недостаје ми шкрипа снега кристали воде, мраз преко којег бих пројурио прескочио све кранове дизалице у луци без страха, претрчао Дунав све до Калафата Лома или још даље до Констанце уосталом као и сви моји преци утекао бих од ископаних ровова са обе стране улице махнита копита црвено-зелене и црно-жуте коњице од срушених брда границе што се шири ка истоку бетонских урбаних монструма у које ме утерују
недостаје ми шкрипа снега
НИЈЕ PULP FICTION
Недавно сам читао негде како је мајка шољицу коју јој је син Гаврило чувени Принцип поклонио током целог рата бежећи од усташа, немачких окупатора и комуниста који су јој и похарали кућу све до своје смрти концем 1945. носила у недра као успомену
за разлику од Терентинове приче о ручном сату међу америчким заробљеницима у Вијетнаму и његовом чувању у сопственој гузици ова не делује тако јефтино већ управо као прича за филм
можда у томе и лежи разлика између нас и Холивуда
ТАМО НЕДАЛЕКО
могао бих лако рећи тамо опет букти рат опет хватају један другог за већ раније начете вратове израњавани гневни недовољно зараслих рана
поделе таргетирање звиждуци и јаја јаја свих врста одсјаји морнарских пајсера глаткоћа куваних мочуга и наравно ватра не више пламен него разорна ватра која прети поново да прогута
и оне далеко и оне тамо недалеко
БОРАВАК СВРХА И ЦИЉ
оператер мобилне телефоније ми пише како смо заједно спасили 13852 стабла како је моје е-дрво напунило 301 месец од како не добијам рачуне на папиру већ само електронски
ништа му наравно не верујем јер знам да бих живео у сећању других треба изродити децу написати коју књигу и засадити право дрво које ћеш као и децу гледати како расте
док у њиховом хладу читаш књиге
/Из књиге Туцање језика, Пресинг издаваштво, Младеновац, 2025/
Stella polare 