ЕЗОТЕРИЧНИ ОКВИРИ ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА – ПИШЕ НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ

Аглајин гост

Езотерични оквири Луче Микрокозма представља део ширег поглавља из књиге Подземни ток. Езотерично и окултно у српској књижевности, аутора Немање Радуловића, у издању Службеног гласника (2009). У издвојеном поглављу аутор је истражио идеје преегзистенције душа и Адама, њихову побуну у преегзистентном стању, слику душе као искре, пропаст пређашњих светова („првих небеса“), однос светова светла и таме, као и специфичну представу Божијег стварања у Његошевом делу Луча Микрокозма, али и контекст из којег је Његош такве идеје могао усвојити. Текст је приређен уз ауторову сагласност, а шира изворна основа и списак литературе се могу детаљније погледати у књизи.

Немања Радуловић (1978, Београд) завршио је студије књижевности (српска са општом) на Филолошком факултету у Београду, на ком је и магистрирао и докторирао. Ради као ванредни професор на предмету Народна књижевност на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Објављене књиге: „Слика света у српским народним бајкама“ (2009), „Подземни ток“ (2009), „Слике, формуле, једноставни облици“ (2015), „Подземни ток 2. Српска књижевност и езотеризам 1957-2000“ (2020). Уредио два зборника: „Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe“ (2018), „Studies of Western Esotericism in Central and Eastern Europe“ (заједно са K.M. Hess) (2019).

ЕЗОТЕРИЧНИ ОКВИРИ
ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА

Кључне теме Луче микрокозма, које су водиле истраживаче ка тражењу извора и прављењу паралела, позивају да се Његошев спев посматра у оквирима духвних кретања свог доба. Мада се понегде у компаративним истраживањима Његоша одбија сличност идеја и тражи само сличност слика, видећемо да су „идеје“ тако повезане са сликама да раздвајање није могуће спровести. Не улазећи у питање директнијих извора (о чему је већ писано), нити у књижевну интерпретацију, покушаћемо да сместимо спев у миље за који нам се чини да је
најприкладнији. Наводи из текстова тог доба су представљени као илустрација за дух миљеа и раширеност тема, не као Његошеви непосредни извори.

Теме спева које се најчешће истичу у овим књижевноисторијским истраживањима јесу преегзистенција духа и Адамa, њихова побуна у преегзистентном стању слика душе као
искре, пропаст пређашњих светова („првих небеса“), однос светова светла и таме (нарочито слика тамног царства), као и специфична представа Божијег стварања. Поменуте теме су присутне у езотеричним учењима тог доба. Нешто прецизније временско одређење њиховог ширења је друга половина 18. и почетак 19. века, а настављају се у различитим видовима и у доба када Луча настаје.

Оквири из наслова овог рада долазе од тада раширених покрета хришћанско-теозофских, езотеричних, масонских и розенкројцерских. Њихов утицај на културу и књижевност с
краја 18. и почетка 19. века није био мали и изгледа да је то контекстуални кључ за боље разумевање спева.

* * *

Друга половина 18. века није само доба Волтера и Дидроа, и просвећеност није само она енциклопедиста, него и мистичног илуминатства. У 18. веку у Европи, нарочито у Француској, Немачкој, Русији и Скандинавији, јавља се цео низ езотеричних и окултних покрета и учења, супротстављених просветитељству. Мартинес де Пасквали и његов ученик Луј-Клод де Сен-Мартен, Франц фон Бадер, Јохан Хајнрих Јунг-Штилинг, Карл фон Екартсхаузен, Николај Новиков, Иван Лопухин, Лафатер, Сведенборг, најпознатија су имена, уз славне шарлатане попут Каљостра. Док неки делују у уским круговима, многи су широко популарни и читани аутори; ово нарочито важи за Јунг-Штилинга и Екартсхаузена (који је превођен и код нас, али не као езотеричар, него као драмски писац). Највећи део тих покрета може се заједно назвати „хришћански езотеризам“ или „хришћанска теозофија“; називају се и „илуминатима“, али их не треба мешати са рационалистичким и револуционарним баварским илуминатима (као што и теозофију овде треба узети у смислу западне традиције, не у смислу
знатно каснијег теозофизма Блавацке). Хришћански теозофи црпу из старијих учења, а њихове идеје настављају се и у првој половини 19. века, нарочито у књижевности. Из мноштва идеја издвојићемо оне које имају подударности са Његошевим спевом. То су преегзистенција, замисао душе као искре и пређашњи светови, уништени пре стварања нашег. Идеја Преезисенције несумњиво је једна од основних у Лучи и уједно једна од основних идеја које чине овај спев хетеродоксним и удљеним од теологије Цркве и књижевних дела заснованих на хришћанској традицији, какав је Милтонов еп.

