О НАСТАНКУ ФИЛМА „СТАЛКЕР“
Поводом деведесет година од рођења Андреја Тарковског (1932−1986) издавачка кућа „Новое литературное обозрение“ објавила је изузетну студију Јевгенија Цимбала „Рођење Сталкера. Покушај реконструкције“.
Јевгениј Цимбал (1949) познат је као филмски редитељ, сценариста, монтажер, глумац-епизодиста, историчар. После два успешна играна филма („Бранилац Седов“, 1988, награда жирија у Манхајму, награда BAFTA за краткометражни филм; „Повест о неугашеном месецу“, 1990) снима документарне филмове о руским филмским редитељима (Гајдај, Дзига Вертов, Михаил Кауфман), писцима (Тјутчев, Чехов, Зошченко и Ољеша) и уметницима (А. Кајдановски, В. Кропивницка, О. Рабин), који су такође награђивани у земљи и иностранству (међу осталима, национална филмска награда „Ника“ 2003, 2005 и 2015). Аутор је стручних радова из историје, историје филма и историје књижевности. Приредио је зборник успомена о свом пријатељу глумцу Александру Кајдановском (2002) и писма Јургиса Балтрушајтиса (2015), као и два зборника „Феномен Андреја Тарковског у интелектуалној и уметничкој култури“ (2008, 2014).
Јевгениј Цимбал је био асистент Андреја Тарковског (за реквизите) и други редитељ на снимању филма „Сталкер“ (1979). Радио је на филму више од две године, и спада међу сараднике који су се најдуже задржали на самом снимању (1977−1979). Није био пријатељ Андреја Тарковског нити на било који начин близак породичном кругу Тарковских, али је савесно обављао поверени посао. Након што је видео шта се све о „Сталкеру“ (нетачно) пише, односно како прича о настанку филма обраста својеврсном митологијом , одлучио је да напише књигу, свестан значаја филма „Сталкер“ за историју кинематографије. Своју обимну студију (768 страница) Цимбал је писао „много година“ (скупљао је грађу око три деценије).
У првом пасусу Цимбал говори о односу већег дела филмске екипе према редитељу, који је био пун поштовања. „Знали смо да је Андреј Тарковски – геније“. С друге стране, с Тарковским није било лако радити, јер је пуно захтевао од сарадника и често мењао одлуке, а ништа није објашњавао. Осим тога, његов начин рада се често разликовао од уобичајеног у филмској индустрији.
Излагање у књизи се води хронолошки, по годинама, од 1976. до 1980−1981. Уграђени су делови званичне преписке, производни документи, дневници, интервјуи, писма, успомене. Велики део грађе није био раније објављен. Доследно се прати процес настанка филма. Даје се и шира слика – редитељева лична и приватна ситуација, друштвени контекст, однос с политичким и управљачким структурама, однос редитеља са сарадницима и колегама. Цимбал је, наравно, и драгоцени сведок – говори из личног искуства и дели са читаоцима и своје успомене. Одељак „Предисторија“ састоји се, међу осталима, од следећих поглавља: „Почетна ситуација Андреја Тарковског“, „Почетна ситуација браће Стругацки“, „Браћа Стругацки и Тарковски“, „Завршетак Солариса“, „Незадовољство Станислава Лема“, „Познанство Тарковског с браћом Стругацки“, „Пикник крај пута и замисао Идиота“, „Одбијање Јусова и позивање Рерберга“ и др.
Дакле, скрупулозно су прослеђене све перипетије двогодишње производње филма, измене сценарија, драматични моменти, раскид са сниматељем Огледала Георгијем Рербергом, као и каснија судбина редитеља и филма.
Аутор каже да му је жао што није увек имао разумевања [GM1] за Тарковског. Сећа га се и после четрдесет година. Тарковски је био тежак човек, али опседнут стваралаштвом. Сви који су прошли кроз снимање „Сталкера“ су се након тога променили. Карактеристична је судбина глумца Александра Кајдановског, који је у филму играо Сталкера – он више није желео да глуми и постао је филмски редитељ. Нажалост, рано је преминуо.
Мада се Цимбал позива на Лава Шестова када каже да људе заправо не занима шта је било, књига „Рађање Сталкера“ је, поред тога што је изузетно занимљиво штиво, велики допринос демитологизацији теме. Свакако је незаобилазан прилог литератури о филму „Сталкер“, али и литератури о Андреју Тарковском и историји кинематографије.
[GM1]Или разумео
Stella polare 