Oznaka: Ruske teme 2

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014), „Андреј Бели“ (2022). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

РУСКЕ ТЕМЕ – МИНСКО ПОЉЕ: ПИСМО ИЗ ИТАЛИЈЕ (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ О РУСКИМ ТЕМАМА 2, ЗОРИСЛАВА ПАУНКОВИЋА, АГНОСТА: 2022)

Записе о пијењу чаја и земљотресима, необичан роман Леона Богданова који си пре неколико година превео, читала сам прошлог јула у Италији, у Трсту, на Барколи. Богданов је имао неке чудне идеје. Веровао је да постоји само онај свет који се приказује, то јест, да приказивање значи постојање. На пример: на телевизији се приказује неки град у Кини, што значи да поменуто место има будућност. Приказивање је повезано са сликом. Био је сигуран да слика има моћ, да је слика сила, да она има тенденцију да се оствари, као што испричан сан има намеру да се обистини. И заиста, мала је разлика између констатације и предсказања. Ако речима опишемо сан, предео, утисак, мисао – кроз тај опис стварамо зрно будућности! Веровао је да се будућност може видети из књига и из снова. Тим редом. За снове знам, то је тачно, али књиге и будућност… За Леона Богданова сам сазнала из првог издања твојих Руских тема (Балкански књижевни гласник, 2015). Главно питање у Записима о пијењу чаја и земљотресима је како преживети анксиозност која долази услед неизвесности, немир између два земљотреса, узрујаност услед наше немогућности да контролишемо догађаје који нам измичу тло под ногама и који нас терају на преображаје? Како попунити међувреме? Ја га ове године у Напуљу попуњавам тако што, поред осталог, читам ново издање твојих Руских тема и из њих бирам наслове које ћу тек читати. Значи, бирам књиге, бирам слике које ћу у њима открити, бирам део сопствене будућности.

У новом издању Руских тема приказано је више од педесет књига, а то је, сложићеш се, минско поље за сваког читаоца! Паде ми на памет овде још један руски писац за којег сам чула из првог издања Руских тема – Константин Леонтјев. Код њега сам прочитала једну необичну и помало чудну причу, Дете душе, Душко каже да је психоделична. То ми се допало, посебно због тога што је та психоделија балканског порекла. Главном јунаку се, на мрачној шумској стази, усред ноћи, указује пећина која изнутра блешти опточена златом, топла је и светла, драгуљи, бисери и смарагди капљу са њених зидова, а има и некаквог чудноватог цвећа у једној вазни. Непознати глас јунаку налаже да из ње одабере три цвета. Сваки од цветова ће му у животу нешто донети: или богатство или срећу или лепу жену или мир или авантуру или углед или спас пред Богом… И он не зна за која три цвета да се определи, треба да смисли шта му у животу највише треба. Ех, најгоре је кад имаш избора… Тако је и са твојим Руским темама: мораш да пазиш шта бираш за читање, јер ћеш о добијеним сликама проговорити или ћеш их сањати. А онда књиге постају стварност!

Питам се како си ти правио одабир књига за Руске теме…

А сад се ваља ухватити у коштац са сопственим избором цветова, то јест – наслова!

Прва: Буњин и Набоков, историја супарништва (Максим Д. Шрајер, Москва: 2014). Набоков и Буњин су доживљавани као два најважнија писца у руској емиграцији. Њихово пријатељство и подршка Ивана Буњина младом Набокову нису непознати, али супарништво које се постепено развило међу њима дуго је било пренебрегавано у стручној литератури. Буњин је старио, а Набоков постајао све успешнији. Није се  устручавао да учитеља, заштитника и човека који му је служио као књижевни узор карикира у својим делима. Напетост у њиховом односу подстакла је Буњина да на Набоковљево стваралаштво одговори збирком приповедака која је касније била окарактерисана као ремек-дело: Тавни дрвореди (1943-1946). Буњину је код Набокова  све чешће сметала испразност његових текстова. Да ли је одвајање од учитеља једини пут личног остварења и колико боле међусобни ударци?