Указивано је на то да је Његош ову идеју могао упознати преко платонизма, преко помињања Оригена у црквеним зборницима, преко описа индијске религије у једном путопису. Овакво
истраживање лектирe, иначе сасвим оправдано, може бити допуњено истраживањем контекста, духа епохе, оквира. Прегледом езотеричних учења тог периода видећемо да је учење о преегзистенцији у њима веома присутно. Не само из античких аутора у руским и француским преводима, него и из струјања своје епохе могао је Његош да се упозна с некима од тема које ће за његов спев бити кључне. При томе не треба заборавити да езотерично не значи одмах и скривено и тешко доступно. Многе од тих идеја, мада су по својој суштини езотеричне, биле су у интелектуалним круговима раширене и познате, преношене
не само усменим путем на састанцима затворених кружока, него и кроз штампане књиге; многе су у антирационалистичким кругвима биле и помодне, те се чак говори и о „езотеризму салона“ (Февр) или о езотеризму као о салонској игри.

У покретима које ћемо разматрати помиње се преегзистенција Адама и људских душа, као и у Лучи. Идеје о преегзистенцији нарочито су биле раширене у мартинизму. На почетку овог покрета стоји необична и још увек недовољно позната личност Мартинеса де Пасквалија, који је деловао у Лиону у другој половини 18. века. Пасквали је учење саопштавао посвећеницима свог тајног друштва Изабраних коена универзума, а објашњено је и у спису Трактат о реинтерацији бића, који је кружио у рукопису све до половине 19. века (1866. су штампани одломци у студији А. Франка, цео трактат 1899). По доктрини Мартинеса де Пасквалија, након побуне духовних бића као тамница за њих је створен материјални универзум. Адам, чисти дух, еманиран од Бога, одређен је да буде њихов тамничар. Пали духови касније успевају да га заведу и Адам пада у „тамницу материје“, што значи и да
постаје телесан. Казна за њега и његово потомство је живот у кругу материје. Наравно, овде има неких разлика у односу на Његоша, али је битна сама идеја преегзистентног Адама и материјалног света као тамнице за побуњене духове.

Пасквалијев познатији и утицајнији ученик Л. К. де Сен-Мартен у својим књигама је ширио мартинезистичко учење (касније спојено са Бемеовим системом), али не тако отворено. Историје књижевности и филозофије слажу се око значаја утицаја „непознатог филозофа“ на духове предромантизма и романтизма. Из његових учења издвојићемо сажето само
оно што је важно за нашу тему Код Сен-Мартена веома често се јавља слика душе пале
из трансцендентног света у тело, њене казне и патње у телу, свету и твари, као и помињање дубине носталгије за својом правом домовином. Након пада човек постаје затвореник у
овом свету природа је тамница за човека, материја гроб духа, земља место изгнанства и окајавања. Тек након пада је човек постао материјалан. Пошто је човек тако заробљен у елементима, земља није никакав центар небеских кретања него затвор.

Душа је изгубила контакт са својом првобитном атмосфером, заборавила праву отаџбину. Јавио се духовни сан – дух заједно са целом природом тоне у сомнамбулни сан мрачног и успаваног света. То дејство сна универзума је као дејство Лете.

Мартинизам се ширио у масонским круговима. Овде на првом месту треба поменути систем Жан-Батиста Вилермоза, „Витезови доброчинитељи Светог града“. Инициран у друштво
коена, Вилермоз је хтео да Пасквалијеву доктрину интегрише са већ постојећом масонеријом у Француској. Стварањем свог система је успео; мартинистичке доктрине су саопштаване на
вишим степенима. Након великог масонског конгреса у Вилхелмсбаду 1782, на ком је мистично крило масонерије надвладало рационалистичко, његов систем се (у склопу Исправљеног шкотског обреда) шири по Европи, а нарочитог успеха је имао у Русији. Али, напоменимо још једном да је у Русији, као и у целој Европи, мартинизам имао популарности и ван слободнозидарског друштва, првенствено кроз Сен-Мартенове књиге. (Као занимљивост и сведочанство о раширености говори податак да је Сава Текелија имао у библиотеци две књиге „непознатог филозофа“: Des erreus et de lа vérité и Le tablеau nаturel).

