Oznaka: Teuta

Никола Маловић рођен је 1970. године у Котору. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Објавио је књигу кратких прича Последња деценија, новеле у драмској форми Капетан Визин – 360 степени око Боке, Перашки гоблен, и око 3.000 текстова. Приче су му превођене на руски, енглески, пољски и бугарски. Награде „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, потом „Мајсторско писмо“ (за животно дело), „Лазар Комарчић“ и Октобарску награду града Херцег Новог – добио је за роман Лутајући Бокељ (Лагуна, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016, 2018). Комплетан је аутор књижевне фотомонографије Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом (Књижара Со, Херцег Нови, 2011), књиге документарне прозе Бокешки берберин (Књижара Со, 2015), Бога у Боци (Нова књига, 2015). Приредио је Бокешки хумор (Књижара Со, 2017). Објавио је Пругастоплаве сторије (Лагуна, 2010, 2016), које с романом Једро наде (Лагуна, 2014, 2015, 2016, 2019. г; награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и награда „Бранко Ћопић“ Српске Академије наука и уметности) чине јединствени дуални прозни систем у савременој српској књижевности. Једро наде преведено је на руски (Лагуна, 2017), и енглески (Лагуна, 2019). Аутор је есејистичко-документарне прозе Бока Которска и Србија (Књига комерц, 2018, 2019). Објавио је Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле (Књига комерц, 2019). Од 2008. г. уредник је издавачке делатности херцегновске Књижаре Со (едиција „Бокељологија“). Члан је Српског књижевног друштва. Један је од оснивача Групе П-70. Живи у Херцег Новом. Овде доносимо одломак из романа „Лутајући Бокељ“.

ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ

Једна од мојих првих радијских приповијести, данас уредно архивирана у мп3 формату, тицала се, природно, заливских прастановника, Пируста.
Метнуо сам слушалице и Бону дао знак да подигне реглер. Äла, Боно, идемо у етар:
Уморан од пророковања, застрашен и исцрпљен визијама што их је свакодневно добијао у храму, драги моји, пророк је Генције подигао поглед са стола и видио њену гривнама украшену руку гдје сеже за ритоном.

-Опасно је чак и окусити вино из ритона ако се не мисли озбиљно, краљице! Покушао сам да видим шта нам је чинити, али богови удесише да данас мање знам него јуче; ипак посигурно видим, они одлазе…

-Можда ћемо и ми ускоро одавде, Генције – рече мирно Теута и испи бокал. Винска мушица упорно је наставила да облијеће око празног суда са искошеним овалним отвором.

-Mалопре сам разаслала свитке: “Ја, жена Агронова, краљица Теута, тражим у вас Јапода, Либурна, Далмата, Пируста, Десидијата, Аутаријата, Ардија, Доклеата и свих Илира – да прстом укажете на правац гдје готово немогућ живот бива стоци и људима, но гдје опет ниче из камена једна од оних биљака за које зборе да их има по свијету. Ту, и нигдје више.”

-Али, али… зашто се тамо селити, чак и кад би нам за такво мјесто дојављено било? – прослови пророк Генције, готов да се одмах угризе за језик, пошто је на те његове, Теута дугим ноктом почела по ваздуху изнад бокала ритона да путопоказује лет винске мушице.

-Видиш ли, Генције! У празном ритону мушица ће ипак наћи довољно вина да се напије, али је зарад тих пишљивих капи нико ко је жеднији неће рукама спљескати! С друге стране, сачувамо ли ритон, или да кажем, покопају ли нас с њим, ми ћемо, баш као то што чини ова досадна мува, наздрављати ни из чега и – живјећемо. Тако мјесто у краљевству тражим. Оно мора да постоји јер нам богови, ако заиста пред силином туђих бјеже од нас, можда казују гдје нам макар ваља умријети.

Генције је положио пророчки појас на замљу, у осами на њ вргао одсјечену мушкост, и са зубима у језику закључио: од потомства сваки пут треба одустати кад се жена нађе да какву виђену истину тумачи одозго.

А жена је, краљица Теута, дочекала уздигнуте обрве у Скодру те гласнике. Сви су били високи и мршави, сем једног прашњавог ода пута, спрченог и малоумног. Одавао се Пируст киселим знојем. Баш њега истурише пред Теуту, жену Агронову, да нацрта мапу, а на њој и мјесто какво је она тражила. Пред њим мудра краљица спусти подигнуту, и уздиже спуштену обрву. Показало се да је јадник, приде, био испишаних гаћа, од страха што никад прије није гледао Града. Али је располагао, показало се доцније, способношћу да у пијеску сваки пут исцрта нешто налик спасоносној мапи. Теута и свештеници су га посматрали, сашаптавали се, чак га и искушавали: брисали би табанима Пирустову мапу, но гле, овај је увијек међу свог свијета цртао исто као и толико пута прије кушње – олеандровском гранчицом све једнако изнова.

Прије неголи су изасланици свих Илира стали да тумаче мапу, Теута помисли како нико није узалуда на свијету, туп и оболио или здрави и бистар, здрав и туп или бистар и оболио: Пируст је у пијеску, коначно, то није могло бити сумње, исцртао контуре неког залива.

-Прецртајте ово писано чудо на кожу! И огласите да се престоница од данас сели!

