АНАТОМИЈА


СЕМЕ

Треба спевати песму
Једноставну и елегантну
Попут математичке формуле
А у којој је цео космос
Нову а старију од речи
Да одјекне и у глувоме
Да је свима одмах јасна
А да садржи тајну
Што са сваким читањем
Добија нови одговор
Треба спевати песму
Која ће се наћи и у читанци
И на зиду јавног тоалета
И у студијама и на стадионима
Коју ће декламовати
Прваци националног театра
Таксисти фризери келнери
У којој ће препознати вредност
И брокери и програмери
И песници што одбацују све узоре
И духом нишчи 
Треба спевати песму
По чијим ће метафорама
Ботаника медицина механика
Називати своје феномене
На коју ће се позивати
Дипломате од каријере
И револуционари
Коју ће сањати пророци
Треба спевати песму
Чије ће стихове користити
Адвокати као ефектне сентенце
А прост свет као народне изреке
Коју ће деца певушити у мраку
Да страх одагнају 
Којој ће свој последњи дах
Посветити на смрт осуђени
Треба спевати песму
Која ће бити заклетва
И молитва
Треба спевати песму
Свих будућих песама мајку


ЧУЛО ПЕСМЕ

Да те негде има, доказа је мање
Но да има света плавој Земљи сличног. 
Ван сумње је ипак твоје постојање: 
У мекоту твоју верујем челично, 
Осећам ти, кожом, душу осунчану, 
Језиком ти видим распричане очи; 
Средишњи си год ми у свакоме дану, 
Паметније јутро у свакој ми ноћи. 

Нећу да те тражим – могô бих те наћи,
А онда без тебе остао бих нужно: 
Нити бих те смео и овлаш дотаћи, 
Нити одолети да те гледам ружно; 
Песми измакла би док те њухом штипам! 
Скривену, далеку – бар песмом те пипам.


КРИЛА

У понедељак гавран сам био 
Што умива кљун у рани.
И себи док грактах: „Свани!”,
И дан се огавранио. 

У уторак туробни, бледи
Ко скисо сам кос се јавнô;
До поља мог све ми би равно
И кад дан се искоси к среди.

У јајцу сна се подметнух
Под дан од недеље трећи:
Изигравах среду пилећи,
Среда пак кукајућ летну.

Ној бејах, пером не четках
Свод – китих шешире дама
Док глава четвртог дана
У песак срљаше петка.

Дан кљунасте римске бројке,
Дан голготке – крилатог столпа: 
Тад гордости кондор ме скопа 
За ситнодушја увојке.

Ко Икар ошурен звездом, 
У понор се суботе сруших.
Пред тмушом бездна се гуших,
Кад – спазих огњено гнездо.

Пламен ми васкрсног дана
Наслика феникса крила.
Чим ноћ их окатранила,
Слетех у рефрен гаврана.


ЗАНАТ

Знаш добро да свако знање је са рупом. 
Да чар је у томе што прођу све чари.
Да велике ствари не траже се лупом, 
Већ налазе оком за велике ствари. 

Знаш кад гране сунце шта ће да уради 
Куцајућој санти у грудима века.
Знаш, гладан си само својих старих глади:
Увршена чаша кап још једну чека. 

Знаш да лет је сваки парафраза пада. 
Да док ћутиш тако, сав се до дна чујеш. 
Да певати кад у песму не верујеш
У занат на свету најстарији спада.


ЕПИТАФ

Сањао сам да сам некоме нешто рекао
И ускликнуо: „Ово ће бити мој епитаф!”
Не сећам се коме сам рекао.
Не сећам се ни шта.