Пасквалијеве идеје су лако препознатљиве на високим степенима Вилермозовог система: кључна тема је пад првобитног човека у материју. Он и његово потомство су за казну затворени у тела. Космос је створен као затвор за палог човека и за пале анђеле. Човек као краљ универзума заробљен је у мрачном боравишту. Али, он ипак чува слику своје прве величине јер је интелигенцијом (уп. мисао код Његоша) први од бића. Човекова казна се, по мартинизму може описати овако: „Као што је душа прачовека затворена у унверзалној материји, тако је душа појединачног човека затворена у материјалном телу. Мартинизам је оживљен – или боље рећи оживљаван – крајем 19. века, у време окутног препорода. Постоји и данас у низу мартинистичких ложа и редова, који се позивају на различите филијације.

Како је изгледало схватање мартинизма у 18. веку ван затворених кругова најбоље сведочи један запис драматичара Себастијана Мерсијеа: човек је кажњен материјалним телом због
својих ранијих грешака, али у њему остаје божанска зрака која га подсећа на првобитну величину. Овај кратак опис не само да дочарава популаран приказ компликованих теозофских теорија, него као да представља и кратак опис Његошевог спева.

Теме сличне овима разрађују се и код других илумината тог доба. Још почетком 18. столећа истакнути масон витез Мајкл Ремзи у свом роману Кирова путовања (1728), који је током
века доживео 26 што нових издања, што превода, и утицао на формирање масонске идеологије, идентичност различитих старих религија види управо у преегзистенцији душа. Кроз уста Зороастра, грчких и хебрејских мудраца у роману се даје иста доктрина: преступ преегзистентних духова, њихов пад и казна – испаштање у земаљским, смртним телима.
Швајцарац Дитоа-Мамбрини назива преегзистентног човека-Бога једним од Елохима (овде та реч значи „Идеја“). Пад трећине анђела је довео до стварања небеса, нечистих пред
Богом. Падајући, духови су помешали небеско и земаљско и створили тако огроман космички хаос. Од тих рушевина Бог ствара земљу за човека. Човек носи у себи божанску ватру. Тело је негативно оцењено, материја је најудаљенија од истинског бића, отпадак првобитног бића. Овде налазимо и друге идеје познате из Луче: унутрашњу светлост и остатке хаоса, рушевине, из којих Бог ствара. Пријатељица Сен-Мартена, војвоткиња од Бурбона, важна личност у осамнаестовековној езотерији по свом друштвеном утицају такође верује у преегзистенцију душа, као и Антоан Пернети, алхемичар и вођа једне секте.
Католички теозоф Франц фон Бадер такође говори о Луциферу затвореном за казну на овој земљи и о Адаму као тамничару. На трагу кабале разликује два Адама: један је Елохим, без људског тела, други је земаљско тело оживљено божанским дахом.

У Петербуршким вечерима Жозефа де Местра, један од саговорника, у разговору о илуминатима, као „погрешну позицију наводи управо идеју о преегзистенцији душа, која треба да објасни првородни грех. Сам Де Местр, инициран у Вилермозов систем, управо је био склон веровању у преегзистенцију платонскооригеновског типа и у кажњавање душа затварањем у тела. У првој половини 19. века Пјер-Симон Баланш, који ће постати и академик, управо преегзистентним падом објашњава човеков положај у свету – постојање на земљи је казна, последица пада, земља је пакао где душа испашта. Човекова прва казна је управо затварање у физичко тело и подређивање законима материје. Душа је накнадно потчињена телу. Било је и оних који су полемисали с том идејом: рецимо, Јунг-Штилинг јој се супротставља.

На овим примерима видели смо и да се преегзистенција Адама помиње још чешће него преегзистенција душа. Мада се поводом праоца код Његоша помињао Адам Кадмон (Слијепчевић, А. Савић-Ребац), ова идеја, веома присутна у езотеризму а пореклом из кабале, само се делимично подудара с Његошевом – представа андрогиног Адама, честа у оваквим
описима, не помиње се у спеву, а тешко би се у њега и уклопила. Док Адам Кадмон садржи људске душе у себи, Његошев Адам је војвода анђела који ће постати људи. Али, овде се
може радити и о преобликовању одређеном захтевима епског приповедања, што је јасно из сцена битке.

