Oznaka: Vita

ВИТА

Шифра: КАКТУС

Николи, мом брату

Кривице које носимо у себи можда су трагови недела која смо чинили у другом свету према онима који су били ми сами.

Боривој Везмар

Прво сам мислила да сам сама у стомаку. Отац је веровао да сам добра, само много гладна. Имала сам све петице, после школе сам јурила у црквени хор, на часове балета, клавира, кошарке, чак сам и француски учила. Мислила сам превише на јело, прозвао ме је мећава јер бих све опувала за собом. Он би дошао са посла, а ништа није имао да поједе. Самохрани отац. Ипак, пошто је био на положају, фрижидер нам је увек био пун. Међутим, циљано је престао куповати неке намирнице, у фрижидеру је остављао само оно основно, али ја бих и то опувала. Пошто никада није имао шта да једе када би дошао са посла, почео је да једе по кафанама. Ја сам се бунила, урлала, сећам се, није ми било довољно то што је куповао, тек мало меса, пар куваних јаја, хлеба, поврћа, воћа. Требало ми је још. Највише пита. Питу ми је раније увек куповао. Престао је и рекао ми да је скоро банкротирао због моје алавости.

Ишла сам кришом код старица из комшилука, тобож случајно, да видим како су, а знала сам да ће ме понудити нечим. Ипак, ниједна није питом. Онда се десило то: Марија, моја школска другарица, звала ме је на питу што је њена бака направила. Марији је мајка стално радила, путовала, готово никада није била код куће. Била је то изврсна прилика да се наједем. Бака нас је оставила саме са читавим плехом, моја другарица је појела једно парче, а ја све остало, читав плех.

Није ме осуђивала, ни најмање. Мислим да ме је Марија разумела делимично јер је била усамљена као и ја. Она би била усамљена и да јој је мајка ту, то нема везе много са њеним физичким одсуством. Слична сам била. Да сам знала какву ћу трауму добити због те пите – можда, али можда је не бих појела. Кажем можда јер ја знам колико су моји напади глади били упорни и демонски, а није лако борити се са демонима.

Била је среда, а њена мајка је увек долазила петком. Дошла је те среде, сећам се, мртва уморна са пословног пута, и одмах питала шта има да се руча. Узела је плех и нагнула на мени, да боље видим. Није било ничега осим мало уља које се скупило у углу.

• Лепо си јела – рекла је.

Климнула сам главом.

• Код куће немаш шта?

Ћутала сам.

• Следећи пут једи код своје куће. Хајде што нема ништа за мене, него је нездраво да оволико једеш. Можеш да се разболиш.

Устала сам и изјурила из Маријине куће. На излазу сам чула њену мајку како каже да сам болесна и да можда имам… Први пут сам тада чула за тај појам… Пантљичару.

………………………………………………………………………………………………………………………….

Легла сам раније. Нисам била гладна, али ни сита. То ми се често дешавало, као да неко остане, а не знам где. У стомаку ми се померало. Не знам зашто сам онда отворила уста, као да сам нешто хтела да кажем, али уместо речи, изашла је она. Није болело, само се грло раширило.

Питала сам је како се зове.

• Вита – одговорила је.
• Први пут чујем. Моје име значи ,,сјајна, блистава“, а твоје?
• Моје значи живот. Вита – живот.
• Баш волим што си ту.
• Кад је ту Вита, ти си сита! – закикотала се.
• Данас сам доживела велику срамоту.
• Знам, видела сам. Ја сам увек са тобом. Пре сам била у теби, сада сам крај тебе. Осећам као да си ме родила, и да видиш како сам захвална, помоћи ћу ти да се осветиш тој дебелој жени која те је понизила, али и оцу, јер те не храни како треба!

Те ноћи сам заиста први пут заспала мирна и сита.

Марија се плашила мајке и није смела да ми се приближава у школи. Мислим да је веровала да сам заразна, да могу да јој пренесем болест. Гледала сам је како једе сендвич и одлаже половину у ранац. Баш велики сендвич, мислила сам, а мени у руци одвратна јабука. То ми је отац само дао да понесем. Гнусну, бедну јабуку. На одмору ми је Вита рекла да је Маријина половина сендвича моја. Рекла сам да није.

