sad je i mašta presušila sad je život pogrešan kontejner koji i smrt čini ilegalnom u svetu bez duše u kojem se osobe nazivaju telima a tela poput mog postaju skoro providna više ni od kog ne tražim ništa nikog i ne poznajem ni sebe ni sebe kuću stavljam na doboš muzika nepotrebnih predmeta i zaglušujućih sećanja no ipak to su samo stvari govorim a onda a onda pročitam oglas da neko prodaje kozu jednu kozu oh koza nije stvar i koza me gleda sa slike tri slike zapravo i na svakoj je ista kao što nedužnosti uvek liče i suza mi pada u kačamak kako neoprezno ali nemam snage da je ponovo učim dobrom vladanju umorna sam puštam stomak da drhti i misao da jeca jeca ja sam od ožalošćenih koji nisu podigli spomenik i samo me trnci na čas prođu jer moje oči neće moći da sahrane ostaće da gledaju u svet kojeg nema
Зора Витас је рођена у Бару, 1957. године. До двадесете године је живела у Требињу, а од 1976. године у Београду. Осамдесетих и деведесетих година певала је блуз и џез музику, углавном као главни вокал познатих бендова и извођача. Иконе слика по благослову духовника већ двадесет осам година. Ауторка је једне књиге духовне поезије (2018), из које доносимо неколико песама.
Увод у збирку поезије Богу и ближњем, Зора Витас, Бернар: 2018.
ЗОРА ПЕВАЊА
Ова је поезија као пружена рука. Пуна чежње из умора зверског, „небохита“ ка горе, ка Творцу свом.
Наш језик добио је нарочит поклон у покајној песми ове слабашне храбре песничке птице. Добио је нову дрхтаву месечаво тиху мелодију песничког певања, добио је нову иконичну боју људског лица, добио је нову реч са којом може, као са својим светим пријатељем, да крене у аутентичну потрагу новог себе, и своје нове божанске куће.
Наша поезија обогаћена је још једним циклусним тражењем свог гласа у стиху који ће изразити покајни бол и благодат стизања у утеху.
Поезија као дисање. дрхтање. Може се чути уздах и издах песникиње која се предаје у отвореном длану тајне речи, тишине, ангела, молитве.
Али пре него ли крене „међу речи“ и удахне у себе своје тајанствене оностране пријатеље, песникиња издише свој бол, свој промашај, своју људску недовољност пред Тајном која се кроз познају ништости сама приближава души и сама открива у облику новом – рајска храна песништва за све нас!
Ово певање за нас, блуз и џез рањеног птичурка, јесте једна нарочита тајна Речи. Тајна Зоре, тајна Пасхе, тајна преображаја изражена властитим језиком јединственом душом песникиње која из зверињег духовног простора, пруженог длана Христу, Миру, и његовим пријатељима прелази у простор свих тајни вечног облажења истинске лепоте, у духовни Јерусалим. Празник речи, гозба појања.
Кроз опус песникиње могуће је пратити овај светлосни процес, и уочити, дотаћи, све непријатеље и пријатеље њеног пута, све порођајне покрете крхког бића које иште спас. Могуће је њеном мајком загрлити своју, њеним духовником наћи молитву свог, њеном речју зверињег себе обући у молбу и мир.
Слике које се само духом могу видети освештавају просторе заборављене у паучинама духовним и „сељанка њиву њежи“ по сред нашег срца које опева нам Зора.
У захвалности, Јан Тићов
Добих на дар да видим, на трен, унутарњу страну Теби посвећених
Стање без страха. Одсуство греха. Јединство бића које Те слави.
Нежност ангела у обичном Покрету руке.
Небеска бањо, Што се изливаш На децу тишине Хвала ти!
*
Враћаш ми Осећај почетка.
Сузама Дубоко Откопаваш Благо.
Твоја сам Одувек била, Кажеш.
*
Сладост молитве. У њој - све потребито.
Нема се куда Одавде Отићи.
*
Жеља за Блискошћу Тражи Сусрет Из немоћи Да небеску Радост Изрази Речима.
О смислу писања без тежишта: критика симулације у савременој поезији
У последњим деценијама све чешће се сусрећемо са поетским текстовима који, иако често хваљени, већ на први поглед делују као да су лишени унутрашњег тежишта. Та поезија, мада наизглед амбициозна, формално разиграна и наоружана интертекстуалним сигналима, често не поседује основну снагу која чини поетско искуство суштинским: присуство истинитог, било у језику, било у слици, било у неком кроз стих пренетом унутрашњем нужном набоју.
Није проблем у херметичности. Велики број аутентичних песама није одмах „разумљив“, па чак ни при поновљеном читању не нуди јасно значење. Али оно што их чини живим јесте да у себи носе неки осећај истине, било на плану звучања, било у тембру слике, било у ритму ћутања између речи. Таква поезија не објашњава себе, али задржава пажњу – не интелектуалном досетком, него извесним набојем који се осећа као стварност самог језика.
Сa друге стране, концептуалне конструкције без упоришта, какве често пролазе као “иновативна поезија”, неретко делују као симулакрум поетског. Ту се техника, формално умеће, интертекст и “вишеслојност” употребљавају као фасада за одсуство унутрашњег гласа. Не постоји ризик, нити се ишта полаже на карту истинитости – а читаоцима се оставља да, уколико ништа не осете, посумњају у сопствену дубину, не у дубину самог текста.
У таквом односу, писање постаје чин самопотврде унутар затворених кругова, а не чин обраћања, сведочења или проживљеног трагања. У томе лежи и једна од кључних замки савремене књижевне сцене: под плаштом “сложености”, често се крије празнина без еха, замена суштине формом, испразност обмотана терминологијом, одсуство поетске нужности камуфлирано концептом.
То није поезија која ризикује, која ствара нови простор у језику или осећању — већ писање које производи утисак да нешто значајно стоји иза њега, иако се то „нешто“ никада не деси. Нема слике која се памти, нема стиха који ти се враћа, нема ниједне реченице која ослушкује тишину из које потиче. Та поезија оставља утисак да је ту да потврди културни положај песника, а не да отвори иједну пукотину у језику, стварности, времену.
Она у већој мери припада грантовима, округлим столовима и панелима, неголи самосвести и сумњи коју свака истинска поезија подразумева.
Јер, иако не морамо увек знати шта нека песма „значи“, морамо осетити да је написана из неког центра, па био он и дубоко скривен. Без тог центра, без осећаја присуства унутар самог текста, остаје само техника – колико год слојевита – која без дубљег жара не може истински да понесе, нити да остави траг.
Таква поезија није херметична, него je празна, и као таква не води ни читаоца ни језик нигде – осим у још један круг бескрајних тумачења о ономе чега у њој нема.
Stella polare 