Zapisi na kori od breze – Stella polare

Смс из прошлости

Писма и записи на коре берзе су споменици писања старе Русије од 11. до 15. века, и представљају примарни извор о историји друштва и свакодневном животу средњовековних људи, као и о историји источнословенских језика. Овај извор је јединствен за проучавање свакодневног живота старе Русије, тематике тако популарне у медијевистици XX века. То су својеврсне цедуљице направљене од комадића коре и исписанe са унутрашње глатке стране посебним писаљкама налик на шило. Претача су данашњих смс порука. Писма на кори брезе (такозване бересте) сведоче о великом ширењу писмености у старој Русији, о томе да су грађани учили азбуку од детињства и сами писали своја писма, да су и жене биле писмене; истовремено, у низу ситуација (посебно у преписци високопостављених званичника) била је значајна и фигура писара који је писао по диктату и који је затим служио у улози посланика. Породична преписка Новгородаца сведочи о високом положају жене која може да шаље мужу наређења, која може самостално да уђе у новчане трансакције и слично. Новгородска писма од брезе показују да је жена могла да склапа уговоре, да се бори на судовима за финансијска питања, да се бави неким профитабилним послом, као што је занат или лихварска активност. У писмима од брезе постоје подаци о свакодневници старих Новгородаца, њиховој одећи, њиховим занатима, као и о сфери људских односа, родној и пријатељској бризи, гостопримству, конфликтима.

Већ у јулу 2007.године, укупан број писама на кори брезе откривених током ископавања на територији староруских градова (Стара Рус, Смоленск, Псков, Твер, Москва, Звенигород Галицки, Стара Рјазан, Витебск, Мстислављ) достигао је 1.000. До 11. октобра 2017. године било је више од 1100 само новгородских писама.

Послали смо 16 качица меда, а уља три лонца. А у среду смо послали две свиње и кобасица.

Прво помињање кобасица у словенском извору.

Прва половина 12. века

Од Жизномира, Микули. Купио си робињу у Пскову, а сада ме је кнегиња шчепала за то (окривила за крађу). Али моја дружина је гарантовала за мене. А ти сад пошаљи писмо том човеку: је ли код њега робиња? А ја хоћу да, купивши коња (или: коње) и посадивши [на коња] кнежевог човека, [да одем] на суочавање. А ти, ако [још] ниси узео тај новац, не узимај ништа. Микула је купио робињу за Жизномира, за коју се испоставило да је украдена (или побегла). У таквим случајевима закон је налагао да се лопов пронађе у ланцу купаца, што Жизномир наређује Микули. Детаљи овог инцидента нису потпуно јасни, посебно није јасно да ли је Жизномир хтео да узме још једну робињу од продавца па да је преда кнегињи, или да замени украдену. Аутор писма Жизномир није Новгородац, већ вероватно посетилац из Галицке земље. Његов језик на то указује. Поменути Микула је, према једној верзији, новгородски намесник с почетка 12. века.

„…оптужује овог (човека) за штету од 40 резана. И дворац је читав, и врата су нетакнута, а господар никакву штету не пријављује. Па казните тога ко је тужио (клеветника) новчаном казном. И од тог смерда епископ треба да прими (износ је назначен). (могу ли? / ако хоће?) смерди нека избију клеветника.“

Жалба високом представнику новгородске администрације о лажној оптужби за провалу са штетом од 40 рез. 1 гривна \ 20 ногата \ 25 куна \ 50 резана \ 150 векша. Аутор истиче да нема штете, и захтева да се клеветник казни. Према „Повељи Јарослава о црквеним судовима“ у случајевима крађе, изрицане су и казне у корист епископа.

„Смерд“ је новгородски грађанин независан од бојарског клана, који плаћа порез директно граду. Облик „келе“ – „цео“ је карактеристика новгородског језика.

Жизнобуда, новгородског смерда, су убили Сичевићи, а у њиховим рукама је и иметак.

Административни извештај о злочину који су починили Сичевићи (тј. браћа или деца извесног Сича). Жизнобуда, као независног грађанина, директно је чувала новгородска администрација, која је, вероватно, овим писмом обавештена о инциденту како би предузела акцију. Поред тога, ако Жизнобуд није имао наследнике, његово наследство је припадало Новгороду – тако су Сичевићи починили двоструки злочин, убивши човека и утајивши имовину од државне благајне. Писмо је откривено у виду два фрагмента 1977. и 1982.

