Када је залагањем проте Јефтимија Ивановића (1773–1849) у Земуну 1812. године основан Српски црквено-школски фонд, празник Светог Саве је по први пут почео да се обележава као школска слава. Наиме, осмом тачком оснивачког документа поменуте организације одређено је да се у свим српским школама у Земуну Савиндан прославља на исти начин: свечаном седницом на којој ће се, после кратких ђачких беседа и песама о Светом Сави, изразити захвалност свим приложницима фонда, након чега је следило прикупљање нових донација и заједнички одлазак у цркву на литургију. Потекла међу Србима на самој граници Хабзбуршке монархије, ова идеја се врло брзо проширила и по Србији и по другим крајевима Српства.
Кнез Милош је већ 1823. године наредио да све школе у Србији морају да славе Светог Саву, док је 1827. године захтевао да и остали грађани: кафеџије, дућанџије, занатлије, чиновници, узму учешћа у прослави овог празника. Сви су за Савиндан били обавезни да присуствују литургији, а ко се о ту наредбу оглуши ризиковао је не само да „глобу цркви плати, но и [да] апсом и телесном касном каштигован буде”. Када је 1828. године дознао да нису сви јагодински трговци били у цркви, припретио им је казном од „двадесет и пет батина и двадесет и пет гроша”, као што је и Грцима из Пожаревца због истог преступа наредио да однесу по оку воска цркви и да добро упамте када се слави Свети Сава. Међутим, тек је у време кнеза Михаила донета званична уредба да се празник посвећен првом српском архиепископу прославља као школска слава. Како је до тога дошло?
Новембра 1839. године Атанасије Николић, ректор Лицеја у Крагујевцу, на седници Професорског савета изнео је предлог да школа одабере светитеља којег ће славити као славу. Након што је Савет прихватио ову идеју, Николић се обратио Попечитељству просвештенија, додајући „своје у том призренију мјеније”, да заштитник Лицеја и Гимназије буде Свети Сава. Попечитељство је о свему обавестило Совјет, који је коначну сагласност дао 2. јануара 1840. године, уз допуну „да Свети Сава за све школе у отачеству нашем патрон буде”. Најављујући прву прославу Светог Саве, на капији школског здања постављена је објава у којој је, између сталог, писало: „Свима се родољупцима од стране оба заведенија школски обзнањује да ће се празник свети архиепископа Саве, као новоизабраног патрона школског, који у идућу недељу пада, после свете литургије, у школскоме зданију овом, торжествено прославити”.
О свечаности одржаној у Крагујевцу јануара 1840. године штампа је извештавала као о великом догађају. Тако сазнајемо да су ђаци најпре са својим професорима присуствовали литургији у цркви преко Лепенице, а потом учествовали у великој литији. На чело поворке постављен је школски барјак, за којим су корачали ђаци основних школа са својим учитељима. Иза њих долазили су ученици Гимназије, а са њихове десне стране ишли су професори да би одржавали „поредак у оду и потпуном појању”. Ђаци Лицеја, будући најстарији, били су са својим професорима на крају поворке, а све их је пратио „ред светог торжества са крстоносцем, с рипидоносцем и свештеноносцима ученицима”. За њима је корачало свештенство, поређано по старешинству, носећи икону „славимог патрона нашег светог отца и архиепископа Светог Саве и Јеванђеље”. Литији су се потом придруживали родитељи и знатижељни грађани, а читава процесија је све време певала тропар прослављаном свецу.
Како Милутин Милутиновић наводи, „гимназија је била претесна да би могла да прими све он који су желели да присуствују свечаности.” У школској згради сместили су се само ђаци, професори, свештенство и најугледнији грађани. Док су свештеници секли колач и светом водом шкропили учионице, напољу је пуцано из пушака. После верског обреда уследио је уметнички програм, а потом и професорске беседе. Званице су у знак жеље за напредак школе дале новчане прилоге, док су грађани поклонили једног овна и буре вина да би се могли почастити и сиромашни ученици.
Слављен не само у црквама, већ све више у школама, гимназијама и другим образовним институцијама, Свети Сава је временом постао симболички важна фигура како за развијање просвете тако и за буђење народне свести, што је нарочито осетно било у оним крајевима у којима су Срби живели под туђинском влашћу. Тако је, рецимо, светосавска литија у Сарајеву 1907. године морала да буде изведена у великој пратњи жандарма у пуној бојној опреми, због претњи католичких питомаца да ће процесију напасти и растурити. Иза ове ујдурме била је запретена – како се у тексту „Свети Сава и жандарми” објављеном у Политици 28. јануара 1907. наводи – чињеница да „Босанска влада у култу Светом Сави види једну велику манифестацију српске националне свести, те гледа да га по могућству забрани”.
