СВЕ ОВО ЈЕ БИЛО
Српска краљевска академија 1938. (избор текста: Г. Ђерић, други део)
Народна револуција код нас, за разлику од осталих, покушала је да поједе своје родитеље; на децу је тек сад дошао ред.
После рата у земљи је било много слободе за сва увожења и за сваку лудост изнутра; увозили смо политичке програме, рецепте спаса и моделе управе од комуно-републиканских до фашистичких; увозили смо литературу споља и унутра.
Политичари на власти имали су слободу свих проигравања слободе, политичари ван власти сву слободу деструкције; банкари, профитери свих врста, узимали су слободу варања, научници су узимали слободу плагијата, привредници и корисници слободу егоизма.
И дилетантизам у управи и експериментисање у уставном, којем год се хоће питању. Слобода вршљања страног и нашег капитала; слобода гажења речи, слобода дневног, политичког и духовног криминала.
А највећа слобода је свакако била у том што је због страшне превласти политике над свим осталим изразима јавности и општости, свако тражио кривца ван себе.
***
Вуку се свуда туђи утицаји и разједињују. Уједињују на парче, разједињују у целини.
***
Европа је нудила панорамска готова чуда прогреса и цивилизације за свачије а нарочито за примитивно око и за засенити опчињени мозак иза тога ока.
Наш интелигент појурио је у Европу као у спас. Врло је мало њих, само најбољих духова, који су успели да од своје донесене духовности и од примљених калупа створе јединство личности која би била и своја и изграђена.
На нашег просечног интелигента навалила је Европа, поред предности свога васпитања, једну тешку мору потиштености која је долазила од поређења свога стања, свога пута човештва и културе, са готовом цивилизацијом Европе; од поређења за које нису нађена своја мерила него су и та мерила од Европе позајмљена.
Амалгам, ново једињење које би било од здраве користи за ново сналажење у животу, било је могућно само тамо где се старо није напуштало него сукобљавало са новим, виђеним и доживљеним. А ми смо гледали да колико је могућно више у себи то старо умртвимо да бисмо ново без предрасуда примили.
Што се дубље ишло у 19. век и прелазило у 20. непосредна веза европствујушчег дела интелигенције са општим основама народним лабавила је, остајала на чисто политичким концима. То је један од највећих грехова интелигенције и најрадикалнији узрок њених садашњих искушења.
Ако се од човека београдске оријентације одбије народно хришћанство, патријархално-јуначки дух, сељачка социјална основа, морал народне песме, он постаје чист колонијалац, лажни европејац, периферијски последњи западњак, туђин и другима и самом себи.
***
Сваки појас наше интелигенције која је хитала у Европу, или из Русије примила обраде европских идеја, све те плејаде идеалиста и стварника, материјалиста и позитивиста, свих нијанса и праваца, антирелигиозних и антидуховних, прогресиста, демократа, социјалиста, комуниста, републиканаца, просвећених, културтрегера, доносиле су из Европе, са разних универзитета, по неку „последњу реч науке“.
И чим су се ти људи вратили са студија, они су своју „нову науку“ – примљену поштено али некритички, примљену у замену са сву досадашњу „мрачну веру“, али и са свом површношћу скоројевића – ширили у штампи и у политици, ослобођавали народ од „заблуда и обмана“, проширивали путеве начела асимилације.
Европа је била учитељица и духовни господар, лекар свих болести и апотекар свих мисаоних и установних рецепата.
Од тог халапљивог а несвареног примања остала нам је ропска навика да увек имамо пуну мешину туђе мудрости и знања, да се за тим поводимо. Међитим, светски рат је пољуљао веру у духовну надмоћ Европе, њених метода спаса, њених решења животних питања. И после 1918. нисмо могли да се отргнемо од те навике гутања, примања, а путеви ка сопственим основама замрачили се још више, зашипражили, зато смо се окренули од Париза ка Москви.
Уосталом, у напору да преко ноћи постане Европљанин, наш човек није успео.
Баласт пренесених доктрина служио је за афирмацију појединим интелектуалцима или кружоцима, улазио претакањем у дневну штампу, у политичке сенакле и клупске или омладинске дискусије.