Последица пада у материју је и заборав. У човековом трагању за својим првобитним бићем „не ради се толико о његовом проналажењу, колико о сећању. Али, док се ово опште
место теозофије доживљава као казна, код Његоша је заборав олакшавање казне Адамовим анђелима; он чак наглашава да је Сатаниним анђелима сећање на стање пре пада остављено
да би се више мучили. Томе је сличан и сан, који се јавља у мартинизму и у Лучи. Можемо узети да су опште теме езотеричних покрета тог доба преегзистенција душа, егзил и отеловљење човека, то да је материјални свет, овај космос, створен да буде тамница
палих анђела, а да је човек божански дух осђен да се мучи у људском телу као у тамници. Ионако присутне, идеје су постале још приступачније када се почетком 19. века јављају
неомартинистичке групе, те оно што се у друштвима и одређеним масонским степенима проучавало тајно све више излази на светло дана. Са књижевноисторијске стране може се истаћи да пад и реинтеграција није „опсесивна тема“ само теозофских дискурса него и романтизма.

Оваквим контекстом уједно се може објаснити и нешто што се обично тумачило као Његошева недоследност или жеља да се спев донекле приближи канонској верзији приче о
паду. Након преегзистентне побуде Адам добија материјално тело, а потом се у стиховима 211–220 шестог певања описује сагрешење у Едену – Евино узимање плода и губљење рајског стања, тј. оно што се у Библији помиње као први и једини пад. Изгледа да је помињање еденског пада довело до контаминације мотива у спеву. Међутим, у учењима тог периода, нарочито у мартинизму, помињу се Два пада Адамова – први у неком преегзистентном стању, други потом у рајском врту, како је описан у Књизи постања. Тек након првог пада људска душа је заточена у твари, тек тада Адам постаје материјалан. Сем код Сен-Мартена идеја сукцесивних падова јавља се и код других теозофа тог доба (Дитоа-Мамбрини, Самуил Рихтер, Бадер).

Преегзистентни Адам је код Његоша анђео, дух Спекулације о „прослављеном“ телу, сачињеном од суптилне материје, какве постоје у кабали и код хришћанских илумината (Бадер, Сен-Мартен), али и у православној теологији, код Његоша нису присутне, тако да и ту одступа од традиционалне замисли Адама Кадмона. Адам као анђео исто је што и Сатана; тако су и у теозофијама и човек и анђели еманирани, не створени. Иначе, око 1750,
у теозофским учењима, највише оним заснованим на Бемеу, али не само у њима, порекло зла се тумачи првенствено кроз Луцифера. „Од 1750. мит о Луциферу шири се у свим
образованим срединама.“

И неки општи доживљај света и човека у спеву има паралела у савременим токовима идеја. Његошев доживљај космоса као затвора и људског тела као „блатне тјелесине“ може се одредити као гностички. Али, поред несумњивих паралела са старим гностичким учењима и неоманихејским покретима, може се видети да такав доживљај света у овој епохи није усамљен. Говорећи о свету, Сен-Мартен користи исти гностички имагинаријум као и Његош. Тамница, затвор, сан, окови материје, испаштање, ропство у материји, заточеништво на земљи, у телу, неки су од теозофових најчешћих израза, а пореклом су из гностицизма. Цела природа је огромна тамница, за човека баченог у „кругу илузија“, али и за звезде, елементе, светлост. Код Ивана Лопухина такође се налази слика тела као тамнице племенитијих елемената. За Јунг-Штилинга душа је прогнана у „овај тужни затвор, телесну тамницу”. По Екартсхаузену, Адам је пре пада био састављен од три четвртине светла и од једне четвртине од материје, да би се после пада однос променио. После пада нас је обавила груба материја, заточени смо у оковима од крви и меса, у пропадљивој ствари (Облак над светилиштем).