Звала сам те три пута. Зашто си љут на мене па ни ове недеље ниси дошао? А ја сам се према теби односила као према брату. Јесам ли те увредила тиме што сам те звала? Видим да ти није драго. Да си заинтересован ти би побегао испред људских очију и дошао… Одговори ми. Ако тако желиш ја ћу те оставити. Можда сам те увредила због своје глупости, али ако ми се будеш ругао онда нека ти суди Бог и моја маленкост.

Датовано на 1080-1100

Ово је љубавно писмо, изузетно по својој софистицираности. Ово је једно од најстаријих нама познатих таквих писама (датирано 1080-1100). Писмо је упућено неверном љубавнику који већ недељу дана избегава забављање, а жена покушава да схвати да ли то значи да он жели да прекине везу. Ауторка је образована и начитана жена, на шта указују, посебно, устаљени изрази „био као брат“ (тј. поштовала га је), „Нека ми суди Бог и моја ништавност“ (књишки идиом који датира из грчког језика). Жена ј вероватно племкиња и са неоспорно јаким и независним карактером. Писмо је пронађено у виду две траке везане у чвор, средњи фрагмент није пронађен. Можда је младић био веома нервозан, или љут на своју девојку и згужвао њено писмо. На почетку недостаје мали фрагмент – вероватно је прималац из навике откинуо место где се обично ставља име адресата како одбачено писмо не би упућивало на њега, иако је писмо у почетку било анонимно. Очигледно, ово је само једно писмо из опсежне преписке љубавника („отпиши ми…“).

Од Ане, наклон Климјати. Господин-брате, заузми се за мене пред Косњатином у мојој ствари. Реци му сада, пред сведоцима о његовој неправди: „Након што си оптужио моју сестру и њену ћерку за јемство, назвао моју сестру курвом, а ћерку блудницом и распусницом, сада Фјодор, који је дошао и чуо за ову оптужбу, избацио је моју сестру и хтео да је убије“. А сада, господин-брате, пошто си се посаветовао са Војиславом, реците Косњатину: „Пошто сте подигли ову оптужбу, докажите.“ А ако он каже: „Она је гарантовала за зета”, онда ти, господин-брате, њему реци овако:“ Ако се нађу сведоци против моје сестре, ако се нађу сведоци пред којима је она гарантовала за зета, онда је кривица на њој.“ A када ти, брате, провериш због којих речи ме је Косњатин оптужио, и ако се нађу сведоци који то потврђују, онда нека ти нисам више сестра, ни мужу жена! И убиј ме, без обзира на Фјодора! А моја је кћерка давала људима новац и тражила залог. А Косњатин ме је позвао у погост, а ја сам дошла јер је отишао са речима: „Шаљем четири племића да узму од сваког од оптужених по гривну сребра“ (тј. прописану казну).

Суштина ствари је у томе што је Косњатин, који је новац поверио Фјодору за лихварске операције, сумњичио своју породицу – зета, гаранта за зета Ану и Анину ћерку – да неконтролисано располажу новцем, дајући га на камату без хипотека и сведока, односно присвајају део добити који припада Косњатину. Вређао је Ану и њену ћерку, непристојно их псовао, позивао Ану на суд не слушајући њена објашњења, претио да ће послати судске извршитеље да наплате казну. Фјодор, који је тада био одсутан, вратио се и сазнао за оптужбе на рачун своје жене, претукао је и избацио из куће. Ана се обраћа свом брату Климјату са захтевом да се умеша у сукоб и оправда је пред Косњатином; спремна је да животом гарантује своју невиност. У писању је жена направила много грешака по чему се види да је писала у најмању руку узрујана. Пошто је Ана позвана на суд „ у погост“, она, по свој прилици, припада класи смерда, као што следи из традиционалне формуле: „…ко је трговац, отићи ће у своју стотину, а смерд ће отићи у погост.” Чињеница је да је такав позив раван позиву на суд. Реч блудница (настала од речи блуд) је у то време имала велику тежину. Назвати јавно удату жену блудницом повлачило је казну по Руском Праву за увреду части и достојанства. Увреда Ане и њене ћерке описана у писму, квалификована је као тешко кривично дело за које је преступник кажњаван новчаном казном. О томе пише у Руској Правди: Ако неко назове туђу жену блудницом, онда ако је жена великог бојара за срамоту да јој се да 5 гривни злата, а митрополиту 5 гривни злата, а кнез нека се казни; ако је увређена жена мањег бојара, за њену срамоту три гривне злата, а митрополиту три гривне злата, а ако је градска жена за срамоту три гривне сребра или рубаљ, исто и митрополиту, а сељанки 60 резана а митрополиту три гривне. Ана је имала пуно право да поднесе противтужбу за увреду против Косњатина, а њен брат Климјата је вероватно користио ово право, што објашњава пренос Аниног писма члану мешовитог суда, односно, према наведеној претпоставци, Олисеју Гречину, на чијем имању је ово писмо пронађено. Припадност имања А Олисеју Гречину потврђена је директним сведочењем писама од брезове коре 1977. године, када су на њему пронађена још три писма од брезе упућена њему.