Друга: iPhuck 10 (Виктор Пелевин, Ексмо, 2017). Носи ознаку +18. Порфирије Петрович је руска варијанта вештачке интелигенције из друге половине двадесет првог века (тако се зове инспектор у роману Злочин и казна), односно он је полицијско-књижевни робот који путем алгоритма истражује злочине и пише о њима извештаје у форми криминалистичких романа. iPhuck 10 је у роману назив за најновији и најскупљи еротски геџет на порнографском тржишту. Футуристички оквир дела писцу пружа прилику да проговори о садашњости и о будућем времену, а спомиње догађаје и из времена у којем је књига настајала (на пример, помиње се Доналд Трамп, питам се да ли је господин-алгоритам Порфирије умео да предвиди атентат на њега који се догодио пре неколико дана?). Не знам шта ме је тачно привукло овом наслову… Гледала сам један добар амерички филм, зове се Her (Она), чија је тема компликован љубавни однос између човека и вештачке интелигенције. Да ли руска верзија такве опскурне везе која се развија између алгоритма-Порфирија и историчарке уметности, на границама међусобног уништења, звучи слично америчкој верзији? Да ли се и у руском роману телесност поништава, а љубав своди на допаминску зависност од манипулативне вербалне способности вештачке интелигенције да препозна људске слабости и да њима управља? Могуће… опсценост у роману везана је за сајберсекс у сајберпростору.

Трећа: Ево једне књиге за коју знам куда ће да ме одведе или бар половину пута могу да предвидим. Вечна тема сваког историчара – псеудоисторија. И у савременој Русији је прилично популаран тај жанр или такав приступ разумевању прошлости. Код нас су зачетници такозване псеудоисторије били Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић који су се појавили крајем 19. века, а у Русији је то био Николај Морозов, чији живот и дело такође припадају крају 19. и првој половини 20. века. Морозов је био осуђен на доживотну робију, па је у тамници провео готово четврт века. Ту је и написао своје најзначајније седмотомно дело „Историју људске културе у светлу природних наука – Христос (1924-1932).“ Код нас су псеудонаучне тезе своју примену добиле у пољу политике и националних окршаја на Балкану, спорадично се уграђујући и у уметност (на пример у делу Барбарогеније децивилизатор, Љубомира Мицића), али у Русији су седамдесетих година прошлог века псеудоисторијске поставке добиле своје следбенике на Машинско-математичком факултету Московског универзитета, а у средишту научних преиспитивања јесте проблем хронологије и каузалности у историјским процесима. Најновије дело на том пољу је књига Андреја Пустогарова Година 1492: крај света или почетак историје? (2017). Пустогаров је песник, преводилац са енглеског и физичар, његово је дело инспирисано Морозовим. Интересантно је да Пустогаров почетак историје види у 1492. години, везујући је за протеривање Јевреја из Шпаније… Да ли и објашњава такво своје полазиште? Осим тога, износи тезу да је савременој држави, која почиње као апсолутистичка монархија, претходио развој трговачких мрежа. Ово не звучи претерано псеудоисторијски. Питам се да ли уочава значај борбе гвелфа и гибелина у тим процесима. Такве лекције у уџбеницима историје никада нису јасно артикулисане, а на факултету спадају у ред најкомпликованијих испитних питања уз хеленизам и комунистичко (и било које друго) освајање власти на Балкану.

Пета: Увек сам се питала зашто су протести појединаца који су незадовољни системом у којем живе најчешће аутодеструктивни. На пример, човек се у Хрватској запали испред скупштине, а то у дневним телевизијским извештајима буде последња вест за тај дан. Ређе се дешава да незадовољна госпођа убије превртљивог инвеститора. Руси уметник Петар Павленски (1984) светски је постао познат када је 2013. године ексером прикуцао своје мошње за калдрму на Црвеном тргу у Москви. Држава је његов уметнички протест, којим је метафорички хтео да укаже на политичку апатију руског друштва, окарактерисала као ситан преступ: његово међуножје – његова ствар. Пошто није изазвао реакцију државе, две године касније је запалио врата Федералне службе безбедности (бивши КГБ), на Лубјанки. Тада је био ухапшен, али је помилован, јер је и тај гест правдао као уметнички перформанс. На психијатријску анализу је упућен када је себи зашио уста као знак протеста против хапшења музичке групе Пуси рајот (2012). У међувремену је више пута био награђиван, а 2013. и 2015. чак био проглашаван најутицајнијим уметником у Русији. Своју уметност описује као „акционизам“, а његово вредновање у савременом руском друштву није увек идеолошки одређено. Из Русије је крајем 2016. године побегао, јер је био оптужен за сексуално злостављање, па је у Француској, у коју је стигао са породицом, ни мање ни више – запалио филијалу Банке Француске на месту где се некад налазила Бастиља. Каже да му је намера била да покрене светску револуцију. Француски психијатри су га прогласили неурачунљивим. Стварно необичан тип… Прича о уметности Павленског ме враћа на питање неспособности савременог човека да се жртвује и да истрајно протестује. То је данас једно од најзначајнијих питања, јер су се сви европски протести, међу којима су најважнији и најснажнији били протести земљорадника у Западној Европи, завршили сломом.