Ово нас доводи до ширег проблема континуитета гностичких слика и идеја у европској култури, нарочито у езотеричним покретима. Та тема захтева посебну обраду, тако да нека
само буде напоменуто да паралеле Његоша и богумилства могу да се сагледају у том ширем оквиру подземног настављања гностицизма. Присуство тих елемената у илуминатским учењима није спорно. Код Пасквалија је пронађена сличност са гностичким, манихејским и катарским темама, помиње се гностичко и манихејско наслеђе код Бемеа. У учењима мноштва секти и тајних друштава у Европи може се пратити преношење доктрина карактеристичних за гностицизам. Некад се ради и о свесном тражењу те традиције: рецимо, поједини масони тог доба се, у свом синкретизму поред осталих традиција позивају и на гностицизам, на Василида, на манихејство. Католички полемичари користе исте сличности.

Истакнути антимасонски аутор опат Баријел, чији се утицај и данас осећа у конспиролошкој литератури, масоне сматра настављачима манихејаца и албижана, а мартинисте следбеницима гностика Карпократа; но, и Кондорсе говори о ширењу манихејства у тајним друштвима. Такве оптужбе делом нису тачне (уосталом, питање је шта су све противници подразумевали под манихејством), али осећала се одређена сродност савремених езотеричара са древним јеретицима. У оваквим објашњењима мартинизма и других теозофских струјања посебно су важна поређења са манихејством и средњовековним неогностичким покретима. Сличност Луче с богумилством тако би дошла од Његошу савремених струјања, која се настављају на манихејску традицију. Тако се у тим струјањима, која преносе старија учења, може уочити и посредничка улога.

За илустрацију обима и трајности феномена гностицизма навешћемо само једну далеку оријенталну паралелу Лучи. И данас у Сирији и Турској постоји секта нусаирита по чијем
учењу су људи пре стварања света били светло око Бога. После побуне су пали у свет материје где су се оваплотили као људска бића. (У веровањима још увек постојеће гностичке
секте мандејаца у Ираку и Ирану које помиње и Аница Савић-Ребац, постоје такође одређене сличности с Његошевим делом – нпр. небески Адам затворен у материјалном телу).
Несумњиво гностичко порекло ове представе нас само подсећа на ширину оквира у којима можемо посматрати Лучу; али, овај рад је окренут ужим оквирима.

У тадашњим струјањима има, међутим, и полемике са манихејством, те се (донекле контрадикторно) одбацује идеја да је материја зла (нпр. код Бадера, али и Сен-Мартена, Екартсхаузена). Сен-Мартен понегде чак говори против појединачног преегзистентног греха и сматра, већ ближе догми о првородном греху да се наслеђују Адамов грех. Има и других разлика између Његоша и теозофа – рецимо, код њега Адам и Сатана падају истовремено, док се у већини илуминатских теорија задржава учење о претхођењу ђаволовог пада. По Мартинесу материјални универзум је створен за пале анђеле – исто је код Његоша, само што Његош анђеле изједначава са људским душама (без оних који су до краја остали са Сатаном и пали у ад). У овом детаљу Његош је можда ближи богумилству, али не може се искључити коришћење богумилске теологије (која је можда доживљена као део националне прошлости) за обраду општије теозофске теме о човековом паду.

Већина проучавалаца (Шмаус, И. Секулић, Слијепчевић) слаже се да је материја савечна Његошевом Богу. Мада та тема није специфично езотерична, поменимо да се и за вечност материје могу наћи примери у том периоду. Мотив божанске искре стар је и раширен. Мирон Флашар га повезује, као и А. Савић-Ребац, првенствено са мистиком позног платонизма; у средњем веку се јавља код Мајстера Екхарта, а може се и данас срести као (полу)окамењена слика. За нас је важно преношење те слике у традицији о којој говоримо – јер и идеја унутрашње светлости такође је једна од општих идеја езотеричних струјања. Присутна је у јеретичким покретима средњег века и у радикалним протестантским деноминацијама, код теозофа попут Парацелзуса, Вајгела, Бемеа, те се као наслеђе те културе пренела и у период о ком говоримо. Код Сен-Мартена се јавља у низу пасажа његових списа (Ecce homo, Le Tabloaunaturel L`Homme de désir, De l`esprit des choses, Le ministère de l`homme esprit). Након одвајања од светлосног центра (тј. након пада), у човеку је једна искра остала као водич. Чисто се искром назива управо људска мисао, као и код Његоша. Јунг-Штилинг људски дух назива божанском искром. За Екартсхазена душа, срце (Gemüth) у човеку је искра, слика Божија, краљевство небеско изгубљено падом. По Лопухину и после пада у човеку остала је искра тог божанског светла, духа Божијег који је царевао до пада.

