AKO HOĆEŠ PESNIK DA SE ZOVEŠ

Hajde, diž’ se!
Ti znaš ko si,
Vreme je luč da se nosi;
Svet se opet raspomamio.
Što si tu kapuljaču stavio!?
Oči ti zaklanja,
Na uši prijanja.
Pesnik ne gviri –
On se ne miri.
Zato sebi dopušta da zvuke propušta.

Postavi bove i motri!
Sve živo upomoć zove.
Uskoči u kazan pakleni,
Ljudi se ne kuvaju –
Spavaju k’o zaklani.
Ti junak budi pa ih probudi.
Hajde!
Međ’ njih samo skoči
Pa im otvori oči.
Svi ovo moraju da vide,
Moraju da se postide;
Dok se svet klacka na trapezu,
Glumataju uspavanu princezu.

Totalno ludilo!
Stvarnost je pakao, cirkuska šatra i bajka;
Luđe ne može.
Samo se naivan vajka –
Neće do njegovih vrata,
Drugog će zaskočiti,
Njega preskočiti.

Tutnji svet k’o utroba zemlje,
Razum u njoj ključa, podrhtava,
Pred silom se povlači,
Kleca, malaksava,
A ti pevaš o ljubavi
K’o oni pesnici poludeli
Što su se s vremenom pogubili.

Hajde,                    
Naljuti se!
Pevaj o slobodi!
Ne kukaj za sobom jer to tebi godi!
Okolo se ruši, sve po krvi vonja,
Svaka je radost, evo, već potonja,
Samo sećanje što ljušturu svlači,
Sunce žeže, ali mrak je jači.
Ti postojiš zato da uliješ nadu.
Zar ne vidiš kako nam je kradu!
Idi, nađi način da je vratiš!
Prestani već jednom za svojom da patiš!

Zar ja da te hrabrim da u pohod kreneš,
Da rečima svojim uspavane preneš,
Zar da ti umivam lice izmučeno
Što od svih na svetu vidi lice njeno!?
Kad osvojiš svet  –  i ona je pala,
Kao voćka zrela što se otkotrlja.
Budi mudrac!
Veliki pesnik nikada ne srlja.

Samo tim ćeš mostom pravo do slobode,
Brojaće se duše što za tobom hode.
Kad izrodiš reč koja ih je takla
Videćeš i njeno oko k’o od stakla,
I znaćeš, po sjaju njenog lica bela,
Da sa žudnjom želi sve što nije htela.

MUŠKE SUZE

Kad tama izveze noć tom ulicom ću proći
I tvoje prozore pogledom dotaći,
Siguran da spavaš i da mirno sanjaš,
Zavesi što leluja nećeš se primaći.

Zadrhtaću k’o prut, produžiti put,
Bezglavo, što dalje, kud me noge nose,
A kao strašni sud, u vazduhu svud,
Za mnom će pojuriti miris tvoje kose.

Od tog spasa nema, a jutro nije blizu.
Zašto mislim prestaće
Kad stota noć u nizu curi mi niz lice!
Prebiram sitnice.  K’o da nešto znače!
O,kako bi lepo bilo da se plače
I da se sopstvene suze ne stidim!
A srce bije jače, pući će, izaći da ga vidim,
Po pločniku tamnom počeće da skače;
Slepo sledim glupost – muškarac ne plače.

PODVALA

Jedna naspram druge,
Preko naoko praznog stola,
Gledamo se ja i moja imaginacija.
Ukućani tumaraju uokolo.
Najblaže rečeno,
Čudna im je moja reakcija;
Tačnije, biću slobodna da priznam,
Nameće se samo jedna konstatacija:
Misle da sam poludela.
Da, da sam zrela za ludnicu;
Ko bi normalan nepomično sedeo
I zurio u praznu stolicu.

A ona, pršti od kreacija,
Načas utegnuta, do grla zakopčana usedelica,
Onda putena, sanjivog, mamećeg pogleda bludnica.
Kol’ko promače sestra iz samostana,
Smeni je nafrakana kurtizana,
Marljiva radoholičarka,
Raspojasana alkoholičarka
Masne kose, s par napola izvučenih češljića
Koji će zacelo otpasti dok popije još par pića,
Otupela jadnica,
Skrhana tekstilna radnica, kosooka,
Iz daleke, vlažne Azije.

Evo sad artistkinje na trapezu,
Izvodi vratolomije,
Čas glumi britansku princezu,
Čas mejd što izbacuje pomije.
Načas mazna, više lažna,
Na tren simpatična,
Nadasve neempatična.
Ona bi mene da izaziva!
I ne sluti, zloća, šta priziva!
To samo moć moju razgoreva,
 A pesnik u meni tad ne okleva
Da ustane na pola predstave,
Ukrade to zrno nemira
I sa smeškom odmaršira.
Ona, tad zbunjena, počne da zbraja
Šta sve nije odigrala do kraja.

Likuje, onako nakinđurena.
Po stolu đinđuve razbacane,
Ogrlice u narukvice zapletene,
Perje leti, k’o s ptica što se mitare,
Sa šešira, rukavica, sa grofičine šubare;
Kostimima astal puni li puni.
Eto, tad me uzjoguni.
S dijademe, il’ sa krune,
Dijamant se otkotrlja,
Pravo prema meni srlja;
E, pa neće sve što hoće!
Jedan potez  i sve nesta,
Napravih ja očas mesta.
Opet prazan astal osta
Kad ja dreknuh: Sad je dosta!
Sad si đav’la izazvala
I na tom ti, eto, hvala!
Odoh ja u sobu, s mirom,
Da se družim sa papirom.
Ti, igračke skupi, dete,
Da se neko ne saplete.