Данашњи наш интелигент је жртва оног осушења душе које су наши народни напори у његовој душевности произвели, а Европа посула светлуцавим песком одозго; он је много оголео. Наша интелигенција, у страху да не буде довољно напредна, или довољно хладно и просвећено себична, изгубила је оно широко народно поимање о животу које не може да се стрпа ни под какав оквир донесене идеологије, прeнесене идеократије… Зато и види наша интелигенција те ствари сухо и фотографски, кроз приређено знање страних публицистичких агенција, разних интернационалних активних духовно-империјалистичких концерна. Танко, површно, већ приуготовљено, недоживљено, не кроз настајање личности него кроз обично формално примање, кроз примитивни интелект а не кроз човечју и човечну душевност.
Стари греси повампирују се; ради интелигенција за себе, а од народа тражи и даље да остане само материјал за њено експериментисање. Од народа прави масу, од тога народа који је био способан на ношење историје. И чуди се још што на пример у политичком делању народ показује знаке моралне заморености, са свима дневним особинама лукавства и шеретлука, плаћеног убеђења и грубе превртљивости.
***
Исток – Запад је код нас било спољње питање и балканско питање. Данас је та антитеза наше прво унутрашње питање, а остало је и балканско на сваки начин.
Између Европе и Москве, нестална на својим ногама, роб навика да са стране прими готова решења, та интелигенција неурастенично и несвесно иде за спољњом европеизацијом, за такозваним новим временом, његовом техником, машином.
А исто онако брзо и некритично, како прима, постаје роб борбе свију против свих која неминовно с тим индустријско-механичким гледањем иде, особито кад заједница народна још није успела да тај ток својим законом опкорачи и регулише. Он зато има талента да постане колекционар, скупљач најразличитијих струја и ветрова са стране, утицаја са стране, нових формирања а старих заробљавања.
***
Све је око нас не само у покрету, него и у мобилизацији. Све је око нас претња и најезда. Све око нас будуће решење и смрт.
А ми се понашамо помало као сомнамбули.
Цео тај европски комлекс – јер сва су та питања у кобној међузависности – намеће нам се споља, делује у земљи, има своје снаге и код нас, одразује се, добива изглед наших проблема иако нису наши.
Пре смо с невољом трпели да се велики непосредно мешају у наше ствари, али смо знали своје сигурне непријатеље и према њима се опредељивали лакше, и своје несигурне повремене пријатеље, између којих смо се некако довијали. Али сад се цела Европа са својим бригама поремећене равнотеже и поретка пред пропашћу свалила на нас.
Наш човек тражи свој не само привредни него и духовни план живота, постојан, сталан, устаљен у главним начелима животним. За надпартијско, надспоразумно, надплеменско, наддневно, надпосебно живљење. За живот у коме подређеност има смисла и сношљивост, а владање законитост и поверење многих. За аутономни живот независан од власти, културни живот слободан од робовања туђим узорима. Живот заједнице: народне, друштвене, државне, духовне.
Осећа београдски човек да је само зато, што је тако било у Србији 19. века, Ранке могао да каже оно најдубље своје опажање које је кроз цело своје дело варирао: „у основи Срби су се развили сами из себе“. Београдском човеку се чини да то ништа друго не значи но да и даље треба сопственим снагама и сопственим формулама уносити своја мерила правде, у мери на коју смо ми способни и подобни, правде социјалне и законске. Конкретна правда, слобода и дисциплина не може бити ни позајмљена, ни примљена, ни наметнута.
Синтетички, бољи поглед с Калемегдана данас је пун испитивања које прелази у испит савести. Између Европе која надире и своје земље која је сва у настајању, између својих старих основа и нових сналажења, између спољних сила и унутрашњих противности, човек београдске животне оријентације у тражењу је, у себеналажењу, на непрестаној трајној прекретници.
Има много разлога да зазвони звоном на узбуну, у првом реду због себе и ради себе али и због непријатеља. Он је сав у проблематици будућег јединства своје заједнице, народне, друштвене, државне и у том прелазничком превирању он је на пола одлуке, на пола пута.
Док активно раде велике, разорно себичне силе, око земље и у земљи, док је његов замор од ратова и историјских напора јако осетан, док су разлике између живота и подживота значајне и пуне дубоког неорганизованог незадовољства без брана, устава и вентила, дотле горњи површински живот тече даље у механичкој европеизацији, у механичком политичком решавању прилика, у механичком надирању превратних сила, у механичком отпору конзервативних снага.
Stella polare 