Иако су и пре Првог светског рата приређиване велике свечаности поводом прославе српског школског патрона, обележавање Савиндана као просветног празника најразвијенији и уједно најраспрострањенији облик задобило је у међуратном периоду. Средишња прослава одвијала се у свечаној дворани Универзитета, чији су зидови сваке године били украшени пиротским ћилимима, иконом Светог Саве и сликама краљице и краља. Свечаности су присуствовали краљ, патријарх, ректор, потом министри, посланици, дипломатски кор, угледни грађани и студенти. Колач су по устаљеном обичају окретали и секли патријарх, ректор и један од универзитетских ученика. Велика пажња придавана је говору ректора, који је најчешће сумирао оно што је претходне године постигнуто у просвети, истицао лепе резултате ученика, указивао на потребу боље здравствене заштите студената, и најављивао задатке који очекују управу. Након тога један од професора би читао списак студената награђених за израду светосавских темата, а свечаности је током двадесетих и тридесетих година посебно доприносило академско певачко друштво „Обилић”, које је изводило пригодне химне и песме.
Прославе су, осим на Универзитету, одржаване и у гимназијама и основним школама, а неизоставни чинилац обележавања Савиндана било је скупљање помоћи за сиромашне студенте и ученике. То је чинио Фонд за помагање сиромашних универзитетских ученика организујући добротворни бал у Официрском дому, где су присуствовале највише званице, богати грађани и отмени свет. Такође, свака школа имала је и свог домаћина славе, који је помагао новцем, обућом и одећом најсиромашније ђаке. Тако је, рецимо, 1923. године, домаћин славе у Савиначкој основној школи, индустријалац Александар Павловић, обукао „тридесет и два сиротана ове школе од главе до пете”. Посебно су биле дирљиве прославе Светог Саве у Дому за напуштену децу. Како се у једном новинском тексту тога времена каже: „Малишани спасени са улице, ведре душе и питома срца, показали су јуче да желе светлости, живота и рада да би их друштво једнога дана са поверењем примило натраг у своје крило као честите грађане”.
Програм светосавске прославе подразумевао је вишекратна извођења чувене и ђачким срцима веома драге „Химне Светом Сави”. Реч је о прилично старој и анонимној лирској творевини, чији се текст временом доста мењао, али се њен основни смисао, стопљен с народним духом, одржао у свим раздобљима. Како Ђорђе Перић у тексту објављеном у Теолошким погледима 1991. године открива, првобитни текст ове песме написан је на црквенословенском језику рускословенске редакције, највероватније током осамнаестог столећа. Током деветнаестог века јавили су се бројни препеви наречене химне, међу којима су најприхваћеније варијанте биле: калуђерска (1832), студентска (1839), грађанска (1858), свештеничка (1860) и школска (1889). О популарности ових стихова врло упечатљиво сведочи „Допис” Павла Стаматовића објављен у Магазину за художество, књижество и моду, у којем се каже да је песма о Светом Сави, након првог извођења у Сегедину 1839. године, „с таковим умиленијем от народа саслушана и с таковим утешенијем и задовољством примљена била, да је јошт истог дана у сто и више преписа на све стране околне разнешена и разаслана тако, да је у ова три дана најмилијом народњом песном постала”. У Перићевом тексту упознајемо се и са чињеницом да је Корнелије Станковић грађанску варијанту химне посвећене Светом Сави први пут чуо у Бечу, на крсној слави породице Хаџи Ристића, те ју је одмах нотно записао, а потом и објавио у књизи Србске народне песме (1859). Верзија која је, пак, текстовно најближа данашњој „Химни Светом Сави” настала је око 1889. године, а сачинили су је – за потребе ђака и уџбеника за певање – учитељи Михаило М. Протић и Станоје Ј. Николић.
Пошто је прослава Светог Саве временом прерасла у једну од највећих државних манифестација, и као таква подразумевала присуство најзначајнијих људи, те привлачила велику пажњу штампе, постала је погодна и за испољавање извесних политичких гестова. Након што је краљ Александар 1925. године ушао у универзитетску дворану и сео поред председника Владе Николе Пашића, из публике су се наједном зачули звиждуци, јер се на вратима појавио министар просвете Светозар Прибићевић. Део бунџијски расположених студената је потом почео да скандира: „Доле Прибићевић!”. Овај догађај је у штампи описиван као непријатан инцидент који је на тренутак покварио прославу највећег српског просветитеља. Следеће године, не желећи да доживи сличну судбину, потоњи министар просвете Стјепан Радић није ни присуствовао светосавским свечаностима.
