ЗНАШ ДА ЛЕТ ЈЕ СВАКИ ПАРАФРАЗА ПАДА (МИРКО ЈОВАНОВИЋ)

Мирко Јовановић је рођен 1985. године у Бијелом Пољу.
Објављена дела: Каменолом, песме, 2012; Перо птице додо, роман за децу, 2018; Између црних поља, роман, 2020. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.
АНАТОМИЈА


СЕМЕ

Треба спевати песму
Једноставну и елегантну
Попут математичке формуле
А у којој је цео космос
Нову а старију од речи
Да одјекне и у глувоме
Да је свима одмах јасна
А да садржи тајну
Што са сваким читањем
Добија нови одговор
Треба спевати песму
Која ће се наћи и у читанци
И на зиду јавног тоалета
И у студијама и на стадионима
Коју ће декламовати
Прваци националног театра
Таксисти фризери келнери
У којој ће препознати вредност
И брокери и програмери
И песници што одбацују све узоре
И духом нишчи 
Треба спевати песму
По чијим ће метафорама
Ботаника медицина механика
Називати своје феномене
На коју ће се позивати
Дипломате од каријере
И револуционари
Коју ће сањати пророци
Треба спевати песму
Чије ће стихове користити
Адвокати као ефектне сентенце
А прост свет као народне изреке
Коју ће деца певушити у мраку
Да страх одагнају 
Којој ће свој последњи дах
Посветити на смрт осуђени
Треба спевати песму
Која ће бити заклетва
И молитва
Треба спевати песму
Свих будућих песама мајку


ЧУЛО ПЕСМЕ

Да те негде има, доказа је мање
Но да има света плавој Земљи сличног. 
Ван сумње је ипак твоје постојање: 
У мекоту твоју верујем челично, 
Осећам ти, кожом, душу осунчану, 
Језиком ти видим распричане очи; 
Средишњи си год ми у свакоме дану, 
Паметније јутро у свакој ми ноћи. 

Нећу да те тражим – могô бих те наћи,
А онда без тебе остао бих нужно: 
Нити бих те смео и овлаш дотаћи, 
Нити одолети да те гледам ружно; 
Песми измакла би док те њухом штипам! 
Скривену, далеку – бар песмом те пипам.


КРИЛА

У понедељак гавран сам био 
Што умива кљун у рани.
И себи док грактах: „Свани!”,
И дан се огавранио. 

У уторак туробни, бледи
Ко скисо сам кос се јавнô;
До поља мог све ми би равно
И кад дан се искоси к среди.

У јајцу сна се подметнух
Под дан од недеље трећи:
Изигравах среду пилећи,
Среда пак кукајућ летну.

Ној бејах, пером не четках
Свод – китих шешире дама
Док глава четвртог дана
У песак срљаше петка.

Дан кљунасте римске бројке,
Дан голготке – крилатог столпа: 
Тад гордости кондор ме скопа 
За ситнодушја увојке.

Ко Икар ошурен звездом, 
У понор се суботе сруших.
Пред тмушом бездна се гуших,
Кад – спазих огњено гнездо.

Пламен ми васкрсног дана
Наслика феникса крила.
Чим ноћ их окатранила,
Слетех у рефрен гаврана.


ЗАНАТ

Знаш добро да свако знање је са рупом. 
Да чар је у томе што прођу све чари.
Да велике ствари не траже се лупом, 
Већ налазе оком за велике ствари. 

Знаш кад гране сунце шта ће да уради 
Куцајућој санти у грудима века.
Знаш, гладан си само својих старих глади:
Увршена чаша кап још једну чека. 

Знаш да лет је сваки парафраза пада. 
Да док ћутиш тако, сав се до дна чујеш. 
Да певати кад у песму не верујеш
У занат на свету најстарији спада.


ЕПИТАФ

Сањао сам да сам некоме нешто рекао
И ускликнуо: „Ово ће бити мој епитаф!”
Не сећам се коме сам рекао.
Не сећам се ни шта.



Мирко Јовановић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s