Шеста: Сви знамо за Александра Дугина, али да ли знамо да његове идеје једним делом инспирацију вуку из, како то у Русији обично и бива – необичног уметничког кружока који је организовао и водио Јуриј Витаљевич Мамлејев (1931-2105)? Мамлејев спада међу најнеобичније и најоригиналније приповедаче не само у руској, већ и у светској књижевности. Ретки су преводи његових дела у књижевној периодици. Избор приповедака под насловом Одраз код нас је објављен 1995. године у библиотеци „Реч и мисао“, у преводу Душка Паунковића (ускоро стиже и превод једног његовог романа). Мамлејев је оснивач и централна личност „Јужинског круга“, једног од најутицајнијих центара незваничне културе у Москви педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века. То је био широк круг људи који су са Мамлејевим делили интересовања за мистику. У Русији је 2017. године објављена његова последња књига Успомене, у којима разоткрива свој традиционалистички филозофски поглед на свет. У њој, поред осталог, пише и о русофобији на Западу, те о америчком одбацивању Солжењицина када је почео да исказује своју љубав према Русији (а не због тога што је почео да критикује политички Запад). Читајући у Италији о Мамлејевим Успоменама, питам се има ли смисла поредити га са Ђулијетом Кјезом и његовом књижицом која је и код нас преведена под насловом Русофобија (Albatros plus, 2016)?

Седма: О чудном на филму, Олега Ковалова. Ем чудно, ем филм. Ковалов је редитељ и историчар филма, а неретко се убраја и у ред најбољих познавалаца филмске уметности, посебно ране руске кинематографије. Као режисер је занимљив због свог поступка прављења филмова кроз процес монтаже постојећих играних и документарних филмова. Осим тога, у режисера се развио из домена филмске критике, као што се понекад дешавало у француској, али не и у домаћој филмској индустрији. У Русији је 2017. године објављена његова књига Проучавање/ Зрачење чудног, која преиспитује теоретски непрепознату и недовољно разрађену тему о чудном на филму. Но, Ковалов сматра да је чудно на филму средиште сваког филма. Каже да је то простор неодређености, односно онај моменат у гледаочевом доживљају када су могућа различита тумачења. То ми се допало. Прво што ми на памет пада је једна опаска коју сам недавно чула о филму Последњи танго у Паризу. Ево шта је у њему чудно: кад камера фокусира Марлона Бранда, филм изгледа као најбоља америчка холивудска филмчина, а кад камера пређе на лице џипси-Марије, филм изгледа као да је испао из прашке филмске школе. Два у једном, чудно, зар не? Занимљиво је и то што је Ковалов у овој књизи руском филму пришао као јединственој целини, не делећи га на дисидентски, совјетски или руски филм после пада социјализма. Сличан процес ревалоризације руске уметности одвија се и у пољу књижевности.

Осма: Занимљива ми је тема руске међуратне транснационалне књижевности. Већ и употреба речи транснационална на месту где је некад стајало дисидентска, сугерише да је дошло до промена у перцепцији целокупне руске књижевности. Посебно је занимљива париска књижевна сцена која се у међуратном раздобљу по значају могла поредити са америчком. Руски, амерички и француски авангардни аутори имали су много тога заједничког и утицали су једни на друге до мере да су више личили на јединствену париску транснационалну сцену, него што се појединачно могу сматрати представницима националних књижевности. Углавном су одражавали постапокалиптично стање након Првог светског рата, а посебно је занимљив удео руске књижевности у том амалгаму. Руске емигрантске ауторке Јекатерина Бакуњина и Ирина Одојевцева  имају занимљиве наслове. Бакуњина је писала еротске романе Тело (1933) и Љубав према шесторици (1935), а Одојевцева је писала о сексуалности тинејџера у роману Изолда (то је тема и у роману Ужасна деца, Жана Коктоа, као и Набоковљеве Лолите).