SUDBINA JEDNOG PEŠKIRA

Mene su razna mučila tela;
Draža mi, od koščatih, ostaše debela.
Važan k’o ogledalo, k’o s vrata zvekir,
Bio sam Njegovo Veličanstvo Peškir.

Mek kao pamuk iz mog frotira
Bio sam nežnost što lica dira,
Mek kao duša, k’o neko ćebe;
Sad kažu: Nemoj njega, on grebe!

Bio sam lep, i boju sam im’o,
Nju mi je neki prašak skin’o
U kom su me svako malo prali,
Sloj po sloj skidali i drali.

Ivica poče da mi se resa
I počeh nekako da se tanjim;
Zavladaše oni veliki,
Sad se još samo noge brišu manjim.

Zato se ne tari o mene!
Miči to telo, poružnelo , što vene.
Nekad sam sa njega vodu pio,
Ti zanosna – ja srećan bio.

Beše k’o baršun posle kiše
Što sve okolo namiriše;
Mišljah, sa mnom će da stari
I k’o ja za njega – za mene mari.

Al’ srušiše se snovi moji
Da samilost tvoja ipak postoji.
Za tebe još poneko i pita,
Za mene niko – sad sam rita.

Kad više ne mogu da se kvasim,
Pusti me da se u ormaru skrasim!
Kad već postadoh tek peškir bedan,
Nek se tu raspadnem, tužan, bezvredan.

SVE SVOJE SA SOBOM NOSIM

Nisi više dete da čekaš vozove
I skačeš od sreće samo zato što su prošli;
Sada si čovek nerazumni.
Na istoj stanici stojiš,
Čekaš bez reda vožnje,
Glas iz tebe kaže da bi morali,
Al’ ipak nisu došli.

I dalje ideš na tu stanicu.
Misliš – stoji negde, u kvaru je,
I sigurno ga neko sad popravlja.
Kraj tebe tvoji koferi,
Teži no zemlji glečeri;
Odbijaš da priznaš istinu –
On će samo da projuri,
Taj voz se ne zaustavlja.

Ludost ti kroz glavu prolazi,
Misliš, uskače ko požuri,
Spreman da kofere baci,
Onaj što stopala odbaci
Sekući upleteno korenje,
Sve zbog čeg jesi to što si,
Života tvoga znamenje.

Čak i da prtljag baciš
Jer bi da se sve promeni,
Ko je taj drugi, novi ti,
Koji će da te smeni.

Ne vredi da kasno shvatiš,
Neprilagođen, sam sebi smešan,
Razočaran i neutešan,
Da si zauvek omeđen
A put odavno određen,
Da ludost ima granica,
Da nema novih stanica
Na kojima se kisne i zebe,
I da si u vozu života
Na koloseku krojenom za tebe,
Gde ćeš dok ne osediš
U svom kupeu da sediš.
Da sve tvoje putuje s tobom,
I da sve svoje nosiš sa sobom.

TI

Ti nosiš to tvoje lice
K’o konac perle,
Ljubav čežnju,
Žurni, sivi oblak kišu,
K’o gvozdeni šip vrata tamnice,
K’o ljudi imena što nose,
I nazive što ih nose ulice.

K’o ptice krila, da se vinu,
Praznici darove,
Ambis prazninu,
Krivica pokajanje,
Vreme trajanje,
K’o seme svoje klice,
K’o po džepovima što se nose sitnice.

Ti mir sa lica tvog širiš
Kao pred zoru tišina,
I crnilo noćna tmina,
K’o voda iz dubine jednog izvora,
Spokoj površine jezera,
K’o miris mora i školjki punih bisera.

Ti, moja tuga, i čežnja, i sreća,
Moje te oko samo uveća;
Ja plamen kratki – ti moja sveća.

Ti, moja zvezda, sjajna i daleka,
Zar da mi odozgo svetliš dok je veka;
Bi li mogla malčice da priđeš?

Ja bih, dole, da do mene siđeš.
Lestve ti pletem da mi ne zalutaš,
Gledam kako nebom tako sama lutaš.
Da stopalcem svojim na zemljicu gazneš,
Meni pravo u krilo da padneš.

VEJAVICA

Ti me čak i nisi pozn’o;
Jest’, bilo je veče pozno,
Nazir’o se samo tračak
Od svetiljke gradske zračak,
A sneg sip’o sa visine,
Na drveće, limuzine.
Padao je veče celo,
Sve okolo beše belo,
Duvao je vetar ludi,
Mirisao zrak po studi.

Kvasi lica vejavica,
Pa sve žmiriš, jedva gviriš;
Tu brat sestru ne bi pozn’o –
Baš je bilo veče grozno!

Samo meni lepo beše,
Slike s tobom tad navreše;
Na tom testu ne bih pala,
Nepogrešivo sam znala.
Ti radari ne pogreše –              
Još ti korak isto pleše.
Tad otvorih oči širom,
Nasmeših se, odoh s mirom.