Мирко Јовановић је рођен 1985. године у Бијелом Пољу. Објављена дела: Каменолом, песме, 2012; Перо птице додо, роман за децу, 2018; Између црних поља, роман, 2020. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. |
АНАТОМИЈА СЕМЕ Треба спевати песму Једноставну и елегантну Попут математичке формуле А у којој је цео космос Нову а старију од речи Да одјекне и у глувоме Да је свима одмах јасна А да садржи тајну Што са сваким читањем Добија нови одговор Треба спевати песму Која ће се наћи и у читанци И на зиду јавног тоалета И у студијама и на стадионима Коју ће декламовати Прваци националног театра Таксисти фризери келнери У којој ће препознати вредност И брокери и програмери И песници што одбацују све узоре И духом нишчи Треба спевати песму По чијим ће метафорама Ботаника медицина механика Називати своје феномене На коју ће се позивати Дипломате од каријере И револуционари Коју ће сањати пророци Треба спевати песму Чије ће стихове користити Адвокати као ефектне сентенце А прост свет као народне изреке Коју ће деца певушити у мраку Да страх одагнају Којој ће свој последњи дах Посветити на смрт осуђени Треба спевати песму Која ће бити заклетва И молитва Треба спевати песму Свих будућих песама мајку ЧУЛО ПЕСМЕ Да те негде има, доказа је мање Но да има света плавој Земљи сличног. Ван сумње је ипак твоје постојање: У мекоту твоју верујем челично, Осећам ти, кожом, душу осунчану, Језиком ти видим распричане очи; Средишњи си год ми у свакоме дану, Паметније јутро у свакој ми ноћи. Нећу да те тражим – могô бих те наћи, А онда без тебе остао бих нужно: Нити бих те смео и овлаш дотаћи, Нити одолети да те гледам ружно; Песми измакла би док те њухом штипам! Скривену, далеку – бар песмом те пипам. КРИЛА У понедељак гавран сам био Што умива кљун у рани. И себи док грактах: „Свани!”, И дан се огавранио. У уторак туробни, бледи Ко скисо сам кос се јавнô; До поља мог све ми би равно И кад дан се искоси к среди. У јајцу сна се подметнух Под дан од недеље трећи: Изигравах среду пилећи, Среда пак кукајућ летну. Ној бејах, пером не четках Свод – китих шешире дама Док глава четвртог дана У песак срљаше петка. Дан кљунасте римске бројке, Дан голготке – крилатог столпа: Тад гордости кондор ме скопа За ситнодушја увојке. Ко Икар ошурен звездом, У понор се суботе сруших. Пред тмушом бездна се гуших, Кад – спазих огњено гнездо. Пламен ми васкрсног дана Наслика феникса крила. Чим ноћ их окатранила, Слетех у рефрен гаврана. ЗАНАТ Знаш добро да свако знање је са рупом. Да чар је у томе што прођу све чари. Да велике ствари не траже се лупом, Већ налазе оком за велике ствари. Знаш кад гране сунце шта ће да уради Куцајућој санти у грудима века. Знаш, гладан си само својих старих глади: Увршена чаша кап још једну чека. Знаш да лет је сваки парафраза пада. Да док ћутиш тако, сав се до дна чујеш. Да певати кад у песму не верујеш У занат на свету најстарији спада. ЕПИТАФ Сањао сам да сам некоме нешто рекао И ускликнуо: „Ово ће бити мој епитаф!” Не сећам се коме сам рекао. Не сећам се ни шта.