Код оновремених масона божанска искра у људима поистовећује се са интелигецијом. У једном руском масонском рукопису стоји: човек је мрачан, али у њему је искра повезана са
извором живота, великим бићем. Масон Тургењев у једном писму објашњава: бисер о ком говори Беме је чисто божанство које је уживао Адам пре пада, искра божанствене љубави и мудрости у човеку. Изразито антипросветитељски Ред златног ружиног крста у својим алхемијски оријентисаним учењима такође говори да човек садржи искру универзалног
духа која је падом постала заробљена у материји.

Слика искре, божанске, поистовећене с једне стране са људским разумом, интелигенцијом или дубљим принципом, а с друге са божанском суштином, заправо говори да је човек
(својим вишим делом) божанске природе. И ту долазимо до још једне опште и кључне идеје за илуминате тог доба, али и за западну езотеричну (и јеретичку традицију уопште: душа
је божанског порекла, еманирана, једнака Богу. Изгледа да и Његош прихвата идеју о божанствености људске душе. Он не говори о томе експлицитно као Сарајлија (Расви самоће руи), али се може рећи да је та идеја присутна у спеву, првенствено кроз слику искре, на шта ћемо се касније вратити.

На овим примерима можемо увидети сложеност истраживања. Не оспоравајући да многе од ових замисли у историји западних идеја потичу заправо од платонизма, можемо указати на Његошу савремен контекст у ком такве идеје живе. Класични филолози – проучаваоци Његоша заправо прате идеје из Његошу савременог контекста до антике; чак се и Флашар
у истраживањима непосредних Његошевих извора дотиче методе историје идеја, коју пребацује Аници Савић-Ребац. Али са друге стране он примећује да платонизам, који је у европској књижевности „главни носилац мисли о преегзистенцији“, не мора да се јави директно, те да је платонско предање било веома значајно за токове 18. и 19. века. Ово се подудара са запажањима проучавалаца окултизма у књижевности да се у илуминатском миљеу Платон среће на сваком кораку, првенствено због преегзистенције душа и андрогиније. „Неоплатонистичке доктрине нуде такође запањујуће аналогије са овим илуминизмом.“

По Шмаусу, спој хришћанства и учења о преегзистенцији Његош је могао наћи код Оригена. За утицај Оригена у западној култури може се рећи исто што и за Платона. Опет не оспоравајући у смислу историје идеја значај Оригена, видимо да је спој постојао и у Његошу ближем времену и приступачнијим културним и књижевним изворима. Уосталом, сами
теозофи су били свесни сличности. Оригенa помиње нпр. Де Местр у Петербуршким вечерима. Ремзи се у предговору романа брани од сличности са Оригеном. Савременици систем Дитоа-Мамбринија називају „платонистичким и оригеновским“. И за Пасквалијев систем је већ примећено да учењем о стварању материјалног света као места казне подсећа на Оригена. (Уједно се Пасквали пореди са Филоном и Климентом Александријским, дакле са ауторима који се наводе у литератури као Његошеви извори.)

Оригеновске и платонистичке идеје биле су, дакле, присутне као савремена спекулација, не само као нешто што припада прошлости и историји идеја; не само културно и филозофско
наслеђе, те су замисли биле део тадашње културе, а у неким круговима и веровања.
Није сигурно да ли је Његош присталица оригеновске апокатастазе. Тумачи, који полазе са сасвим различитих позиција, попут Н. Велимировића и В. Павићевића, сматрају да је
она присутна у стиховима 11–170 последњег певања. Изгледа да ипак Његош овде говори да ће се у првобитно стање вратити само поштоваоци Божијег закона (16–17), док следбеници ђавола завршавају у паклу. Пропаст земље у огњеној стихији се помиње и у Посланици апостола Петра (2. Петр. 3, 7; 10.12), тако да се овај део може посматрати као усклађен са Новим заветом.