• Јесте, само још није код тебе. Узми јој.

• Шта ако схвати да сам ја и каже мајци?
• Па нека каже тој дебелој мајци. Не мислиш ваљда да је још неко на земаљској кугли отишао у затвор јер је неком мазнуо пола сендвича?! Уосталом, нека зна и она и мамица да можеш да им узмеш шта пожелиш без питања. Ти си дете. Нека научи да не сме да се љути на гладно дете. Глупача.

Појела сам јој сендвич. Био је преукусан, Пун топљеног сира, шунке, салате, ммм… Да се истопи душа од лепоте. Тресле су ми се руке од среће. Осетила сам да први пут имам правог пријатеља, неког ко сме да стане уз мене. Вита се смешила, понудила сам јој гриз, али није хтела, рекла је да се она храни када се ја храним. То је заиста прави правцијати пријатељ. Вита ме је наговарала да Марији сваки дан једем ужину, а она ме из неког разлога није нападала.

            Глад ми се временом смањила. Можда се глад смањи када осетиш да је неко уз тебе. Рекла ми је да морам да се осветим оцу.

Почео је да закључава фрижидер и фиоке са храном. Вита ми је рекла да заслужује да га излудим. Када је заспао, нашла ми је кључеве и сипала сам му бибер у кафу, со у воду, шећер у пиринач, све испремештала, сакрила кашике, виљушке, ножеве.

• Тако, он је за све крив, а мисли да си ти проблем. Мисли да решава ствар ако ти ускрати храну. Како је глуп.

Отац се сутрадан заиста збунио, али му ни на крај памети није пало да сам ја све забиберила и испремештала. Није то рекао, али видела сам му на лицу збуњеност и забринутост. Сигурно је помишљао да стари, да више не зна где оставља ствари, да купује бајато и кварно. Само је промрмљао: Немогуће…

• Видиш шта ради – рекла је Вита. – Прави да сви буду гладни, па нека сада гладује и он.

Питала сам тату да ли жели да одем до продавнице да му нешто купим. Било ми га је жао. Ухватио се очајно за главу. Признао ми је како због мене све премешта и закључава, и да више не зна где шта оставља. Отишла сам у собу и плакала. Вита се задовољно смешила. Рекла сам јој да мој отац није лош, само да можда не уме са мном.

• Не уме или не жели?
• Учини га слабим. Само тако си ти мирна. Кад је он јак, ти си гладна. И треба да пати, сенилни маторац!

……………………………………………………………………………………………………………………..

Имала сам најбољу пријатељицу, али сам се претворила у крадљивицу и подметачицу. Светила сам се Марији и оцу свакодневно. Не знам што су ћутали, када су знали да све то ја чиним. Ја њој једем сендвиче, ја њему уништавам храну. Вита ме је ноћу мазила и тешила, коначно си почела да се заузимаш за себе, грлила ме је и грејала, бодрила. Тражила је од мене да једем, да једем колико хоћу, отац је престао да броји, само би тихо остављао новац пре посла, да имам да купим шта желим. Напустио је посао. После сам тек сазнала да је упао у оно стање што зову депресијом. Осећала сам кривицу. Али, ја сам цели живот осећала кривицу! Дојадило ми је. Понижење Маријине мајке, закључавање хране, као да сам ала, а не једна обична девојчица, као да сам нека зараза, а не људско биће. Престала сам да једем, а Вита ме је терала. Рекла је да више не може да уђе у мене, да ће умрети крај мене, и да ће морати да уђе у друго тело.

Марија је седела на љуљашци и плакала за време великог одмора. Пришла сам да се извиним. Нисам рекла ни за шта, ни ништа. Само сам јој дала сендвич. Извинила се и она мени. Није рекла ни за шта, ни ништа. Почела сам благо да је љуљам. Одједном је отворила уста, видела сам како моја пријатељица Вита улази у њено грло и нестаје унутра. Марија је скочила са љуљашке и таквом брзином дохватила сендвич смазавши га за пола минута, као некада ја. Изгледа се заразила.