Да, да Пируст је гранчицом у цвату нацртао контуре неког залива – мрмљао је себи у браду сад већ заједљиви Генције, прво на коњу, по чијем му хрбату бијели бубрези више нису ударали, потом и на краљичиној либурни с трима редовима весала од свјеже чемпресовине. Веслачима је руке с дрветом спојила смола, па чак и да су хтјели, нису могли стати да веслају до одредишта. Теути се журило. Ако богови заиста одлазе од изабраних им Илира, Илирима је остало или да такве богове одбаце, те да узму нове – или да старе богове слиједе и даље, до свршетка. Низ ријеку, потом сјевероисточно, до мјеста, по мапи, на којему се море дубоко усијецало у копно.

-Зашто баш овдје, краљице? – прошапутао је ушкопљени Генције.

Вијугаве линије залива нису се нигдје подударале са сучелишним, и у томе јесте било љепоте. Али текуће је воде мало било за опазити у том кавезу урамљеном високим планинама.

Краљица није одговарала на Генцијево питање. Задивљено је посматрала Залив. Руком је одбијала медовину коју јој нуђаху иза сваког унутрашњег оштрог рта. Залив је стално порађао нове заливе и заливе у заливима! Други су селидбеници с либурне жељели да баш пићем увеличају прослављање призора којима им богови почастише очи. Превисоке планине, одраз у мору, колонијални грчки обални виногради, каскадни маслињаци, рибе што искачу пред шиљком ратне лађе… Наједном, Теута обрвом даде наредбу ритонским мушицама да полете из светог суда кад и са либурне, те запосједну сав зријући виноградски сок.

Пируст је онај, од среће што је стигао кући, го поскочио! Као и његово веће, лијево јаје. Престао је да низ десно бедро оставља по врелој палуби мокар траг. С мора је угледао насеље предака високо у брду! Отуда су га били убрали кад је оно ваљало послушати краљицу. О, и Генцију је срце поскочило, утолико што су му се очи укрстиле у најужем од свих заливских тјеснаца. Опазио је што нико ко није пророк можда никад и не би. Видио је да се путање морских струја из унутрашња оба залива сусрећу пред Пирустовим селом, и да ту граде +, са линијом коју је иза себе остављала Теутина краљевска либурна.

-Ох! – рече тада гласно Генције, сад већ женским, покајничким гласом: – Ја видим… Видим!

Краљица се трже.

-Генције?!

-Видим знак жртве. Спаса сад видим! О, могли смо и у Скодру остати, Свеједно се пише свима који прате ничим до сјенком тренутног живота надахнуту жену…

Није очекивала да ће баш бивши међу вишима, пророк Генције, толико да одмакне од богова. Цијела је сеоба имала за циљ да се боговима буде на трагу, да им се у одласку из старе у нову престоницу буде за нокат ближе? Ако су богови ишли на запад, тада је ваљало пратити их устопице. Генције, прозван на либурни током пута Безмуди, у том је смислу казивао да види, шта друго но којешта!

Видјети нешто што је по свој прилици знак двоумљења, знак +: и лијево и десно, и горе и доље, и Илири и Грци – што је него издаја оних у којима више нема вјечног живота?

Генције је, прободен штилетом издисао ближи боговима него икад. Смрћу осуђен да плута по мору: ногу увезених као у новорођенчета. Тако је ушкопљени пророк престао да постоји, заувијек. А Теута се пресели с новим љетом, кад с Аргоновом сјеном изроди сина Пинеса, у спољашњи, пространији и осунчанији, иако потпуно безводни део Залива. У Ризону, у дну хиљадуметарских планина, вазда јој је током трудноћа било хладно. Никад сунца.

На чуновима су, дању и ноћу, из унутрашњег синуса пристизала оне групе грчких робова што су врчевима и мјеховима отимали воду из пећине Сопот, а на илирском – с мјеста гдје се вода, ма само зими, обрушавала вазда у море.

Илирским тољагама кињени да с упаљеним лучима силазе у средиште хада и из дубина матере земље црпу глиненим и дрвеним судовима преосталу течност, робови су смудили длаке с овнујских кожуха, у немогућности да баш цијелог овна на жртву принесу својим боговима. Пуне чунове питке ледне воде требало је допремити до Теутиног љетњег одморишта: до Теода, или на провинцијалном грчком, до Божјег дара.

И када би стигли гдје им је били речено, Илири су Теутине морске водоноше у пуној мушкој снази листом осљепљивали уколико би ови Грци, не знајући што их чека, укрстили погледе с слијева и онима здесна. Јер, ту се у лагуни купаху наги млади ратници заједно, а тамо, подаље, од множине, купаше се у плавом она, сама, Теута. Краљица је, уживајући, у топлом станишту плитке лагуне обитавала све док до њеног ува, кукњавом ослијепљених римских ухода, није коначно допрла најскривенија од свих ријечи на свијету: sinus. Повративши се у утврђени Ризон, Теута је тражила да јој се непозната ријеч одмах преведе на илирски! Речено јој је да синус значи залив. Али – да можда Римљани нису упознати с тим да се оно што непријатељ назива синусом може бранити са сваког рта, јер је пут до престоног Ризона готово неосвојив! Но Теута ван себе рече:

-Ако за Залив постоји макар још једно име на свијету, то значи да овдје не можемо бити једини господари! Заповиједам свима да се намах лате оружја!

Прва ратна римска катарка била је претходница оне са чије је палубе на тло Синуса, 228. пр.н.е, заиграла војничка сандала. Усамљена у смрти, као и свак што у ропцу бива усамљен, посљедња се илирска краљица сјетила пророчких ријечи ушкопљеника Генција: сисато чељаде неминовно губи ако јој се у најљепшем мјесту гдје човјек може склопити очи не укрсте путеви исправно протумачена пророштва.

Пророштво је казивало да је знак + ни илирски, ни римски, него оних који ће подићи први храм једноме Богу.