Чак и ако прихватимо да је апокатастаза присутна, опет ћемо увидети да се оригеновски појам може посматрати шире у контексту идеје о поновном враћању космоса и човека
у првобитни поредак. Мартинес то назива реинтеграцијом, мартинисти регенерацијом, Баланш палингенезом. Но гледајући и уже, у смислу Оригеновог спасења свих људи, па и палих анђела и Сатане, примећујемо да је и таква варијанта била раширена у хришћанској теозофији. Идеју вечних муња и вечног проклетства одбијају енглески бемеовци (Вилијем Ло, Пордиџ, Џејн Лид), тада утицајни швајцарски пастор Лафатер (данас више запамћен по физиономским тумачењима карактера), Оберлин, као и Жозеф де Местр; у круговима Цинцендорфа и пијетиста апокатастаза се шири као тајно учење. Важно место апокатастаза има у учењу теозофа Михаела Хана, које и данас има следбеника. Утицајни руски масон Катарининог доба, Николај Новиков, пред смрт полемише са новом струјом мистике – Екартсхаузеном и Јунг-Штилингом – која заступа идеју апокатастазе (у писму масону Тургењеву 1804).

Идеја Пропасти ређашњих свеова такође се може наћи у спекулацијама тог времена. То што је порекло тражено и у кабали и код Бифона није противречно као што изгледа, јер су идеје постојале у тадашњим природнонаучним теоријама, као и у езотеричним круговима. Његошева визија је више метафизичка него природнонаучна; таква концепција се боље уклапа у спев па треба указати на могуће езотеричне паралеле. Уосталом, на епоху тог доба не треба преносити став о непомирљивости науке и езотерног – интересовање за природне науке је код многих теозофа било велико, и посматрали су их као комплементарне
својим духовним спекулацијама. Присутна је тада и идеја о уништењу света ватром којој су тражени антички извори.

У неким утицајним масонским системима тог доба говори се о цикличним уништењима земље. Неки масонски катихизиси учили су да ће земља бити уништена новим потопом. У другом масонском систему веровало се у периодична уништења земље ватром, на сваких 7.000 година. По масонској легенди (која је преузета из Јудејских старина Јосифа Флавија), свет ће два пута бити уништен – једном водом (тоје библијски потоп, који се већ десио), други пут ватром, што нас опет враћа на стихове о општем пожару из последњег
певања. Код других масонских аутора се помињу светови створени пре нашег. Ова уверења, која имају одређених паралела са поезијом Његошевог учитеља Сарајлије, не могу се сасвим
применити на спев, јер је Његошева замисао шира и обухвата цео космос. Треба ипак истаћи да је и та шира представа космичких пропасти присутна у илуминатским учењима. За
Сен-Мартена, као и за Мартинеса, универзум или, прецизније, првобитни хаос од ког је свет створен, састоји се од остатака, „олупина“ претходног, бољег космоса. Код Сен-Мартена се
јавља и идеја о периодичним уништењима којима је природа подложна, као и о коначном уништењу света огњем (Le Tabloau naturel погл. 13). Стварање света из остатака претходног
света иначе се помиње још у Кампанелином Граду сунца равноправно са теоријама о настанку из хаоса и из ничега.

Видимо да се и хаос, близак теми пропасти светова и црне материје, помиње у тим предањима. Поред мартиниста, о хаосу говоре и други илуминати (Лопухин, Самуил Рихтер,
Сен-Жорж де Марсе), масони и розенкројцери. Као и код Његоша, то је често одступање од представе стварања из ничега.

Помињана учења утичу и на писце предромантизма и романтизма кроз теме преегзистенције, силаска душе у тело, пада човека и анђела на земљу. Овде посебно место заслужују паралеле са Игоом. Сличност Његошеве поезије са Игоовом долази, како је већ примећено, од истих утицаја и истих извора. Дени Сора и Савићева су претпостављали да је тај извор кабала. Али, можда би пре требало указати на теозофију периода о ком говоримо. Неки Игоови стихови такође се тичу преегзистенције. У дневнику Иго говори да човек испашта грех који је починио у претходном свету, а који је заборавио. Иста тема се јавља у „Контемплацијама“:

Ce corps qui, crée par ta faute premiêre,
Ayant rejeté Dieu, résiste à lalumière
(„Ce que dit la bouche d’ombre“)

* * *

Avant d‘être sur cette terre
Il sens que jadis j‘ai plané;
J‘etais l`archangesolitaire,
Et mon mahleur c‘est d‘être nè:
(„A celle qui est voilee“)