РАЗГОВОР
*
Флуидни:
„Зашто упорно тражиш меру у поезији? Зашто се позиваш на нужност?
Зар није довољно ако нешто одјекује у простору перцепције?“
Нишни:
„Без нужности, појам поезије се празни. Свaка реч постаје једнако важна, али без тежине.“
Флуидни:
„Зар искуство само по себи није вредно? Не преображава ли се кроз једноставност и спонтаност?“
Нишни:
„Искуство јесте неопходно, али само по себи не ствара песму. Ако не носи унутрашњу тежину, ако га мера не преобликује, оно остаје површно сведочанство, а не догађај језика.“
Флуидни:
„Форма спутава, ограничава слободу. Чему инсистирање на строгој организацији?“
Нишни:
„Форма није питање спољашње организације, не поставља ограничење, већ прочишћује. Она потврђује нужност тамо где стих производи вишак значења. Текст који може бити произвољно мењан без губитка снаге не поседује форму, већ гест.“
Флуидни:
„Ако је све већ песма, чему ризик? Зашто инсистирати на унутрашњој нужности?“
Нишни:
„Тамо где је језик догађај, где облик преображава искуство, ризик је неизбежан. Граница, мера и нужност нису опсесија, већ песми дају тежину и чине је догађајем.“
Флуидни:
„Ако ти инсистираш на унутрашњој нужности, зашто не признајеш да је вредновање поезије увек и социјално? Институције, критика, читаоци, еснаф, поље деловања, хоризонт размене, све то једнако учествује и успоставља меру.“
Нишни:
„Институције и публика могу потврдити или популаризовати, али нису извор естетске нужности. Текст који нема унутрашњу тежину остаје обична потврда укуса и тренда, још увек не и потврда да је поезија.“
Флуидни:
„Али ти онда лишаваш поезију сваког друштвеног и тренутног значаја. Ако форма диктира, друштвени улог постаје споредан, а уметност своди на елитистичку игру.“
Нишни:
„Нужност и форма сами по себи не одређују елитистичку затвореност.. Напротив, омогућавају комуникацију са компетентним читаоцем, оним који уме да препозна структуру и интензитет. Без тога поезија не може бити догађај, већ само знак у медијском простору.“
Флуидни:
„Све што се вреднује споља, било кроз историју, институцију или популарност, показује да твоја нужност није апсолутна. Поезија је флуидна. Све може бити песма ако изазива одјек.“
Нишни:
„Флуидност може постојати, али није мерило. Без унутрашње организације, напетости и вишка значења, текст је сведочанство или експеримент, али не поезија у онтолошком смислу.
Прихватити све као поезију значи ослабити саму категорију.“
Флуидни:
„Па можда је управо ослабљена категорија оно што ослобађа! Поезија више није привилегија, него искуство, догађај у сваком запису и гесту.“
Нишни:
„Слобода без одговорности према језику и облику ствара празнину. Поезија која не поставља границе, која не носи тежину, престаје да буде догађај. Она се разлива по безобличној површини и постаје једнака свему осталом.“
Флуидни:
„Па можда и јесте нормално да се разлива. Свет је такав. Зашто инсистирати на старим правилима у новом времену?“
Нишни:
„Правила нису старомодна, већ су манифестација нужности. Без њих, све је еквивалентно, и оно банално, и оно дубоко. А управо способност да разликујеш тензију и вишак смисла, да кажеш ‘ово јесте песма, а ово није’, чини поезију догађајем.“
*
твој
разговор
касни и понавља се
међутим
ту су
печурке
– – –
бујају испод мокрог
лишћа
подижу се
ка небу.
Stella polare 