Погост је део округа са црквом, гробљем, тргом, који је имао улогу административног центра.

Од Нежке, Завиду.

Зашто ми не шаљеш оно што сам ти дала да ми прекујеш? Теби сам дала, а не Нежату. Ако сам ти нешто дужна, онда пошаљи судског извршитеља. Дао си ми платно: ако, дакле, не даш (оно што сам ти дала да ми прекујеш), онда ми реци. И онда ја више нисам твоја сестра, ако са мном тако поступаш, и не чиниш ништа за мене! Дакле, прекуј (метал који сам ти дала) у три колта; његова четири златника, у та два прстена.

Опис породичног сукоба. Нежка је свом брату Завиду, власнику имања са јувелирском радионицом, дала да искује два златна прстена укупне тежине 4 златника у колте (1 златник – 4,25 грама, укупно 17 грама злата). Завид је на сасвим небратски начин почео да одуговлачи, за кашњење окривљује брата Нежату (а судећи по форми израза, и неке друге рођаке) и наговештава да му је сама сестра искамчила неко платно. Нежка га саркастично позива да је тужи – каже „пошто нисам више твоја сестра …“ и захтева или да објасни или испуни налог.

Колти – привесци, карактеристичан елемент словенске женске ношње.

Од Гостјате, Василију

Што ми је отац дао у мираз, то ми је узео. А сад кад се оженио другом женом, не враћа ми ништа. Истерао ме и све ме ударао по рукама, а другу узео за жену. Дођи што пре, имај милости.

По закону, приликом развода жена је имала право на повратак мираза у потпуности.

Како се разгоре срце моје, и тело моје, и душа моја за тебе,

за тело твоје и очи твоје,

тако се разгоре срце твоје, и душа твоја за мене,

и тело за моје тело, и очи за очи моје.

Новгород, друга половина 14. века

10.

Ако је лађа Кијевљана (већ) послата, онда обавести кнеза о томе, да не буде лоше ни теби ни Павлу.

Павле је највероватније новгородски аристократа, градоначелник Ладоге 1116. године, који је ту подигао камену тврђаву. Судећи по томе што се писмо односи на аутора у трећем лицу, Павле је могао да га диктира писару. Братоњежко је вероватно рођак Павлов. „Кнез“ је вероватно син Владимира Мономаха Мстислав Велики (за време владавине у Новгороду 1088-1093. и 1095-1117.)

11.

Дођи у суботу у раж, или пошаљи вест тј. јави

Ова белешка је највероватније позив на романтични састанак „у ражи“ (са јасном сврхом…).

12.

… [Дао си (?)] Несдичу четири и по резана, а [мени] две куне. Зашто онда кажеш да имам осам куна и гривну? Дођи у град – можемо да се суочимо на тесту водом. Руско Право, у члану 22 предвиђало је искушавање (суђење) за велика новчана потраживања. Према највећим потраживањима, од пола гривне (225 грама) злата, оптужени је морао да узме усијано гвожђе голом руком. Тест водом је спадао у тестове за потраживања средње величине, почевши од две гривне сребра. У овом случају, оптужени је везан бачен у воду и оправдао се ако је кренуо на дно (наравно, извучен је пре него што се удави), или је од оптуженог затражено да голом руком извуче прстен из кључале воде. За потраживања мања од две гривне била је потребна само свечана заклетва (да тужитељ лаже). Вероватно увређени дужник који је написао ово писмо или не познаје право, или на овај начин прети, претерујући у својој одлучности. За потраживање гривне и осам куна било му је довољно само да се закуне.