Прослава Светог Саве као школске славе из године у годину је узимала маха, јер јој се прикључивао све већи број новообразованих добротворних фондова, односно богатих трговаца и индустријалаца који су желели да отаџбини, у име просвете и науке, завештају део своје имовине. На Савиндан 1926. краљ је обзнанио да ће у Београду бити саграђен први студентски дом, а Лука Ћеловић Требињац известио је јавност да ће, желећи да пружи „јасна доказа усрдној захвалности Краљевини Србији”, Универзитету одмах уступити имање у Јаворској улици, а ректору предати милион динара. Београдска Политика је ускоро почела да доноси вести не само о прославама Светог Саве у престоници земље, него и о свечаностима одржаним у Новом Саду, Суботици, Краљеву, Загребу, Љубљани, Скопљу, као и у Прагу, Трсту и Бечу.
Након атентата на краља Александра у Марсеју 1934. године, Савиндан је, због народне жалости, прослављан знатно тише и скромније. Ректор Универзитета Иван Ђаја стога је своју светосавску беседу 1935. године – равно седам векова од смрти првог српског архиепископа – отпочео следећим речима: „Прослава Светог Саве требало је да буде свечанија ове године него прошлих година, јер пада на дан када је пре 700 година у Трнову издахнуо наш велики просветитељ. Разне прилике нису нам дозволиле да дамо овој прослави онај сјај како бисмо желели”. Међутим, већ од 1937. године, па све до тренутка када је и Краљевину Југославију захватио велики светски пожар, светосавске прославе одржаване су с некадашњом помпом и свечарским обиљем.
Иако је било очекивано да се одмах по завршетку Другог светског рата и доласку комунистичке партије на власт прекине традиција прослављања Светога Саве, овај празник – чији је смисао готово неодвојив од црквеног и монархистичког окриља – обележаван је, упркос идеолошкој несаобразивости са светоназорима новог режима, све до 1948. године. Политика је крајем јануара 1945. забележила да је не само у „свим београдским основним школама и гимназијама”, већ и „у просторијама Народне скупштине, у присуству око триста званица”, свечано и у слободи прослављен Свети Сава. Великој свечаности присуствовали су представници свих друштвених редова из престонице, гости из иностранства, али и сам маршал Тито. О истом догађају огласио се и загребачки Вјесник: „У спомен на дан смрти Светог Саве славе сви наши народи, а нарочито Срби. Они га славе као организатора, државника и просвјетитеља. Култ Светог Саве и традиционалне прославе дубоко су укоријењене у срцу нашег народа. 27. јануара навршило се 710 година од његове смрти, али док буде свијета и вијека, док буде једног Србина и Југословена, славиће се Свети Сава”.
Међутим, свега неколико година касније, као да је – према предвиђањима загребачког листа – нестало и Срба и света и века, јер је прослава Савиндана нагло одстрањена из школског календара. Према сведочењу Милована Ђиласа, испрва јесте био прихваћен предлог српског вођства да се не укида традиционални школски празник, већ да се у његово значење улију напредне идеје. На састанку другова из Централног комитета Радован Зоговић је предложио да се фигура Светог Саве марксизира тако што ће се његов лик обликовати не према црквеном предању, већ према садржајима народних легенди, дакле не као православни светитељ који Србе приводи Христу, него као мудри доброчинитељ што људе учи орању, ткању и другим занатима и корисним вештинама. Замисао о нареченим идеолошким прекрајањима ипак није заживела. У коначници, школски распуст је 1948. године померен тако да траје од половине јануара до почетка фебруара, те је прослава српског школског патрона – сасвим тихо, али по вољи владајућег режима – ишчезла из српских учионица.
Свети Сава се међу српске ђаке није могао вратити докле год је била жива идеологија која га је из школе одстранила. Отуда се тек крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, а упоредо са све очигледнијим растакањем југословенског државног поретка, у школама поново зачело скромно обележавање овог заборављеног празника. Упутством председника Просветног савета Републике Србије, које је 1990. године прослеђено свим педагошким заводима, у званичан школски календар је, након вишедеценијског одсуства из наставних програма, уписана свечана прослава првог српског просветитеља: Светог Саве.
*****
О овим темама више видети у:
Гордана Кораћ, „Прва прослава Светог Саве као школског патрона”. Годишњак града Београда, књига XXXIX, 1992.
Ђорђе Перић, „ʼХимна светом Савиʼ у прошлости и данас”. Теолошки погледи, година XXIII, број 1–4, 1991.
Милош Црњански, Свети Сава, Дневник о Чарнојевићу, Приповедна проза. Приредио Мило Ломпар. Београд – Подгорица: Штампар Макарије – Октоих, 2008.
Milovan Đilas, Revolucionarni rat. Beograd: Izdavačka kuća „Književne novine”, 1990. Милутин Милутиновић, „Свети Сава – школска слава”. Свети Сава – школска слава 165 година од прве прославе у Србији. Приредио Павле Милосављевић. Крагујевац: Атос, 1996.
Stella polare 