Девета: Живопис Венедикта Јерофејева! Дивно! Његово дело Москва-Петушке (нешто као алкохоличарска поема), култно је и у нашој култури, а први пут је на српски језик било преведено 1980. године (Александар Бадњаревић). У Атељеу 212 је 1995. године режирана и представа по овој маленој, убитачној књижици. Аутори биографије Венедикта Јерофејева нашли су се пред посебно тешким задатком: како писати биографију тако значајног писца, ако о њему нема довољно документованих података, а нема их јер је Јерофејев добар део свог живота провео изван друштва (није имао пријаву боравка, ни личну карту, ни радну, ни војну књижицу). Али је зато имао психијатра који га је описао као „мешавину руског аристократе и алкохоличара совјетског типа“.

Десета: Ово је стварно занимљиво! Петербуршки песник Всеволод Зељченко написао је књигу о „једној од најчувенијих песама у руској књижевности – Мајмуну, Владислава Ходасевича (код нас је преведена и објављена у Руском алманаху 9/2020, превео је Душко Паунковић). Песма је била писана од 7. јуна 1918. до 20. фебруара 1919. године. Односи се на почетак Првог светског рата и говори о песниковом сусрету са Србином скитницом и његовим мајмуном. Србин је од песника на великој врућини затражио чашу воде, али је воду дао мајмуну. Пошто је мајмун попио воду, руковао се са песником гледајући га право у очи, дубоко, животињским погледом неодређеног значења. Потом Србин и мајмун одлазе, а Србији је тог дана објављен рат. Зељченкова књига се зове Песма Владислава Ходасевича „Мјмун“. Тумачење (2019). Као класични филолог, аутор песму више филолошки коментарише него што је тумачи, односно, бави се оним послом (контекстуализацијом), који претходи тумачењу њеног смисла. Но, уз ту, постојала је и једна песма Ивана Буњина, Са мајмуном из 1907. године, једино што се код Буњина уместо Србина појављује Хрват. Ова се песма често посматра као прототекст за Ходасевичеву, али испоставило се ипак да је мотив Србина с мајмуном много раширенији у руској књижевности и да се никако не своди само на та два текста. Исти мотив помиње се и у делу Станиславског, Рад глумца на себи (1938). Оне интерпретације које су у мотиву мајмуна и Србина препознавале руско-српске везе – одбачене су. Али песма је толико занимљива и сложена да се чак и мистично искуство далеког Истока кроз њу провлачи помињањем персијског цара Дарија. Сто година после настанка песме, упркос овој монографији, мистерија мотива Србина са мајмуном није разрешена…

ВЛАДИСЛАВ ХОДАСЕВИЧ

  МАЈМУН

Врућина беше. Шуме гореше и споро
Развлачило се време. Поред куће
Урликао је петао. Изађох
Из дворишта, а тамо, ослоњен о плот,
На клупи, дремао је Србин-скитач.
Мршуљав и црномањаст. О врату
Он имао је тежак крст од сребра
И знојио се. Изнад њега мајмун
На огради је седео у сукњи
И жвакао је неко тврдо лишће
Прашине пуно. Огрлица кожна
Повучена тежином ланца
Притезаше му грло. Кад ме зачу
Тај Србин пробуди се, збриса зној
И замоли да дам му воде. Али
Тек сркнувши је – можда хладна беше –
Положио је зделицу на клупу
И мајмун истог часа сквасив прсте,
Са обе руке шчепао је зделу.
И пио је четвороношке воду
На клупу оштре лактове ослонив,
Не дирајући скоро даске брадом.
Над проћелавим теменом високо
Извинуо је леђа. Мора да је тако
Изгледао и Дарије ономад,
Кад воду пио је из баре жудно,
Са војском бежећи од Александра.
И напивши се воде мајмун сруши
Са клупе зделу, устаде и тада –
– Заборавити да л′ ћу икад то? –
Он испружи ми своју жуљну руку
Још увек прохладну од влаге...
Лепотицама многим стисках руке,
Поетама и вођама – ниједна није
У себи такву племенитост црта
Ни близу имала! Ниједна рука
Не додирну ме тако стварно братски!
И Бог је сведок, нико ме у очи
Дубоко тако, мудро погледао није –
У правом значењу – у саму душу.
Предања слатка из давнина даљњих
Животиња та пробуди у мени,
И засја тада живот пуном снагом,
И ко да хор светала, морских вала,
И ветрова и сфера уђе у ме
Загрмев оргуљама, као некад,
У друга нека незнана времена.
И оде србин лупкајући бубањ,
А попевши му се на лево раме
У ходу благо њихао се мајмун,
Ко махараџа индијски на слону.
Румено, неизмерно крупно сунце,
Без зрака
У опалном је диму лењо плило
Врућина пржила је јадно жито.

Тог дана објављен је био рат.

1919.

С руског превео Душко Паунковић